Pre nekoliko dana umro je Alberto Uderzo i red je da mu zvanično odamo počast jer radi se o crtaču koji je ne samo kreirao veliki deo identiteta onog što nazivamo klasičnim franko-belgijskim stripom, već je i nacrtao neke od mojih najomiljenijih stripova ikada.
Naravno, Uderza ne treba PREVIŠE predstavljati jer ga je već dosta dobro predstavio Asteriks, njegov magnum opus sa scenaristom Renéom Goscinnyjem koji je ovaj tandem radio osamnaest godina (do Goscinnyjeve smrti 1977. godine), prodao milione albuma i ostavio neizbrisiv pečat na globalnoj (ne samo strip) kulturi. Asteriks je prevođen i objavljivan širom sveta, uključujući u Indoneziji, Iranu, Južnoafričkoj Republici, Južnoj Koreji, po motivima stripa snimljeno je čak četrnaest filmova, video igara, kaže wikipedija, ima svih 40 a Asteriks i njegovi Gali imaju i svoj zabavni park u okolini Pariza. Nakon što jer Goscinny umro, Uderzo je još više od dvadeset godina radio Asteriksa kao kompletan autor a zatim u 2009. godini prodao prava i strip i dalje izlazi sa za sada najnovijim, tridesetdevetim albumom koji je izašao pre manje od šest meseci.
No, čak i da nije bilo Asteriksa, Uderzo bi svakako zaslužio posvetu i mesta u našim srcima jer se radi o jednom od najboljih crtača klasičnog franko-belgijskog stila, u očiglednoj tradiciji Herge-ovskog pristupa ali ne sa ropskom vernošću Ligne Claire tehnici. Uderzovi stripovi, iako definitivno nose tentenovsku jasnoću kadriranja i čistotu konture imaju strastvenost i buku koje Herge nikada ne bi pustio u svoje stripove. Od svih crtača koji su sarađivali sa Goscinnyjem (Morris, Tabary…) Uderzo je imao možda najbolji odnos između izražajnosti i jasnoće, kreirajući iz table u tablu prizore kristalne oštrine sa besprekornim linijama i disciplinom u kadriranju, perspektivi, anatomij, facijalnim ekspresijama, detaljima u okruženju, a da su one znale da budu nabijene i neverovatnom kinematskom energijom. Ovo se, primera radi, jako dobro vidi u stripu Tangi i Laverdir (Les Aventures de Tanguy et Laverdure) koga je Uderzo radio zajedno sa Jeanom-Michelom Charlierom, a koga opet većina nas poznaje kao scenaristu i, uz Moebiusa, kreatora popularnog vestern-stripa Poručnik Bluberi. Charlier je bio glavni urednik magazina Pilote a koji je osnovao 1955. godine sa Victorom Hubinonom, Uderzom i Goscinnyjem. Ova četvorica umetnika su kroz ovaj magazin nastojali da forsiraju svoje radove po uzoru na magazin Tintin i upravo je u njemu Asteriks i ugledao svetlo dana. No, Tangi i Laverdir su bili „realistično“ crtan strip i srazmerno više usmeren ka akciji, ali je Uderzo i ovde vrlo lepo kombinovao akciju sa komedijom, baš kao što je bila i Asteriksova pobednička formula.
No, Uderza bismo danas predstavili kroz nekoliko tabli njegovog prvog stripa rađenog sa Goscinnyjem, a u pitanju je, recimo, „vestern“ po imenu Upmah Pah. Francuski originalni naziv je glasio Oumpah-pah le Peau-Rouge, odnosno Umpah Pah, Crvenokožac a kod nas je ovaj strip pvi put izlazio u Stripoteci Panorami (posebnom izdanju tadašnje strip-revije Panorama od kojeg je kasnije i nastala Stripoteka). Najnovija izdanja u Srbiji su izašla za Forum Marketprint, a ja sam ga prvi put čitao polovinom osamdesetih kada je Biser Strip objavio svih pet epizoda u jednom integralnom (doduše, meko koričenom i crno-belom) izdanju i bio potpuno šokiran koliko je to bio kvalitetan strip. U poređenju sa, recimo, ranim epizodama Taličnog Toma koje nisu mogle po kvalitetu da se porede sa onim što je Morris posle radio sa Goscinnyjem, na Umpah Pahu su Uderzo i Goscinny delovali kao potpuno formirani autori sa izuzetnim osećajem za komediju ali i jasnom svešću kako da u svrhu komedije koriste etničke stereotipe po kojima će Asteriks postati nadaleko poznat.
Upmah Pah je u osnovi bio neuspešan serijal jer u prvo vreme Uderzo i Goscinny nisu mogli nikom da ga prodaju – priča se da su pokušavali da ga prodaju i američkim izdavačima nakon što su Francuzi i Belgijanci odbili da ga objave – a na kraju je izašao u Tintinu, ali tek 1958. godine, kada su dvojica autora već bili urednici u Pileoteu i uveliko radili na prvim epizodama Asteriksa. Asteriks je počeo sa izlaženjem 1959. godine a Umpah Pah je imao svojih pet epizoda a zatim je okončan da bi par mogao da se usredsredi na Asteriksa koji je – dodaću, s punim pravom – već bio veliki hit.
No, Umpah Pah je, da ponovim, ništa slabiji strip od Asteriksa, naprotiv. U njemu Goscinny i Uderzo već vrlo spretno barataju karakterima i uspevaju da oni ne budu samo sarkastične entičke karikature. Naprotiv, prijateljstvo između francuskog pomorskog oficira Hubeta (poznatog i kao „Dupli skalp“ zbog perike koju nosi) i nativnog Amerikanca, mladog i neustrašivog ratnika plemena Šavašavah, Umpah Paha je nabijeno toplinom i autentičnim ljudskim razumevanjem bez obzira na kulturne barijere (i fakat da je Hubert deo okupacione sile) a sa druge strane ono nemilosrdno parodira stereotipe o „plemenitom divljaku“ i priče o „neobičnim“ prijateljstvima između belog čoveka i urođenika poput onih koje je pisao Karl Maj.
Umpah Pah, takođe, ima sličan parodijski odnos prema istorijskim događajima kao i Asteriks, osim što je smešten u osamnaesti vek i doba kolonizacije Amerike i, mada, naravno, koristi dobar deo stereotipova koje poznajemo iz vestern žanra, i ne predstavlja nekakvu eksplicitnu opsudu genocida kakvu bi danas sličan strip verovatno nosio, on ipak svojoj tematici prilazi sa jednim izrazito humanim nastupom i mada, naravno, američke staosedeoce parodira i koristi kao predmet humora, on ni ne propušta prilike da ih prikaže kao narode sa razvijenom kulturom, sa drugačijim, pre nego inferiornim, standardom civilizacije i jednom neupitno plemenitom crtom koja nije puki žal belog čoveka za divljinom.
Uderzo je u kasnijim epizodama ovog stripa – rađenim verovato na brzinu da bi bilo više vremena za uspešnije serijale koje je radio – svoj stil približio hergeovskom izrazu, praveći par koraka ka tentenovskoj jednostavnosti i blago infantilizovanim fizionomijama, pa je Umpah Pah ovde, možda neizbežno, jer su rađeni paralelno, još više ličio na Asteriksa. No, ono što je meni uvek potvrđivalo koliko je Uderzo veliki je baš to da ne umem da kažem da li je stil sa početka serijala Umpah Pah ili onaj iz poslednjih epizoda „bolji“. Jednostavno, oba su izuzetno ekspresivni, a jasni, duhoviti i puni energije, ukrašeni brojnim detaljima a opet laki za čitanje, nikada opterećeni ičim što bi usporavalo oko koje klizi preko table. Uderzo je bio majstor i Umpah Pah je bio tek prva najava koliko veliki majstor je u pitanju. Slava mu.
Donje table su iz britanskih izdanja sa kraja sedamdesetih godina prošlog veka, a gde se između ostalog da videti kako prosto upisivanje teksta u oblačiće iz prve epizode ustupa pred konceptom leteringa iz kasnijih:
