Obično je narativ taj da francuski stripovi, kao i ostatak francuske kulture, imaju svoj senzibilitet i estetiku, svoje teme i da brižljivo čuvaju autentični francuski identitet, praveći svestan i kontinuiran napor da potisnu plimu američke, jelte, popularne kulture koja zapljuskuje evropske obale i infiltrira sve svojim zadahom hamburgera i superheroja. Cosplay, nedavno izašli strip-album u izdanju Le Lombarda pokazuje da stvari nisu tako jednostavne.
Doduše, Le Lombard je, strogo gledano, belgijska kuća, ali ne samo da su francuski i belgijski stripovi već decenijama praktično ista stvar, sa autorima koji se slobodno kreću između izdavača u obe države, već je i Le Lombard još od 1986. godine deo koncerna Média-Participations osnovanog u Francuskoj (štaviše od strane francuskog pravnika i bivšeg političara Rémyja Montagnea) a koji je danas u većinskom belgijskom vlasništvu i pripadaju mu ne samo razni belgijski i francuski izdavači kao što su Dupuis ili Dargaud, već i magazin Spirou, razni televizijski/ animacijski studiji pa i Microids, videoigrački studio najpoznatiji po trilogiji avanturističkih igara Syberia.
U slučaju stripa Cosplay, stvari su jasne i ne samo da se priča odvija u Francuskoj već su i autori Francuzi. Matias Istolainen, autor scenarija, doduše nema naročito „francusko“ ime – otac mu je Finac a majka Francuskinja – ali je rođen u ovoj državi i tamo radi kao profesor filozofije a povremeno napiše i po koji strip. Biografija mu pominje saradnju sa više izdavača, ali na Amazonu sam pre ovoga našao samo album iz 2011. godine Le Secret de Guillaume, istorijski triler koji se dešava u jedanaestom veku u Engleskoj. Europe Comics Istolainena vodi pod njegovim nadimkom Mikko, ali nema dalje podatke o njemu tako da pretpostavljamo da se ovaj akademski građanin stripovima bavi tek uzgredno.
Maribel Conejero je, pak, simpatična i mlada španjolska crtačica koja je, koliko umem da kažem do sada radila uglavnom za špansko tržište i ovo joj je prvi visokoprofilniji rad izvan svog govornog područja. Vrlo dinamičan, svež a mladalački stil koji Conejerova koristi je, da se razumemo, izuzetno primeren ovom omladinskom narativu i predviđam finu karijeru ovoj ženi u narednim decenijama, možda čak i u američkom stripu s obzirom da bi njen crtež savršeno pristajao Boom Box! radovima namenjenim mladoj publici.
E, sad, kosplej kao fenomen je jedna dvadesetprvovekovna stvar iako njegovi koreni sežu još u prvu polovinu prošlog stoleća i prve žanrovske konvencije naučne fantastike, a sam termin je skovan gde drugde do u Japanu još osamdesetih. No, kreiranje kostima po uzoru na omiljene likove iz fikcije i njihovo nošenje na gikovskim proslavama kao što su konvencije stripa, igara, (naučne) fantastike itd. je postalo neka vrsta mejnstrim aktivnosti u ovom stoleću kada je gikovska kultura uletela u kulturu glavnog toka i postala de fakto kultura glavnog toka našeg doba.
Ne da Betmen, Star Wars ili Hobit nisu imali prepoznatljivost u masama i pre više od dvadeset godina, ali danas živimo u vremenu kada su najveći filmovi u bioskopima rađeni po superherojskim predlošcima, Tolkienu ili novijim žanrovskm uradcima kakvi su Harry Potter ili Hunger Games, a videoigre kao što su Fortnite ili Minecraft – a koje su u dobroj meri virtuelni cosplay – igraju stotine miliona mladih igrača. Čak i srazmerno hermetičniji propertiji kao što je igra Elden Ring koju trenutno igram, tipično kriptičan i naizgled vrlo neprijateljski komad softvera iz Japana, sa sobom nose mejnstrim legitimaciju sa likom G.R.R. Martina i prodaju dvanaest miliona kopija za tri nedelje.
Utoliko, cosplay ne samo da više nema stigmu aktivnosti kojom se bave samo beznadežni nolajfer gikovi koji nikada u životu neće raditi ništa društvenokorisno niti, uopšte, biti deo društva izvan svoje žanrovske niše, već su mnogi kosplejeri u izvesnom smislu i sami zvezde i predstavljaju razlog što jedan broj posetilaca uopšte dolazi na konvencije.
Ovo je, ne treba da zaboravimo, način na koji kapitalizam ulazi u naše živote na mala vrata, oslanjajući se na kreativnost i posvećenost ljudi IZVAN industrije koji tu industriju slave i, čak, religiozno obožavaju bez obzira što od nje ne dobijaju išta više od bilo kog drugog potrošača (a u proseku TROŠE mnogo više od drugih potrošača) i ako hoćete da budete cinični, kosplej je samo sindrom vremena u kome je eskapizam za dobar broj stanovništva planete jedini način da preguraju dan, gde je fikcija jedino pribežište od realnosti koju nikada neće imati priliku da promene, a ta fikcija im se prodaje po sve višim i višim cenama i zahteva sve više i više ulaganja vremena i novca da biste sa njom držali korak.
Strip Cosplay se ovom temom bavi iz jedne, pak, optimističke perspektive, internalizujući ta znanja o eskapizmu i ultimativno tržišnoj prirodi savremene popularne kulture ali slaveći – čak i dok im se povremeno dobronamerno podsmeva – posvećenost i kreativnost mladih osoba koje u fiktivnim svetovima i junacima pronalaze uzor i inspiraciju kakve im realnost zapravo ne nudi. Pomaže što su ovde glavni junaci u uzrastu od četrnaest godina, dakle, pubertetlije još uvek neiskvarene zlom ovoga sveta, sa idealističkim shvatanjima žanrovskog sadržaja koji troše, ali već dotaknuti cinizmom i stigmom koji izražena vernost žanrovskom nosi sa sobom.
Glavni junak, Abel, je, recimo, deo francuske porodice gde otac vozi autobus i nervozno se izdire na sina da mora da ispolaže ispite u školi jer je sa ocenama ozbiljno popustio zbog svoje opsesije superherojima. Ovo nije neka nesrećna ili izrazito siromašna porodica, ali Abel je, kao i mnogi slični četrnaestogodišnjaci, ubeđen da je njemu najgore, da ga niko ne razume, da život za njega u pripremi ima samo razočaranja i da, naravno, nikada neće imati devojku. Većina njegovog vremena ulaže se u sedenje za šivaćom mašinom i kreiranje kostima Betmena sa kojim će učestvovati na takmičenju kosplejera na dolazećoj strip-konvenciji u Parizu. Njegov najbolji ortak, Emile, napravio je za sebe kostim džedaja i čak, vrlo uverljivu svetlosnu sablju, da ne pominjemo da govori u Jodi-nalik ispremetanim rečenicama, a treći član njihovog „ansambla“ je Oscar koji je sebe osudio na večito ismevanje jer hrabro kosplejuje kao Pikaču.
Strip ovime pokriva tri velike grupe gikova – superheroje, spejs operu i japanski gejming i animaciju – i uvodni kadrovi na početku konvencije uspelo prikazuju krize kroz koje ovakvi klinci prolaze, sa stigmom da se bave nečim „klinačkim“ čak i usred „safe space“ okruženja kakva bi konvencija trebalo da bude, sa nabujalim seksualnim i romantičnim nagonima koje ne umeju da pravilno usmere, rivalitetima unutar svoje uzrasne i interesne grupe itd. Strip ima dinamične dijaloge i odličan tempo, i u ovom delu se dijalozi, sjajno prevedeni na Engleski u izdanju Europe Comicsa koje sam čitao, koriste da pokažu partikularnu kulturu današnje omladine (naravno, prelomljenu kroz sočivo sredovečnog profesora filozofije što je sve ovo napisao), njihov specifični jezik nabijen referencama na popkulturni „sadržaj“ koji troše, ali i na posebne forme govora karakteristične za društvene mreže ili chat grupe u kojima učestvuju.
Cosplay, međutim ima trilersko-akcioni zaplet, i strip zapravo počinje od kraja pokazujući Abela na saslušanju u policiji gde četrnaestogodišnjak inspektoru koji ga ispituje odgovara i dalje „in character“. Na pitanje da se identifikuje odgovara da je Betmen, a na podsećanje da se traži njegovo pravo ime odgovara sa „Bruce Wayne“. Strip zatim u flešbeku pokazuje šta se to na konvenciji desilo i zašto su se klinci zarekli da nikome od „starijih“ ali i od predstavnika vlasti ne otkriju pravu istinu i ovo je jedan vrlo zabavan triler sa tajnim službama i terorističkim aktivistima koji se čitav odvija na lokaciji na kojoj se održava konvencija, dok ona traje.
Istolainen, da budemo jasni, piše prilično složen zaplet sa nekoliko dramatičnih preokreta i popriličnim brojem likova koji tokom ove priče treba da imaju prostora i da „porastu“ ili makar sazru, suočeni sa „stvarnim“ svetom koji je izvršio upad u njihovo carstvo mašte i eskapizma, i pri kraju, zahvaljujući skokovima između likova i vremenskih tokova, čitalac može malo i da se pogubi, pa i da oseti da mora da se vrati nekoliko strana unatrag da pohvata konce različitih tokova radnje i u glavi posloži gde se ko u kom trenutku nalazi i šta radi. Ovo je pomalo kao da ste mangu od 500 strana spakovali na skromnih osamdeset i verujem da bi Cosplay profitirao od malo više prostora da diše i da dublje poradi na određenim scenama i set pisovima.
Ali i ovako kako jeste, strip u priličnoj meri ispunjava svoje ambicije, dajući nam vrlo simpatične, relatabilne mlade likove – uključujući nešto zrelijeg, da ne pominjem vrlo nadmenog momka iz bogatije porodice koji je ubeđen da će pobediti na takmičenju na ime svog kostima Iron Mana za koji je u startu očigledno da nije delo njegovoh ruku i da time krši osnovna pravila takmičenja, ali i mladu Jutjuberku koja je na ovom događaju da strimuje svoje reakcije i koja izvrsno ispunjava ulogu asertivne, preduzimljive žene sa više dimenzija karaktera, a što je korisno jer je drugi ženski lik kosplejerka što igra Marvelovog Wolverinea i koja je praktično sve vreme „in character“, nudeći izvrsnu studiju karaktera mladih osoba koje uzimanjem tuđeg karaktera sebi daju snagu da prevaziđu socijalne nesigurnosti i stidljivosti. Napisao sam DALEKO predugačku rečenicu, ali tako je to kada sve hoćete da kažete u jednom dahu.
Strip koristi OGROMNU količinu referenci i aluzija na razne propertije (i siguran sam da se vadi na to da je u pitanju satira), dajući čak čitaocu na kraju i kviz da prepozna sve njih ako može, ali Cosplay nije samo puko obožavanje kapitalističke fikcije. Ovaj strip koristi svoj mizanscen i ansambl i da se pozabavi psihologijom mladih ljudi zainteresovanih za žanrovsku fikciju, da pokaže i kako i zašto njih ona može da inspiriše da budu bolje osobe, ali i da ih izloži zasluženom podsmehu kada se izmešaju fikcija i realnost, konačno, pokazuje i tu tenziju između američke (japanske) i francuske kulture unutar modernog popkulturnog rata, sa jednim od klinaca iz Abelovog razreda koji je izmislio sopstvenog superheroja, po imenu Captain France, jer smatra da je Francuskoj potreban sopstveni simbol vrline i hrabrosti po uzoru na američke predloške. Naravno, Captain France je predmet velike količine podsmeha tokom stripa – njegov kosplejer je razredni gik koga i drugi gikovi smatraju suviše gikastim – ali kada dođe trenutak da se demonstriraju vrlina i hrabrost, dobijamo odličan set pis.
Maribel Conejero ovo sve radi u jednom vrlo dinamičnom omladinskom ključu sa tablama nabijenim i akcijom i karakterom i humorom dajući nam strip što se bez ikakve sumnje poziva na američke i japanske uzore ali se ovaploćuje u urednom, dinamičnom evropskom formatu. Jedina moja zamerka na njen rad je da kolori u samom stripu ne uspevaju da dosegnu vibrantnost i dinamičnost kolora na samim koricama i da pomalo prigušena boja na tablama malčice oduzima na energiji. No, da se i to preživeti.
Cosplay je, dakle, jedan zabavan, ali pametan strip o modernoj popularnoj kulturi, pun iskrene ljubavi za nju ali i sa analitičkim alatom da o njoj nešto i kaže. Ja sam se, čitajući ga, više puta od srca nasmejao (ponovljeni geg sa momkom koji igra Tora je prilično dobar) i iz sve snage navijao za protagoniste pa, ako se osećate raspoloženim za strip-o-pop-kulturi generalno, formatiran kao u sebe sigurna, omladinska akciona avantura, ne časite ni časa. Europe Comics ga prodaje ovde.
