Istorija se toliko brzo razvija da mi jedva držimo korak sa njom. Ono prošle nedelje je bio najduži policijski čas u istoriji novije Srbije a evo, već ove nedelje obaramo taj rekord. Pa još na verski praznik! Policija, pravoslavlje, pandemija, da li je samo meni tu nešto sumnjivo? Da? Samo meni? Oh…
Kako god bilo, metal je tu jedini lek.
I to blek metal za prvu dozu, jer na ljutu ranu ide ljuta trava. Poljake Terrestrial Hospice smo voleli na njihovom prvom EP-ju, Universal Hate Speech tamo negde 2018. godine a sada nam stiže i prvi album. Indian Summer Brought Mushroom Clouds je dobro ime za album a koji će izaći tek u Junu. No, omiljeni JuTjub kanal je već dobio pravo na promovisanje celog izdanja i, pa, Terrestrial Hospice nisu omekšali sa vremenom. Indian Summer je agresivna, preteća, mržnje puna ploča. Terrestrial Hospice ne veruju ni u šta lepo i žele svu vrlinu da vide bačenu u blato i, kako i samo kažu, napastvovanu. Neprijatno. Ali muzika je zbilja dobra sa sirovošću koja muzici daje dah autentičnosti ali i aranžmanima koji uspevaju da izbegnu komplikovanje a da deluju prirodno razrađeno i zrelo. Čak i tehnički sporije pesme su pune pretnje i agresije a ovo je svakako i zahvaljujući zvuku koji je apokaliptičan i čoveku malo oduzme dah. Jak start.
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/indian-summer-brought-mushroom-clouds
https://www.youtube.com/watch?v=8dNq9BFW_f8
Šveđani Curse svoju kasetu The Awakening..and the Old prodaju za 7,77 dolara ali je digitalna verzija svega jedan dolar. Zašto tako jeftino, ne znamo, jer je ovo odličan black/ thrash metal sa jednom sirovom, primitivnom oštricom ali primitivnost se ovde odnosi samo na estetiku. Što se tehnike, kvaliteta zvuka, muziciranja itd. tiče, Curse sve testove prolaze sa najvišim ocenama. The Awakening..and the Old je prijatan EP koji ima nešto blek metalske epike i emocije ali i nešto trešerske čvrstoće, nudeći razgovetnost ali ne i „mekoću“, kroz šest pesama zanimljivih tema, rifova i aranžmana. Odlično:
https://curse.bandcamp.com/releases
Ossilegium je naziv za kosti zaostale nakon što se meko tkivo sahranjene osobe raspadne a kosti se premeste u kosturnicu. To je i ime američkog blek metal benda iz Čikaga koji ima istoimeni debi album. Ja inače često pričam da nisam neki fan američkog blek metala, ali onda ističem istočnu obalu, posebno Njujork i okolinu kao svetle primere. Ossilegium nisu nužno u istoj grupi sa tim njujorškim sastavima, nema tu eksperimentalne oštrice i neke osobene estetike ali njihov debi je vrlo solidan primerak „klasičnog“ blek metala sa jasnim uticajima drugog talasa i visokim muzičarskim umećem. Malo prebučan master svakako, ali pesme su dobre, energične i ovo je blek metal po principu pice: tačno znate šta dobijate ako je uvek kupujete na istom mestu i baš to i tražite:
https://ossilegium.bandcamp.com/album/ossilegium
Baranjske komšije Aetherius Obscuritas sviraju negde od početka veka, Mártír im je već osmi album i ovde se čuje izgrađenost stila, kompozitorska ali i izvođačka zrelost na kome mnogi mogu da im pozavide. Mártír je ploča koja umešno spaja blekmetalske karakteristike – žestinu, brzinu, rapav, vrištav vokal – sa meditativnijim pristupom kompozicijama, kreirajući organske ali kompleksne aranžmane prepune interesantnih harmonskih zaokreta i upada ukusno upodobljenih sintisajzera. Meni se ovo izuzetno dopada i u ravni mi je skandinavskih avangardnih bendova koji operišu u okvirima ovog žanra ali se ne brinu o tome gde su njegove stvarne granice. Mártír je ploča koja zvuči veoma lično, čak pomalo, kako rekoh, meditativno, a da je istovremeno komunikativna, raznovrsna, naglašeno istraživačka. Izvrstan abum (i dobar omot):
https://grimmdistribution.bandcamp.com/album/058gd-aetherius-obscuritas-m-rt-r-2020
Da nastavimo u sličnom istraživačkom smeru tu su nam Nijemci Khôra, isprva solo projekat multiinstrumentaliste Olega, koji je vremenom izrastao u pravi bend koji nam se sada, na prvom albumu, Timaeus, predstavljaju sa bazom operacija u Irskoj. Khôra je dobra na ovoj ploči. Ne dobra kao Mađari koje sam iznad nahvalio, ali i dalje dobra. Timaeus je album koji blek metal uzima kao osnovu da istražuje u raznim smerovima, ne stideći se atmosferičnih pasaža ali ni orkestracija, horskog pevanja i izlaska sa uobičajene harmonske teritorije za ovu muziku. Da ne pominjem povremeno vrlo nadahnute vokale (slušajte Harvesting Stars). Interesantno je to i ima mnogo atmosfere i jedino bih zamerio natrpan miks gde je sve jedno preko drugog pa još izmasterovano preglasno, što umanjuje impakt inače intrigantne muzike:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/timaeus
Brizbejnski Graveir dobijaju sličnu zamerku na mastering i miks za svoj drugi album, King of the Silent World ali to na stranu, ovo je odlična ploča hladnog, dekadentnog blek metala sa tom nekom uzdržanom, hermetičnom atmosferom ali i jednim post-ljudskim odnosom prema životu, smrti, vječnosti, propadljivosti. Ovi Australijanci nisu striktno atmosferični blek metal bend ali atmosfera jeste značajan deo njihove muzike, koja je utopljena u reverbe i deluje istovremeno i prostrano i klaustrofobično. Bend odlično svira i ima intereseantne dinamičke varijacije (tim gore zbog masteringa koji ovo iz sve snage poništava) držeći se jedne žalobne, ali dostojanstvene linije kroz sve, prilično različite pesme. Solidno:
https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/king-of-the-silent-world
https://graveircult.bandcamp.com/album/king-of-the-silent-world
Onomad sam za švedski post-black duo Together to the Stars napisao da je to meni „naprosto isuviše gnjecavo ali ja sam surovi muškarac kome šugejz muzika ionako nikada nije bila na vrhu liste popularnih žanrova“ pa bih za drugi album ekipe, As We Wither mogao da ponovim identične komentare, ukazujući da je ovo shoegaze-metal urađen sa puno svesti šta se želi napraviti, kombinujući ekstreman vokal i bubanj, te distorzirane gitare sa nežnim sanjarijama, melanholičnim harmonijama i generalno gorkoslatkom atmosferom. As We Wither je dobro producirana ploča i bend zvuči vitalno i čak donekle dinamično sa bubnjem koji kao da nije (mnogo) peglan u kompjuteru pa daje svemu dodatnu crtu ranjivosti. Album izlazi iduće nedelje pa ako vam sve ovo deluje kao primamljiva ponuda, poslušajte:
https://togethertothestars.bandcamp.com/album/as-we-wither
Francuski Fallakr se reprezentativno ugodio za svoj drugi album, Mezv, Marv, Milliget nudeći satanski, mračni black metal koji prati skandinavske predloške (recimo Taake, Dakthrone, pa i stariji Mayhem) radije nego da se uklopi u galsku scenu. Bretonci su vrlo dobri u posredovanju atmosfere mržnje i agresije, ali i kontemplacije (mada se ovde ne kontemplira ni o čemu dobrom), nudeći odlične teme i pamtljive rifove. Zvuk je hermetičan, čak klaustrofobičan, ali valjda to uz ovakvu muziku treba:
Kada svoj solo projekat nazovete At the Altar of the Horned God znate da ćete makar privući pažnju. Španac Heolstor na prvom albumu svog okultnog projekta, Through Doors of Moonlight zna da, sad, kad ima našu pažnju, treba da se predstavi ozbiljno. I album počinje ne jednom već sa dve pesme ritualnih ritmova, obrednih napeva i sintisajzerskih atmosfera. Metal? U srcu svakako, ali estetski, At the Altar of the Horned God ima barem onoliko zajedničkog sa, ehh, Death in June ili (da pobegnemo malo od neprijatnih fašističkih asocijacija) Current 93. Album ima i propisne black metal komade (kreću sa trećim) i ovo je jednako hermetično i čuva istu obrednu, svečanu atmosferu kao i ono što mu prethodi. Heolstor je snimio album koji je daleko od savršenstva ali Through Doors of Moonlight je razoružavajuće ambiciozan u svojoj jednostavnoj, iskrenoj, glume i poziranja oslobođenoj usredsređenosti na onostrano i načine da se ono dosegne i razume. Nije ovo ploča koju će svako slušati pedeset puta – neki je neće ni doslušati – ali mene šarmira ovaj pristup i doslednost u izvođenju:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/through-doors-of-moonlight
Finski psihodelični blek metalci (ili blekmetalni psihodeličari?) Oranssi Pazuzu su snimili peti album, Mestarin kynsi i sada je već prilično jasno šta se od benda može očekivati. Ne mislim ovo u nekom negativnom smislu, da je ovo maniristička ili derivativna ploča, ali sa Mestarin kynsi bend isporučuje tačno ono što od njih želite i deo enigme vezane za njihov stvarni muzički identitet je, reklo bi se, ovde nestao. Ipak, Mestarin kynsi je vrlo prijemčiva, zabavna ploča mračnog, veoma atmosferičnog i veoma psihodeličnog metala sa tripoznim gitarskim efektima i ritualističkom ritmičkom podlogom. Oranssi Pazuzu žele da se „svi oni koji podmeću požare i oni koji puše vutru uhvate za ruke“ i Mestarin kynsi je vrlo manifestno i vrlo sigurno album koji stoji tačno na srednjoj tački između mračnog blek metala i gruverskog, veoma drogiranog stonera. Takav je i miks, sa tminom i solidnom separacijom instrumenata (koju kvari samo opet preglasan master) koje pozivaju na slušanje na ripit i ozbiljno tripovanje. Kako su ovo dugačke pesme i album traje više od pedeset minuta, vremena i prostora za odlazak u zonu i meditaciju itekako ima. Ja zadovoljan:
https://oranssipazuzu.bandcamp.com/album/mestarin-kynsi
Nemački projekat Lycantrophilia je donedavno bio pravljen od strane samo jednog čoveka, ali sada je, za potrebe izdavanja prvog albuma, dodat i pevač i, pa, Blood Moon Chronicles je izuzetno zrela, čak bih rekao zabavna kolekcija blek metal pesama koje za promenu nisu melanholične, zamišljene, reflektivne i meditativne nego žestoke, brze i mešaju klasičan blek metal sa svime što u tom trenutku ima smisla, uključujući izvrsne thrash rifove, grajnderska blastbeat punjenja pa i nešto vodviljske atmosfere. Lycantrophilia idu na ideju kreiranja jednog (labavijeg) narativa koji obuhvata ceo album i ovde pevač DM (aka Thomas Blanc) iz Tuluza svojim raznovrsnim tehnikama i pristupima odrađuje lavovski deo posla oslobađajući šefa benda, Isegrimma, potrebe da mnogo kinđuri aranžmane. Ovde, zato, nema orkestracija i egzotičnih instrumenata i raznolike atmosfere i estetike su kreirane gitarčinama i bubnjevima, kako i dolikuje. Moćan debi:
https://lycantrophilia.bandcamp.com/album/blood-moon-chronicles
Stoner rok! Void Tripper iz Brazila su nam srca već osvojili pre malo više od godinu dana albumom vrlo jasnog naziva – Sabbath Worshipping Doom. Sada se vraćaju sa živim albumom Dead Inside...But Still Live i ovo je devet pesama napušenog i izvrsnog stoner/ doom metala sa svim mikrofonijama i faz distorzijama potrebnim da se čovek oseti dobrodošlo i domaće. Void Tripper uživo imaju kvalitetan gruv i sve te basčine i wah wah pedale preko metalno-kožnog ritma mi vrlo prijaju. Pevanje Mária Fontelesa je i dalje najslabiji element muzike ali ovo zapravo ne smeta mnogo jer album ima tu neku spontanu, užurbanu atmosferu kakvu dobre žive ploče imaju. Sjajno.
https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/dead-inside-but-still-live
Za malo dobrog, a instrumentalnog stonera, tu je belgijski The Reefer Wizard sa svojim EP-jem Cultus. Ovo je striknto kućni, verujem jednočlani projekat, ali Cultus ima masivan, moćan zvuk sa basom koji prelepo žvaće ove teške, nisko naštimovane tri pesme i gitarom koja nudi fazirani blagoslov svakom spremnom da sluša. Ovo je muzika sasvim inspirisana kanabisom i posvećena njegovom slavljenju, spontana i jednostavna, ali uspeva da uhvati tu hipnotičku dimenziju kojoj stremi.
https://thereeferwizard.bandcamp.com/album/cultus
Bongtower dolaze iz Rusije, album im se zove Oscillator i na naslovnoj imaju kosmonauta sa prominentnim ćiriličnim SSSR logom na šlemu. Hoću reći, ovo je album za koji znate kako će zvučati i pre nego što čujete prvi ton. Dobro. Zvučaće dobro. Bongtower cede mastan, težak stoner/ doom metal sa jako isfaziranim gitarama, nemilosrdnim ritmovima i jednom opštom brutalnošću – slušajte to pevanje – koja se onda fino kontrastira sa „svemirskim“ semplovima. Ovo je vrlo gruba, preteća metalna psihodelija ali radi svoj posao dovođenja slušaoca u zonu jako dobro i kada se kroz sabatovski baraž probiju psihodelični efekti na gitarama pa i pravoverni sintisajzeri, sve vrlo lepo dođe na svoje mesto.
https://bongtower.bandcamp.com/album/oscillator
Mađari Satorinaut nastavljaju sa nautičko-psihodeličnim temama ali njihova muzika je mnogo lepršavija i (skoro) nimalo metal. Naslov albuma je Slow Psychedelic Speedrock i ovo su džemovi sa klasičnom bluz osnovom samo svirani žešće, dinamičnije i uz jako mnogo psihodelične gitare. U suštini, vidi se da je bend krenuo iz te neke post-rok sfere ali muzika im je prljavija i psihodeličnija od klasičnog post roka, živa i sirova tako da se svemu doda samo malo tog speedrock gasa. Nije sve ovo utegnuto, ima tu malo lutanja, ali je zdravo i dopadljivo:
https://satorinaut.bandcamp.com/album/slow-psychedelic-speedrock
Već nam znani Španac Napoleon Rigor Mortis (baš su šašavi ti španski kumovi) ne sedi skrštenih ruku ni tokom epidemije, pa je njegov eksperimentalni doom projekat, Monegros Acid Resort izbacio i i novi album (nakon prvenca iz Decembra prošle godine). The Cult Of The Interstellar Fungus God je jedna kompozicija od 66 minuta i 6 sekundi, razdeljena na pet delova samo zbog tehničkih ograničenja Bandcampa i mada Napoleon zna da napravi zvuk i kreira dramu, meni je njegov psihodelični doom i dalje malo razvučen i nedostaje mu malčice spontanosti ili barem krvi. No, ponovo, vidim da se ljudima ovo dopada i kako je zvučno vrlo dobro, preporučiću ga i ovaj put:
https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-cult-of-the-interstellar-fungus-god
Hispanodelia je kompilacija, ali zapravo više šestočlani split album šest hispanoameričkih psihodeličnih bendova gde svako prilaže po jednu dugačku pesmu i sa ambicijom da se pokaže da postoji nekakav hispanoamerički psihodelični identitet. Sad, nisam siguran da se on baš čuje sa ove ploče, ali ovde ima lepe muzike, od meksičkih La Sustancia Divina koji su vrlo old school i vrlo šarmantni sa svojim orguljama i ’60s gruvom, preko portorikanaca Iglesia Atomica koji su sirovi i blago eksperimentalni pre nego što ulete u gruv, pa do Dominikanaca Múcaro koji su najbliži metalu sa svojim teškaškim gitarama. Preovlađujući utisak o hispanoameričkom viđenju psihodelije je svakako da ovde nema direktnih imitacija severnoameričkih (ali ni evropskih) kolega i da ovo jesu bendovi odrastali na ponešto drugačijim korenima. Lepo da se čuje:
https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/hispanodelia-split
The Brunswick iz Nešvila su vrlo ubedljivi na svom drugom albumu, Contrapasso, nudeći mišićavi, energični hard rok. Nije ovo stoner, barem ne sve vreme, ali ima dobar gruv, teške, fazirane gitare i tu bluz osnovu koja je potrebna za ovakvu muziku. No, ima i bržih pesama, sa harmonijama koje namerno beže iz bluza u „bolesnije“ geografije, ima tu pankerske energije i jednog punk-funk krljanja kakvo nije preterano blisko stoner publici ali je album raznovrstan, odlično odsviran i dobro miksovan. Nikako ne propustiti:
https://thebrunswick.bandcamp.com/album/contrapasso
The Rhubarb iz Glazgova su malo kilavi u svom psihodeličnom stoner roku na EP-ju The Black Sun a što je šteta. Dobra je ovo svirka i pesme, mada predvidive, nisu loše, ali gitare se jedva čuju – kombinacija niskog štima i distorzije koja im oduzima „debljinu“ – pa su onda vokali, izleteli u prvi plan i sami previše na vetrometini i zvuče nejako i neubedljivo. Sa boljim miksom ovo bi bila mnogo bolja ploča jer The Rhubarb umeju da osete ovu muziku i imaju lepe ideje, pogotovo u domenu vokalnih (žensko-muških) aranžmana:
https://therhubarb.bandcamp.com/album/black-sun
Standardna grčka ponuda ove nedelje daje nam The Vulcan Itch iz Atine sa istoimenim debi albumom i, standardno za Grke, ovo je odlično spravljen, odlično produciran album težeg roka koji može da se vrti i na rokenrol radiju ali zadovoljiće i nas, kao, zahtevnije. The Vulcan Itch imaju raznovrsne pesme – tako to ide sa dobrim debi albumima – pune dobrih ideja i mada povremeno odu i u previše „komercijalnom“ smeru za moj ukus, ovo je zdravo, vitalno i rokerski u najboljem smislu. Da je producirano za mrvu skuplje, bilo bi i zaista komercijalno u zvuku, no, ovako kakvo je vrlo se dobro sluša i osvaja tom raznovrsnošću ideja.
https://thevulcanitch.bandcamp.com/releases
Ocean Chief dolaze iz Švedske i Den Tredje Dagen je njihov peti album. Za dvadesetak godina postojanja Šveđani su iskristalisali svoj stil, mešajući spori, mračni doom metal sa psihodeličnim elementima. Nije to ni lako za slušanje jer bend na ovom albumu gleda da ide nasuprot očekivanjima servirajući mučnu, iznurujuću sporost, harmonske diverzije i mračnu death atmosferu, no, ima tu dovoljno interesantnih folk umetaka sa sve pevanjem na švedskom da ovo bude ploča koja zna da nagradi strpljivost:
https://oceanchief.bandcamp.com/album/den-tredje-dagen-2020
Njujorški Torture Drome nastavljaju da budu aktivni i evo ih sa novim EP-jem od pet pesama. DoomSeeker je kolekcija jako faziranih doom kompozicija koje imaju pankersku spontanost ali i jasan uticaj bendova poput Cathedral na zvuk. Produkcijski, ovo je štap-i-kanap stil, ali bend ima svoj karakter i on prozire i kroz pomalo demo-zvuk koji ovde dobijamo. Ne najbolje njihovo izdanje koje sam čuo, al kriza je i ima ovde lepih momenata koje ne treba propustiti:
https://torturedrome.bandcamp.com/album/doomseeker
Pre malo više od mesec dana smo obratili pažnju na singl italijanskog (a zapravo slovenačkog u suštini) Billy Clubs kojim je najavljivan album Strange Driving. Album je stigao i ne razočarava, nudeći tvrdi pank rok sa teškim, jakim zvukom. Ovo je muzika dobrog raspoloženja, možda prebrza i prejaka za klasičnu stoner publiku ali svakako podobna za svakoga ko voli žestok, teški rok. Preporuke:
https://billyclubs.bandcamp.com/album/strange-driving-2
Litvanski duo Hellhookah su kao neka doom verzija White Stripes. Ovo dvoje mladih iz Viljnusa na svom drugom albumu The Curse nude težak, ali seksi stoner zvuk, igrajući u punoj meri na tu direktnu, skoro telepatsku vezu koju imate kada je u bendu samo dvoje muzičara koji stalno sviraju zajedno. The Curse je kolekcija dobrih gruv komada sa moćnim multitrekovanim gitarama i jednostavnim, ali fanki bubnjevima. Gitarista Arnas nije najjači pevač svih vremena ali njegov pomalo lomni glas, pogotovo kada ide u nešto više registre, doprinosi životnosti svirke. Pesme imaju jedan praktično industrial efekat sa izuzetno disciplinovanom, jednostavnom ritmičkom podlogom koju bubnjarka Gintarė Stanevičiūtė majstorski kreira pa je ovo preporučljivo i ljubiteljima Godflesh. Lepo:
https://hellhookah.bandcamp.com/album/the-curse
Nizozemski Phe na svom drugom albumu, Glooming Dawn nudi teatralan ali organski stoner/ doom metal kombinujući napušeni gruv sa malo romantičarskog zanošenja, pogotovo u pevanju. Ovo je inače power-trio u kome je bubnjar taj koji peva i to, makar na studijskom materijalu, nije savršeno, ali Ruudove emotivne kadence imaju određenog šarma iako je jasno da bi mu trebalo malo više vežbanja da bude tamo gde je naumio. No, bend sipa solidan, mastan gruv sve vreme pa se album ipak lepo sluša:
https://phemusic2.bandcamp.com/album/glooming-dawn
Tasmanijski The Wizar’d ima novi album, Subterranean Exile, prvi posle sedam godina a četvrti ukupno i ovo je i dalje prijatan, okultno intoniran doom metal koji se ne stidi klasičnih hevi metal rifova i gestova, ali zna da je glavno oružje mračan, spor gruv. Pevač i gitarista, Ol’ Rusty je svakako mesto na kome se lome koplja. Njegov pomalo kreveljeći, ozijevski stil pevanja se svakako uklapa uz muziku koja treba da bude spora, psihodelična i okultna, a da se drži i hevimetal pravoverja, no, nekima on zvuči previše maniristički. Album ima i čudan miks ali uz sve te napomene, ovo je ploča dobrih pesama koje vredi probati:
https://hcrthewizard.bandcamp.com/album/subterranean-exile
Za death doom ekipu, tu nam je, doduše sa kraja Marta, nemački Nekrovault sa debi albumom Totenzug: Festering Peregrination. Naslov albuma skoro da je nemoguće zapamtiti, deluje kao da je bend nasumično vadio reči iz nekoliko različitih rečnika ali muzika, uz svu manifestnu hermetičnost koja ide uz death doom, zapravo prilično pleni pažnju. Nekrovault uspevaju da izbegnu da sav akcenat u njihovim pesmama bude na teatralnosti i zapravo u ovoj sporoj, teškoj muzici, isporučuju dosta mišićave svirke i aktivnog aranžiranja. Ima ovde i bržih momenata (slušajte
Psychomanteum – Luminous Flames) i to veoma oplemenjuje album koji bi inače bio na ivici da se udavi u hermetičnosti. I omot mi se dopada. Lepo:
https://nekrovault-vanrecords.bandcamp.com/album/totenzug-festering-peregrination
Tu su nam i finski Hexvessel čiji album Kindred – treći po redu, ako se ne varam – nudi za ove ljude osobenu kombinaciju narodne muzike i (malo) metala. Hexvessel su, za razliku od uobičajenog folk metala koji ovde slušamo, mnogo više folk nego metal sa „šumskom“ atmosferom i instrumentarijem koji su verovatno pod uticajem britanske neo i prog-folk scene iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ja takvu muziku više nego volim i prija mi kako Kindred, pogotovo ovako živo masterovan, da se sačuva dinamika svirke (a u postavi su i viola i truba i razne udaraljke), nosi baklju koju su zapalili Third Ear Band, Bert Jansch, Sandy Denny i slična ekipa. Hexvessel idu i nekoliko koraka dalje, upriličujući psihodeličniji pa i avangardniji ugođaj. Recimo avetinjska Bog Bodies sa svojim Vurlicerom i emotivnim pevanjem podeća na Portishead i Bohren und der club of gore dok je Sic Luceat Lux praktično rock in opposition komad. Lepa, atmosferična ploča sa vrlo malo metala u sebi ali metalcima bliska:
https://hexvessel.bandcamp.com/album/kindred
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lP87bo0RdXjelrJv9a5DX0v4fC70eUlOQ
Konačno, ljubitelji veoma spore muzike dobijaju odličan debi album trija Forlesen, ekipe iz bej-ejrije sklopljene od članova Lotus Thief i Botanist. Hierophant Violent je album sjajnog naziva i sjajnog omota a i muzika, spakovana u dve pesme od po sedamnaest i osamnaest minuta, je prilično impresivna. Forlesen nisu toliko „post metal“ koliko deluje kao da su album snimili odgovarajući na pitanje šta bi bilo da Dead Can Dance sviraju doom pa su ovo pesme sa određenim ritualnim kvalitetima, eterične u svom zvuku, ali teške i prijatno omeđene jakim bas-linijama, stamenim ritmom i razigranim gitarama kada se krene sa „pravom“ svirkom. Naravno, sve to zvuči jako svečano i treba pratiti njegov tempo pa tim više šokira izletanje u divlji, eksplozivni blek metal. Ali Foresen očigledno znaju da je tajna dobrih recepata u suprotstavljanju ukusa. Impresivan debi.
https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/hierophant-violent
Hardkor danas često označava siledžijsku, metaliziranu muziku sa uličnim stavom i srednjim tempom pa ja to uglavnom slabo i slušam. No, Grim Light iz Minneapolisa ima sasvim pristojan EP pod naslovom True Terror Reigns gde je štim toliko nizak a miks toliko težak da se ovo sluša skoro kao čist metal. Plus, pevač (i, slutim, jedini član benda) zvuči kao da mu je baš teško a to treba ceniti.
https://grimlight.bandcamp.com/album/true-terror-reigns
I Guilt Whip iz Kardifa piče hardkor ali njihova muzika je biža pank korenima, ima poletnost i energiju tipičniju za staru školu, ali i težinu zvuka koja prija metalskom uhu. Singl Lockdown je napravljen i snimljen za vreme, jelte, lokdauna koji, eto, postoji u Velsu i ove tri pesme su fin hardkorpank po receptima starih majstora:
https://guiltwhip.bandcamp.com/album/lockdown
Portlandski Phantom Hymn je solo projekat muzičara po imenu Ian Makau (!!!) i The Future is a Nightmare je negde u tradiciji švedskog melodičnijeg D-beata sa nešto malo „blackened“ začina. Ali vrlo malo. Ovo je uglavnom tvrdi pank više nego meki metal (!!!!) i jedini što mogu da ubrojim u tu blackened kategoriju je da su neke pesme jako dugačke za svoj izabrani žanr na ime dodavanja atmosferičlnih momenata i jednako atmosferičnih blastbeat pasaža. Ali nije ovo rđavo, makar i ovako prljavo producirano:
https://phantomhymn.bandcamp.com/album/the-future-as-nightmare-2
Progresivni deathcore nije baš na vrhu moje liste omiljenih žanrova ali švicarski All Life Ends su dosta dobri na svom debi albumu, The Plague Of Man. Dobro, nije ovo čisti deathcore (pa makar i progresivni, jelte), zapravo je negde na nestabilnom tlu između progresivnog death metala i deathcorea a kako izbegava većinu klasičnih deathcore zamki koje ja ne volim – oslanjanje na monotonalne breakdownove u prevelikoj meri – zapravo je vrlo slušljivo. Ima ovde i mašte i energije a i miks je nešto svetljiji i manje „plastičan“ nego što je deathcore prosek. Kad trešuju, All Life Ends pošteno trešuju i ovo je ploča koja vredi da se čuje:
https://alllifeends1.bandcamp.com/album/the-plague-of-man
Barishi iz Vermonta su bend sa zanimljivim pogledom na progresivni metal, spajajući hermetičnu, blek metalom optočenu agresiju sa dugačkim, istraživačkim, skoro ritualnim pasažima. Album Old Smoke uspeva da bude sklopljen od dugačkih, neprozirnih pesama jakih rifova i nerazaznatljivih urlanja iz pozadine a da opet u prvom redu bude jedna meditativna dimenzija. Više bi mi se dopadala „mekša“ produkcija, pogotovo što je ovo izuzetno glasan master koji davi inače prostran zvuk sa dinamičkim opsegom koji deluje značajno za puno razumevanje pesama, ali Barishi uspevaju da zaintrigiraju pa i osvoje. Album izlazi tek sledeće nedelje pa se za sada – legalno – mogu čuti samo neke pesme, ali mislim da vredi odvojiti vreme:
https://barishi.bandcamp.com/album/old-smoke
Pančevački Terrorhammer obeležava desetogodišnjicu postojanja kao i desetogodišnjicu smrti Petera Steelea singlom World Wars III & IV (In memory of Lord Petrus Steele). Terrorhammer, naravno pristaju zvuku Carnivore kao dobro sašivena rukavica pa je njihova obrada, er, hita ovog starog benda Petera Steelea dobra i ubedljiva u svom dobro razgaženom blackened thrash stilu. Uzi sve bolje peva i odaje poštu velikom prethodniku na pevačkoj ravni. Naravno Terrorhammer sviraju brže nego Carnivore pa je i originalnih deset minuta pesme skraćeno na šest i po. Lepo. Druga pesma na singlu je nova verzija Hammer of the Terror Cult kao plastičan primer napretka koji je ovaj bend napravio za deceniju rada. Respekt, do neba.
https://terrorhammer.bandcamp.com/album/world-wars-iii-iv-in-memory-of-lord-petrus-steele
A beogradski multiinstrumentalista (a bogami i producent) Elio Rigonat pored svirke sa više bendova (Kobold, Vicery…) ima i solo karijeru pa je treći (ako se ne varam) album koji je snimio pod sopstvenim imenom, Nož, jedna neprekiuta kompozicija od pola sata. Sam Rigonat ovo naziva avangardnim metalom ali ima ovde i klasičnog šredinga između elektronskih bitova, sintisajzera i blek metal vokala. Interesantna je to smeša, pogotovo što treba umeti i miksovati ovakav snimak, pun dinamičkkih varijacija i slojeva zvuka. I mada Nož verovatno neće pobediti na natjecanju za MOJ album godine, mislim da je ovo zapravo impresivna ploča koja pošteno pokazuje sva raznovrsna interesovanja svog autora a da i uspeva da se zaokruži kao celina i narativ o osobi koja živi život ispunjen nerazumevanjem da bi na kraju sama sebi presudila. Plus odličan omot koji je uradila Julija Lazić a inspirišući se Miurinim Berserkom. Podrška za Rigonata i respekt za viziju i spremnost da je autoritativno realizuje.
https://eliorigonat.bandcamp.com/album/no
Superzabavan thrashcore stiže iz Brazila posredstvom živog albuma sastava Surra. Escorrendo Pelo Ralo: Ao Vivo em São Paulo ima sirov ali dovoljno dobar zvuk i bend predstavlja u odličnoj formi kako sviraju svoje superbrze, ali vrlo disciplinovane pesme, uz entuzijastičnu publiku. Ako volite Ratos De Porao i šutku, uz Surra nećete pogrešiti:
https://surrahardcore.bandcamp.com/album/escorrendo-pelo-ralo-ao-vivo-em-s-o-paulo
Cemetery Filth su bend sa juga Sjedinjenih Američkih Država i njihov debi album, Dominion je, vrlo primereno, jedna teška, moćna komadina death metala stare škole. Cemetery Filth bez sumnje vole Autopsy i Death ali njihova muzika, srećom, nije puko kompiliranje tuđih rifova i fora, pa je ovo omaž starim majstorima ali i samostalno, jelte, umetničko delo dobre produkcije i uverljivog muziciranja. Cemetery Filth umeju da prave pesme koje oduševljavaju živim, dinamičnim ritmičkim smenama, koje imaju upečatljive solaže možda po uzoru na Obituary ili (ponovo) Death, a tu onda dođu i furiozni blastbitovi koji zvuče kao da se sviraju macolom. Lepo je kada na jednom death metal albumu ima rifova uz koje prirodno ide da polomite vrat umesto da je sve u arpeđu i atmosferičnim akordima, jelte. Odličan debi.
https://cemeteryfilth.bandcamp.com/album/dominion
Vrlo dobar debi EP i za Archaic Vanity iz Ankare. Deformed and Disfigured su tri pesme tehničkog death metala sa thrash naklonom, spajajući ekstrovertnu razmetljivost tech-deatha sa „narodnim“ thrash senzibilitetom i ovo je prilično dobra kombinacija. Turci ne zaziru od umetanja milion različitih delova u pesme, često menjaju ritam i tempo i soliraju, ali Deformed and Disfigured ima trešerski šmek sa pamtljivim rif-radom i prozračnim, razgovetnim miksom. Odlična braća Turci.
https://archaicvanity.bandcamp.com/album/deformed-and-disfigured
Kalifornijski Cyanic su svoj poslednji (i ujedno prvi) kompletan album snimili još pre osam godina. No, ako je sudeći po ovogodišnjem demo snimku (Cyanic), spremni su za velika dela. Ovde imamo tri pesme brutalnog, spazmatičnog death metala koji ne smara sa nekim velikim tehnikama, iako gitarista prži arpeđa kao od šale, nego ih organski upliće u dobre, zarazne kompozicije. Gitarista je posebno raspoložen ovde sa puno izletanja u tanke žice i farbanja inače opresivno nabasovanih rifova lepim melodijama, ali ceo bend zvuči gladno i napaljeno, sa ubitačnom ritam sekcijom i pevačem kome SIGURNO ne biste dali ćerku za ženu. Odličan Cyanic i nadamo se nekom dužem izdanju uskoro:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/cyanic
Diabolic iz Tampe su tokom nešto više dve od dve decenije postojanja prošli kroz razne smene u postavi, svađali se oko autorskih prava i svašta radili. Sada imaju novi album, Mausoleum of the Unholy Ghost i ljubiteljima brzog, kompjuterski preciznog death metala ovo bi mogao da bude praznik. U najnovijoj verziji, Diabolic se ne bave suptilnostima ovozemaljskog postojanja već biju iz sve snage, koljačkim rifovima, visokim tempom, mrvećim ritmovima i tematikom koja ne ostavlja mesta sumnji u to da ovaj bend zaista ne voli ništa sveto i čisto. Mausoleum of the Unholy Ghost je, s obzirom da su „svom brzinom sve vreme“ albumi uglavnom ispali iz mode i danas se ceni nijansiranost, zapravo iznenađujuće solidan album. Naravno, miks je morao biti prilagođen muzici koja se zbilja pre svega oslanja na brzinu i žestinu pa su bubnjevi tračkice a master zid od cigala, ali pesme su zapravo promišljene i kvalitetne i Diabolic ovim albumom staju rame uz rame sa kolegama iz Hate Eternal. Ako volite brutalni death metal koji nije i glup i ume da svoju brutalnost upakuje i prijemčive, seksi pesme, ne tražite dalje, prepustite se ovim siledžijama:
https://diabolic1.bandcamp.com/album/mausoleum-of-the-unholy-ghost
Abysmal Dawn iz Los Anđelesa šest godina nisu snimili album pa je Phylogenesis, njihov peti, ploča koja prosto eksplodira iz zvučnika žestinom brutalnog, divljačkog, gladnog death metala. Abysmal Dawn nisu zaintersovani za svetsku slavu i probijanje u mejnstrim pa je ovo beskompromisan, vrlo „žanrovski“ brutalni death zvuk ali sa kvalitetom pesama koji podseća da ovo nisu neki novi klinci što tek traže svoj identitet i izraz imitirajući poznatije kolege. Abysmal Dawn su jako disciplinovani, ne samo u svirci već i u komponovanju i aranžiranju, kadri da ponude i tehnički impresivne detalje (ali uvek u službi pesme) ali i momente inteligentne uzdržanosti i korišćenja „negativnog prostora“ ostavljajući pauze i tišine tamo gde bi neko drugi ubijao presviravanjem. Svejedno, ovo je brutal death metal album pa očekujte puno blastbitova, krvoločnih urlika ali i odličnog, napetog rif-rada. Za ljubitelje ovog žanra – izvrsno. A ja sam, jelte, jedan od tih:
https://abysmaldawn.bandcamp.com/album/phylogenesis
Stigao je i novi EP belgijskih horor-brutalista Aborted. Pominjao sam ih prošle nedelje pričajući o francuskim kolegama Benighted i meditirao kako su Aborted svom horror-death zvuku dodali dimenziju progresive kako je vreme prolazilo. Le Grande Mascarade je izvrstan pokazni primer na šta sam mislio sa superbrzom i brutalnom svirkom ali i kompleksnim, ambicioznim aranžmanima. Tehnički, brutalni death metal predstavlja vrhunac muzičarske discipline i poništenja ega zarad moći kolektiva i Aborted ovo demonstriraju jače nego ikad nudeći uzvitlanu, skoro dehumanizovanu svirku koja ipak ima jasan narativni nivo i komunicira sa slušaocem daleko preko granice nekakvog pokazivanja (visokih) tehničkih veština:
https://www.youtube.com/watch?v=GMSLk_S45mU&list=OLAK5uy_mD5dW8NwBxZ1u6wDsSTrFPcepph02rpoI
Deathsiege iz Tel Aviva su sirov blackened death duo i njihov album Unworthy Adversary zvuči kao da je snimljen u kućnom studiju. U ovom slučaju to zvuku daje oštrinu i autentičnost umesto da ga čini amaterskim a svakako pomaže što pričamo o kvalitetnim muzičarima koji ove brutalne, kratke pesme odrađuju valjano i ubedljivo. Deathsiege ubrizgavaju grindcore virus u DNK ekstremnog metala i to vrlo lepo zvuči:
https://deathsiege.bandcamp.com/album/unworthy-adversary
Exsanguination su iz Masačusetsa i njihov debi EP, Exsanguination I donosi četiri pesme old school death metal dobrote kojoj ne bi škodio samo malo lepši miks. Nije ni ovo rđavo, pogotovo što je ovo muzika koja ne zavisi toliko od ultrakomprimovanih gitara i milisekundske preciznosti bas-bubnjeva. Exsanguination su u svojim pesmama na tragu švedske škole sa epskim melodijama i teškim zvukom i ima ovde veoma inspirisanih momenata. Da se snimi u pravom studiju sa pravim inženjerom zvuka, bilo bi ovo vrlo dobro a i ovako vredi da se čuje:
https://exsanguination.bandcamp.com/album/exsanguination-i
Sa početka Aprila dolazi nam debi album gotenburških death metalaca, Carnal Savagery. Grotesque Macabre je prilično pleonazičan naslov, ali muzički ovo je dobar, temeljito rekonstruisan švedski death metal iz njegove klasične epohe. Dan Swano je radio mastering za album i njegov rad pristaje ovom teškom, mesnatom, epskom zvuku čak i ako Carnal Savagery ne imitiraju ni jedan (njegov ili drugi) bend direktno, mešajući spore, teatralne doom-death pasaže sa užurbanijim death gestovima. Ne otkriva se ovde topla voda ili išta drugo novo, ali Carnal Savagery su solidni u odabranom žanru i zadovoljiće potrebe slušaoca gladnog swedeath zvuka:
https://carnalsavagery.bandcamp.com/album/grotesque-macabre-bonus-tracks
Argentinski Mamut ima simpatično ime a njihov (debi?) album, Falso Propeta je takođe simpatičan sa svojim thrash metalom koji se ukršta sa groove metalom i peva na španskom. Groove metal nije baš moja scena, jelte, ali Mamut dobro sviraju, ne lože se na mačo fore i mada ovo ne bih nužno baš slušao u civilstvu, mogao bih da zamislim sasvim prijatno veče u klubu gde bi ovo sviralo. Odličan miks, takođe:
https://mamutarg.bandcamp.com/album/falso-profeta
Italijani Hextar na svom prvom, istoimenom albumu nude dopadljiv, nekako skroman a opet gizdav power metal. Delimično stvar je u produkciji koja je ljupko uzdržana bez za power metal tipične preteranosti u čistoti i efektima, te prebudženog masteringa. No, bend pritom ima lepe, užurbane a melodične heavy metal pesme koje venčavaju taj post-Maiden, post-Helloween zvuk sa skoro pop temama, ne gubeći tvrdu rifovsku osnovu ali ne gubeći ni dobro raspoloženje ni jednog momenta. Pevač zvuči pomalo kao Michael Kiske kad mu nije dan, što se nekako lepo uklapa u ovaj zapravo raskošni ali i dalje low-key album. Lepo:
https://hextar.bandcamp.com/album/hextar
Dark Matter iz Notingema sviraju klasični hevi rok i ne bi ni malo iskakali iz programa tamo negde na prelazu sedamdesetih u osamdesete. Ovo mislim u najboljoj konotaciji, muzika na EP-ju Don’t Panic je žestoka i rokerska, sa pravilno doziranom novovalnom cepačinom koju su uneli NWOBHM bendovi u pomalo ustajalu formulu. Dark Matter zvuče napaljeno i gladno i ovo su četiri pesme sirovijeg zvuka i nepatvorene energije.
https://darkmatternotts.bandcamp.com/album/dont-panic
Mančesterski hevi metalci Absolva imaju peti album, Side by Side i ovo je jedan pošten, glasan i besraman omaž nekim od najvećih imena NWOBHM pravca. Gitarista i pevač Luke Appleton svira sa Blazeom Baileyjem (doduše svira bas kod njega) pa se i kod Absolve čuje dobar deo tog zvuka koji je Blaze pravio sa Maidenima a danas ga sam baštini. Hoću reći, ovo je klasičan metal na tragu Saxon i Judas Priest, sa folk uplivima kao na poznijim pločama Maidena (kad kažem „poznijim“, mislim, naravno na stvari koje su radili posle devedesete). Absolva nisu veliki bend, ali vole to što rade i rade ga dobro, pišući pesme sa klasičnim metalskim solažama i himničnim refrenima, pakujući sve u žestok, brz paket solidne produkcije i prijatnog zvuka. Posebno mi se dopadaju gitare koje su nemirne i čestim i izdašnim soliranjem, te folki pasažima farbaju inače klasičnu rif-svirku. Album se na kraju završava obradama Iron Maiden (2 Minutes to Midnight) i Black Sabbath (Heaven and Hell) koje su čisto prosviravanje bez ikakvih kreativnih transformacija. Mislim, to su ionako skoro savršene pesme kojima ne treba neko da ih „interpretira“ ali je i svedočanstvo kreativnih međa koje sebi Absolva postavlja. Svejedno, ovo je lep, prijatan album:
Za još pravovernog heavy zvuka tu su nam Löanshark iz Barselone, bend koji pušta brkove, vezuje bandane oko glave i zna kako se prašilo u osamdesetima. Dva singla koje je bend izbacio ovih dana (od kojih je prvi aprilski a drugi zvanično izlazi tek u Junu) nude moderan, zdrav i moćan pogled na NWOBHM, bazirajući se na jakim bubnjevima, žestokim rifovima (slušajte samo bas kako kida!) i dobrom soliranju. Löanshark su vrlo potkovan bend, pevač je, recimo, jako karakteran i ima moćno prisustvo smeštajući se negde između Saxonovog Biffa Byforda i Krokusovog Marca Storacea, puštajući glasinu iz punih pluća i dozvoljavajući mu da se „prirodno“ distorzira. Od dva singla, ovaj stariji, Fast, Heavy, Loud ‘N Proud zvuči mrvu savremenije i nešto je ispoliraniji u miksu, ali i ovaj koji tek izlazi, Midnight Shooter / Red Light Blues je ubedljiv, snažan i slavi klasični, „glupi“, alkoholisani i blago seksistički metal iz sve snage:
https://loanshark.bandcamp.com/album/fast-heavy-loud-n-proud-single
https://loanshark.bandcamp.com/album/midnight-shooter-red-light-blues
Dark Forest iz Dadlija u engleskoj su simpatičan power metal bend koji se loži na srednji vek, folk, šume itd. pa je i njihov peti album, Oak, Ash & Thorn smeša tih srednjevekovnih, folkerskih i blago okultnih elemenata, sve odsvirano sa puno ljubavi i dovoljno vatre da čak i ja koji inače imam neprirodno visok standard za power metal mogu da kažem da ovo može lepo da se sluša. Ima, doduše, i određene pravde u tome da jedan bend iz Britanije taj tolkinovski uticaj kanališe na pravi način i malo preuzme primat od svih tih Nemaca… Preproducirano, naravno, ali to mu je tako u ovom žanru. Dobri Dark Forest:
https://darkforest-uk.bandcamp.com/album/oak-ash-thorn
Hyperion iz Bolonje sviraju, za mene, malčice drugorazredni hevi metal na svom drugom albumu, Into the Maelstrom. Ali mislim, nije to loše. Ovo je u ’80s tradiciji, melodično i pevljivo, sa referencama na nindže, igru Polybius i svu tu ’80s ikonografiju. Hyperion su ime uzeli, kažu, iz romana Dana Simmonsa, verovatno zaboravivši odakle je to Simmons uzeo, ali ne treba im zameriti, ta derivativnost, to pristajanje da se bude treća ruka im se čuje i u muzici i, ako ga prihvatimo, ovo je vrlo korektan heavy album.
https://fighter-records.bandcamp.com/album/into-the-maelstrom
Zato Sölicitör iz Sijetla na svom debiju, Spectral Devastation nude ubedljiv, sirov i veoma šarmantan speed metal po receptima starih majstora ali sa jednom autentičnom vatrom i prljavštinom kakva prija i u 2020. godini. Spectral Devastation ima sve što treba jednom dobrom spid metal albumu – jak tempo, beskompromisnu ritam sekciju, popaljivu kolekciju rifova, ukusno ubačene solaže i harmonske delove, te pevačicu Amy Lee Carlson impozantne pojave i moćnog glasa. Valjalo bi da je ova ploča samo za mrvicu lepše miksovana jer muzika zaslužuje da se čuje (još) bolje ali ovo je album sa jajnicima i energijom koja ne može biti ignorisana. Izlazi sledeće nedelje pa navalite:
https://solicitor-speedmetal.bandcamp.com/album/spectral-devastation
Kada se grindcore ujedini sa thrash metalom, pa to rade ljudi koji shvataju šta je dobro kod jednog i drugog žanra, to može da bude jako dobro. Nizozemski Collision na novom EP-ju, The Final Kill imaju ubitačne rifove, napaljujuće pevanje, trešersku disciplinu u srednjetempaškim nabadanjima napunjenim rešetajućim bas-bubnjevima, ali imaju i eksplozivne, moćne blastbitove i duboke, grlene grind vokale. Ovih osam pesama traju u proseku po dva minuta pa je ovo ploča koja ne stigne da dosadi čak i ako niste ljubitelj žanr(ov)a. Ako jeste, Collision nude odličan program gde su pesme sve pamtljivije i napaljivije što dalje idete. EP se završava obradom SOD-jeve Kill Yourself i Collison ovde demonstriraju da dobro znaju i razumeju. Sve to, pa onda i omot koga je crtao Luis Sendon. Odlično:
https://collisiongrind.bandcamp.com/album/the-final-kill
Kao što smo prošle nedelje najavili, ove nam je izašao novi The Black Dahlia Murder i, pa… moja prva reakcija je bila „zar je već prošlo dve i po godine od Nightbringers, zaboga!!“ Druga reakcija je bila da je ovo, manje-više, Nightbringers – drugi deo, sa svim dobrim i lošim konotacijama koje to nosi. Verminous je ploča koja još jednom bez sumnje ukazuje da su The Back Dahlia Murder svoj vrhunac dosegli pre desetak godina i tu je negde prestala neka njihova kreativna glad i želja za eksperimentisanjem. Dakle, njihov zvuk je već deceniju „zaključan“ u jednom istom estetskom spektru i bend sada komforno svira sopstveni „žanr“, kadar, očigledno, da u relativno pravilnim razmacima izbacuje albume od kojih ćemo tačno znati šta da očekujemo. I ovo sada zvuči jako negativno, ali hitam i da dodam da je Verminous vrlo spretno sklopljen album sa, doduše, delovima pesama koji bi bez problema mogli da se rasporede u druge pesme, maltene proizvoljnim redosledom i da sve bude isto, ali sa, ipak, dobrom, atmosferom i puno lepih detalja. Muzika The Black Dahlia Murder ima jedan evokativan, skoro kinematski kvalitet sa gitarskim linijama koje, pogotovo na ovom albumu, uživaju u neo-baroknim harmonijama i atmosferičnim, horor pasažima. Kada se na to doda uobičajeno užurbana i čvrsta ritam-sekcija, ostaje samo Strnadovo efikasno pevanje da se zaokruži paket. Dakle, ovo je prijatna ploča, ali i ploča koja ne mrda skoro ni korak napred u odnosu na ono što smo od benda već dobili. Sa deset pesama za 36 minuta reći ću da cenim što se bend makar nije gubio u nekakvim epskim ambicijama. Ovo je deset komada melodičnog death metala koji se ispucaju brzo, žestoko, efikasno i bez mnogo filozofiranja i to je – a vi vidite je li to dobro ili loše – najjači kompliment koji ću dati albumu. Nek su oni nama živi i zdravi:
https://theblackdahliamurder.bandcamp.com/album/verminous
Takođe najavljeno, dobili smo i novi Khemmis i kako je bend iz Denvera sada potpisao za Nuclear Blast i sprema prvi album za „veliku“ etiketu, tako se od prvog dela karijere i fenomenalnog underground izdavača 20 Buck Spin opraštaju svečanim i vrlo dobrim EP-jem Doomed Heavy Metal. Taj naziv, svakako, sugeriše šta ćemo ovde zateći ali Khemmis prijatno iznenađuju. Pored odlične verzije folk pesme A Conversation with Death Lloyda Chandlera koja je klasičan metalski teatarski pogled na narodnu muziku, dobijamo i obradu Diove Rainbow in the Dark kao jedan lep, ljubavi pun omaž čoveku koji nas je predvodio i štitio tolike decenije. Khemmis ispunjavaju i želje, novom verzijom pesme Empty Throne sa fleksi singla izašlog pre par godina, a tu su i tri žive pesme odlično snimljene i producirane. Khemmis su, da bude jasno, uvek bili bend predodređen za veću popularnost i mesto bliže mejnstrimu, no ovaj EP podseća zašto je važno da bendovi sa ovakvo jasnom vizijom i izgrađenim zvukom makar priđu mejnstrimu i malo ga oplemene ako je moguće:
https://listen.20buckspin.com/album/doomed-heavy-metal
The Ditch And The Delta iz Solt Lejk Sitija na svom drugom, a istoimenom albumu pokušavaju da redefinišu sludge metal. Kako? Pa, dodajući uobičajenoj kombinaciji teških, lepljivih rifova i valjajućeg, mrvećeg ritma malo emotivnosti. Mislim, ne da je sludge metal neemotivna muzika ali se spektar osećanja u njemu najčešće sužava na opseg između očaja i besa. The Ditch And The Delta čuvaju svu težinu i žestinu pravovernog sludgea (sa sve masteringom koji anihilira činele, jebo ih bog), kako i dolikuje bendu koji izdaje za Sludgelord, ali su u pesmama malo eksperimentalniji od prosečnih sludge kolega, tražeći harmonski izraz koji na momente ide u „pitomije“, skoro post-metal vode. No, ovo je ekstremno teška i bučna ploča i ne treba strahovati da nije dovoljno „sludge“ ili „metal“. Brutalno, megateško i moćno:
https://thesludgelord.bandcamp.com/album/the-ditch-and-the-delta
Za kraj još malo brutalnog death metala, ovog puta sa kraja Marta i iz Meksika. Regurgitated Divinity su debi album nazvali Blessed by the Goatchrist i ovo je moderan brutal death zvuk koji zajmi malo elemenata i od deathcore ili slam škola, ali se pre svega drži ekstremne brutalnosti sa čestim gravity blast deonicama i ekstremnim dualnim vokalom. Sve je to zamorno ako ne volite konstantno dž-dž-dž-dž- dž-dž-dž-dž gitara i rešetanje bubnjeva i tu će prominentni vokali malo pomoći da album ne deluje monotono. Regurgitated Divinity nisu ovde da osvajaju pamtljivim rifovima i njihova muzika to ima zajedničko sa slamming death metalom, taj baraž pikinga i udaranja koji se više čuje kao jedna abrazivna tekstura nego kao kolekcija tema, sa povremenim upadanjem u spore slam deonice. Nekom će to biti monotono i dosadno, ali publici kojoj je ovo namenjeno Regurgitated Divinity će biti po ukusu. Meni su dobri:
https://regurgitateddivinity.bandcamp.com/album/blessed-by-the-goatchrist