Zametališimo onda i ovog vikenda. Ne znam da li je zbog pandemije, proleća ili nečeg trećeg, tek broj notabilnih izdanja je ekstraordinarno visok. Ili to ili su meni kriterijumi opasno pali. Ali, ozbiljno, ovde baš ima za svakog po nešto.
Blek metal! Za početak nešto nežno i osećajno. Dämmerfarben iz Nemačke su dobro poznati ljubiteljima melodičnog, sanjivog blek metala, dugih šetnji u prirodi, čitanja knjiga poezije uz mesečinu… Des Herbstes Trauerhymnen MMXX im je treći album ali dolazi posle prilično velike pauze (čak osam godina) i zapravo predstavlja vrlo stare pesme sa demo snimka Des Herbstes Trauerhymnen iz 2006. godine. Bend je, verovatno, zaključio da su njihove muzičarske veštine i studijsko znanje konačno na tom nivou da se ranim kompozicijama da pravi tretman i, pa… šarmantno je to. Ovo su, naravno, jako dugačke pesme, sa gomilom skoro sasvim nepovezanih delova koji variraju u intenzitetu i tempu, kao stvoreno za sanjarenje. Sve je to odlično snimljeno i sa kvalitetnim muziciranjem pa bend koji u stalnoj postavi ima violončelo ovde može da bude zadovoljan kako je uklopio i najnežnije i srazmerno agresivnije delove muzike. Dämmerfarben se meni dopadaju jer, za razliku od blackgaze krila ove muzike, njihov melanholični blek metal ima meni prijatniju dimenziju intime i klasičnije metalske introvertnosti. Lepo izdanje:
https://daemmerfarben.bandcamp.com/album/des-herbstes-trauerhymnen-mmxx
Onda idemo na nešto sasvim drugačije, SevenSins iz Kazahstana imaju treći album, Legends of Kazakhstan i ovo je sada srećan spoj njihovih ranih deathcore radova sa propisnim blek metalom. Mislim, nema tu mnogo deathcore momenata ali bend pravi interesantne ritmičke diverzije u okviru inače klasičnog, prebijačkog black metala na tragu Watain i sličnih švedskih siledžija. Legends of Kazakhstan je ploča posvećena kazahstanskom folkloru ali na onaj mračni, cheesy način, bez frula, gajdi i daira, nego uz brutalno zakucavanje i krvoločno vrištanje. Odobravamo.
https://sevensins.bandcamp.com/album/legends-of-kazakhstan
Ne znam da li je Helfró metalski odgovor na afro frizuru* ali istoimeni dvojac iz Rejkjavika ima prvi album koji se zove isto tako i ovo je moćan debi. Ragnar S i Símon Þ kažu da su ovo pesme o samoći i adikciji – kao da bi na Islandu o nečem drugom uopšte imalo da se peva – ali ovo je vrhunski skandinavski blek metal od najoštrije vrste tamo gde bi čovek možda s pravom očekivao shoegazeom posoljene meditacije. Ništa od toga, Helfró biju ko iz šmajsera sve vreme, vozeći se u visokoj brzini i sipajući iz gitara preteće, decidno metalske (a ne postrokerske) rifčine. Album je sav postavljen na ogromnoj energiji rafalnih bubnjeva, brutalnih vokala i gitarske pirotehnike koja šara između superbrzog hromatskog pikinga, disharmoničnih akorda i prefinjenih melodijskih linija koje oplemenjuju sav taj pokolj. A onda bend odjednom uleti u folk napev i pokaže da mu vikinške teme sasvim prirodno leže. Premoćno. Evo, lepo se ne sećam kada sam zadnji put čuo ovako moćan prvi album. Apsolutno obavezna lektira.
*nije
https://helfroofficial.bandcamp.com/releases
Posle ovakve polivačine teško je ostaviti utisak ali Italijani Drought se baš trude. Njihov debi izlazi osmog Maja, ali se već može čuti posredstvom omiljenog JuTjub kanala i Trimurti je žestoka i atmosferična ploča koja sasvim opravdava to što izlazi za izdavača koji je posvećen avangardi metala. Trimurti je ploča dugačkih, kompleksnih kompozicija koje se odmotavaju jednom kinematskom elegancijom; već otvarač, sedmominutna The Awakening of the Sleeping Serpent postavlja očekivanja na jako visoku razinu pretapajući se iz pažljivo postavljenog uvoda u prebijačku, ali raznovrsnu pesmu punu harmonskih diverzija i aranžmanskih trikova. No, Drought nisu bend koji poseže za trikovima zato što nema supstancu i ovo je album vrlo širokog žanrovskog zahvata, lako spajajući klasičan blek metal sa post-metalskim idejama, mašajući se i za death metal kad treba, sve uz vrlo promišljen miks. 47 minuta ove svirke se, takođe, čini kao prava mera jer su ovo nabijeni, gusti aranžmani prepuni ideja i nakon slušanja čovek istovremeno želi ponovo ali mu treba i odmor. Ovo je avangarda koja nevernika može da zapravo privuče avangardi. Izvrsno:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/trimurti
„Svideo nam se onaj Island, Mehmete“, kažete vi. „Jel’ ima tamo još?“ Ima, naravno, evo još jednog rejkjaviškog benda sa prvim albumom. Nyrst su kvintet sa PREJAKOM promo fotografijom ali i sa vrlo solidnim debijem. Orsök je, ako su vam Helfró bili isuviše nalik na Šveđane, mnogo bliži klasičnom islandskom blek metal izrazu. Ovo je ledena, pustošna muzika širokih prostora i duboke tmine, ali i duševnosti koja peva iz pozadine, kreirajući atmosferu istovremeno dehumanizovanu i neprijateljsku ali i intimnu i ranjivu. Nyrst otvaraju album pesmom od preko devet minuta i ovo je samo upozorenje za sumnjivce, te sempler kako će stvari stajati do kraja: Orsök je ploča velike hermetičnosti ali istovremeno i naglašene emotivnosti, sa ranjivom epikom kakvu samo blek metal iz najtamnijih regiona planete može da iznese:
https://nyrst.bandcamp.com/album/ors-k
Finski Bythos na svom prvom albumu, Womb of Zero ima vrlo zanimljivu kombinaciju melodičnih, folki tema i krvoločnog blek metal zvuka. Rezultat je epska, zavodljiva muzika koja svakako ima mesto u današnjem skandinavskom blek metal pejsažu. Članovi bendova Behexen i Horna koji su učestvovali u kreiranju ovog albuma su vrlo jasno nastojali da ovo bude poseban bend, sa osobenim zvukom i to je lepo, ali činjenica je i da nisu sve pesme istog kvaliteta i da ćete se nekima vraćati (When Gold Turns Into Lead je, recimo, rani hajlajt albuma) dok ćete druge zaboravljati jer zvuče kao Dissection restlovi. Ali nije ovo rđava ploča, mada joj ne bi škodio čistiji zvuk. Makar se bas gitara lepo čuje.
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/womb-of-zero
Slovenci Marax nude dosta zabavan simfonijski blek metal na svom – konačno – prvencu, The Witch. Ima tu dosta artficijelnog zvuka, naravno, i vidi se da je ovo bend sklapan u kompjuteru radije nego nešto epskije i veličanstvenije, što neke od ovih kompozicija i zaslužuju, ali opet, u osnovi Marax zvuče solidno, nevaljalo, i ta „sintetička“ dimenzija njihove muzike se uklapa uz pesme dajući svemu simpatičnu postmodernu, kinematsku notu. Solidno.
https://maraxofficial.bandcamp.com/album/the-witch
Italijani Blaze of Sorrow imaju već dosta iskustva i njihov melanholični, nežni blek metal zvuči zrelo i ubedljivo na šestom albumu, Absentia. Ovo je, generalno, ne baš sasvim u mom, jelte, bolparku, sve te prozračne molske melodije i postrokersko okretanje akorda, ali bend je veoma dosledan u tome što radi i uspeva da me iznova osvoji. Bez obzira što se ovde čuje da se stvari sada prevashodno prave po utvrđenoj šemi Blaze of Sorrow umeju da izmaštaju pamtljive, upečatljive teme i melodije i mene to hvata:
https://blazeofsorrow.bandcamp.com/album/absentia
Argentinski blek metal kvartet Vil ima lepo ime a ima i prvi EP koji se isto zove Vil i koristi – gle iznenađenja – istu sliku Alfreda Rethela koju su naši Bloodbath stavili na svoj prvi EP. Možda računaju da, ako je radilo za ove Jugoviće, radiće i za nas? Mislim, lepa je to slika, i uklapa se uz muziku koja je nihilistički, sirovi ali dostojanstveni blek metal čije brzina i energija postoje u okviru jedne ozbiljne discipline nametnute od strane aranžmana. Vil je srazmerno lo-fi izdanje, ali to radi u njegovu korist jer ovo je muzika uzdržanosti, askeze, odbijanja, pa dobro zvuči ovako malo mutna u masteringu iako je miks snažan i mišićav. Dobri rifovi, dobra svirka. Dobri Vil.
https://vilblackmetal.bandcamp.com/album/vil
Rusi Sheva razbijaju na singlu Throne of the Demiurge kojim najavljuju novi album. Ova jedna pesma je naizgled beznaporan spoj blek metala, psihodeličnog roka i teatra, a tako i mora biti kada je bazirana na Lotreamonovom spevu Maldororova pevanja. Fenomenalno. Ako album bude ceo ovakav, biću presrećan:
https://shevametal.bandcamp.com/album/throne-of-the-demiurge
Zrenjaninski enigmatični muzičar Sifr Shraddha ima novi singl svog projekta Ljuska, a kojim najavljuje drugi album i Dreadful Grace je šest i po minuta solidno testerišućeg, sirovog blek metala. Ima to malkice „demo“ senzibilitet, zbog muljavog zvuka i previše nedinamičnog bubnja ali ovo je simpatično napisana pesma i ja ću sa zadovljstvom poslušati album kad bude izašao:
https://ljuska.bandcamp.com/album/dreadful-grace
Exogenesis iz Mineapolisa su, slutim, jednočlani projekat jer njihov debi album, Hymn to the Cosmos, pored sjajnog omota sadrži i vrlo introvertnu, vrlo intimnu muziku očigledno nastalu iz kontemplacija i kontemplacijama i primerenu kao saundtrak. Ovo je uglavnom spora muzika sa temeljitim gotovo marševskim tempom i mnogo harmoničnosti, kako i treba da bude kada se piše himna za sve što postoji. Bend (pojedinac?) nije zainteresovan za demonstracije tehnike, komplikovanje u aranžmanima, pa čak ni za velike dinamičke ili ritmičke promene. Album se uglavnom vozi u „sporo“ i „sporije“ režimima, ali uspeva da ima lepu, doslednu inerciju kretanja unapred, držeći se te centralne ideje o himničnosti na dostojanstven način:
https://exogenesis1.bandcamp.com/releases
Baskijski (tj. španski, da budemo prjatelji sa obe strane) Elffor je od 1995. godine od kada je nastao snimio više albuma nego Iron Maiden što svedoči o jednoj manijačkoj posvećenosti. Ili o osrednjem kvalitetu? Nemojmo. Spiritus movens ovog benda, Eöl se za ovogodišnje (well, prvo ovogodišnje) (ako ne računamo kompilacije koje je već izbacio) izdanje, Unholy Throne of Doom opremio čitavim bendom a sam ostao samo iza sintisajzera i njegova mešavina sirovog blek metala sa dungeon synth estetikom ovde dobro funkcioniše. Ako je volite. Dugačke pesme, epska atmosfera, to svakako dobro funkcioniše, ali šteta je da je album u koji je uloženo prilično napora da se snimi, masterovan ovako kako jeste. No, vredi odvojiti uvo:
https://elffor.bandcamp.com/album/unholy-throne-of-doom
Sinistral King su bend trojice mladića koji vole kožne jake i redenike a njihov debi album, Serpent Uncoiling je solidan primer severnoevropskog blek metala (članovi su iz Nemačke, Švajcarske i Norveške) sa jasno isprofilisanim identitetom i naumom. Ovo su duže, atmosferične pesme koje se oslanjaju na tradicionalnu blek metal matricu iz drugog talasa, „radeći“ iz sve snage kroz užurbane bubnjeve i nabrijane gitare, ali i zastajući za momente čiste atmosfere, klavirskih vinjeta, sakralnih horskih recitala. Lepo je to iskombinovano i Sinistral King nadrastaju odavanje puke pošte svojim očiglednim uzorima (poput Rotting Christ, recimo), za jedan lep, sopstveni iskaz.
https://sinistralking.bandcamp.com/releases
Napalm Records generalno ne objavljuju mnogo albuma koji bi se meni dopali, ali ove nedelje su nas poradovali drugim izdanjem danskog eksperimentalnog blek metal sastava (0). Ploča se zove SkamHan i u pitanju je vrlo moderan album intenzivne atmosfere i upečatljivog zvuka, sav u jakoj ekspresiji i mada je ovo daleko od „klasičnog“ blek metala i bez stida koketira sa post metalom, uspeva da ostavi veoma jak utisak. (0) kao da tačno znaju na kojoj tački njihovo rastezanje žanra dovodi do pucanja pa idu skoro do kraja ali uvek, čak i kad upadnu u shoegazerske meditacije, uspevaju da zadrže sponu sa tlom. Vrlo lepo:
https://parentes0parentes.bandcamp.com/album/skamhan
https://www.youtube.com/watch?v=Ue_abOMiBn4&list=OLAK5uy_kAAsUQuxiVanBaaYvbGM96DZBJR17hR0k
Stoner! O nizozemcima Bismarck smo se već pozitivno izrazili u Februaru kada su singlom The Seer najavili album Oneiromancer. Sada je album izašao i, pa, već taj naslov govori sasvim dovoljno. Bismarck su, mastering Jima Plotkina na stranu, bend koji veoma nastoji da uhvati hipnotičku i magičnu stranu stoner muzike, ulazeći duboko u ritualni zanos i ne bronući se mnogo je li to što rade tehnički gledano „metal“. Tako je prva pesma na albumu, Tahaghghogh Resalat zapravo barem 60% obredni napev i plesni ritam koji tek u poslednjoj trećini podseti da je ovo bend sa gitarama i pojačalima. Dobro to zvuči, dovoljno ozbiljno tretirajući svoj religijski materijal, a dovoljno se držeći metalske cheesy poze da se nađe zlatna sredina. Kada bend na sledećoj, naslovnoj pesmi grune u blek metal prženje pa se izgubi u metalskom dronu, stvari odmah legnu na svoje mesto. Bismarck se pozicioniraju udobno na secištu više hermetičnih žanrova da bi napravili muziku koja deluje kao iskušenje za nekog ko bi da kuša ezoterično znanje, bez obzira da li dolazi sa strane metala ili sa strane „religiozne psihodelije“. Bend se zapravo vrlo jako šeta između žanrova, pokušavajući od nekoliko disparatnih ali duhovno srodnih formi da spravi skladnu celinu. Sklad je to stalne promene, da bude jasno, ali duhovno je zaista sklad. Dobar album.
https://bismarck.bandcamp.com/album/oneiromancer
Iz Ohaja nam stižu Wasteland Coven sa svojim prvim EP-jem, Ruined i ako vam ime benda nije dovoljno sugerisalo stil, ovo je, očigledno, okultni doom metal sa malo tog nekog očajničkog, kraj-je-sveta šmeka. Wasteland Coven su ozbiljni studenti škole u kojoj su predavali Candlemass i imaju lepe, organski sklopljene pesme tužnih a masivnih rifova i melodija, teške a razigrane ritam sekcije, a nad kojima lebdi pevačica (i basistkinja) Susan Mitchel i svemu daje tu lepu ljudsku, ranjivu dimenziju. Odlično to zvuči, i mada bend pati od ne preterano dinamičnog zvuka gitare i vrlo prominentnog bas bubnja u miksu, dok je Mitchelova malo u pozadini, makar je master nešto dinamičniji nego što bendovi ovih dana misle da treba pa to ipak omogućava da se Ruined lepo sluša. Ko voli organski doom bez nameštene epike a sa lepim, tužnim melodijama i teškim zvukom, sa Wasteland Coven će se VRLO lepo udati. Uživao sam.
https://wastelandcoven.bandcamp.com/releases
Onda su tu denverski Earthdiver sa svojim debi albumom, Lord of the Cosmos i ovo je slično organska, spontana muzika bez nameštene epike ali sa nešto „sirovijim“ senzibilitetom. Earthdiver su nisko naštimovani, jako teški ali pevač na momente vrišti ko iz pakla a bend upada u složenije rif-i-ritam konstrukte pa Lord of the Cosmos i pored doom osnove i ne jednog bleksabatovskog momenta u svojih osam pesama ima i pomalo sludge ekstremnosti u svojoj postavci. Ne da to smeta, ovo je muzika koja je stalno teška, bez obzira na to koliko je u kom trenutku spora, ume da iznenadi neočekivanim pristupom (recimo, War Drums je pesma u kojoj bubnjevi jedva da se čuju) i kada bend svira i „običan“, bluzirani hard rok, to ima sasvim autentičan šmek. Album se završava jedanaestominutnim psihodeličnim behemotom po imenu Crusader. Valjano.
https://earthdiverdenver.bandcamp.com/album/lord-of-the-cosmos
Dust Lord su toliko mali bend da sam maltene u realnom vremenu video kako im se pojavljuje stranica na Metal Archivesu. Ali dobro, to je zbog prvog albuma, Machine Cult koji je kombinacija prijatnih stonerskih rifova i malčice sludge vrištanja i nasilnosti. Machine Cult je solidno snimljena ploča sa masom i bogatstvom zvuka kakvi su potrebni za ovakvu muziku a bez iživljavanja u masteringu pa se instrumenti ipak čuju kao odvojene celine i pletu prijatne drogeraške mreže zvuka. Dosta se ovde svira, više nego kod prosečnog stoner benda, sa maltene mejdnovskim pristupom ispitivanju jedne teme, kroz nekoliko skala i ritmičkih podloga, ali Dust Lord uspevaju da im te osmominutne pesme zvuče sasvim lepo, živo i spontano. Kod muzičara se čuje da baš VOLE da sviraju ovo, pogotovo su bubnjar i basista razigrani i ovaj „stoner violence“ album profitira od toga.
https://dustlordpartydoom.bandcamp.com/album/machine-cult
Prošle nedelje smo imali kompilaciju latinoameričkog stonera, i to je dobro prošlo, pa evo ove nedelje još jedna. Ovog puta u pitanju je izdavač (više, jelte, fanovska inicijativa) Doomed and Stoned Latinoamerica sa trećom kompilacijom latino stonera, Doomed & Stoned Latinoamerica Vol. III. Sa pedeset pesama u ponudi, jasno je da ovde ima i krša, ali ima i proverbijalnih neizbrušenih dijamanata. Sve što stoji za prošlonedeljnu kompilaciju stoji i ovde sa prepoznatljivim posebnim senzibilitetom ovih južnjačkih umetnika i narkofila i cela kompilacija me podseća na stvari koje su rađene devedesetih, u vreme kada je postalo dovoljno jeftino da se rade diskovi pa su izlazili hardkor sempleri sa po pedeset bendova. E, to je nekako ovo isto. Doomed & Stoned su veliki entuzijasti i njihove smo dosadašnje projekte na Bandcampu vrlo hvalili pa i ovde, garantujem, ima šta da se posluša:
https://doomedandstonedlatino.bandcamp.com/album/doomed-stoned-latinoamerica-vol-iii
Da ostanemo u latinoameričkom gruvu pomoći će nam i argentiski trio Experiencia Tibetana čiji debi album, Vol I ima samo tri, ali ekstremno dugačke pesme psihodeličnih, skoro ritualnih kompozicija jasno nastalih iz džemovanja i sa očuvanom spontanošću i psihodeličnom energijom koju džemovanje podrazumeva. Da odmah kažemo da je pevanje, hm, stvar ukusa? Gitarista Walter Fernandez definitivno nije veliki pevač i njegovi skoro sanjivi stihovi koji prate gitarske linije ne doprinose previše muzici ali je, bar za moj račun ni ne kvare previše. Bend vrti jak, dobar gruv sa lepim psihodeličnim prelivima i pevanje mu, prav za prav, i nije potrebno. Kada u trećoj kompoziciji Daiana Coro dođe da izrecituje poeziju umesto da peva, to zapravo zvuči idealno. Album bi verovatno bio i bolji da je zaista i snimljen kao džem, umesto što su bubnjevi snimani odvojeno, jer bi onda muzičari imali mogućnost da dinamiku štimuju u realnom vremenu i odgovaraju jedan drugom na nadahnuće. No, i ovako, Vol I je vredan slušanja i vrćenja u krug jer Experiencia Tibetana imaju velikog psihodeličnog šmeka u svom dostojanstvenom lo-fi izrazu.
https://experienciatibetana.bandcamp.com/album/vol-i-3
Klasičnijoj rok formi bliži su Kanađani Familiars na svom albumu All in Good Time. Omot albuma sugeriše (možda i ironični) retro pristup, ali muzika je sasvim moderna, zapravo, kombinujući klasični teški rok, psihodeliju i malo nežnije shoegaze izmaglice da se spravi kolekcija od osam pesama koje lepo cure. Familiars su vrlo iskomponovani, ne mnogo spontani, jelte, ali pišu solidne pesme i dobro zvuče:
https://familiarsmusic.bandcamp.com/album/all-in-good-time
Idemo sada u Mumbaj. Deepak Raghu je lokalni bubnjar koji svira i peva u stoner i industrial bendovima Shepherd i Rat King a njegov solo projekat, The Earth Below je objavio debi album desetog Aprila. Nothing Works Vol. 2: Hymns For Useless Gods je kulminacija Raghuovog višegodinjeg rada i objavljivanja demo, EP i singl izdanja i dobro se čuje koliko je rada i razmišljanja – i proživljavanja – otišlo u ovaj album. Nije u pitanju baš metal pa ni baš stoner rok ploča i The Earth Below se zapravo udobno smešta negde između klasičnog roka, popa, noise i alternative rock diverzija iz novije istorije, ali i hard roka i stonera. Zvuči komplikovano ali pesme su zapravo pitke, prirodne, zavodljive. Raghu i njegova dva saradnika (na gitarama i basu) kreiraju pesme koje imaju dosta slojeva zvuka i puno interesantnih efekata a koje uglavnom čujete nesvesno orijentišući se prevashodno na Raghuov dragi, rojorbisonovski senzibilitet u pevanju i pisanju (mislim, slušajte Come to me). Ima tu materijala i za metalce, ne brinite. Lep omot i lep album:
https://theearthbelow.bandcamp.com/album/nothing-works-vol-2-hymns-for-useless-gods
Fulano su španski psihodelični stoner bend koji voli sve što je iz devedesetih ali i uvek misli na Black Sabbath. Lepo. Njihov drugi EP, Filano II donosi tri odlične pesme sa tri sjajne iterpretacije psihodeličnog roka, krećući se od sporog, hipnotičkog masiranja ušnih školjki u Medusa, prelazeći preko grunge/ punk teritorije u Bomber i završavajući sa sabatovskom, bluziranom Lies. Ovo bi mogla biti i tri različita benda, da se mi razumemo, ali Fulano se sjajno snalaze u sva tri komada. Dobro je:
https://stonerfulano.bandcamp.com/album/ii-2
Izašao nam je i novi Elder i američki psihodelični stoner junaci, sada sa adresom u Berlinu, na svom petom albumu mene ostavljaju uglavnom hladnim. Omens je melodični progresivni rok kod koga „progesivni“ označava uglavnom to da između strofa ima puno prebiranja po gitarama i gledanja u nebo dok slušalac – barem ovaj ovde, s brkovima – čeka da se bend vrati nekom rifu i pređe na, jelte, stvar. Omens je ploča koja će verovatno prijati slušaocu koji od ovakve muzike očekuje atmosferu i harmonije radije nego rifove i efektni gitarski solo-rad, a pošto sam ja bliže ovom drugom, eto mi ga. Ima ovde malo i prženja, ima nekih lepih gitarskih proggy momenata ali preveliki deo albuma su zamišljene, nekonsekventne akord-sekvence i ritma lišene (ili sa beznačajnim ritmom) sanjarije koje mene ne drže u dovoljnoj meri. Treba razumeti Pink Floyd, slažem se, ali treba i ZNATI svirati kao Pink Floyd a Elder se samo na momente toga prisete. Ako niste ja, a statistički tu ste negde, na 70% šanse da niste, probajte Omens:
https://beholdtheelder.bandcamp.com/album/omens
Pošto je ove nedelje bio dvadeseti April, nezvanični svetski dan marihuane, tako je i izašlo milion albuma sa brojem 420 u svom imenu. Svi su bili loši. Ko je TO očekivao?!?!?! No, možda najmanje loš je album 420 sastava Pyraweed iz Bakua. Mada je trebalo malo ubeđivanja da mu dam drugu šansu… Ova dva Azerbejdžanska duvača tresu pomalo hermetičan sludge metalom zagađen stoner zvuk, kreirajući mračne, ali primamljive gitarske ambijente ispod kojih idu tvrdi sludge ritmovi. Teško je to i kad se malo naviknete na hermetičan miks, dobro ume da vozi, noseći slušaoca sirovim, energičnim gruvom. Slušajte taj BRUTALNI bas! Monotono pevanje ne doprinosi muzici preterano ali, kako rekosmo i gore, ni ne kvari preterano, pa se Pyraweed okej preslušaju.
https://pyraweed.bandcamp.com/album/420
Merilendski The Swell Fellas je ozbiljan bend, što se vidi već i po tome da imaju svoj sajt i, kao, neki menadžment. No, muzika sasvim opravdava tu ozbiljnost i njihov novi EP, The Great Play of Extension su tri odlične pesme psihodeličnog popa sa solidnom heavy rock osnovom ali koji i bez stida ide u smeru studijskog eksperimentiesanja primerenijeg originalnom postpank talasu (PIL, Echo & The Bunnymen i drugi koji su se doticali duba mi ovde prvi padaju na pamet). Nije ovo, dakle, metal, ali je psihodelično, uzbudljivo, muzički veoma široko zahvata i uspeva da zvuči eksperimentalno, pa i avangardno a da ne gubi rokerski gruv. Opako:
https://theswellfellas.bandcamp.com/album/the-great-play-of-extension
Pa su tu onda Dryland iz države Vašington, još jedan u plejadi rok bendova u kojima žena svira bas-gitaru. Lepo. Dances With Waves je kolekcija heavy, stoner/ desert rock pesama sa razrađenim aranžmanima i naglašenim narativnim ambicijama. Bend, na kraju krajeva ima pevača koji ne svira ni jedan instrument i pesme su vidno sklapane oko dugačkih tekstova i ekspresivnih izvedbi Brada Lockharta. Ovo je meni solidno simpatična promena u odnosu na stoner koji inače slušam a koji je baziran na rifovima. Dryland imaju upečatljive rifove ali aranžmani su im, i pored pristojnog gruva, mnogo kompleksniji nego kod prosečnog stoner benda, kreirajući priče koje bi u nekoj drugoj situaciji bile okarakterisane i kao „progresivni“ rok. Ali gruv, taj najbitniji sastojak stoner roka, ovde uspeva da preživi sve vratolomije koje bend pravi kroz ove četiri pesme. Dobar zvuk, odličan bend, ne propustiti:
https://drylandheavyband.bandcamp.com/album/dances-with-waves
Kineski psihodelični stoner bend Never Before ima novi album i Savage je divljački isfazirana kolekcija snimaka sa nekim lepim temama i dobrim gruvom. Never Before uspevaju da zvuče zaista halucinantno u svom bluziranom, teškom roku, ne gubeći se i pored spotičućig ritmova i uspevajući da nose pesme, i sa njima slušaoca, preko granice od šest minuta, sa dosta autoriteta:
https://neverbeforeband.bandcamp.com/album/savage
Nemački Camel Driver valjda misle da su EKSTREMNO pametni što su album \ / uspeli da nazovu „Camel Toe“ a da ne napišu Camel Toe. Pa jebote, kolko godina imaju? 14? Kad bi zaista imali toliko godina, ovo bi bio čudesan album ali i ovako nije rđav ako volite instrumentalni stoner rok koji ide celom putanjom od sanjivih prebiranja po pustinjskim akordima do užurbanog, mišićavog prženja. Camel Driver su prilično kinematski u svom komponovanju a sa samo osnovnim instrumentima i to cenim. Plus, imaju dobar zvuk i ovo se okej sluša:
https://cameldriver.bandcamp.com/album/-
Kalifornijski Ursa se drže medveđe tematike na najlepši način na svom drugom albumu. Mother Bear, Father Toad ima nepodnošljivo dugačak intro, umiksovan sa prvom pesmom da stvari budu gore, ali kad se malo patnje podnese, ono što sledi je odličan, veoma teški progresivni, recimo, stoner metal. Mislim, to sad zvuči istovremeno i reduktivno i suviše opšte, ali, eto, Ursa su na toj nekoj zlatnoj sredni gde je muzika veoma određena svojim gruvom, ali taj gruv je kompleksan i sastoji se od mnogo delova. Nije to lako i treba znati ne preterati a Ursa uspešno ne preteruju, držeći muziku užurbanom i punom SVIRANJA a da se ne gubi taj dragoceni gruv. Vrlo lepo.
https://ursa666.bandcamp.com/album/mother-bear-father-toad
Vašingtonski Seasick Gladiator imaju ime koje sugeriše pretencioznost pa još kad znate da sviraju „instrumentalni progresivni doom“… Ali nije sve tako strašno. Njihov drugi album, The Hanged Man, istina je, ima i pesmu od 24 minuta i, da, bend pored normalnih instrumentata ima i violinu koja je zapravo centralni instrument, ali… lepo je ovo za slušanje. Pusti se tu mozak na pašu i uživa se u težini zvuka, mišićavoj, dinamičnoj svirci i gomili kvazisrednjevekovnih tema koje bend baš voli da pravi.
https://seasickgladiator.bandcamp.com/album/the-hanged-man
Polivački psihodelični stoner stiže nam iz Ostina, grada u Teksasu posredstvom živog albuma sastava Bridge Farmers. Ova ekipa ima dva studijska albuma a materijal na Live at the Electric Church je šaranje kroz celu njihovu diskografiju i, pa, vrlo prija. Bend nije sad nešto užasno maštovit ili originalan u svom izrazu, ovo je teška, bass-heavy što se kaže, muzika, sa klasičnim stonerskim rifovima, ali je izvođenje na ovom albumu odlično. Hipnotički ritmovi, monstruozan bas i mučene gitare vrlo brzo slušaoca dovedu u zonu iz koje ga samo povremeno izbacuje pevanje koje nije sjajno, mada nije ni problem. Album svakako ima energiju i spontanost karakterističnu za dobra živa izdanja i ispunjava većinu mojih psihodeličnih potreba:
https://bridgefarmers.bandcamp.com/album/live-at-the-electric-church
Kad čovek vidi omot drugog albuma meksičkih El Culto De El Ojo Rojo, baš poželi da je u pitanju dobra ploča jer bi bilo greota protraćiti onakvu sliku na nešto neupečatljivo. Srećom, El viaje del Hombre prometeo je vrlo dobar komad bluziranog teškog roka sa očiglednim korenima u muzici sedamdesetih i šezdesetih. El Culto De El Ojo Rojo imaju lep, spontan izraz kakav priliči power-trio postavama i njihove pesme su platforme na kojima sva tri člana prikazuju svoje veštine, ali tako da se stvari ne otimaju kontroli i njeno veličanstvo kompozicija je uvek usluženo. Dakle, rok, bluz, gruv, tvrdina. Bend za ljubitelje Cream i Jimmy Hendrix Experience, ali bez direktnog imitiranja velikih prethodnika, već više sa očiglednim korenima u istom bluzu i drogiranju. Veoma rokerski, veoma dobro:
https://elcultodeelojorojomx.bandcamp.com/album/el-viaje-del-hombre-prometeo
Kelnski Smokemaster na prvom i istoimenom albumu – a posle nekoliko živih izdanja koja su izbacili – imaju zadatak da budu na visini reputacije koju nosi kelnska škola psihodelične, svemirske rok muzike i, reklo bi se, prolaze ispit sa visokim ocenama. Smokemaster je tripozna, ritualna rok ploča sa veličanstvenim kosmičkim ambijentima koje na zemlji drže pravilno shvaćeni i obrađeni bluz koreni. Ako od prve pesme, Solar Flares ne dobijete malo vrtoglavicu onda niste dobro slušali a kada bend onda uleti u Hammond orguljama ofarbani bugi-bluz sjajne Trippin’ Blues postaje jasno koji je raspon što ga ovi Nijemci naizgled s lakoćom pokrivaju. Smokemaster zvuče bezvremeno, njihov kosmički bluz je mogao biti napravljen i pre pedeset godina a i danas, ovako lepo snimljen i prozračno miksovan, ne zvuči starinski ili anahrono. Briljantna ploča za koju vredi dati pare.
Endboss imaju singl sa dve pesme i Heart of the Sky je glasna, poletna, preterano bi bilo reći „vesela“ ali svakako poletna ploča bluziranog sludge metala sa izvrsnom E. J. Thorpe na vokalnim dužnostima. Muzika od koje se osećate bolje iako ste malo gluvlji:
https://end-boss.bandcamp.com/album/heart-of-the-sky
Portlandski phOG na albumu Whole Horse Both Barrels daju svoj omaž „klasičnom roku“ kako oni sami kažu. I to zvuči dobro. Bend, sastavljen od članova raznih lokalnih ekipa (Fire Nuns, Urchin, Dead Coyote, Taarna, Lets Talk) napravio je ploču gde se amerikana i psihodelija sreću sa bluzom i hard rokom. Sve to ima pomalo „outre“ šarm i deluje kao džem iako je u pitanju sasvim legitiman album, ali to pevanje, ta spontanost pesama, sve mu to daje poseban miris. Nije baš metal ali metalu blisko i zanimljivo da se sluša:
https://pronouncedfog.bandcamp.com/album/whole-horse-both-barrels
I australijski Frozen Planet….1969 su ponovo sa nama a poslednji album smo im hvalili još prošlog leta. Na svom osmom albumu, Cold Hand Of A Gambling Man ovaj bend nastavlja da zadivljuje svojim improvizovanim, džemovanim psihodeličnim rok zvukom koji je i kao sam, jelte, zvuk, odličan (dakle, studijski kvalitet, instrumenti lepo razdvojeni, svaki ima odličnu boju i ton), a i kompozicije su uglavnom odlične. Frozen Planet….1969 igraju onu najrizičniju igru, bežeći od predvidivog i puštajući da se kompozicije iskristališu same kroz dosledan džeming, ali bend zaista ovo ume da radi. Naravno, ko zna koliko je puta ovo svirano i koliko je neuspelih snimaka završilo neobjavljeno, tek, Cold Hand Of A Gambling Man je značajno bolja ploča od prosečne „stoner jam“ ploče kakve se danas snimaju:
https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/cold-hand-of-a-gambling-man
Sardinijski Electric Valley Records za nas ove nedelje ima novu lepu ponudu u formi prvog albuma kalifornijskih Marmalade Knives. Ovaj bend sastavljen je od pedigriranih i posvećenih muzičara, mislilaca i aktivista koji operišu u domenu psihodeličnog roka i Amnesia je jedan siguran, poletan, dobro snimljen debi sa puno kosmičkog u sebi ali i sa tvrdom, fanki ritam sekcijom koja ne da da vam svi ti gitarski efekti udare u glavu i da zaboravite da uz ovu muziku može i lepo da se pleše. Dakle, instrumentalni gruv i psihodelični džem? Tako je, bez mnogo filozofije ali sa mnogo autoritativnog basa, bubnja i razigranih gitara.
https://evrecords.bandcamp.com/album/marmalade-knives-amnesia
A onda za doom death bratiju (i sestrinstva), tu su njujorški Funeral Leech čiji je debi album, Death Meditation mogao glatko da izađe na 20 Buck Spin i da to bude najprirodnija stvar na svetu. Umesto toga izdao ih je kalifornijski Carbonized Records, ali visoki kvalitet i moćan zvuk su i dalje tu. Funeral Leech se udaljuju od za doom često karakterističnih gotskih uticaja da bi proizveli muziku koja je više, pa, mrtvačka, bliža death korenima od Celtic Frost pa do Incantation, sa kavernoznim, moćnim zvukom i teškim, preteškim rifčinama gitara koje kao da su pravljene u samom paklu. Dodajte na to duboki, grleni death vokal i imate sajnu kombinaciju. Pritom, bend ne smara, ovde nema dosadnih introa i interludija, pesme idu odmah nogom u jaja i album održava sjajan gruv i atmosferu celim trajanjem. Kada se album završi udaračkom, skoro devetominutnom I am the Cosmos, možda nećete ODMAH krenuti od prve pesme jer ovoliko udaranja ume da umori i najraspoloženije uho, ali želećete da ovo slušate ponovo.
https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/death-meditation
Grci Slough of Despair nisu TOLIKO dobri na albumu Slough of Depsair, ali da ne bude zabune, i njihov death doom je sasvim solidan. Ovde ima malo te gotske komponente međ preteškim gitarama i nemilosrdnim ritmovima, a pevanje, svedeno na promukli šapat svemu daje jednu pomalo hermetičnu zvučnu dimenziju no generalno su pesme vrlo dobre i imaju u sebi dramu bez koje doom ne radi:
https://sloughofdespair.bandcamp.com/album/slough-of-despair
Konačno, iz Australije su nam tu Witchskull sa svojim trećim albumom, A Driftwood Cross i kako je ovaj bend jedna od uzdanica Rise Above Records, nema tu iznenađenja, sem možda pozitivnih. Ovo je vrlo topao, prijatan doom metal sa debelim, isfaziranim zvukom i pesmama koje imaju lepe rifove a u prvom planu ih nosi upečatljivo pevanje gitariste Marcusa De Pasqualea. Witchskull se uspešno drže na dovoljnj distanci od Black Sabbath da imaju svoj zvuk i senzibilitet i da ne mogu biti samo jedan od armije sledbenika end imitatora, a da opet opstaju u tom kosmosu heavy metala koji i dalje drži bluz osnovu ama se pomerio daleko prema satanskom i okultnom, sve vreme se podešavajući da bude i seksi i TEŽAK. Veoma dobro, i za stonere i za klasične metalce koji su se uželeli zdrave ozzyjevštine.
https://www.youtube.com/watch?v=G1LbAa6CJCo&list=OLAK5uy_lj1TLfgPbgN4RH8eESguLcibHTr_JBj18
Simpatičan death metal stare škole, ugodno izmešan sa thrashom – takoreći deaththrash? – dobijamo od sastava Blood Mountain iz Masačusetsa na istoimenom izdanju. Mladići nisu dali nikakve podatke – čak ni imena pesama – pa je razumno zaključiti da je ovo tek demo (prodaje se po „imenujte svoju cenu“ principu) koji su učinili dostupnim tek da vide šta će svet reći, ali ovo je fino. Naravno, ima pomalo rustičan, andergraund šarm, ali ima šarma. Lepi su to rifovi, čak prilično melodični, bend lepo svira i pevanje je nekako drago. Prija:
https://bloodmountain.bandcamp.com/album/blood-mountain
Za još death metala starog kova ljubazno ću vas uputiti na drugi album danskih Wayward Dawn koji je izašao nešto ranije ovog meseca. Wayward Dawn su vrlo dobri u svojoj aproprijaciji Autopsy/ Grave formule na Haven of Lies, uklapajući se savršeno u aktuelni old school death metal talas koji favorizuje rifove, težinu i veliki zvuk umesto da se gubi u prekompleksnim aranžmanima i superbrzini. I dobre pesme piše ovaj bend pa je moja najveća zamerka na mastering koji je brutalan ali, srećom, ovo je muzika kojoj brickwall ne smeta previše. Ako volite rifčine, vokale iz bureta, teške bubnjeve i generalnu brutalnost, uživaćete uz Wayward Dawn.
https://targetgroup.bandcamp.com/album/haven-of-lies
Trinaestog je Aprila izašao i drugi album memfiskih Shards of Humanity i Cold Logic je pakovanje deaththrash metala kakvo nam je svima potrebno u ovom teškom istorijskom trenutku. Shards of Humanity vole da koketiraju sa death stranom svoje muzike (vokal, blastbitovi) ali njihov osnovni hleb-i-puter su jaki thrash rifovi i moćne solaže. Očigledno pod uticajem velikih prethodnika poput Testament i Death, Shards of Humanity su bend koji će začas od himničnog, srednjetempaškog thrasha uleteti u komplikovane eksplozije ritma i gitarskih solaža i vratiti se nazad da vas natera u kompulzivni moš i trijumfuje prepoznatljivim refrenom. Odlična ponuda:
https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/cold-logic
Hrvatski deaththrasheri Hereza – sada sa, reklo bi se, stalnom adresom u Nemačkoj – su snimili treći album, Death Metal Drunks i, pa, zabavno je to. Ovo je prilično pankom injektiran death metal, sa dubokim vokalima i niskim štimom ali i pesmama u kojima ima dosta d-beat šmeka. Bend, bez obzira na nominalnu zajebanciju svira sasvim ozbiljno i nudi dobro produciran, opušteniji death metal-punk, što je dobar recept za prijatan vikend:
https://hereza.bandcamp.com/album/death-metal-drunks
Njujorški No Clouds na EP-ju Fireride nudi „blackened grindcore“ što je u prevodu nešto melodičnija i gruverskija muzika nego što očekujete. Gitare su ovde apsolutno prekvalifikovane za grindcore i bend, generalno zvuči odlično i miksovan je solidno. Pevačica Zoe Oggero takođe odlično odrađuje posao, a muzika, iako ima i blastbitove kako bog zapoveda, vozi se pre svega na tom nekom teškom sludge-posthardcore gruvu ili je barem tokom takvih momenata najpamtljivija. Solidna ploča:
https://noclouds.bandcamp.com/album/fireride
BÂ’A je post metal bend sastavljen od nekolicine članova različitih francuskih blek metal sastava i njihov debi, Deus Qui Non Mentitur zvuči BAŠ kako očekujete. Zapravo zvuči prilično dobro kada se napravi korekcija za produkciju koja je dosta zamuljana (ali je makar master razumno dinamičan) i ovo nije generlički blackgaze album već umešno spravljena ploča jake, emotivne muzike koja uspeva da sačuva ledenu monumentalnost klasičnog blek metala i upari je sa novovekovnim „emo“ senzibilitetom. Francuzi imaju i nekoliko pamtljivih gitarskih tema koje deluju promišljeno i nisu tek prva harmonska progresija koja je gitaristi pala na pamet dok se zagrevao za vežbanje jednog jutra a pesme u globalu imaju apokaliptičnu epiku koju pevanje na francuskom nemerljivo oplemenjuje. Lepo:
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/deus-qui-non-mentitur
Solidno zapaljiv brutal death metal dobijamo od meni nepoznatog australijskog komboa Descend to Acheron. The Transience Of Flesh ima jednu zdravu, naloženu old school dimenziju utoliko što ovo nisu superkomplikovani aranžmani već više pesme, maltene atmosfere – iako se čukaju 300 na sat. Ali bend vrlo lepo kombinuje rafalne blastbitove sa razumno melodičnim, prosviranim solažama, to preseca kvalitetnim moš-delovima i atmosferičnim, „demonskim“ pasažima. Generalno ovi ljudi vrlo lepo prave pesme. Plus, ovo je IZVRSNO odsvirano i ima miks koji pored sve naprženosti daje malo mesta za disanje. Za mene veliko i prijatno iznenađenje.
https://descendtoacheron.bandcamp.com/album/the-transience-of-flesh
Pristojan EP sa tri pesme staroškolskog death metala dobijamo od Kanađanina Yvesa Allairea, a koji je poznatiji po umetničkom imenu Evil Lair. Ovaj čovek inače pravi black metal ili blackened funeral doom metal u svojim projektima Kalseroth i Graven Dusk – oće to tako kad vam je nom de plume „zla jazbina“ – ali za ovu priliku Allaire se vraća korenima i pravi tri stvari u maniru ranih devedesetih. I, mislim, ovo je vrlo lepo. Za razliku od većine današnjeg old school death zvuka, ovo nije pravljeno po Autopsy/ Death/ Grave mustri – pošto nisu ti bendovi jedini svirali death metal ranih devedesetih. Ovde se čuje malo Floride, malo Njujorka i malo Teksasa, sa nabrijanim duplim bas bubnjevima i sirovim blastbitovima. Sve je odlično odsvirano i solidno miksovano a Allaire ima uvo i za dobar, mada svakako ne mnogo originalan rif. No, ovakvu muziku ne krećete da pravite sa idejom da u njoj inovirate i Kalseroth – kako se ovaj projekat zove – je dobra stilska vežba iz sirovog, ali dobro sklopljenog death metala. Descension into the Void, dakle:
https://kalseroth.bandcamp.com/album/descension-into-the-void
Italijanski tech-death metalci Continuum Of Xul su svoj Promo MMXIX izbacili još u Decembru ali sada (to jest u Maju) će ga Meksički Desert Wasteland productions objaviti kao kasetu sa jednom dodatom pesmom. Lepo! Pogotovo jer je u pitanju, nestašni, energični tech-death koji vozi sto na sat i šamara sve vreme. Nije ovo sad neko otkrovenje, Continuum Of Xul ne lome ni jedan kalup, ali sviraju energično, imaju dobar zvuk i znaju da zamešaju odlične rifove sa bizarnim harmonijama. Meksikanci inače naglašavaju da digitalno izdanje ne prodaju – da se za to obratimo samom bendu – ali ko baš hoće, može od njih da ga kupi za 666 dolara. Metal!!!!!!!!!!
https://desertwastelands.bandcamp.com/album/mmxix
https://continuumofxul.bandcamp.com/releases
Rogga Johansson ima još jedan bend. Ovog puta, Reek je sastavljen od članova Wombbath, Fimbultyr i Wachenfeldt i, kada imate toliko projekata kao što ih ima Johansson, već samo smišljanje novog koncepta je dovoljno da donese osmeh na lice. To ne znači da svaka ideja koja vam je pala na um dok ste duvali sa ortacima jedne večeri treba i da postane bend i da snimi album, ali kada ste Johansson maltene je lakše snimiti album nego u glavi dalje prevrtati pomisao „a šta bi bilo kada bi STVARNO izmešali švedski death metal i rokenrol?“ Death Is Something There Between je, dakle, odgovor na ovo pitanje i ako smo još sa Entombedovim Wolverine Blues dobili definiciju death ’n’ roll zvuka, Reek su bend koji će ovu formulu dalje razvijati. Ili je makar koristiti na svoj način u jedanaest pesama koje baštine klasični, debeli, teški swedish death zvuk (mada nije snimano u Sunlightu već u studiju Nostalgica) umešan sa bluziranim, rokerskim kompozicijama. U nekim momentima ovo daje interesantne rezultate ali moram da priznam da je meni album više zanimljiv na razini kognitivne disonance nego kao ploča koju ću rado vrteti mnogo puta. Dakle Death Is Something There Between je zanimljiviji zato što uglavnom ne funkcioniše a postoji, ljudi su ovo pisali, vežbali, snimali i miksovali, nego što pogađa svoje mete. Stvari su najbolje kada su pesme najbliže klasičnom Nihilist/ Entombed zvuku iz faze pre death ’n’ roll dekadencije i da je ceo album ispunjen pankerskim d-beat radom poput Gold in Your Throat, stvari bi stajale vrlodobro. No, album ima dosta istraživačkih momenata gde se bend odaje bluzu koji nije dovoljno proživljen i svodi se na citate i imitacije i ja, u ukupnom utisku, nisam baš zadovoljan. Možda se vama dopadne više:
https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/reek-death-is-something-there-between
Ah, ali zato je tu novi Ulcerate i Novozelanđani su na svom šestom albumu, Stare into Death and Be Still izbrusili zvuk i senzibilitet do visoke zrelosti i sada se ovo pije kao oporo, moćno vino koje udara u noge već pri samom pogledu na flašu. Hoću reći, Ulcerate su se otrgli „tech death“ zamkama i njihova muzika je sazrela na najbolji način, uzimajući svu tu disciplinu tehničkog death metala i uprežući je u narativnu kočiju pokretanu pre svega emocijama. Stare into Death and Be Still je, dakle, album pesama koje nisu tek „kompleksne“ već intenzivno proživljene, sa dinamičkim i emotivnim usponima, padovima, agonijama ali, srećom, i ekstazama. Treba to izdržati, ovo su dugačke pesme i jako komprimovan master ih čini dodatno teškim za slušanje, ali Ulcerate nude zaista prefinjene kompozicije na slušanje sa pričom koju ćete u njima otkrivati tek kroz ponovljena slušanja. Sjajno:
https://ulcerate.bandcamp.com/album/stare-into-death-and-be-still
Azath su iz Kalifornije ali iz iz Kanade u isto vreme, što je lep kontrast. Bend je veoma inspirisan romanima Stevena Eriksona a na prvom albumu, tj. kaseti, Through a Warren of Shadow, Azath cepaju naizgled prilično lo-fi a zapravo iznenađujuće sofisticiran death metal. I to je, ako vam ne smeta malo muljaviji snimak, VEOMA dobro. Bend se neće naosvajati nagrada za produkciju, ali ovo je prijatan, vrlo dinamičan death metal koji se kreće velikom brzinom, ima kul rifove – ako možete da ih čujete – i raspoloženog bubnjara (Pierce Williams iz Lord Gore). Volim kada je muzika ovako zaljubljena u brzinu i Azath skoro da se kvalifikuju da budu nazvani deathgrind bendom s obzirom da BAŠ ne uzimaju taoce nego pucaju rafalno kao da je municija besplatna. Ipak, hitam da dodam kako su pesme odlično sklopljene pa se ovde brzina lepo kombinuje sa izletima u gruv i sjajnim brejkovima. Odlična ploča koju nipošto ne treba prevideti zbog nešto muljavijeg snimka:
https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/through-a-warren-of-shadow
After the Abduction su iz Mančestera i njihov brutalni death metal na albumu Cracked and Bled ima neku britansku dimenziju, u tekstovima pre svega, jedna pesma se zove Gagged in the Arse. Muzički, bend nije specijalno originalan i ovo je vrlo „tehnički“, vrlo matematički sklopljen death metal sa mnogo stajki, promena ritma, i gruvom koji samo na trenutak iznikne da bi bio miniran daljim stakato upadima. Nije rđavo, odlično producirano ali nema ni mnogo duše. No, hajde, da je to greh ja bih već bio u paklu:
https://aftertheabduction.bandcamp.com/album/cracked-and-bled
Od svih tagova koje su pensilvanijski Incisor stavili na Bandcamp da opišu svoju muziku fali samo onaj koji bi je najbolje opisao: speed metal. Drugi album, nazvan kao bend nudi šest pesama brzog, prljavog spid zvuka sa pevačem koji se iritantno dere ali meni se to dopada i tim plemenitim spojem panka i metala od koga puca glava u najpozitivnijem smislu. Takav je i omot. Prljavo, žestoko, ljudski, preporučuje se:
https://incisorphilly.bandcamp.com/album/incisor
Za još spid metala tu su kanadski Occult Burial sa dve pesme koje su tizer za album Burning Eerie Lore. Vrištavo, zlo i napaljujuće, dobro odsvirano, odlično snimljeno, dajte album što pre:
https://occultburial.bandcamp.com/album/burning-eerie-lore
Kalifornijski Ripped to Shreds su uzeli ime po pesmi Terrorizer ali njihova muzika više vuče na klasični deaththrash, sva u znojavom, moćnom tempu i zaslepljujućim solažama. Kada krenu blastbitovi to je orkanski i bend uspešno hvata moć tog nekog ’90s death metala. Ali nije ovo puki tribjut bend, Andrew Lee koji je sve ovo napisao i veliki deo instrumenata odsvirao je izvanredno talentovana osoba (videti malo iznad kako sam mu nahvalio Azath) pa je i album亂 (Luan) kolekcija izvrsnih pesama i atmosfere koja prosto vuče na uletanje u šutku i agresivan hedbeng. Plus, odlična produkcija, gostovanje Takafumija Matsubare u jednoj ubitačnoj solaži na White Bone Spirit, u celini, dakle, IZVANREDNA ploča. Kakav čovek.
https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/luan
https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/luan
Bitter Taste postoje od 2011. godine sa prekidima a Descend je prvo izdanje ovog srpskog benda za firmu HeretiK. I, mislim, nije to nužno baš moj žanr – ovo je neki srednjetempaški groove metal sa death vokalima – ali bend nije rđav. Nije mi ni preterano uzbudljiv, ali treba ukazati da ljudi dobro sviraju, imaju taj gruv koji je neophodan za ovu muziku i svaki pojedinačni element muzike je zapravo tehnički veoma dobar – od razigrane ritam sekcije, preko lepih gitara do apsolutno monstruoznog pevanja. Na momente bend podseti na Testament tim nekim melodičnim temama i ja se namah napalim. Ali generalno okej:
https://heretikmedia.bandcamp.com/album/descend
Poljski grindcore ima dobru reputaciju koju treba održavati. Nuclear Holocaust su relativno mlad bend (neverovatno da niko ranije nije oteo ovo ime!) ali su nanizali nekoliko izdanja od 2015. Godine. The Book of Doom je ovogodišnji album i na njemu dobijamo 16 pesama klasične poljske gadarije. Dakle, ovo je jednostavan deathgrind sa pesmama od po minut i prostim rifovima koje bi svako od nas umeo da odsvira sa dan vežbanja. Ali, u tome i jeste šarm ovakve muzike. Nuclear Holocaust nisu na nivou jednih Dead Infection, to ne, ali idu istim tragom i nude muziku koja je šarmantna ako vam ne smetaju odvratne teme i nešto siroviji zvuk. Lepo.
https://nuclearholocaust.bandcamp.com/album/the-book-of-doom
Werewolves iz Melburna na svom debi albumu The Dead Are Screaming razbijaju. Ovo je vrlo kvalitetan, vrlo tehnički korektan deathgrind koji se drži osnovne, tvrde linije nasilja i zlovolje i sve svoje supermoći koristi za maksimalno zlo. Dakle, ovde nema progresive, nema post metala, nema istraživanja vanžanrovskih teritorija, The Dead Are Screaming je brutalan, razbijački death metal visokog tempa, dubokih vokala, bubnjeva koji zakucavaju iz sve snage i rifova koji krše svaki otpor. Werewolves zanimaju samo nasilje i ružnoća ali u ovom domenu oni pružaju fantastičan, dobro produciran program.
https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/the-dead-are-screaming
Za francuski kvintet Prismeria nisam ranije čuo, ali njihov prvi dugosvirajući projekat, Requiem, pre kog su imali i jedan EP pre par godina, je, pa prilično dobar. Ovo je uglavnom moderniji thrash metal, odsviran vrlo disciplinovano uz niži štim i interesantna izletanja u melodičnije, razrađene pasaže koji bi lepo pristajali i nekom heavy ili doom bendu. Ima tu i nešto deathcore uticaja, ali bend se prevashodno drži trešerske estetike i pravi odlične pesme. Prismeria možda najviše poentiraju time da im muzika ne zvuči „žanrovski“ iako je vrlo utemeljena na razgovetnom, pomalo i tribalnom call and response senzibilitetu. Odlično je ovo:
https://prismeria.bandcamp.com/album/requiem
Deimler je ime za death metal bend kakvo mogu da smisle samo Španci. Rečeni Španci su svoj prvi album osmislili kao pokazivanje svega što najviše vole kod death metala stare škole, pa je tu spisak bendova dugačak ko moja ruka a koji su žarili i palili devedesetih u ovoj muzici. Album Zero One zbilja pomalo i zvuči kao da ste ukrstili Grave, Demilich, Carnage i slične ortake i mada ovo nije ploča koja mi je sad tu, kao, otvorila treće oko i nečemu novom me podučila, ima ovde vatre i strasti i vrlo očigledne ljubavi za taj stari death metal zvuk, zasnovan na stamenom gruvu, nezemaljski dubokom vokalu i lepim, melodičnim solažama. Deimler ne komplikuju i njihove pesme više polažu na atmosferu i lepe teme nego na sad tu neka revolucionarna aranžmanska rešenja i to je ispravan pristup jer ovaj album ima odličnu atmosferu sa pažljivom, prirodnom razradom dobrih tema. Dokaz da kad se radi iz ljubavi, to se onda i čuje (ako ste dovoljno talentovani i dovoljno krvavo radite):
https://deimler.bandcamp.com/album/zero-one
Odličan death metal EP snimio je Šveđanin, Andreas Nilsson a pod imenom Occasum. Mislim, tako mu se zove bend. EP se zove Evocation of Death i ovo su tri pesme užurbanog, energičnog death metala koji se ne pali na aktuelne melodeath ili progressive trendove nego puca rafalno, šamara iz sve snage ali ima kvalitetne kompozicije i dobru atmosferu. Naravno, Nilssona znamo kao gitaristu pedigriranih blek metalaca Naglfar i moglo se očekivati da će i njegova death metal strana ličnosti imati šta da kaže. Evocation of Death je impresivan debi i, nadamo se, najava daljih Nilssonovih avantura na death metal teritoriji.
https://occasum.bandcamp.com/album/evocation-of-death
Disbrigade iz Ekvadora imenom i logotipom sugerišu da je u pitanju čist Discharge-klon bend, što je časna i legitimna rabota, ali njihov pank u sebi ima i dovoljno metala, počev od omota albuma Catástrofe Mundial na kome je ipak kakav-takav đavo da uživa u uništenju sveta koje ljudi izazivaju, a onda i u muzici u kojoj se klasični D-beat pristuop koga su Discharge patentirali zapravo razvio u pankerski metal nalik na Sacrilege itd. Disbrigade dobro sviraju, imaju kratke i upečatljive pesme i jedini prigovor imam na malo neubedljiv vokal koji je mogao samo malo lepše da bude snimljen i miksovan i sve bi bilo bolje. Ali prija ovo.
https://disbrigadeec.bandcamp.com/album/cat-strofe-mundial
Total Fucking Destruction su naši stari znanci. Richard Hoak, bubnjar Brutal Truth je sa ovim bendom imao postavu u kojoj je mogao da usvoji eksperimentalniji pristup grindcoreu, što je u teoriji sjajno, osim što za tim nije bilo previše potrebe jer su i sami Brutal Truth od njegovog dolaska u bend bili sve eksperimentalniji. Nije neka tajna da je meni većina toga bila dostojna tek sleganja ramena, tek ponekog blagonaklonog smeška a skoro ništa, sem Kill Trend Suicide EP-ja nije bilo vredno propisnog hedbenga. Hoću reći, eksperiment je plemenit naum ali rezultati nisu garantovani jer to onda ne bi ni bio eksperiment. Brutal Truth su u blender ubacivali japanski thrashgrind, američki sludge rock, nešto power electronicsa i free jazza ali nikada to nije bilo na nivou, eh, Discordance Axis ili Naked City. Total Fucking Destruction su bili isto to samo bez harizme Dana Lilkera i Kevina Sharpa. Dakle, da citiram Nica Bullena, povodom živog nastupa ovog benda koji je gledao u rodnom Birmingemu: „pants on a stick“. Total Fucking Destruction sada imaju novi album, poetski nazvan …to be alive at the end of the world. Uz skoro potpuno beo omot i uvodnu pesmu od pet minuta meditacije u kojoj se naslovna rečenica ponavlja preko prilično nezanimljivog kvazidrona, u najavi je pola sata opasnog, pretencioznog smaranja, kažete vi. Ali stvari nisu TAKO loše, hitam ja da tešim. Dok, hm, ne postanu zapravo jako loše. Total Fucking Destruction ovde isprva zvuče za nijansu fokusiranije, koliko se to može uz Hoakovu anarhičnu svirku i namerno šaranje među žanrovima. „Eksperimentalni grindcore“ ovde znači zapravo mešanje pank roka (Sound on Sound) i fanka (A Demonstration of Power) sa grindcoreom koji je, i sad je to zapravo najnezgodnije, sasvim lišen supstance. Problem sa grindcoreom je kao problem sa seksom – ako razmišljate o njemu dok ga radite, bolje nemojte da ga radite. Ovo je muzika nastala spontanim ubrzavanjem panka i metala i njegove najbolje perjanice prirodno, instinktivno operišu na velikim brzinama, u sasvim osobenoj estetici i kodifikovanom jeziku koji se baštini već više od trideset godina, a eksperimenata tu svakako ima u svaku stranu. Total Fucking Destruction previše razmišljaju o svom grindcoreu, praveći, paradoksalno, sasvim banalne pesme od dva dela koji se smenjuju, kao da su fascinirani što se, eto, može svirati ovako brzo i što se pesma može svesti samo na dva rifa i nekoliko izvikanih stihova i, eto kompozicije od 17 sekundi, ili 20 sekundi, ili već… Ovo je vrlo slabo, prazno i album deluje kao da je napravljen da bi parodirao „eksperimentalni grajndkor“ iako se čuje da bi muzičari svakako mogli da se ozbiljnije prihvate posla. Nažalost, njihovo ozbiljnije prihvatanje posla je free improv verzija američke himne koja zatvara album i traje skoro 12 minuta ali od toga ima manje od tri minuta svirke, ostalo je srednji deo koji je tišina. Odavno nisam čuo ciničniji album benda koji ipak ima nekakvu reputaciju i diskografiju.
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mlrUyO3UdoCuMVVvC1seyXbd1BSeGDH1o
https://totalfuckingdestructiontl.bandcamp.com/album/to-be-alive-at-the-end-of-the-world
Posle ovoga čak i jednočlani Skull Incision (solo projekat Jacoba Leeja koji svira u više kalifornijskih bendova) zvuči kao vrhunac posvećenosti i smisla. Mire je EP sa šest pesama sobnog, kompjuterskog ali dobro produciranog, profi-zvučećeg grindcorea. Skull Incision je zrela forma ove muzike na tragu Agoraphobic Nosebleed i Phantom Limb, sa jakim rifovima i spastičnim strukturama pesama i ovih šest zakucavačkih brojeva od kojih najduži traje 93 sekunde doneće radost svakom domaćinstvu:
https://skullincision.bandcamp.com/album/mire
Tu je odmah i britanski powerviolence trio Negative Thought Process čiji EP Hell Is...Much Better Than This isto ima šest pesama u manje od deset minuta, ali ovaj bend je za mrvu skloniji gruvu i mrvećim, srednjetempaškim komadima nasilja. Nije loše, pogotovo uz jako težak, debeo zvuk i tu efikasnost u pisanju pesama koje se skoro sve opet kreću oko jednog minuta. Valjano:
https://negativethoughtprocess.bandcamp.com/album/hell-is-much-better-than-this
Antifašistički blek metal dobro dođe u svakom kontekstu, pa i sad da plaknemo uši, i tako Neckbeard Deathcamp imaju novo izdanje koje je zapravo split sa još tri benda. Sami NeckBeard Deathcamp su standardno muljavi, Haggathorn su nešto razgovetniji lo-fi blek metal, Race Traitor valjaju mučan sludge a najboji su mi na izdanju zapravo Closet Witch sa svojih pet pesama nadrkanog grindcorea sa jasnim temeljima u panku i MNOGO (negativne) emocije:
https://closetwitch.bandcamp.com/album/4-way-split
Evo o istom trošku i cele diskografije Closet Witch koja je izašla nešto ranije ovog meseca. Vredi!
https://closetwitch.bandcamp.com/album/complete-discography
Nekako sam propustio debi album Go Out Swingin sastava Moons pre dve nedelje na pouzdanoj HPGD Productions etiketi, pa evo ga sada. Moons treskaju vrlo težak sludge rock sa stonerskim naklonom ali i zvukom koji razara zvučnike i posle svake pesme morate da popijete aspirin (ili vinjačić) da smirite glavobolju. Ali dobri su, sa mnogo energije ali i poštenim bluzerskim korenima:
https://hpgd.bandcamp.com/album/go-out-swinging-2
Minimalizam je dobro odabran pristup za prvi album projekta Hock koga čine dva člana benda Alpaca. MMXX ima pet pesama distrozirane bas gitare, organskih ritmova i promuklog pevanja u dobro odmerenom sudaru mračnijeg panka i razigranijeg sludge metala. Ovo je istovremeno ružno i slatko, preteće i plesno i vidi se da je snimljeno brzopotezno i spontano i nekako ta jeftina estetika mu priliči. Metal se da svirati i bez gitare, itekako, a Hock to eminentno dokazuju:
https://hocksh.bandcamp.com/album/mmxx
Ne znam ko su i šta su Finci Harmaa, ali njihov istoimeni debi album zvuči odlično. Harmaa su negde između post metala i sludge metala sa kompulzivnim, napetim gruvom i pevačem koji ubedljivo urla ali i uz lake prelaze u prozračnije postrokerske harmonije. Ovo je neverovatno uspešna kombinacija i muzici, inače sviranoj žestoko i nervozno, ali disciplinovano, daje dah originalnosti. Ljudi pritom sve pevaju na Finskom, pa ih svetska slava valjda ne zanima ali ovo vrlo vredi čuti:
https://harmaa.bandcamp.com/album/harmaa
Prophesied Gnar je jednočlani projekat iz Teksasa napravljen negde na mestu gde se sastaju skate punk i NWOBHM. I, mislim, ja sam impresioniran njegovim drugim albumom jer Sesh With Death, iako u suštini sobni metal projekat ima iznenađujuće visok kvalitet ne samo svirke već i komponovanja. Sve to ima blago „demo“ prizvuk, ali opet, ovo je radio samo jedan čovek i zaista se vidi da je jako talentovan. Muzika je puna dobrog raspoloženja, pravovernog metalskog štimunga, jakih rifova, agresivnog ritma i falseto vokala pa ovo preporučujem ljudima koji vole ovu muziku ali ne fetišizuju studio:
https://prophesiedgnar.bandcamp.com/album/sesh-with-death
Necrotanke su zanimljiv ekstremni metal bend iz Valensije i njihova mešavina grajndkora, death i blek metala, sa jednim dostojanstvenim avangardnim otklonom veoma prija ovim ušima i pored glasnog masteringa. Necrotanke na istoimenom debi albumu imaju pesme od po pet i sedam minuta i stručno mešaju klasično čukanje sa otvorenošću za harmonska istraživanja. Rezultat je vrlo zapaljiv, vrlo uzbudljiv materijal, pogotovo uz zvuk gitare koji je osvežavajuće svetao i i pored jake distorzije uspeva da nosi melodije neophodne da ova muzika zaživi. Iako se bend bavi „mračnim“ temama (Innsmouth, Salve Satán), muzika nije namešteno mračna ili hermetična već živa i skoro neobjašnjivo vesela. Izvanredan debi:
https://necrotanke.bandcamp.com/album/necrotanke
20 Buck Spin se ove nedelje vraćaju donoseći nam mini album vankuverskih Auroch koji se zove Stolen Angelic Tongues i prezentira jedan avangardni intro ali onda četiri pesme agresivnog, htonskog black-death metala. Auroch se sasvim uklapaju u trenutnu 20 Buck Spin estetiku, i ovo njihovo izdanje se lepo sluša posle recentnog izdanja njujorških Ruin Lust, noseći mračnu, hermetičnu muziku koja je onoliko nepristupačna koliko je istovremeno i moćna i pravljena sa evidentnom strašću. Auroch su prejaki i kad sviraju brzo i kada mrve sporo. Ubitačno.
https://listen.20buckspin.com/album/stolen-angelic-tongues
Ričmondski Inter Arma su ponovo sa nama, ovog puta sa živim EP-jem Live at Club Congress koji traje pola sata i dostojno prikazuje njihov ekstremni, agresivni a inteligentni, pa i progresivni metal. Album sam jako pohvalio prošle godine a ovaj živi snimak potvrđuje da bend nije studijskog tipa već da i uživo uspeva da pruži vrlo impresivnu prezentaciju svoje kompleksne, kinetične muzike. Fenomenalno:
https://interarma.bandcamp.com/album/live-at-club-congress
Dva finska sastava, Kiova i Enemies imaju split EP sa tri pesme. Enemies su nešto „brži“ iako je ovo srednjetempaški, nabadački metal na mestu gde se susreću sludge i alternativniji hardcore. Njihove dve pesme su srazmerno kraće i dinamičnije i lepo ispune tih šest minuta koliko im je dodeljeno. Kiova, pak, imaju samo jednu pesmu od devet i po minuta i ovo je istovremeno i mekše, ali i teže, sa malo više te neke vrištave emocije i postrokerskih harmonija. Solidno:
https://yourenemies.bandcamp.com/album/kiova-enemies-split
Teksašani Bare the Mark (tako je, Bare, ne Bear) na Ep-ju No Hope No Future nude prilično pesimisitčan metalcore u susretu sa death metalom. Ovo zapravo ne zvuči kao deathcore i ja mogu da ga slušam bez mnogo muke, uživajući u uglavnom nabadačkom srednjetempaškom napadu sa rešetajućim bas bubnjevima i nekim okej rifovima. Dobra produkcija, solidno:
https://barethemark.bandcamp.com/album/no-hope-no-future
Hack Sabbath su studijski (well, kompjuterski) projekat butleg remiksovanja i mešapovanja Black Sabbath, pa je njihov novi singl, Paranoise demonstracija kako se War Pigs i The Wizard mogu, pretpostavljam za jednu noć čačkanja, pretvoriti u „elektronske“ pesme. Ovo je prilično smela rabota u 2020. godini, pogotovo što su nam Scorn još pre skoro tri decenije dali fantastičan primer kako se Sabbath mogu „elektronisati“ a da to bude izvanredno nadahnuto, no, Hack Sabbath makar ne kvare mnogo pa Warped Pigs ima produženi kompulzivni plesni deo koji sam za sebe sasvim može da prođe dok The Wizhard ima više gabber notu i probavljivo je to:
https://waffle-house-records.bandcamp.com/album/hack-sabbath-paranoise-ep
Ove nedelje su izašli novi albumi Katatonije i Triviuma koje ja ne mogu da slušam duže od pet sekundi zbog svog profinjenog ukusa. Ali znate šta mogu da slušam? Novog Axela Rudija Pella. To je taj profinjen ukus. Elem, Pell je tu sa novim albumom koji NE MOŽETE čuti u celini na JuTjubu ili Bandcampu ovog trenutka ali verovatno ćete moći za koji sat. Slušajući dve dostupne pesme pomislićete da hevi metal sedamdesetih i ranih osamdesetih godina zaslužuje da povremeno bude oživljavan a Axel Rudi Pell nije najgora osoba koja to može da uradi. Sign of the Times zvuči kao Rainbow sa modernom produkcijom i uz pevača Johnnyja Gioelija je možda i bliži onome kako mi danas želimo da Rainbow zvuči nego što je tom idealu prišao sam Ritchie. Mislim, Gunfire je praktično Kill the King – drugi deo. Pell, naravno, ima svoj stil sviranja gitare, sasvim u tradiciji nemačke heavy škole u kojoj je Pell zajedno sa braćom Schenker jedan od predavača i, generalno, ako ste naštimovani na ovaj zvuk, Sign of the Times bi mogao da vam zaprija:
https://axelrudipell.bandcamp.com/album/sign-of-the-times
https://www.youtube.com/watch?v=VqZsOT1XQiw
https://www.youtube.com/watch?v=OFIAsLN_XU4
Australijski Road Warrior, pak, na svom drugom albumu, Mach II vole da pokažu da vole rani Iron Maiden ali njihova muzika ipak nije puko odavanje pošte velikanima. Mach II je punokrvan, autentičan album modernog metala podignutog na temeljima koje je postavio NWOBHM, sa sasvim proživljenim, sazrelim zvukom i odličnim pesmama. Road Warrior uspevaju da izbegnu većinu naglašenih stilizacija koje se vezuju za ovakvu muziku pa ovo, iako je cheesy u neophodnoj meri, ne igra na kartu kič-nostalgije i odistinski bije dobrim rifovima i jakim tempom. Ima ovde mačice i progresivnog duha (nalik na… Voivod?) i Road Warrior svakako nadrastaju svoj pomalo reduktivni „volimo rani Iron Maiden“ imidž. Vrlo lepo:
https://roadwarrior-metal.bandcamp.com/album/mach-ii
Warbringer imaju novi album i Weapons of Tomorrow je thrash metal behemot prvog reda, dostojan nastavljač bej ejrija tradicije koju su uspostavili Exodusi, Death Angeli i Testamenti pre tri i po decenije. Warbringer dobro znaju svoj posao i njihov thrash je istovremeno razgovetan, himničan i primeren dobrom hedbengovanju, a da istovremeno kipti od sitnih detalja, ukusnih ukrasa i silnih indikatora da bend zna i koja je decenija i koja je godina ali voli da radi u dobro uspostavljenoj formuli koja ni izdaleka nije još iscrpena. Više od pedeset minuta svirke je solidno ambiciozna ponuda za ovakvu muziku ali Warbringer su vrlo jako istesali svoje kompozitorske i aranžerske veštine pa je Weapons of Tomorrow album na kome i spore, atmosferične pesme (poput Defiance of Fate) zvuče ubitačno i zapravo pokazuju da bend nije tek skupina kolekcionara dobrih rifova. Sa Defiance of Fate Warbringer idu unazad do rane Metalike pa još više unazad pokazujući i kako su Iron Maiden i njihovi NWOBHM ispisnici formirali ukus prve thrash metal generacije. Kada onda počne manični Unraveling znate da vas je album kupio. Fenomenalno:
https://warbringer.bandcamp.com/album/weapons-of-tomorrow
Tu su i Italijani Abduction čiji je album, Killer Holidays On Planet Earth veseo i dobro raspoložen thrash metal po uzoru na, recimo Accused i sa solidnom dozom thrashcore senzibiliteta u svom zvuku. Nije ovo bend predviđen za velika dela, ali ovo je album zabavne, poletne muzike uz koju se dobro provodi vreme. Uz kvalitetnu svirku, malo „plastičan“ ali dobar miks i poneki dobar rif, upečatljivog pevača i generalno veliku ljubav za thrash, Abduction isporučuju izdanje kojim se mogu ponositi.
https://abductionthrash.bandcamp.com/album/killer-holidays-on-planet-earth
Nemački Blizzen ima drugi album i World In Chains je kulturan, dobronameran omaž NWOBHM zvuku, odsviran čisto i produciran (možda previše) čisto. Blizzen vole taj mid-80s Iron Maiden/ Tygers of Pan Tang zvuk, vole da metal zvuči razgovetno, optimistično i malčice komercijalno, pa su ovde rifovi i refreni solidno radio-friendly (Gravity Remains) iako bend ume da pocepa pošten proto-speed metal (Forged with Evil). Ovo je muzika koja se nalazi malčice zarobljena između te ideje da bude slušljiva i prijemčiva i prirodne težnje ka „brootal“ estetici, pa Blizzenu treba još malo sazrevanja ali ovo svakako može da se sluša.
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/world-in-chains
Razumem da je „japanske devojčice sviraju hevi metal“ u očima mnogih namrgođenih metalaca okrutna igra sa medijumom koji oni vole, ali treba prevazići svoj testosteron. Lovebites su, recimo, i pored svog blago loli imidža, bend koji taj heavy/ power metal odvaljuje pošteno i za sve pare. Treći album tokijskog kvinteta, Electric Pentagram je nešto što bi trinaestogodišnjem meni nateralo suze u oči i a ni 35 godina stariji Mehmet nije ravnodušan. Ovo je, naprosto, dobar, pošten metal, brz, energičan, zasnovan na jakim rifovima, epskim temama i fantastičnom pevanju pevačice Asami, sav u pirotehnici i oprobanim aranžmanskim forama, ali, pošteno, bez presviravanja i prepoduciranja. Lovebites nisu puki metal-idoru projekat već ozbiljan izvođački i kompozitorski kombo sa karakterom i visokim skilovima. Electric Pentagram izašao je još u Januaru ali u Aprilu smo dočekali američko izdanje pa otud i meni sada to na radaru. Ovo je album koji ima neštpo za svakog: epske a popi melodije za one koji vole melodije, trešersku žestinu za one koji to vole, cheesy ugođaj za sve. Izvrsno.
https://www.youtube.com/watch?v=hLFelI93VkM&list=PLBzBwYhHpqLKb_-ixjCWtfgsRJe1cMrJI
A za kraj… Iako 2020. godina deluje kao potpuna katastrofa na svim frontovima, nije sve tako crno. Evo, recimo, Cirith Ungol su snimili novi album. Cirith Ungol, kažete vi a proveravate da li ja to mislim da je danas prvi April. Onaj bend, osnovan 1971. godine, a koji je poslednji album snimio još 1991? TAJ Cirith Ungol? Baš taj. Cirith Ungol su bili neaktivni najveći deo poslednje tri decenije ali od reujedinjenja 2016. godine svirali su sporadično po festivalima i upravo, za Metal Blade izbacili svoj peti album, Forever Black. Dakle, sve JESTE tako crno, ali, hej, crno je dobro. Jer, mislim, Cirith Ungol su ponovo tu i ploča je… dobra? Wow. Konteksta radi, recimo da je ovo bend koji je, kao što se i iz imena vidi, bio jedan od ranih zatočnika Tolkin-metala, donoseći dah epske fantastike i bacanja d’n’d kockica u metal muziku sedamdesetih. Forever Black je, dosledno, ploča epskog metala sa tvrdim, donekle sirovim osnovama i deluje kao osvežavajuća šamarčina u ovom našem modernom vremenu obeleženom preproduciranim power metal zvukom. Dve se stvari ovde valjaju istaći: 1. Bend je impresivno blizak originalnoj postavi, dakle, ovo nije samo „šef + neki novi klinci“ slučaj kako je danas često običaj sa bendovima osnovanim u sedamdesetima i 2. Album je vrlo suvo i svedeno produciran, oslanjajući se na tvrdi, rokerski setap, bez budževine u studiju, bez sintisajzera, milijardu pečeva na gitarama i kao takav, zvuči autentično i uzbudljivo. I, mislim, pesme su mahom odlične. Vidi se u njima da je ovo ekipa koja svira onoliko dugo koliko sam ja živ, u smislu da ovo nije metal modernih trendova i savremenih rešenja, ali Cirith Ungol ne zvuče starinski ili prevaziđeno, au contraire, zvuče kao da su došli da mlađariji pokažu kako se to STVARNO radi, sa sve herojskim, vrištavim pevanjem Tima Bakera koji deluje kao da će svakog trenutka izleteti sa šina i tresnuti vas u lice. Sve to pa još i solidno dinamičan master! Da je svaki kambek ovakav, pa nama bi cvetalo!
https://cirithungol.bandcamp.com/album/forever-black
