Ušli smo u Maj, mesec u kojem će izaći dugoočekivani album briljantnih kanadskih death metalaca Killitorous, pa je to odmah razlog da se čovek oseća bolje, čak iako je prvomajske praznike proveo u kućnom pritvoru sa zapušenim slivnikom. E, da…
Krenimo sa blek metalom i to – iz budućnosti. Ali budućnosti iz prošlosti! Naime, četvrti album švedskih Ofermod izlazi tek 22. juna, ali promocija putem JuTjuba nam omogućava da ga već sada slušamo. Pentagrammaton ima prilično inspirisan omot, a muzika je, pa… sjajna. Ovo je, zapravo, trebalo da bude debi album benda, te daleke 2005. godine ali zbog robijanja spiritusa movensa benda, Mike, snimljeni materijal je čekao petnaest godina da se pojavi pred publikom. I dobro je da jeste! Mislim, da se jeste pojavio. Ofermod se ovde nisu zezali već su, u skladu sa glađu i napaljenošću svojstvenom debi albumima, isporučuili tvrd, švedski agresivan black metal sa dodatkom death metal masivnosti i ako to već nije poznato, recimo da se meni ovakve kombinacije veoma dopadaju. Bend ovde uspeva da bude izuzetno disciplinovan, tačan i profi a da im muzika ipak odiše organskim, ljudskim prisustvom. Pri svemu tome, iako ovo nije „atmosferična“ ploča i mnogo je više zasnovana na rifovima nego na harmoničnim akordima, ona bez ikakve sumnje podseća da dolazi sa severa. No, mene zaista impresionira koliko u ovim dugačkim, dinamičnim pesmama muzičari imaju prostora da demonstriraju maštovitost i jasnu ljubav prema materijalu – slušajte bubnjara kako prelepo svira! Izuzetno:
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/pentagrammaton-2
https://www.youtube.com/watch?v=hAGNN5ELNw8
Odes to lands of past traditions je split album poljskih Evilfeast i nizozemskih Uuntar i ako volite dugačke kompozicije, epski a oštar zvuk, Evilfear će vasm se dopasti. U dve pesme od trinaest i pet minuta Poljaci isporučuju odvratno masterovan ali dobro napisan i odsviran materijal sa veoma prominentnim orguljaškim zvukom. Šteta da neko pažljiviji nije ovo hendlovao pre puštanja finalnog mastera u promet, ali vredi istrpeti. Uuntar su dva muzičara sa solidnim pedigreom na lokalnoj sceni i njihova muzika je jednako epska, paganska i neodoljivo nakinđurena (kvazi)narodnjačkim motivima koji kao da su došli iz saundtraka mač-i-magija filmova pravljenih u B produkciji osamdesetih godina prošlog veka. Mene ta srednjevekovna nota uvek zabode pravo u srce pa su mi i Uuntar beskrajno simpatični. Još i pevaju na nizozemskom:
https://heidenshart.bandcamp.com/album/odes-to-lands-of-past-traditions
Brazilski blek metal duo The Final Command je toliko mali i nov da nema ni stranicu na Metal Archivesu. Ali ima singl sa dve pesme i Misanthropic Wrath vrlo lepa prezentacija interesovanja ali i kapaciteta ovog benda. The Final Command, naravno, sviraju ratom inspirisan, agresivan blek metal koji se ne zamara sjetnim akordima i melanholičnim atmosferama već bije rafalno, zlim, napaljenim rifovima a melodije, ako ih ima, su uglavnom od one epske vrste. Ali je to vrlo dobro spravljeno, sazrelo, dobro odsvirano i vrlo lepo snimljeno. Sa drugom pesmom bend pokazuje i malo (samo malo) smisla za dinamiku i ovo je zaista solidan, praskav war metal kakav treba služiti kao aperitiv pred svaki radni dan:
https://thefinalcommand.bandcamp.com/album/misanthropic-wrath
Ruski MROH je neviđeno simpatičan u svom filozofskom uvodu za album The Story gde pokušavaju u dva pasusa jednostavnog engleskog jezika da postave sebe i ljudsku rasu u odnosu na beskonačnost svemira. Slatko. Ovaj kvartet svira atmosferični blek metal ali za razliku od mnogih kolega, ne preteruje sa dužinom pesama. MROH to sebi mogu da priušte jer je album u stvari jedna celina koja priča titularnu priču o Čoveku od nastanka do nestanka kroz jedanaest komada koji su zapravo svi delovi dugačke kompozicije. Ovo nije rđav pristup jer omogućuje bendu da ima normalne pesme ali i instrumentalne introe i interludije a da se sve to lepo uklopi u tu, jelte priču. MROH inače vrlo solidno sviraju i ako vam ne smeta ta slovenska patetika i melodičnost, The Story se lepo sluša:
https://mrohblack.bandcamp.com/album/the-story
Čikaški Pit je bend koji za sebe kaže da svira „new wave of 1st wave of black metal“ i ako vam to nije dovoljno da se nasmešite, dodaćemo da se bend za promo-fotografiju slikao na groblju, gde jedan član nosi kožnu, rokersku jaknu, drugi jaknu s resama, treći čuči, sa navučenom kapuljačom da zaštiti kosu od snega i drži mač u ruci a četvrti nosi koledž jaknu i plitke starke i deluje kao da se slučajno zatekao na istom groblju gde i ovo zlo. Muzički, njihov demo Suffer for Satan ne isporučuje sad ne znam kakva otkrovenja ali ovo su četiri pesme nečeg što bi se danas možda zvalo i blackened thrash ali je fakat da ovo zaista nosi duh tog ranig blek metala, sa dosta pank uticaja i pre nego što su naučnici otkrili tremolo piking. I lepe su. Pevanje je genijalno i vraća me u osamdesete tako da Pitu dajem palac na gore:
https://pit666.bandcamp.com/album/suffer-for-satan-demo
Trebalo mi je jedno dva pokušaja da mi Apostoł, drugi album poljskih Czort klikne, iako me je upečatljiv omot odmah privukao. Poljaci ovde nude moderan blek metal, koji ima i „mekše“ kvalitete, sa kontemplativnijim kompozicijama i interesantnim harmonskim istraživanjima. Ima tu puno srednjeg tempa i postrokerskih momenata ali Czort nisu post-blek metal bend što se čuje u posvećenosti prevashodno cerebralnoj atmosferi i uzdržanijem, hladnijem izrazu. Naravno, ima i vrlo klasičnih blek metal momenata (Narodziny Końca, recimo) ali onda ima i zanimljivih i uspelih eksperimenata kao što je rastrzana Dysonans Duszy. Vredno podsećanje zašto Poljaci toliko vladaju današnjim blek metalom:
https://czortbluznierca.bandcamp.com/album/aposto
Pre par godina sam za finski bend Kalmankantaja pominjao da im je zvuk „melodičniji i seksiji i u teoriji čistije produciran“, ali novi EP, Talventuoja je baš izrazito prljav i zvuči praktično garažno. Distorzija je gitare pretvorila u brljotinu, bubnjevi su skroz razmazani i samo se doboš koji postojano bije sa 140 BPM čuje kako treba, ali ovo su i dalje interesantne pesme koje imaju izrazito mnogo atmosfere, sa ledenim, tipično severnjačkim prizvukom i gorkoslatkom emocijom. Priuštiti sebi:
https://kalmankantaja.bandcamp.com/album/talventuoja
Impalement iz Švicarske su solo projekat izvesnog multiinstrumentaliste Beliatha koji ima OPAKE promo fotke, a debi album, The Impalement ima i sjajan omot. Uz sav taj hajp ne bi valjalo da muzika ne valja, ali, srećom, udružen sa sešn bubnjarem Torturerom, Beliath je snimio odličan debi. Ovo nije ni blizu prosečnog one-man-black-metal-band kvaliteta, ni produkcijski – pričamo o pravom studiju i miksu koji je dobar, mesnat i kvalitean iako finalni master pati od jake kompresije – a ni muzički. The Impalement je, čini se, nastajao pod uticajima švedske škole i radovima austrijskih Belphegor jer je ovo veoma heavy i veoma brza ploča, sva u neumornom tremolo sviranju i dugačkim bubnjarskim rafalima. Pritom, kompozicije su melodične i epske ali sa dobrodošlim balastom u vidu tamnijih harmonija i generalno zatvorenijeg zvuka pa i kada Beliath svira tipično molski raspevane harmonije sa sve mejdnovskim intervalima, to i dalje ostavlja utisak opakosti i zla. Jako dobro:
https://impalementofficial.bandcamp.com/releases
Trny & Žiletky su češki, „alternativni“ blek metal sastav o kome ne znam ništa, ali ovogodišnji album, Podměstí je interesantna žanrovska diverzija. Sačuvani su tu osnovni elementi po kojima ćemo prepoznati blek metal (blastbitovi, karakteristično vrištav vokal), ali Trny & Žiletky imaju elemente i drugih žanrova, od industrije do metalkora, sve prilično dobro spojeno u jedan savremeno zvučeći, atmosferični, pa pomalo i progresivni metal paket. Dobro snimljeno, hiperkvalitetno odsvirano i producirano a ima i duše. Šta vam više treba?
https://madmusickcz.bandcamp.com/album/trny-iletky-podm-st-full-album-2020
Obično pričam da ne volim previše britanskog blek metala ali Ante-Inferno iz Skaroboroua su solidan argument protiv. Njihov debi album, Fane, je istovremeno lo-fi ali i sofisticirana ploča melodičnog ali sirovog i poletnog modernog blek metala koji voli setne atmosfere ali voli i da pošteno prži. Ne znam kako bi ovo zvučalo u skupljoj produkciji ali ovako garažno produciran Fane uspeva da tu sirovu emociju plasira na pravi način. Vrlo fino:
https://ukemrecords.bandcamp.com/album/fane
Iranski muzičar Sina je u višegodišnjem egzilu u Norveškoj i tamo vredno snima albume o zoroastrizmu i persijskoj mitologiji pod imenom From the Vastland. Šesti album, The Haft Khan je upravo izašao za ruski Satanath Records i meksički Iron, Blood And Death Corporation, i ovo je odlična ploča žestokog, agresivnog blek metala koji i pored poletnih melodija zvuči pomalo opresivno i hermetično. Sina je muzičar solidnog kvaliteta i mada njegovi aranžmani nisu razmetljivi, on u njima vrlo lepo kombinuje žestoku, rafalnu paljbu, lepe melodije i promuklo, vrištavo pevanje. Ja, kao i obično, odmah padnem na brzinu ali ovo je album koji ima dubinu u svojim varljivo jednostavnim pesmama. Odlično:
https://satanath.bandcamp.com/album/sat294-from-the-vastland-the-haft-khan-2020
Rusi Dagor Bragollach su, očigledno veliki ljubitelji Tolkina (treba videti i promo fotografiju na kojoj nose iste kožne prsluke sa nitnama!) pa se i prva pesma na njihovom debi albumu Cosmogony of Yggdrasil zove Mordor – My Kingdom. E, sad, Yggdrasil nije baš tolkinovski motiv, pa ne treba ni ovaj album shvatiti kao prepričavanje Silmariliona, jer on to nije. Ovo je, u stvarnosti, šarmantna ploča kompleksnijeg ali uglavnom prijemčivog blek metala koji se ne stidi po koje srednjevekovne melodije, ali se ne pali na retro fore i zvuči vrlo moderno i pomalo progresivno. Rusi imaju i dobar miks (mada bubanj ume da bude za nijansu prenaglašeno nedinamičan) i trude se oko kompozicija uglavnom postižući dobar balans između progresivnije, ambicioznije filozofije aranžmana i pamtljivih melodija i tema. Sve završavaju obradom Blut Aus Nord i tako, fino je ovo:
https://aasph.bandcamp.com/album/cosmogony-of-yggdrasil
Francuski jednočlani blek metal projekat Spectral Void je tokom protekle i ove godine izbacio milion singlova tešući svoje veštine i gradeći identitet. Sada je izašla kompilacija Walk into the Light...and Burn koja je svojevrsni best of ove faze u životu osobe po „imenu“ Unknown Entity i, protivno svim pravilima (i onome što inače možemo da čujemo po Bandcampu), muzika koju kompulzivno pravi jedan čovek zatvoren u svojoj kući može da bude i vrlo solidna. Šest pesama na ovom albumu, nastalih između 2015. i 2020. godine zapravo su pristojan, tipično galski širok blek metal sa puno meandriranja i kontemplacije ali i sa kvalitetnim sviračkim radom i prilično jakom kompozitorskom i aranžerskom žicom. Unknown Entity je stidljiv pa ne peva – za to ima posebnog člana – ali ovo su ionako uglavnom instrumentalne pesme, snimane i miksovane u različita vremena i, iako je ovo u suštini izbor iz demo produkcije jednog dokonog Francuza i njegovog ortaka, preporučujem za slušanje jer je dobro.
https://spectralvoid777.bandcamp.com/album/walk-into-the-light-and-burn
Interkontinentalni projekat Sic Semper Tyrannis na svom prvom, eponimnom albumu ima članove uz SAD, Švajcarske i Francuske ali rekao bih da je muzika najpre “francuska“ po senzibilitetu. Ovo je melodičan, ekspanzivan blek metal koji svoju žestinu lepo balansira sa generalno vrlo istraživačkim harmonskim radom. Ovo ume da ode i u veoma „slatkom“ smeru sa puno molske sjete (slušajte solo u Senescence) ali bend svira brzo i znojavo i ne tone u shoegaze izmaglicama. Kada upadnu melodična pevanja, to zvuči više nadrealistički nego emo, jelte, a i miks, sa tom izoštrenom, praskavom gitarom i jakim basom je zdraviji nego što je često slučaj kod ovoliko melodičnih blek metal bendova. Vrlo lep debi:
https://sicsempertyrannisbm.bandcamp.com/album/sic-semper-tyrannis
Nizozemski Bezwering sa svojim debi albumom Aan de wormen overgeleverd nudi pravi katalog severnoevropskih blek metal tehnika, mešajući mračnije, agresivnije momente, sa prefinjenim (i malo cheesy) epskim napevima i folki tradicijom. Sve se to lepo pakuje u devet pesama koje se umešno kreću između agresivnosti i kontemplativnosti, ne zaboravljajući da ponude pamtljive teme. Odličan prvi album:
https://bezwering-vanrecords.bandcamp.com/album/aan-de-wormen-overgeleverd
Grievance by Gaslight je jednočlani (simfonijski) blek metal projekat iz Sinsinatija i mada je ovo DEFINICIJA sobne produkcije, moram da priznam da mu je album Interiorem Pacem zapravo simpatičan i da bi autor, Eric Reed svakako zaslužio da mu neko gurne malo kinte, da ovo snimi sa pravim bubnjarem, u pravom studiju, pa možda i sa nekim pravim gudačima. Interiorem Pacem nije nešto superoriginalno i nečuveno ali je u pitanju solidan blek metal sa simpatičnim uplitanjem simfonijskih delova koji svi, slažem se, ovde zvuče jeftinjikavo, ali je postavka zdrava. Eric ume da aranžira i dobar je na svim instrumentima, a zna i da napiše lepu temu:
https://grievancebygaslight.bandcamp.com/album/interiorem-pacem
Nemci Hyems su izbacili svoj treći album za trinaest godina i Anatomie des Scheiterns ima malo te tolkinovske epike koja je krasila njihov rad na početku. Ovo su duže, rasvirane i prijemčive pesme koje svoju agresivnu formu lepo temperiraju odmerenim promenama tempa i igranjem sa atmosferom. Kao i mnoge moderne bendove i Hyems kvari užasno komprimovan master, ali Anatomie des Scheiterns je ploča epske atmosfere ali i promišljene, poštene svirke i vredi se potruditi:
https://hyems.bandcamp.com/album/anatomie-des-scheiterns
Evo nas opet u Brazilu. Dark Paramount je bend koji postoji još od 1993. godine i, po sopstvenoj deskripciji, izvodi „Perverse Necro Sadic Black Doom Metal!“ (sa sve uzvičnikom). Album Adhuc Perversa počinje snimkom satanske mise a i kasnije na albumu ima okultnih pasaža i nežno otpevanih ljubavnih stihova u slavu Lucifera. Dark Paramount su, dakle, zaista stara škola, sa muzikom koja je išla u istu školu sa ranim Bathoryjem i tek za mrvu modernijim zvukom. Mislim, ovo je prilično lo-fi ali je razgovetno i generalno produkcija odgovara muzici koja je jednostavna i samouverena u onome što radi. Ako volite starinski, jeftini ali duboko proživljeni blek metal, eto razloga za sreću:
https://dark-paramount.bandcamp.com/album/adhuc-perversa
Austrijski Irdorath su ime uzeli po ostrvu iz igre Gothic II i, mislim, svi znamo da su metalci gikovi pa nas to ne čudi. Njihov peti album, The Final Sin je vrlo prijatna ploča žešćeg blek metal sviranja oplemenjena sa malo karakterističnih izleta u thrash rifove. Irdorath odlično sviraju i trude se oko tema i aranžmana pa svakome ko voli agresivniji, tvrđi blek metal ovo može da se preporuči bez rezervi, ukazujući na pamtljive melodije i moćan zvuk:
https://irdorath.bandcamp.com/album/the-final-sin
Blasphemy su bili jedan od najvažnijih bendova u underground metalu na prelasku osamdesetih u devedesete, definišući svojim debi albumom, Fallen Angel of Doom tu neku najbestijalniju formu black-death metala i ostavljajući mi drage mentalne ožiljke kojima se često rado vraćam. Njihov pevač, Gerry Joseph Buhl, oprostite, Nocturnal Grave Desecrator and Black Winds se sada vraća sa projektom Blasphamagoatachrist gde su pored njega članovi Antichrist i Goatpenis. Mislim, otud i takvo ime. Blasphamagoatachrist su imali jedan demo pre dve godine a sada su izbacili prvi album, Bastardizing the Purity za Nuclear War Now! Productions i, ako tražite bestijalni black death metal, na pravoj ste adresi. Jedino nisam siguran da će ova ploča imati jednako definišućeg uticaja na dalji razvoj ekstremnog metala kao što je imao pomenuti album Blasphemy. Čime ne želim da kažem da je ovo loše, au contraire, Blasphamagoatachrist su sirovi, brutalni, ali bez nameštanja i nekakvog tehničkog trikeraja, ovo je znojava muzika koja se svira na mišiće sa zvukom koji je prštav, uzvitlan i odgovara kompozicijama što idu na silu mnogo više nego na suptilnost. Meni to veoma paše i Blasphamagoatachrist svakako pošteno nose baklju koju su Blasphemy upalili pre tri decenije, ali je fer i reći da danas imamo bendove poput Concrete Winds ili Black Curse koji istu ovakvu muziku uspevaju da pomere nekoliko koraka napred. Ali, dobro, ako je jedini grijeh Blasphamagoatachrist to da sviraju muziku koju su njeni članovi praktično izmislili na autoritativan, zadovoljavajući način a bez revolucionarnih inovacija, pa, to i nije veliki grijeh. Ovo se, naravno, teško sluša jer je ekstremno bučno i, eh, generalno ekstremno, pa je 28 minuta surovog premlaćivanja sa dobrim rifovima i bestijalnim vokalima više nego dovoljno:
https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/bastardizing-the-purity
A sad stoner, doom i ostalo što je sporo:
Danski Alkymist već načinom na koji pišu svoje ime sugerišu možda i neizdrživ nivo pretencioznosti. Još kad se zna da bend svira „progresivni doom“… No, nije sve tako crno i njihov drugi album, Sanctuary i pored svoje pretenciozne dispozicije i tih nekih ambicija da se pokaže da doom metal nije samo Black Sabbath, braćala, uspeva da treska dosta snažno. Zvuk je, recimo, dobar sa možda odveć klinički čisto definisanim distorzijama na svakom instrumentu, ali i pored malo te „laboratorijske“ studijske estetike, Sanctuary uspeva da bude HEAVY. Takođe, pesme, i pored svih tih „mnogo smo pametni“ aranžmanskih ideja da će prvo malo da se svira disrtorzirano i glasno a onda tiho i odmereno, nisu baš tako pametne i fala bogu, jer barem imaju priliku da igraju na jake strane doom metala – rifčine i energiju. Ovo najpre važi za prvu polovinu albuma dok na drugoj bend počinje suviše da veruje svome „progressive“ čulu pa se tu dešavaju razne stvari ali malo njih zaista zanimljivo. No, dobar zvuk i pola okej albuma, pa nisam ni ja nečovek, preporučuje se:
https://alkymist.bandcamp.com/album/sanctuary
Brinsviški Fuzziebär su izdali svoj prvi album, snimljen još 2018. godine u njihovoj prostoriji za vežbanje. Al, jebiga, kad se ima dobra oprema i možete kod kuće da nasnimavate gitare i vokale, onda i album snimljen na taj način zvuči profi. Pomaže što je Grober Unfug ploča fokusirana na slavljene fuzz pedale i prija joj taj umrljani gitarski zvuk, no, da ne bude zabune, ovo zvuči čvrsto, kvalitetno i profi. Muzika je, takođe, solidno disciplinovana i mada ovde ima za stoner primerenog „džem“ prizvuka, ipak pričamo o trinaest pravih pesama, sa temama, rifovima, uvodima, refrenima, pevanjem itd. Fuzziebär umeju da udare u psihodeliju ali i da se nestaššno drže tvrdog rifa i ritma i ovo je ploča koja se izrazito trudi da bude raznovrsna u svom stoner izrazu. Fino.
https://fuzziebaer.bandcamp.com/album/grober-unfug
Australski Dirty Pagans najavljuju novi album singl-pesmom Searching i ovo je ODLIČNO. Stoner rok ne mora da se svede na okretanje tri bluz teme i Searching je song koji ide i u malo ezoterčnije, pa i okultnije strane, nudeći svojevrsni ritualni štimung dok sve vreme treska poštenu metalčinu. Ako album bude ceo ovako dobar, lepo ćemo se udati:
https://dirty-pagans.bandcamp.com/track/searching
Tribjut albumi su bili ludački popularni devedesetih i tada smo dobili i nekoliko gotivnih kompilacija obrada Black Sabbath. Ali, mislim, devedesete su bile još u prošlom veku pa evo sada nove kompilacije obrada najvažnijeg metal benda ikad. What Is This That Stands Before Me? Uzima neke besmrtne pesme i rifove i interpretira ih na relativno smele, mahom nemetalne načine. Recimo, Heaven and Hell dobija urnebesnu synthwave obradu od strane ruskih Molchat Doma, Marissa Nadler uzima Solitude koja je već i originalno bila folki sanjarija i pretvara je u još eteričniju folki sanjariju, što ste očekivali ali niste očekivali da i od N.I.B. može da se napravi izvanredni akustični ghost-folk a što je baš ono što je uradila Hillary Woods. Da ne pominjem da je gospel srž Changes u fullu realizovana klavirom i vokalom Zole Jesus. Planet Caravan, jedna od najpsihodeličnijih pesama Black Sabbath ovde dobija devetominutni psihodelični tretman sa nežnim ženskim vokalima, svemirskim efektima i izuzetno suptilnom gitarom a čast „pravog“ metala brane Thou sa Supernaut i, donekle, Uniform sa monstruoznim kaverom Symptom of the Universe. Mastering je radio Jim Plotkin i, znate već, obavezno:
https://sacredbonesrecords.bandcamp.com/album/what-is-this-that-stands-before-me
Tamo dole, kad budem pričao o grajndkoru, pomenuću bend Narcosis, ali to je drugi Narcosis, britanski. Ovaj o kome sada pričam je grčki bend osnovan 1998. godine ali ozbiljno aktiviran 2015. Kako je kod Grka i običaj, ovo je odlično napisana i odlično snimljena (i samo malo preglasno masterovana) ploča stoner metala u širem smislu, gde se sudaraju i grunge i klasičan doomy zvuk, i razne druge stvari. Narcosis imaju naklonost ka kinematskom, vrlo atmosferičnom zvuku sa interesantnim efektima i trikovima, a da se sve ipak drži u okvirima dobre (hard) rok pesme. Ako volite „komercijalniji“ metal tipa Kyuss ili Fu Manchu pa i QOTSA, ovo će vam se dopasti sve dok ne očekujete bend koji bi ih direktno imitirao. Narcosis su suviše dobri za to a Leap of Faith je dobar album.
https://narcosistheband.bandcamp.com/album/leap-of-faith
Tu nam je i debi album milanskih The Black Legacy. Italijani verovatno nisu svesni da ime dele sa knjigom koja se bavi istorijom njujorških Afroamerikanaca, ali to im ne smeta da sviraju odličan hard rok/ stoner. Black Flower ima i dobar omot, a muzički se zasniva na bluziranom teškom roku, svakako po uzoru na Black Sabbath ali sa disciplinovanijim, manje okultnim a više klasično klupskim pristupom. I dok volim okultno, kao i svaki matori metalac, mislim da The Black Legacy igraju na svoje jake strane, isporučujući reviju dobrih rifova i sigurnih refrena. Za ljude koji vole stoner al ne vole drogiranje:
https://www.youtube.com/watch?v=FgZWqM2DwT0
Norvežani Jointhugger vrlo jasno već imenom saopštavaju šta im je na pameti. No, album I am No One sa kojim debituju međ narodom, zapravo nije samo navareni džem sešn već solidna kosmička doom/ stoner ploča sa puno psihodeličnog gruva i vrlo malo pevanja čisto da se začini. Dobar zvuk je malo zeznut prekomprimovanim masterom ali ovo je svakako dobar album za svakog ko voli da sluša teške gitare i jake bubnjeve a da pritom pluta negde u kosmosu:
https://jointhugger.bandcamp.com/album/i-am-no-one
Beastwars imaju živi album, Live at San Fran a koji je snimak njihovog povratničkog koncerta iz 2018. godine. Zvuk je prihvatljivo dobar, bend gladan dokazivanja i ima ovde lepe energije. Ja baš ne odlepljujem na njihov stoner/ heavy zvuk, ali opet, prihvatljivi su i živa energija na ovoj ploči kod mene im upisuje dodatni plus:
https://beastwars.bandcamp.com/album/live-at-san-fran
Britanski Solstice – koje ne treba mešati sa death ekipom sa Floride –sviraju taj neki svoj epski doom metal već, evo tri decenije. Angeland je kompilacija retkih snimaka, dakle, nešto sa proba, nešto sa koncerata, nešto iz demo verzija i grozna je. Mislim, H. Thorne uživo loše peva a ni bend nema sad nešto sjajne pesme inače bih ih ja inače slušao. Ali hajde, ako ih neko voli, ovo treba čuti:
https://solstice-englander.bandcamp.com/album/angleland
Occlith iz Sakramenta su zato bolji na svom debi albumu, Gates, Doorways and Endings. Ova (samoproglašena) supergrupa sklopljena od članova lokalnih metal atrakcija za koje realno niste čuli je prilično ubedljiva na prvoj ploči valjajući death doom sa samo malo black začina, nudeći dobre, kinematične rifove i dobar grupni gruv. Bend sklapa desetominutne, spore, monumentalne ali istovremeno i komunikativne pesme koje se ne dave u hermetičnosti već pažljivo mešaju razgovetnost, čak i nežnost sa surovim, distorziranim doomom. Lepo to zvuči:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/occlith-gates-doorways-and-endings
Pa su tu onda The Funeral Orchestra koji reprezentuju baš hermetičan, mračan doom na svom EP-ju Negative Evocations. Šveđani sa navučenim kukuljicama i maskama ovde kroz tri pesme „apokaliptičnog, minimalističkog doom metala“ nude vrlo mračnu meditativnu muziku koja će se dopasti publici tužnoj što Sunn0))) nema bubnjara. Mislim, meni se dopada:
https://thefuneralorchestra.bandcamp.com/album/negative-evocations-the-ep
Kanadski duo Nadja je u poslednje vreme usporio studijski rad ali dobijamo, evo, već drugi za redom živi album. Thaumobungled je snimak iz 2013. godine i ima dve dugačke kompozicije, no ako očekujete za Nadju karakteristični post-metal/ doom zvuk, moram da vas upozorim da je ovo tako snimljeno i miksovano da je gotovo čist dron. Mislim, Aidan i Leah sviraju i pevaju ali ovo je u miksu pretvoreno skoro u ambijent. Prija li? Ako ste u pravom raspoloženju, da:
https://nadja.bandcamp.com/album/thaumobungled
StoneGazer su iz Finske ali ne bi vam bilo zamereno ako biste preslušali par pesama sa njihovog albuma The End of Our World i bili sasvim podsvesno i duboko ubeđeni da ste pržili klasičan pustinjski rok sa američkog juga. Tako autentično zvuče StoneGazer. Mislim, ti rifovi, to pevanje, te teme, ta klepetuša kojom počinje treća pesma. Bend je dobar, lepo usviran, ima identitet i piše dobre pesme. Ako volite stoner/ desert rock koji ima hitoidni potencijal ali nije sav u toj nekoj kvazikomercijalnoj estetici, svakako ovo poslušajte:
https://stonegazer.bandcamp.com/album/the-end-of-our-world
Polovinom Aprila dobili smo i debi album losanđeleskih Lords of Illusion i The Great Tribulation je vrlo prijatna ploča psihodeličog stoner doom metala po uzoru na Pentagram, Sabbath i slične originatore. Lords of Illusion ne pate od originalnosti ali imaju šmeka i njihov „shroom doom“ (dakle, manje tetrahidrokanabinola, više psilocibina u dijeti) je opuštajuće familijaran. Neću da kažem da pesme zvuče derivativno već da naprosto znate tačno kakvo raspoloženje i estetiku ovde možete da očekujete i album tačno to isporučuje. Bluzirani, izmagličasti, pomalo pospan hard rok sa ipak sasvim izraženom svešću o tome da pesme treba da isporuče jasne strofe, refrene, rifove solaže – The Great Tribulation ovo nosi sa velikom sigurnošću i dosta identiteta. Ja vrlo zadovoljan:
https://lordsofillusion2.bandcamp.com/releases
Štokholmski Head of the Demon imaju treći album i vrlo bukvalan naziv, Deadly Black Doom ne treba da vas plaši, bend je ovde svakako originalniji i maštovitiji od snimanja nekakvog parodičnog blackened doom albuma. Deadly Black Doom je spora ali ne namešteno usporena ploča, ovde nema preterivanja sa dramom i upadanja u prenaglašene žanrovske gestove. Zapravo, Head of the Demon svoju muziku ovde više okreću ’70s nasleđu i sviraju doom koji jeste donekle „blackened“ ali naglašava svoje spone sa bluz-rokom i atmosferu tmine i pretnje kombinuje sa relativno malim količinama distorzije, ležerno dinamičnim masteringom i gitarskim temama koje izlaze iz domena „striktnog“ dooma i vole da se poigraju sa rokenrol tradicijom. Zanimljiva ploča:
https://headofthedemon.bandcamp.com/album/deadly-black-doom
Ludvigsburški Smoke Sun imaju prijatan prvi album, In the Haze of Dawn, smešten negde između klasičnog stonera i nešto „komercijalnijeg“ zvuka kakav bi, možda mogao da ide na televiziju. No, bend je veoma nisko naštimovan a i pevač se trudi da peva najdublje što može a da ipak drži melodije pa je ovo možda preekstremno za „normalnu“ publiku. No, pesme su dobre, poletne, imaju dobar gruv i mada nema tu specijalno originalnih rifova i tema, lepo je spakovano i dobro miksovano, sa jakim, jako distorziranim basom, moćnim gitarčinama i organskim a disciplinovanim bubnjem. Poslednja pesma ide na epski ugođaj sa deset i po minuta trajanja i ovde Nijemci možda odgrizaju malko više nego što mogu da sažvaću, ali trude se i to takođe zvuči makar interesantno:
https://smokesun.bandcamp.com/album/in-the-haze-of-dawn
Foot je jednočlani fuzz-rock/ stoner, pa i grunge bend iz Melburna i novi album, The Balance of Nature Shifted prikazuje Paula Holdena u vrlo robusnoj formi. Napisan veoma lično i, reklo bi se, introspektivno, The Balance of Nature Shifted je svejedno glasna, ekstrovertna ploča koja iza zida distorzije čuva neke vrlo lepe i prijemčive melodije, ali i, a ovo je i važno za ovakvu muziku, dobar, poletan gruv. Holden je imao neke dobre saradnike na snimanju i ploča je i simpatično miksovana (mada, opet mastering malo preteran) i ovo je album koji će vam se dopasti ali koji možete puštati (mada tiše) i ljudima koji vole „normalnu“ muziku.
https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/the-balance-of-nature-shifted
https://footmelb.bandcamp.com/album/the-balance-of-nature-shifted
Još manje metal su The Sonic Dawn iz Kopenhagena ali njihov najnoviji album za Heavy Psych Sounds Records, Enter the Mirage je fenomenalna ploča psihodeličnog roka sa ozbiljnim ’60s senzibilitetom ali i izuzetnim songrajtingom i produkcijom, oh, bože, kakvom produkcijom. The Sonic Dawn su vrlo ozbljno uzeli sebi u zadatak kreiranje autentične psihodelične atmosfere sa detaljno razrađenim aranžmanima za svaki instrument i korišćenjem studijske tehnologije da se naprave kompozicije koje imaju čistu, nepatvorenu pop-rok naivnost ali i nekoliko slojeva psihodelične subverzije preko nje. Izvanredno:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-sonic-dawn-enter-the-mirage
https://thesonicdawn.bandcamp.com/album/enter-the-mirage
Ako vam se ovo dopalo ali biste ipak nešto malo više metal, bruklinski River Cult je spremio nešto baš za vas. Chilling Effect je pet dugačkih pesama, psihodeličnog, izdrogiranog heavy rocka koji se ne bazira na Black Sabbathu već više na američkim pretečama poput Jimmy Hendrix Experience ili Blue Cheer, nudeći dugačke, freeform solaže i razuzdani, nadrogirani gruv. River Cult stvaraju u tradiciji američkog bluz-roka, ali vole jaki fuzz i garažni filing. Nemojte da vas naivni dizajn omota zavara, ovo je moćan, surov psihodelični rokenrol za prefinjenu publiku:
https://rivercult.bandcamp.com/album/chilling-effect
Weedevil iz São Paula, naravno, svojim spajanjem marihuane i đavola u imenu benda daju koordinate u okviru kojih će se kretati istoimeni prvi EP. I, mada ovde, dakle, nema nekih iznenađenja, ovo je svejedno vrlo prijatan stoner rok sa prejakom bas-gitarom koja vodi kompozicije, nekim dobrim rifovima i dobrom pevačicom Fabrinom Valverde. Bend ima naklonost ka srednjem tempu i ovo nije pokazna vežba iz sporosti pa pored prijatnog glasa pevačice, ne preagresivnih gitara i tog solidnog tempa pesama, ovo može da se pušta i normalnim ljudima:
https://weedevil.bandcamp.com/album/weedevil
Finski Hiljaisuus vajoaa na svom prvom albumu, Tyhjyyden näkyjä prave zanimljiv napor da spoje funeral doom sporost i težinu sa post-metalskim interesovanjem za „pitomije“ harmonije i manje distorziran zvuk. Nisam siguran da to funkcioniše za svakog zainteresovanog za bilo koju od ove dve muzike, vokali – monotoni i tihi – pogotovo mogu da budu element koji iritira, ali bend svakako ima osećaj za tu sporu, dostojanstvenu dramu koja je jednako intenzivan i u najtišim i u najglasnijim delovima. Meni se dopada i instrumentarij, sa dobrim korišćenjem gitarskih efekata (pretpostavljam, pošto nisu navedeni sintisajzeri) i ovo je meni generalno prijatan album:
https://hiljaisuusvajoaa.bandcamp.com/album/tyhjyyden-n-kyj
No, najbolje ovonedeljno izdanje „sporog“ metala je ovo: škotski King Witch smo već pošteno hvalili ovde pa sa velikim zadovoljstvom javljamo da je izašao i njihov novi album, Body of Light. Ovo je i dalje ekstremno prijemčiva metal ponuda u kojoj doom težina i gruv savršeno sparinguju sa nešto razrađenijim, više klasično „heavy metal“ rifovima i pevanjem. Laura Donnelly nikad nije zvučala ovako jako i ubedljivo, noseći pesme svojim moćnim glasom i ukusno multitrekovanim pevanjem, a rifčine samo stižu jedna drugu preko razigrane ritam-sekcije i pale vatru sa svakom sledećom pesmom. King Witch su kao Candlemass koji pokušava da svira u maniru Priestovog Sad Wings of Destiny i to je, jelte, veličanstveno. Metal koji sebe shvata ozbiljno ali ne toliko ozbiljno da ne uživa u žanrovskoj, cheesy epici, produciran dobro i odsviran sa puno duše. Izvrsno:
https://listenable-records.bandcamp.com/album/body-of-light
Polovinom Aprila izašao je debi album telavivskih Venomous Skeleton i, mislim, kako ne voleti bend sa takvim imenom? Srećom, i album Drowning in Circles je pristojna egzibicija old school death metal svirke u susretu sa death doom senzibilitetom, sva u mračnim, teškim rifovima i atmosferi koja sugeriše sporost, hermetičnost, večnost. Ovo ne znači da su pesme nužno (stalno) sporog tempa, ima ovde i bržih delova ali jake strane Otrovnog kostura su svakako ti maštoviti rifovi i osećaj težine koji se prenosi. Kada pesma, kao recimo Tomb of the Restless Soul, i krene jačim tempom, ovo je samo da se proveri da li pazimo na času pre nego što se pređe u stamen, sporiji ali izuzetno moćan gruv. Meni je ovo sjajno.
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/drowning-in-circles
Kad bend nazovete „Nemilosrdni“, onda vas zakonodavac obavezuje da svirate brutalni death metal. Unmerciful iz Kanzasa rade baš to na debi albumu Wrath Encompassed i ovo je odlično producirana, autoritativno odsvirana ploča brutalnog, tehnički naprednog death metala sa superpreciznim klikćućim bubnjevima, zvonećim basom, puno vokalnih bravura i nemilosrdnim (heh) rifovima koji se temperiraju upadanjem u umanjene akorde svakih nekoliko taktova. Unmerciful su praktično kanzaški odgovor na Origin, dakle. Dal’ nešto ne valja? Pa ovo je album koji impresionira na površini, ali čest problem sa ovakvim bendovima je sav taj trud oko moćnih elemenata gde se od brda detalja često gubi iz vida celina pa se pesme pišu kao procesija rifova koji bi mogli ići i bilo kojim drugim rasporedom. Unmerciful, srećom, u svemu tome ne deluju bezdušno i mehanički pa meni ovaj album ipak ostavlja pozitivan utisak sa jakom, strastvenom svirkom i dobrom produkcijom.
https://unmerciful.bandcamp.com/releases
Kao kontrast bih ponudio Umbra Vitae iz Bostona čiji je debi, Shadow of Life, iako blizak brutal death metal formi, prepun novih ideja, smelih harmonskih zamešateljstava i, hajde da to tako kažemo, karaktera. Umbra Vitae, naravno, ne insistiraju da sviraju svom brzinom sve vreme i ovde ima jedne progressive opuštenosti, gde se zna da će dobre teme i pažljivo kreirana atmosfera nositi kompozicije u pravom smeru. No, kada bend krene da zakiva, to je takođe vrlo ubedljivo, ali, ključno, i ovde se vidi jedan karakter i identitet sa pažnjom posvećenom da se sipanje hromatskih rifova kao iz rukava ne pretvori samo u proizvodnju nota već da uvek postoji svest o široj slici i većoj formi. Umbra Vitae mi se ovim impresivnim albumom svrstavaju negde uz Artificial Brain po nivou inventivnosti i nebrige za „tradiciju“ death metala a da istovremeno njihova muzika izuzetno revitalizuje samu tu tradiciju i daje joj svežu, potentnu i brutalnu formu. Sjajno:
https://umbravitae.bandcamp.com/album/shadow-of-life
Medical Negligence iz Gvadalahare misle da sviraju slamming death metal ali njihova muzika je daleko previše razgovetna i, pa, možda čak i prijateljska da bi ovo prošlo kod klasične slem publike. Njihov album Evil pre bih svrstao u grinderski thrashcore sa slemovima, što zapravo nije loša kombinacija. Ovo je mišićava, energična muzika sa grinderskim vokalima i uglavnom srednjetempaškim, ali užurbanim pesmama koje imaju i po koji slem. Meksikanci ne gube vreme pa su pesme kratke, svedene na nekoliko osnovnih ideja, mnogo ritmičkog sviranja da se te ideje lepo povežu i – završavaju se pre nego što mogu da dosade. Interesantan zvuk i dobra produkcija:
https://medicalnegligence.bandcamp.com/album/evil
Šveđani Reboot the System imaju odličan demo-snimak pod nazivom Demo. Ovaj gotenborški sastav kombinuje deaththrash sa malo melodičnog death metala za zapaljivu, seksi mešavinu u kojoj ima mesta i za epske, skoro metalcore refrene, ali i za surovi, disciplinovani death metal blasting. Da ne pominjem kreativne izlete u klin vokale! Za bend kome je ovo samo demo treba istaći da Reboot the System sviraju kao bilo koji prvorazredni bend iz melodeath orbite i da imaju vrlo profi zvuk, ali mene su najviše kupili izvrsnim rifovima/ gitarskim temama i dobrim aranžiranjem. Kada bi The Haunted imali seks sa The Black Dahlia Murder, samo jednu noć, ovo bi se kasnije ispililo:
https://rebootthesystem.bandcamp.com/album/demo
Ne znam koji po redu bend na planeti sa imenom Protest dolazi nam iz Teksasa. Neoriginalno! I mada im ni muzika nije SPECIJALNO originalna, singl A Pledge To Terror je fenomenalan! Dve su ovo pesme kvalitetnog thrash metala sa velikim uticajem Slayera i druge braćale što je harala osamdesetima i devedesetima, sa odličnim zvukom, produkcijom i pesmama koje su onako, siledžijski seksi. Dobro!
https://idolrecords.bandcamp.com/album/a-pledge-to-terror
Dve pesme kvalitetnog thrash metala dobijamo i od benda Epicenter iz New Hampshirea. Invaders je njihov novi EP posle tri godine diskografske pauze i ovo je sada u neku ruku i, pa možda ne „progresivni“ thrash ali svakako thrash koji ne emulira zlatno doba iz osamdesetih. Ovo je thrash koji je svestan i groove metala ali i deathcore strategija pa su i Epicenter ovde pokušali da klasičnu thrash formu ukrste sa ambicioznim „proggy“ temama, blastbitovima ali i monotonalnim „breakdown“ gitarskim ubodima koji, za razliku od deathcorea ovde idu preko klasičnog, brzog thrash ritma. Epicenter se veoma trude da inoviraju a da ostanu verni korenima i to dobro zvuči. Odlična produkcija i svirka, pritom:
https://epicentermetal.bandcamp.com/album/invaders-ep
Još thrasha stiže iz Ohaja posredstvom benda Vindicator koji su svoju stranu split albuma sa Metal Witch iz 2009. godine sada remasterovali, dodali alternativne mikseve i žive verzije i sve izdali kao album Dog Beneath the Skin. Vindicator su dobri, dobro kapiraju tradicionalni thrash i prže u Dark Angel/ Sacred Reich itd. stilu. Ako ste ih slušali onda, prijaće vam i sada:
https://vindicator.bandcamp.com/album/dog-beneath-the-skin
Kad smo već kod remastera, Fukpig su remasterovali svoj album „3“ iz 2012. godine i, mada pesme nisu bolje, zvuk jeste i ovo se sada još lepše sluša. Prljavština ali i glamur „necropunk“ zvuka se na ovoj verziji albuma zapravo dobro čuju i Fukpig svoje pankersko-metalske fuzije barem meni sada uspešnije prodaju nego pre sedam godina.
https://fukpig.bandcamp.com/album/3-remastered
Tu su nam i turski grajnderi Sakatat sa svojim oproštajnim albumom koji je izašao još 2012. godine i tek sada je dostupan u internet, jelte, verziji. Dodate su i dve pesme ali ovo je samo ako ga kupite. Ali, mislim, ovo vredi kupiti ako volite grindcore jer su Sakatat sjajni, ne smaraju, biju pravo u čelo, imaju spastičnu energiju koju civili najpre vezuju uz grindcore ali imaju i dobre rifove i jedan vrlo organski, spontani način muziciranja. Valjano:
https://sakatatgrindcore.bandcamp.com/album/bir-devrin-sonu
PonovoTurska, ali ovog puta brutalni tehnički death metal od strane jednočlanog projekta I the Intruder. Hunger je prvi album Mahdija Riahija pod ovim imenom i ovo je vrlo impresivna svirka sa „kompjuterskom“ osnovom koja je barem iskorišćena na pravi način. I the Intruder ima dobar zvuk, da ne bude zabune, ali Riahi je svestan da, kad već programira bubnjeve i nema nameru da pravi „pravi“ bend, može da kreira neke izvitoperene ritmičke momente a da onda na njih prirodno mogu da se nadovežu sumanute gitare. Album se vozi u veoma visokoj brzini i opsednut je agresijom i nihilizmom ali na dobar, kreativan način. Riahi je vrlo talentovan muzičar i dobro peva i ovo je veoma svetao primer „sobnog“ death metala:
https://itheintruder.bandcamp.com/album/hunger
Britanska etiketa Analög Ragnarök je toliko posvećena analognoj tehnologiji da njihova kompilacija, Underground Alliance From Hell, kada izađe u Julu, neće biti ni na čemu drugom sem na kaseti. Dakle, šta do tada čujete na Bandcampu, čuli ste, neće biti ni MP3jke da se kupi. Dosledno! Inače u pitanju je u proseku natprosečno zabavna kompilacija poljskih i britanskih bendova koji praše death, thrash, black metal i slično. Nema ovde mnogo SKUPE produkcije s obzirom na sve ali nema ni mnogo krša i ja sam prilično zadovoljan preslušanim. Empheris su rani hajlajt albuma, ali probere se ovde još štošta pristojno.
https://analogragnarok.bandcamp.com/album/underground-alliance-from-hell
Australijski Shatter Brain ima debi album, Pitchfork Justice i ovo je vrlo ambiciozna mešavina thrash metala sa sludge metalom, ali i sa pankom, pa i malo grindcorea. I mislim, to ne funkcioniše sve vreme, ali bend ima mnogo dobrih ideja i uspelih momenata na albumu. Bilo bi sjajno da je one manje funkcionalne ideje odbacio i, na kraju krajeva, ono što valja spakovao u kraće pesme (ozbiljno, slušajte naslovnu koja ima šest minuta i zvuči kao da se u njoj promene jedno četiri benda) i da je bubanj malo lepše snimljen, ali vredi ovo poslušati zbog tih inspirisanih trenutaka:
https://shatterbrainmetal.bandcamp.com/album/pitchfork-justice
Otavljani Expunged izgledaju monstruozno na svojoj promo fotografiji na Metal Archives ali im je istoimeni, zvanični debi EP, Expunged, prilično zdrav i pitak. Kanađani se, kao i mnogi drugi bendovi danas, nalaze u tom nekom old school death metal štimungu na transverzali Autopsy-Grave i šarmantno proizvode muziku koja sa jedne strane mračna i hermetična a sa druge neočekivano razgovetna i poletna. Expunged imaju i širok, jak zvuk i death metalu daju jednu u najboljem smislu komunikativnu dimenziju:
https://prcmusic.bandcamp.com/album/expunged-expunged-cd
Žao mi je što demo kelnskih Ibex nije makar malo lepše snimljen jer je ovo u suštini draga, prljava, primitivna treš metal svirka koja bi, sa samo malo boljim kvalitetom zvuka osvojila mnogaja srca. Poslušajte:
https://ibex666.bandcamp.com/album/demo
Zato su Rusi Электропохороны tu da nam ulepšaju dan svojim EP-jem Копай. Momčad iz Arhangleska svoju muziku nazivaju iz nekog razloga „denial rock’n’roll“ što, da budem iskren nisam siguran šta je, ali jedan od njih nosi Misfits majicu i tu nema mnogo dileme, dobar je to svet. Копай nudi četiri pesme thrashcore/ crossover muzike u onom ’80s stilu kada su pank bendovi naučili da sviraju i pravili pesme sa metalskim gitarama ali i dalje se držali lepršave, brze forme. Электропохороны pritom imaju sasvim lepe kompozitorske ambicije i njihove pesme pored trešerske brzine i pankerske napaljenosti imaju i te neke „eksperimentalne“ elemente sa promenama ritma, odlascima u atonalnost itd. I to je vrlo simpatično uklopljeno tako da dobijemo i jare i pare, dakle i muziku koja daje materijal za propisnu šutku ali i muziku koja je razumno avangardna – ili postmoderna – da može da je sluša i normalna publika. Super produkcija i, uopšte, odličan bend:
https://exfx.bandcamp.com/album/-
Drowned by God iz Tampe je poludeo od kreativnosti i poslednjih meseci izbacuje EP-jeve kao lud. Najnovija je jedna pesma, singl, pretpostavljam, koji najavljuje album B.T.K., a koja se zove Waco ’93 i komad je to brutalnog, sirovog death metala po receptima komšija sa Floride ali i uz zdravu dozu black metal melodije u zvuku. Ne znam ko je ovaj čovek, ako je čovek uopšte, ali ovo je dobro:
https://drownedbygod.bandcamp.com/track/waco-93
Njujorški hardkorovci Enrage su mi ulepšali dan svojom obradom W.A.S.P. klasike I wanna Be Somebody na svom novom EP-ju, I wanna EP Somebody. Imaju tu još dve nabadačke pesme metaliziranog hardkora po njujoškom receptu (volećete ako ste ikada voleli Cro Mags, Pro Pain i njihove naslednike) koje su vrlo solidne, mada mi je nova, All Right bolja od This is Sacred. Ali W.A.S.P.-ova pesma je neodoljivo jaka i podsetila me na to koliko smo se ko klinci ložili na nju, pogotovo kada smo videli spot u kome su Blackie i ortaci izgledali ko da su izašli iz samog pakla. Enrage je sviraju brže od W.A.S.P. i ubacuju potrebnu dozu moderne energije. Lepo:
https://enrage1.bandcamp.com/album/i-wanna-e-p-somebody
Pitsburški Everyone Hates Everything na prvencu Holding The Hand Of Death žale za preminulim gitaristom ali i isporučuju pristojnu ploču savremenog thrashcore usmerenja. U deset pesama bend donosi i klasičan metalsko-hardkoraški mosh stil, ali i melodičnije, pa i blek metalski intonirane pasaže za jedan prijatan koloplet emocija i razgovetnosti sa poštenim rifovima i poletnim ritmovima. Dobra produkcija, takođe.
https://everyonehateseverything.bandcamp.com/album/holding-the-hand-of-death-2
Tombstone Piledriver je američki rvački potez popularisan od strane poznatog WWE rvača The Undertakera. A to je i bend iz Masačusetsa čiji prvi EP, nazvan isto kao i bend, nudi pet pesama hiperzabavnog thrash/ grind metala.Šta to znači? Da je ovo uglavnom thrash, sa sve dobrim rifovima, poštenim solažama i klasičnim ritmom, ali i da ima puno blastbitova i vrištanja. Šteta je da je bubanj programiran a ne pravi jer bi muzika bila još bolja, ali za prvi snimak ovo je vrlo dobro, agresivno i zabavno kako se i valja:
https://tombstonepiledriver69.bandcamp.com/album/tombstone-piledriver
Ungrieved iz Ostina na EP-ju Terminal Times sviraju srećnu kombinaciju D-beat hardkora i thrash metala, sa tačno idealnim omjerima jednog i drugog stila da se sačuva pankerska jednostavnost, neposrednost i buntovnost a da sve to bude oplemenjeno trešerskim rifovima i zdravim, masnim solažama. Obožavam kada je bend ovako HEAVY a da ne gubi vreme na nekakva žanrovska poziranja nego samo krlja. Sjajno:
https://ungrieved.bandcamp.com/album/terminal-times-2
Londonski Maziac dobijaju poene prvo zbog imena koje asocira na jednu staru igru iz vremena kad je Mehmet bio mlad, a zatim moram da pohvalim i njihov zaista eklektičan pristup svirci koji – uglavnom – impresivno funkcioniše. Singl Creation/ Surrender u dve pesme spaja i „normalan“ moderni thrasherski metal, i progresivniji metalcore ali i skoro „normalan“ pop-rok zvuk. Valja zaista pohvaliti da ovo nije nasilnička, frankenštajnovska zakrpa na zakrpi već ipak osmišljen komozitorski rad i da sigurno postoji publika za muziku koja ovako rado i sigurno igrnoriše žanrovske međe. E, sad, nije to sve za mene, ali u principu pozdravljam:
https://maziacband.bandcamp.com/album/creation-surrender
Za francuski sastav Presque Maudit nisam ni čuo do danas, ali – dobri su! Koliko mogu da vidim, krenuli su sa objavljivanjem 2013. godine, pa svirali silne koncerte i ovo je sada album u njihovij zreloj fazi. I moram da kažem, ima izvrstan omot a bogami i muzika je dobra. Presque Maudit kombinuju taj neki moderni post-metal i, recimo, post-hardcore zvuk sa određenim progresivnim tendencijama i Température Variable je kolekcija šest uglavnom instrumentalnih kompozicija (glas, kada ga ima, se koristi kao instrument) sa odličnim, vrlo dinamičnim narativom, mnogo pametnog korišćenja naprednijih harmonskih rešenja, i ritmičkim bravurama koje dolaze sa pomenute post-hardcore teritorije. Dakle, Presque Maudit su kao kad biste spojili Russian Circles i 2227? Pa… možda? Ovo nije muzika koja se previše brine oko žanrovske pripadnosti, ali se drži vrlo sugestivne, vrlo jake atmosfere i uspeva da izbegne te neke klasične mathcore zamke gde komplikovanost i sviračka disciplina postaju važniji od kompozicije kao celine. Température Variable je proslava jake svirke ali i pesama koje imaju tu neku, jelte, „priču“, plus je ovo veoma dobro producirana ploča. Snažne preporuke:
https://head-records.bandcamp.com/album/temp-rature-variable
Isti izdavač, Head Records je ove nedelje izbacio i prvi album (oni kažu EP, al ovo ima sedam pesama i traje preko pola sata – u moje vreme se to zvalo album!) tria Nwar a koji se jednako zove Nwar. Ovo nije TOLIKO „out there“ kao Presque Maudit, Nwar su nešto bliži metalu kakav razaznajemo i prisećamo ga se sa, recimo, ranijih albuma Mastodona ili, već, ne znam, tako nečega, ali i ovo je zapravo ugodna, vrlo živa amalgamacija metala sa posthardkorom ali i nekakvim avangardnim rok težnjama. Nwar imaju distorziraniju gitaru i skloniji su korišćenju „metal“ rifova, no i njihove pesme su ritmički napredni komadi atmosfere i naracije i imaju vrlo naglašeni kinematski kvalitet. Mislim, druga kompozicija je, recimo, BAŠ upečatljiva sa svojim neartikulisanim kricima koji idu preko surove ritmičke obrade. Odličan je i Nwar i ako nam je treblo još neko podsećanje da Francuzi kad hoće baš umeju da budu moćno avangardni, a seksi – eto nam ga:
https://head-records.bandcamp.com/album/nwar
Za zajeban ovonedeljni het-trik, Head Records imaju i treći primamljiv album u ponudi. Mosca Violenta, doduše ne svira metal ni koliko prethodna dva benda – nemaju ni gitaru u postavi, jelte – ali svira muziku koja će vam se, garantujem, bar malo dopasti, ako su vam se dopala prethodna dva benda. Ono što se na albumu Hiatus čuje je opet neki, eh, avangardniji rok zvuk koji bi neko opisao kao post-hardcore (jer taj prominentni bas-bubanj kombo je karakterističan za mnoge bendove koji su tako opisivani), a bend koristi i jazz-noise odrednicu. Mislim, tu je tenor saksofon da bude glavni duvač tema i melodija. Bend nije nešto najbolje što sam čuo u ovakvoj muzici, da se mi razumemo, i razne Peter/ Caspar Brotzmann postave, Gutbucket ili tamo neki Zu su u suštini uzbudljiviji i maštovitiji ali ovo može da bude sasvim lepa ulaznica za ovakvu muziku pa mu pružite šansu:
https://head-records.bandcamp.com/album/hiatus
Nemački Disminded sviraju vrlo „četvrtast“, po formuli pravljen deaththrash na svom drugom albumu, Beheading the Snake. Omot je grozan, ali muzika je vrlo korektna ako već ne mnogo uzbudljiva. Disminded sciraju odlično i imaju veoma dobar miks i jedino nemaju previše ideja. Pesme se sastoje uglavnom od proverenih, urednih thrash elemenata i mada ima tu dobrih rifova i momenata, album je uglavnom emotivno prilično ujednačen. Kao i pevač, uostalom, koji svoj solidno razgovetni death vokal izvlači vrlo dobro ali ne deluje kao išta više od dobro urađenog posla. Ja ovde zvučim suviše negativno jer su Disminded vrlo dobri i samo mi valjda ne pogađaju tačan živac potreban da odlijepim, pa sugerišem da ih sami isprobate:
https://disminded.bandcamp.com/album/beheading-the-snake
Ministry su nam ponudili novu pesmu za ovo doba epidemije i brige i mada je meni ovaj bend odavno prestao da bude mnogo zanimljiv, ne mogu ništa loše da kažem za Ala i ortake. Alert Level (Quarantined Mix) je korektan, ministrijevski prepoznatljiv industrial metal sa lepim gitarskim radom i svim proverenim forama. Da je ovo negde u sredini albuma, prošlo bi nezapaženo jer, ruku na srce, pesma nije sad nešto mnogo napaljujuća, ali kad malo obratite pažnju jer je, ovako, izbačena kao singl, ima tu lepih momenata. Nek su oni nama samo živi i zdravi:
https://ministryband.bandcamp.com/album/alert-level-quarantined-mix
Nisam siguran ko su Death in the Family is Sijetla koji su, navodno svoj istoimeni album snimili još 2013. godine a sada ga objavili na Bandcampu, ali ovo je, ako je autentično, vrlo solidan, čak iznenađujuće potentan deathgrind po uzoru na, recimo, Misery Index. Stvarno? Stvarno. Dakle, ovo je muzika sa death osnovom ali manje opsednuta pretećim i br00talnim u svojoj muzici a više okrenuta dobrim trešerskim rifovima i eksplozivnosti. Ovo je i dobro snimljeno, odlično odsvirano ii pesme imaju jedan sazreo, odrastao kvalitet. Ako ste ikada voleli Misery Index ili raniji Malevolent Creation, Death in the Family će vas oduševiti:
https://deathinthefamily1.bandcamp.com/album/death-in-the-family
Britanski grindcore bend Evisorax je neka vrsta produžetka rada Narcosis drugim sredstvima (dva člana su svirala u Narcosis, jelte), i njihov ovogodišnji album, Ascension Catalyst je veličanstvenih 27 minuta haosa i bezumlja. Evisorax su deo one grindcore tradicije gde se inače solidni muzičari trude da naprave muziku koja će impresionirati svojom neprirodnošću, pa je Ascension Catalyst petnaest pesama u kojima ima rifova i prepoznatljivih „metal“ struktura, ali je načelno sve podređeno sasvim tuđinskom grindcore prebijanju sa prelascima iz jedne agresivne blastbeat seanse u drugu uz neartikulisano vrištanje i paklenu distorziju. Evisorax to rade VRLO dobro, praveći od tuđinskog domaće, od neprirodnog prirodno a od ružnog – seksi, smeštajući se još više ulevo od OLD, Discordance Axis, dovodeći taj neki „progresivni“ grajnd skoro do paroksizma. Impresivna i dobra ploča:
https://evisorax.bandcamp.com/album/ascension-catalyst-lp
Aulnes su kvebečki sludge metal bend i njihov album Vivre dans l’abandon je notabilan po tome što pruža relativno retku kombinaciju ultraprebijačke, nemilosrdne metal muzike i pevanja na Francuskom. Mislim pevač krklja, dere se, vrišti i preti ali opet, Francuski je jezik koji i u ovakvoj situaciji zrači određenu humanost i šarm, a to je nekako slatko. Aulnes svakako ne ublažuju muzički pritisak samo zato što su frankofoni pa je ovo album superteške kategorije sa hromatskim sludge gruvom koji na momente prelazi u čist slamming death metal. Ima ovde odličnih momenata i preporučuje se za bar jedno posvećeno slušanje:
https://aulnes1.bandcamp.com/album/vivre-dans-labandon
Liktal su Šveđani i sviraju brutalan d-beat hardcore punk. Mislim, to bi trebalo da je dovoljno pa da kliknete na link u blaženstvu familijarnosti. No, ko još nije ubeđen, dodaću da je album Morgondagens Öde veoma, VEOMA heavy, sa produkcijom koja bi bila sasvim primerena death metalu (dakle, predebele gitare, sve komprimovano do ludila) i da bend, mada ne smišlja ništa novo u ovoj muzici, uglavnom uspeva da pogodi mete koje gađa:
https://liktal.bandcamp.com/album/morgondagens-de
Hrvati Namet su vrlodobri na albumu Propast, svirajući svoju old school formu death metal muzike. Namet, očigledno, dosta duguje Šveđanima pa je ovo ploča koja ima i malo melodije i ekspanzivnije atmosfere i nije puko ređanje rifova koji su prepisani samo od Grave i Autopsy, kako to već ume da bude. Namet imaju i dobar zvuk – te masivne, teške gitare i tvrde jake bubnjeve – i pevaju na Hrvatskom što posebno pozdravljam, mada, naravno, prosečan slušalac neće ni razaznati jezik. Ako volite Dismember, Namet će vam leći ko budali šamar:
https://namet.bandcamp.com/album/propast-2020
Shitfucker iz Detroita imaju drugi album, Sex With Dead Body i ako vas naziv benda i albuma ne odbiju, pornografski eksploatativan omot bi mogao. No, koliko god da sam se spremao da preskočim ovo panterskim skokom, dobar rivju na AMG-u me je ponukao da poslušam i zadovoljan sam. Pored svog šok-i-šlok garda koji Shitfucker imaju i koji im verovatno na koncerte, ako ih drže, dovodi svakojake sumnjive tipove iz svakojakih podruma sa harddiskovima punim fotografskog i video sadržaja za koji se u civilizovanom svetu ide u zatvor, ovaj album zapravo nudi haotičan, maničan ali prijemčiv speed/ black metal vrlo stare škole sa jasnim korenima u Venom i zvukom koji je sirov i jeftin ali adekvatno živahan. Shitfucker, šokantno, imaju dobre rifove i teme i ovaj pankerski metal protivno svim signalima, veoma prija:
https://shitfucker.bandcamp.com/album/sex-with-dead-body
Denverski Havok iz nekog razloga mnogi slave kao najbolji moderni thrash metal bend na svetu a ja očajavam i pitam se zar niko ne razume da je to Lich King. No, hajde, novi album, V, dakle, peti po redu, je svakako dobar šoukejs za kvalitet benda ali i mene podseća zašto ih ne volim koliko ih drugi vole. Mislim, ovo je dobar thrash ali je.. osrednji po idejama. Havok su veoma kvalitetni svirači i izuzetno kapiraju stil koji sviraju ali nikada se ne miču od oprobanih fora i tropa koje su drugi uspostavili pa tako ni ova ploča raskošno producirana i veoma verna svom odabranom zvuku, meni neće ostati u nekom predugom sećanju. Ali možda ste vi bolja osoba od mene:
https://www.youtube.com/watch?v=UuHi8Wk4Gzc&list=PLaMlvnTqfjMMepYXlUbUVlGOBLG7-vpIZ
Zato je tu prvi album Witches Hammer posle… er… pa, zapravo, Witches Hammer nikada nisu imali album. Aktivni od polovine osamdesetih, kanadski proto-trešeri su izdali nekoliko demo snimaka i jedan EP pre nego što će otići u hibernaciju. Prvi povratak je bio 2004. godine sa još jednim EP-jem i, eto, 16 godina smo podgrevani kompilacijama čekali debi. Ali, vredelo je. Ne da ćete to moći da sasvim legalno čujete u celini a da ne platite jer Bandcamp za sada daje samo jednu pesmu za striming, ali Damnation is My Salvation je odličan program bestijalnog metala koji se drži te neke izvorne speed-thrash spontanosti i energije ali je ukršta sa nešto savremenijim idejama (blastbitovi, svojevrsni brejkdaun momenti). I to odlično radi. Ovo je ploča divljačkog ali ponositog metala koji uživa u paklenoj rif-svirci, brzini, dranju i zakucavanju ali sve to radi sa pažnjom posvećenom kompozicijama i toj nekoj „poruci“ ma kakva ona bila. Izvrsno:
https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/damnation-is-my-salvation
Indijski Nauseate sviraju vrlo solidan starinski grindcore na albumu Tales of Groaning Existence koji ima, klasično, 32 pesme ali se na Bandcampu da strimovati samo deset. No, i tih deset daju dobar uvid u muziku koja je vrlo nalik na ono što je rađeno ranih devedesetih od strane bendova poput Rot ili, dakako Agathocles od kojih Nuesate i pozajmljuju termin „mince core“, a bogami i par rifova. Simpatično je to skroz i mada je bubanj intenzivno programiran i fali mu životnost, ostatak benda se veoma trudi da to kompenzuje strastvenom izvedbom. Volim.
https://nauseatemince.bandcamp.com/album/tales-of-groaning-existence-promo-tracks
Ascended Dead iz San Dijega na živom albumu Live in Bristol 07/08/2019 nude odličan primer na šta misle kada kažu da sviraju „dark, chaotic death metal“. Ovo je ploča poštene, znojave svirke koja je haotična samo na površini a zapravo je rezultat krvave discipline i vežbanja. Moćan death metal koji se kreće u više smerova odjednom? A ne kiti se „progressive“ perjem? Sasvim lepo:
https://ascended-dead.bandcamp.com/album/live-in-bristol-07-08-2019
Još jednostavnog ali prijatnog grindcorera dobijamo od ilinojskih Minimum Wage Assassins. EP Midwest Bums ima jednu obradu Unholy Grave i Minimum Wage Assassins svakako pokazuju da su pod velikim uticajem japanskih prethodnika, ali njihova muzika ima i tipično američki hardcore thrash prizvuk pa se to lepo kombinuje. Prljavo, sirovo, ali simpatično:
https://minimumwageassassins1.bandcamp.com/album/midwest-bums
Death metal izdanje nedelje je svakako novi album poljskih veterana Vader, Solitude in Madness. Šesnaesti album bilo kog benda na svetu teško da je, statistički, njihova najvažnija ploča ali Vader se ovde ekstremno trude. Solitude in Madness je furiozan album veoma pročišćene forme. Bend, sigurno, danas ne oseća inspiraciju koja je od njih napravila jedan od najvažnijih evropskih death metal sastava devedesetih, ali zanatske veštine su istesane do visokog nivoa i Poljaci više nego dobro umeju da zamešaju granitno tvrde rifove i ukusne pozadinske melodije sa rafalnom blastbit paljbom, da to uz razgovetan death vokal poprimi formu potrebnu da ih verna publika prepozna a da budu prijemčivi i mlađariji koju interesuje rad veterana. Vader nikada nisu bili najinovativniji bend u death metalu i uvek su ih spasavali dobar rif i spretno aranžiranje, pa je i Solitude in Madness ploča napravljena po ovoj formuli, kratka, ekonomična i mada, kako rekoh, ne smem da kažem da se tu sad oseća neka velika težnja da se ponovo izmisli forma, ova je forma i dalje uglavnom dosta zdrava da zavredi slušanje:
https://vader-band.bandcamp.com/album/solitude-in-madness
Ovo kao da je nedelja da stari bendovi ponude nova izdanja. Wallop su bili aktivni u osamdesetima, pa stali, da bi se vratili prošle godine najavom albuma Alps on Fire koji je, evo, sada izašao. I, ovo je klasičan nemački metal sa jasnim uticajima Scorpions i Accept ali sa energijom koju Stefan Arnold, bubnjar koji je posle Wallop decenijama svirao u Grave Digger, neumoljivo ubrizgava u svaku pesmu i vuče ih napred moćnim tempom. Wallop nisu nužno prvoligaška ponuda, ali Alps on Fire je malo sterilno producirana ali duševna ploča koja ne smara filozofijama već pošteno ide napred, sipa pravoverne ’80s rifove i ima pamtljive refrene. Da je bolje producirano, da je pevač Mick Wega malčice harizmatičniji, Wallop bi imali ulaznicu za prvu ligu ali meni se i ovako dopadaju:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alps-on-fire
Hoću da kažem, i Cloven Hoof su izdali novi album a oni sviraju od 1979. godine, za ime sveta! Pure Steel Records se BAŠ trudi. Age of Steel je osmi album britanskih veterana i mada je meni njihov heavy/ power metal miks malo isuviše gizdav sa svim tim blajndgardijanovskim harmonijama na vokalima, teško mi je da ne poštujem šta je ovde urađeno. Ovo je ekspanzivna, robusna ploča power metal energije koja se od prosečne power metal muzike naših dana ipak razlikuje na ime tog nekog NWOBHM pedigrea koji Cloven Hoof imaju. Mislim, ovo je vrlo „tolkinovski“, da se mi razumemo, ali bend ima i dovoljno propisne heavy metal vatre da ja ovo makar poštujem ako već ne mnogo slušam. Dostojanstveno:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/age-of-steel
Savremeniji, prljaviji i meni zabavniji a opet dovoljno klasičan metal sviraju čikaški Hitter. Osim, naravno, što je njihov debi album, Hard Enough barem isto onoliko pank koliko i metal. Hoću da kažem, Hitter se ne zamaraju žanrovskim poziranjem i smišljanjem pravovernih rifova nego samo piče žestoki, teški rokenrol sa jakom ritam sekcijom i opasnim, popaljivim gitarama. Tako ćete u jednom momentu imati utisak da slušate sirovi pank rok a la New Bomb Turks i Teengenerate, u sledećem da je sve ovo Motorhead i Girschool a u sledećem sledećem ćete dići ruke od klasifikacije i prepustiti se moćnoj rokačini. Hitter su MNOGO dobri, pišu izvrsne pesme, užasno me loži kako bas-giitara nosi njihov zvuk a pevačica Hanna „Hazard“ Johnson ima tako promukao, bezobrazan glas da mi lepo dođe da nešto razbijem kad je slušam. FENOMENALNO.
https://hitter.bandcamp.com/album/hard-enough
Da, po tradiciji, koju često izneverimo, zaokružimo nedeljni metal pregled sa malo slema. Dysmorphic Demiurge je, vidi se to i po imenu, slamming death metal bend. Ali stvari nisu tako proste. Ovaj trio iz Tenesija, nastao od još u devedesetima rasformiranih Labyrinth na svom prvom albumu, As You Hunger for Pardon tvrdi za sebe da je ovo „jedinstvena kombinacija“ slamming death metala, brutalnog death metala i old school death metala i, mada se ne bih gađao tim „jedinstvenostima“, ovo je svakako muzika koja kombinuje slem sa ambicioznijim brutalnim death zvukom i nije toliko tinejdžerska kao gomila slema koji danas prave. As You Hunger for Pardon je ploča koja ima dugačke pesme sa mnogo rifova i tema i mada muzika uglavnom sedi u nekom dinamičnom srednjem tempu, nije sva u slemu i dosta je zanimljiva. Dobar miks pritom, pa ovo vredi da se čuje ako ste skloni brutalnom death zvuku:
https://dysmorphicdemiurge.bandcamp.com/album/as-you-hunger-for-pardon
Nešto nas danas hoće Francuzi pa evo njih i u najgrđem izdanju. Wasteland i Human Worm imaju split album The Human Waste i oba benda daju po četiri pesme grozomornog, vrlo žanrovskog death/ slamming death metala. Human Worm su „klasičniji“ slem, barem u njegovom modernom smislu, gde je sve podređeno slemovima, pa svi ostali elementi služe samo da se dođe do slema, da se pređe na drugi slem itd. I hajde, mada ovo nije na nivou najboljih bendova iz branše, a Human Worm se zanose i nekakvim dodvorivanjem beatdown publici, ko sam ja da kažem „ne“ kad mi se ponude seksi fanki slemovi i bri-bri pevanje? Niko, eto ko. Wasteland su više u brutal death metal smeru i njihovi slemovi su prirodan deo muzike umesto da budu njen jedini smisao, pa je ovo pogodnije i za publiku kojoj sva ta klecačka rabota nije bliska. Wasteland su dobri, mada ne originalni, ali vrlo dobro pucaju u istom smeru kao i ma koji brutal death metal bend koji vam padne na pamet, sa lepim rifovima i stamenim blastbitovima. Lepo:
https://wasteland-deathmetal.bandcamp.com/album/the-human-waste
Iako slem death metalci vole da se prikazuju kao potpune sociopate, bejsment dveleri i sve to, ipak imaju i dušu pa smo tako dobili i iznenađujuće kulturnu kompilaciju SLAM VS COVID-19 za Cunt Bunker Productions. Mislim, jasno, veliki broj bendova ovde su jednočlani „kompjuterski“ projekti, ali ima ovde, među dvadeset pesama, sasvim dobrih i interesantni bendova koji su svoje pesme dali ne bi li se zaradio koji dinar za fond koji se bavi odgovorom na tekuću epidemiju. To je ljudski pa ako volite muziku dubokih grlenih vokala, neljudski iskomprimovanih gitara, ovde ćete naći bar 3-4 benda koji zaslužuju dalje istraživanje (npr. gorepomenuti Wasteland, pa onda Paroxysmal Butchering, Reviled…). Ljudski:
https://cuntbunker.bandcamp.com/album/slam-vs-covid-19
Za kraj – nešto staro. Nemam običaj da ovde pokrivam remastere već izašlih albuma (a danas sam ih onoliko imao!) ali za Guttural Slug vredi napraviti izuzetak. Ovaj ikonični dansko-internacionalni studijski slamming death metal projekat je svojim prvim albumom Intercranial Purgatory okrenuo glave 2012. godine da bi ih asvim polupao drugim izdanjem, iz 2013. godine, veoma kultnim albumom Megalodon. Prošle godine je indonežanski Brutal Mind izdao i treći album ovog projekta, Plague of Filth i mada je meni to bilo odlično, veliki deo fanova rada Mikkela Sørensena je bio razočaran srazmerno „komercijalnijim“ zvukom i, eh, razgovetnim death vokalom. Jebiga, deca su deca, ali upravo takvima će prijati remaster Megalodon koji je Brutal Mind upravo izbacio i koji sa svojih jedva dvadeset minuta muzike predstavlja pravi kamen-temeljac modernog slema, sa neumoljivim gaženjem srednjim tempom, surovim hromatskim rifovima i napaljivim slemovima, te „zrikavac“ pevanjem koje je svojim potpunim poništavanjem ljudskog u muzičkom izrazu veoma pogodilo onaj sloj publike koji se oseća usamljenim, odsečenim i napuštenim od sveta i gaji nihilistične misli. Megalodon je klasik i mada su mnoge njegove izvanredne ideje realizovane u boljoj produkciji na Plague of Filth, nema nikakve sumnje da i u u 2020. godini ova ploča pleni svojim naizgled beznapornim gruvom i poptunom kuroboljom u pogledu komunikativnosti na nivou višem od tog gruva. A, na kraju krajeva, ako pesma Pandemic Apocalypse sa svojim bri-bri vokalima, zastrašujućim blastbitovima i meljućom gitarom nije adekvatan saundtrak za ovu sezonu, ne znam onda šta je.
https://brutalmind.bandcamp.com/album/megalodon
