Pročitao sam Drip Drip, grafički roman o ženi koja ima ozbiljan problem sa krvarenjem iz nosa a što je sprečava da realizuje svoju najveću želju – da ostvari intiman kontakt i romantičnu ljubav iako je sa 29 godina već, po sopstvenom shvatanju, pomatora da bude devica i neupućena u tajne ljudskog srca. Neće vas preterano iznenaditi ako dodam da je u pitanju manga koju je polovinom Oktobra na Engleskom jeziku objavio Viz Media.
U originalu je Drip Drip (odnosno Bota Bota) izlazio u magazinu Weekly Manga Goraku koji već duže od pedeset godina izdaje Nihon Bungeisha. U pitanju je magazin specijalizovan za seinen naslove, dakle, ono što bi se na zapadu zvalo „young adult“ mada, pošto je u Japanu mnogo toga drugačije, seinen manga često podrazumeva naglašeniju visceralnost ili erotičnost od onog što bi na zapadu smatrano materijalom za „stariju mladu“ publiku. Weekly Manga Goraku je, tako, u svojoj dugoj istoriji objavljivao i stripove poput Violence Jack – serijala koji se često navodi kao glavni uzor za Fist of the North Star – onda polupornografski humoristički strip Angel ali i Minami no Teiō, o beskrupuloznom zelenašu povezanom sa jakuzama. Utoliko se Drip Drip sa svojim zapletom koji se vrti oko seksa i istraživanjem ženske seksualnosti, mladalačkih trauma i načina na koji se one ispoljavaju u intimnim situacijama sasvim uspešno uklapa u seinen estetiku, ali prilazi svojoj tematici iz osobenog ugla jer je ovo crtala i pisala žena.
Iako Japan obično ne ističemo kao svetao primer rodno ravnopravnog društva, sa mnogim rodnim stereotipima koji i dalje izdržljivo opstaju, manga kao medijum je zapravo prilično egalitaristički i žene su još od drugog svetskog rata naovamo činile vrlo zdrav deo kreativne armije koja je radila prvo novinski a zatim i magazinski strip u ovoj državi. Iako rezultate nedavne ankete japanskog sajta Mannavi a koji pokazuju da je tri četvrtine autora (koji su odgovorili na anketu) ženskog, jelte, roda, svakako treba uzimati sa pogolemim zrnom soli, fakat je da u Japanu stripove proporcionalno pravi MNOGO više žena nego u i jednoj državi zapada.
Jedan od razloga je i svakako što se japan i dalje drži vrlo striktne podele stripova za starije i mlađe žene i muškarce u svom marketingu i uređivanju pa se onda i mogućnost zapošljavanja autorki koje bi pravile te stripove „za žene“ možda eksplicitnije stavlja pred prospektivne crtačice i scenaristkinje. Drugi razlog je svakako i to da u Japanu i dalje postoji tradicija doujin stvaralaštva, amaterske proizvodnje i izdavanja stripova (i video igara i drugih medija) koji mogu i koristiti tuđu intelektualnu svojinu, a što industrija toleriše i zapravo koristi doujin konvencije za regrutovanje novog talenta.
Paru Itagaki je upravo ovako i ušla u profesionalne vode, crtajući za zabavu od detinjstva, zatim crtajući i sama publikujući doujinshi mange tokom studija filma na Musašino univerzitetu umetnosti, a korišćenjem lika antopomorfnog vuka Legoshija, kog je izmaštala još kao tinejdžerka. Kako nije uspevala da pronađe posao u filmskom biznisu, Itagakijeva je na kraju neke svoje doujin radove – koje je inače prodavala na doujinshi konvencijama – ponudila na uvid uredništvu izdavača Akita Shoten, a koji su se dogovorili da ih objave. Beast Complex je krenuo sa izlaženjem 2016. godine a iz njega je prirodno izrastao Beastars, Itagakin veliki hit koji je tokom četiri godine izlaženja dobio raze nagrade, prodao više od sedam miliona kopija (pričamo o čak 22 takobon kolekcije za kompletan opus) i dobio takođe uspešne anime i pozorišne adaptacije. Itagakijeva, koja je inače veoma povučena i u javnosti se pojavljuje isključivo noseći na sebi kostim kokoške što joj potpuno zaklanja lice, je posle nekoliko godina kopanja tabloida po njenom privatnom životu priznala da je ćerka mangake Keisukea Itagakija, nekadašnjeg oficira japanske armije a najpoznatijeg po tome da je kreirao popularni borilački shonen manga-serijal Baki the Grappler. Paru Itagaki je, u tipično japanskom stilu, insistirala da nije želela da se u industriji probija na ime očeve reputacije i da je zato krila svoje, jelte, nasleđe. Plemenito!
Elem, Drip Drip je strip koji je vrlo „ženski“ po postavci jer se tiče krvarenja koje, iako svi krvarimo, kod žena ima i seksualnu konotaciju, od menstrualnog ciklusa pa do defloracije. U japanskoj popularnoj kulturi, pak, krvarenje iz nosa, ali kod muškaraca, označava snažno seksualno uzbuđenje pa je Drip Drip već u startu pomalo transgresivan strip jer sam početak serijala prikazuje protagonistkinju Mako Higari u flešbeku na srednju školu gde zabija glavu u kantu za smeće ispunjenu najrpljavijim mogućim otpacima i odmah potom dobija krvarenje iz nosa tako snažno da krv doslovno šiklja iz kante na sve strane a njene školske drugarice misle da je umrla. Nakon reza vidimo dvojicu kolega sa Makoinog trenutnog posla – a koji se tiče sterilizacije namirnica pre njihovog pakovanja – kako govore o njoj kao o „kompanijskoj drolji“ i tome kako su njih dvojica doslovno jedini muškarci u firmi sa kojima se ona još nije seksualno sudarila. Ona zaista nema problem sa takvim imidžom i zapravo sat kasnije završava sa jednim od njih u ljubavnom hotelu gde se prvo veoma detaljno i metodično tušira kako bi bila sasvim čista pre prelaska na stvar.
No, prelazak na stvar završava se njenim veoma obilnim krvarenjem iz nosa i prestravljenim partnerom koji na kraju doslovno beži od nje po ulici. Mako, naime ima problem da krvari iz nosa čim dotakne ili okusi ili namiriše nešto „prljavo“ – ovo je somatska reakcija koja je prati od detinjstva. I ovo bi, u nekoj shonen mangi bio zaplet oko koga bi se isplele razne humorističke situacije.
No, Drip Drip nije shonen manga i mada autorka svakako koristi humor da scene ekstremnog krvarenja prikaže onoliko apsurdno preteranim da se čitalac malo i nasmeje uz sav užas koji oseća, ovde je konotativno povezivanje prljavštine i seksa programski utkano u tkivo stripa.
Narativno, Drip Drip je niz epizoda u kojima Mako pokušava da pronađe način da ostvari smislen fizički kontakt sa muškarcima. Njen promiskuitet nije motivisan seksualnim uživanjem – jer ga ona još nije ni osetila – već pokušajima da prevaziđe refleksno gađenje na pomisao na nešto što je prljavo kao što je seks. Protagonistkinja na jednom mestu pominje da su usta odvratno prljava jer kroz njih prolazi hrana i počinje proces varenja, ali brzo postaje jasno da je veza između seksa i prljavštine u nju usađena od strane majke koja je otkrila da je muž vara a zatim insistirala na tome koliko je seks prljav – sem ako nije deo duboke veze sa „srodnom dušom“ – i opsela se dezinfekcijom svog prostora u kome je tada već bivši muž obitavao.
Utoliko, Mako Higari nije klasični germofob već osoba koja čezne za intimom, bliskošću i seksualnim uživanjem ali ne uspeva da ih ostvari na ime ekstremno visceralne reakcije njenog tela na situacije koje ih podrazumevaju.
Itagakijeva koristi zanimljive ako već ne suptilne metafore vezane za krv i strah Makoinih partnera od krvarenja i njene želje da bude sa njma intimna, ali ovaj strip je zapravo suptilniji upravo tamo gde treba da bude, a to je u građenju situacija koje Mako osmišljava kako bi prevazišle svoje gađenje na seks i imala „normalan“ intimni kontakt. Ovde imamo raspon od utapanja u romantičnim stereotipima pa do susreta sa muškarcem koji u Mako ne okida gađenje i zapravo je seksualno privlači ali koji prema njoj ne oseća ni trunku ljubavi i obaveštava je da će uprkos tome biti sasvim u stanju da izvede seksualni čin ali da ona ne sme da napravi grešku i zaljubi se u muškarca koji joj ne može dati odnos za kakvim ona stvarno traga.
Finale stripa prikazuje Mako kako konačno pronalazi svoju „srodnu dušu“, u jednoj gotovo stereotipno romantičnoj priči o muškarcu koji je u nju bio zaljubljen još u školi i koji je čist, pažljiv i naprosto dobar, samo da bi se ono izmetnulo u kritiku određenog sloja japanskih muškaraca koji veoma naglašeno koriste postojeće rodne neravnopravnosti u tamošnjem društvu. Sama završnica ima jednu vedru, oslobađajuću „girl power“ poruku koja je potentna upravo zbog metafore krvarenja i jakog grafičkog izraza koji Itagakijeva koristi. Njen crtež je vrlo energičan, sa disciplinovanim ali dinamizovanim lejautom, čestim korišćenjem ekstremnih rakursa kamere i pogotovo horor-intoniranim prizorima nage žene isprskane krvlju. Ima svakako i dosta toga uznemirujućeg u tome kako Itagakijeva seksualne scene često postavlja u kontrasvetlu, delom da bi sakrila genitalije, ali delom da bi ženska kontura imala preteću konotaciju i podsećala na iskonski strah muškarca od žene koja snažno i bezpogovorno zahteva seks.
I ovo je zanimljiv paket za koji malo treba imati stomak ali čije su teme jasne a grafička obrada ako već ne „lepa“, svakako upečatljiva. Itagakijeva je u kolekciju dodala i kratki strip o Deda Mrazu i prostitutki sa kojim je debitovala za Weekly Manga Goraku i ovo je još jedna zanimljiva priča u čijem je centru žena i njena oslobođena seksualnost. Kao poseban bonus, tu je i humoristička minijatura o tome kako se autorka dogovarala sa urednikom oko ovog stripa.
Drip Drip definitivno nije za svakoga, posebno ne za ljude koji su gadljivi na krv, POSEBNO ne kada je ta krv vezana za seks, ali jeste interesantna eksploracija ženske psihologije vezane za seksualnost i procesa oslobađanja od tereta koji su nam ostavile prethodne generacije. Ako ovo deluje primamljivo, Amazon kolekciju prodaje ovde.
