Malo sam sebi dao oduška od novih stripova pa sam pročitao Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection, kolekciju koja je izašla proleća 2020. godine ali koja u sebi sakuplja stripove koji su izlazili 2006. i 2007. godine, u vreme kada smo bili mlađi, lepši i optimističniji a svet je izgledao kao ipak malo bolje mesto. Možda i zato što je Marvel još uvek bio u procesu jake renesanse koju je predvodio Joe Quesada dovodeći spisateljski talenat kako iz sveta nezavisnog stripa tako i iz sveta žanrovske proze ali i sa televizije, osvežavajući tako krv i terajući dugovečne, klasične strip-scenariste da se nadmeću sa ljudima koji su doneli neki novi senzibilitet u superherojštinu.
Naravno, mi smo se i tada BESOMUČNO žalili da ovo ne valja i da ono ne valja i šta rade ovi iz Marvela i kunem se da nikad više neću da pročitam ni jedan njihov strip itd. itd. itd. ali ovo jeste bila zanimljiva epoha a serijal Blade o kome ovde pričamo je zapravo izlazio pri samom njenom kraju, u vreme kada je Marvel već krenuo sa odmotavanjem svog, pokazaće se ključnog krosovera Civil War a koji je označio prekretnicu u percepciji superherojskih stripova od strane nekakvog mejnstrima.
Drugačije rečeno, ova era demonstrirala je Marvelov kapacitet ili, u najmanju ruku, ambiciju, da događaji koji će biti kreirani u njihovim stripovima rezoniraju ne samo unutar standardnog marvelovskog ili superherojskog fandoma već da o njima pišu i „ozbiljni“ mediji i da se iskoristi beskonačni potencijal interneta da kreira bučne, dugačke rasprave i svađe kako bi se o stripovima pričalo i izvan uobičajenog kruga čitalaca. Na neki način Marvel je ovim napravio uvod za epohu u kojoj smo sada i u kojoj su superheroji legitiman deo kulture glavnog toka, a nije ni malo slučajno da je Civil War osmislio Brian Bendis a napisao ga maestro kontroverze i skandala lično – Mark Millar.
No, dvanaestodelni serijal Blade o kome danas pričamo je bio svojevrsna antiteza ovog pristupa, sa glavnim junakom koji nikada nije pripadao prvom – pa čak ni drugom – ešelonu Marvelovih karaktera. Blade, lovac na vampire nastao je 1973. godine, u vreme kada je Marvel, osokoljen uspehom Spajdermena, lagano zbacivao lance CCA cenzure i počinjao prominentnije da se bavi do tada nedodirljivim klasama likova kao što su vampiri, zombiji i druga proskribovana čudovišta. U prvo vreme vezan za magazin The Tomb of Dracula, Blade je bio čedo Marva Wolfmana i Genea Colana i još jedan asertivni, propulzivni crni muškarac koji je krenuo tragovima Falcona, Black Panthera i Power Mana, pokazujući najmanje dve stvari: da je Marvel smatrao da blaxploitationu u stripovima ima ozbiljan potencijal, ali i da je Marvelovo „woke“ ponašanje mnogo starije nego što današnja publika misli. U ovom konkretnom slučaju, kombinovanje vampirskog mita i gotskih tropa sa energičnim afroameričkim protagonistom je naprosto bila i smela i nadahnuta ideja i Marvu Wolfmanu se mora odati priznanje tamo gde je ono zasluženo.
Blade se dokazao kao izdržljiv lik uprkos tome što je zapravo njegova istorija samostalnih strip-serijala poražavajuće kratka. Iako je danas on stalni član Avengersa, serijal od dvanaest epizoda o kome danas pričamo (završen pre petnaest godina) je još uvek i poslednji i najduži strip o Bladeu koji je Marvel ikada izdavao, sa prethodna tri serijala od kojih je prvi iz 1994. godine nekako na mišiće dobacio do desetog broja a naredna dva su imala samo po šest.
U ovom slučaju ne može se reći da Marvel nije napravio napor. Marc Guggenheim je u firmu došao kao već prilično uspešan televizijski scenarista i dobio da radi Wolverinea, a Blade mu je očigledno bio projekat baziran na strasti i ljubavi. Kao crtač zaposlen je legendarni Howard Chaykin, jedna od svakako ključnih Marvelovih crtačkih figura u celokupnoj istoriji firme, i mada je Blade do tada pokazao da nema veliki potencijal kao mejnstrim strip – a pogotovo u periodu Civil War gde su se forsirale „real world“ teme, politika, socijalna pravda, itd. – ovaj je strip pokrenut kao tekući serijal. Mada Guggenheim kaže da mu je Tom Brevoort unapred rekao da se ne loži preterano i da ga tretira kao miniserijal gde će niti zapleta moći da se razreše u okviru, recimo, šest brojeva.
Guggenheim je, sa svoje strane, imao prilične ambicije i u pogovoru za kolekciju kaže da se nadao da će izgurati više brojeva jer je njegova priča obuhvatila mnogo godina iz Bladeove mladosti. Na kraju je, sa dvanaest epizoda, ovo ispao jedan pristojan maksi-serijal koji uspeva da svoju centralnu premisu istraži sa dosta detalja i Bladeu pruži bekgraund koji do tada nije imao.
Sećam se da sam, kada sam ovo originalno čitao pre deceniju i po, bio prilično impresioniran Guggenheimovim scenarijem jer je on ne samo doneo u Marvel tu „televizijsku“ dinamiku dijaloga koju je, istini za volju, Bendis već obilato koristio, već i jer je ovo bio strip koji će Bladea tretirati onako kako on do tada nije bio tretiran. Blade je, da se podsetimo, na ime New Lineove trilogije filmova sa Wesleyjem Snipesom u ono vreme uživao izvesnu meru mejnstrim popularnosti – i ovo je svakako i doprinelo da Brevoort i Quesada uopšte odobre pokretanje tekućeg serijala o inače nepopularnom strip-liku – a ovi su filmovi, kako to Holivud već voli, napravili i izvestan napor da mu se da nekakva prošlost, utemeljenje u porodičnim traumama itd. Nije ovo bilo ni sjajno, da se mi razumemo, pa je Guggenheimova ambicija da napiše strip koji će raditi isto to, ali bolje, sa više poštovanja za lik i stripove koji su mu prethodili (a koji su se i sami u međuvremenu približili istoriji uspostavljenoj u filmu), nešto što se mora pozdraviti.
Iz današnje perspektive, zanimljivo je razmišljati o tome koliko bi serijal ovog tipa izazvao negodovanja na internetu da se danas najavi ne samo da će VEOMA beli scenarista pisati strip o Afroamerikancu, već i da će taj strip pokazati kako taj Afroamerikanac ima belog oca. Guggenheim je ovde bez sumnje išao na jednu ikonoklastičku energiju i čupanje Bladea iz blaxploitation klišea, kontrastirajući njegov udpostavljeni identitet i karakter sa kompleksnim poreklom i ovo je zapravo dalo zanimljivu priču u konačnici.
Naravno priču sa puno akcije, putovanja po raznim lokalitetima i borbe sa progresivno sve zajebanijim vampirima. Guggenheimov scenario ovde prvo utemeljuje Bladea kao maltene bezosećajnu mašinu za ubijanje vampira koja nema drugih strasti i interesovaja u životu ali jedan dijalog u nekoj od kasnijih epizoda vrlo manifestno kaže „Ja nisam Punisher“ i Bladeova karakterizacija ovde vrlo namerno biva pomerena izvan zone sociopatske opsesije. Naravno, ovde imamo mnogo flešbek sekvenci na njegovu mladost, roditelje, upoznavanje sa tajnim redovima koji vode tajne ratove i postepeno izrastanje u najopasnijeg ubicu vampira na planeti. Ovo je strip koji suštinski priča dve paralelne priče, jednu u prošlosti, jednu u sadašnjosti, sa završnicom koja ih efektno spaja u jednu poentu. Već sam mnogo puta govorio da najviše volim superherojske serijale koji imaju jednu jasnu centralnu temu, bez obzira na pojedinačne zaplete individualnih narativnih lukova i Guggenheimov Blade je vrlo tipičan primer ovakvog pristupa. Lucas Cross, Bladeov biološki otac je formatiran kao komplikovan lik sa kojim protagonist ima neugodan odnos tenzije, nepoverenja, nerazrešenih psiholoških problema vezanih za njegovo odsustvo, ali koji je istovremeno i ispisan dublje i nijansiranije od uobičajenog negativca „daddy“ tipa. Lucas Cross ima problematične metode, ali u krajnjoj analizi plemenitu ambiciju, pa i dirljiv način da sebi obezbedi ponovni susret sa sinom i to što je u pitanju manipulativni kriminalac na kraju mora da se stavi u kontrapunkt sa tim da je Blade, bez obzira na sve, praktično serijski ubica.
Guggenheim ne beži potpuno od blaxploitation matrice pa je ovo i jedan standardno zabavan superherojski strip sa antiherojem u glavnoj ulozi koji je sa jedne strane pun sarkastičnih komentara čak i u najbezizlaznijim situacijama, a sa druge ima etički kod koji stoji čvrsto kao klisurina i u jednom set pisu će Blade radije sebe osakatiti nego da pije ljudsku krv, bez obzira na vampirski deo svoje prirode. Guggenheim osmišljava zanimljive „male“ zaplete, koji podrazumevaju sukobe sa raznim vampirskim protivnicima ali i saradnju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se i sam nalazi u haosu na ime građanskog rata među superherojima, pa je ovo narativ ugodno smešten u širi kontekst tadašnjih Marvelovih stripova, a da nudi i korektnu količinu krvave akcije, sečenja katanama, pucnjave iz malokalibarskog oružja i nabadanja na drvene kočeve. Kad se to sve iskombinuje sa iznenađujuć zanimljivom rekonstrukcijom Bladeovih mlađih godina i tom spektakularnom a porodično-intimnom završnicom, ovo je prilično solidan narativ kakav Blade do danas nikako nije ponovo dobio.
Kao što nije dobio priliku da ga crta neko kalibra Howarda Chaykina. Chaykin je ovde u besmisleno jakoj formi i vidi se da je uživao u crtanju ovog stripa sipajući estetiku svojstvenu njegovom autorskom radu (American Flagg pre svega) u superherojski format. Blade je naravno u proseku mnogo krvaviji i visceralniji od prosečnog Marvelovog superherojskog naslova i Chaykinove akcione kompozicije su fantastične, spajajući klasčni akcioni program sa vampirskim hororom. Naravno, ovde je i kolorist Edgar Delgado odradio izuzetan posao, koristeći snažne a opet primereno prigušene tonove da Chaykinovom crtežu da težinu ali i da jasno odvoji sekvence iz prošlosti, koristeći za njih za oko ugodne sepija tonove. Letering je radio Rus Wooton i ovo je jedna sjajna demonstracija njegove raznovrsnosti i kreativnosti.
Kolekcija sadrži i Wolverine vs. Blade Special, takođe napisan od strane Marca Guggenheima sa upečatljivim, digitalno jako isprocesovanim crtežom i kolorom Davea Wilkinsa, te leteringom Travisa Lanhama. Ovo je zabavna, mala priča o dva usamljenička alfa mužjaka čiji metod rada karakteriše ubijanje i korišćenje sečiva i uz Wilkinsov na momente VEOMA atraktivni rad služi kao simpatičan zaključak za celu kolekciju.
Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection već i imenom sugeriše da je Marvel već bio stupio u period u kome će scenaristi biti značajno cenjeniji od crtača. Na kraju krajeva, Chaykin je ZNAČAJNO bitnije ime za istoriju američkog stripa od Marca Guggenheima (koga ja, ne zaboravimo, volim) a to da naslovna strana kolekcije čak ni ne pominje da je Guggenheim uspeo da za finale dobije Genea Colana, Bladeovog ko-kreatora i jednog od najcenjenijih Marvelovih crtača ikad je prilično poražavajući podatak.
No, to na stranu, Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection je solidan strip koji, da se složimo, ni danas nema neki veliki mejnstrim-potencijal ali prikazuje kako rad iz ljubavi sa klasičnim likom može da donese priču koja izdržava test vremena i deceniju i po kasnije ostaje kao definitivni narativ o Bladeu. Novih Blade stripova nema na horizontu ali Guggenheim i Chaykin su pre nekoliko nedelja najavili grafički roman Too Dead to Die za Image Comics koji će, po svemu sudeći, biti baš onakva retro-injekcija kakva nam treba – špijunski, akcioni triler smešten u osamdesete, sa solidnom porcijom postmodernog poigravanja sa istorijom a koji jedva mogu da dočekam. Ovaj nam strip stiže 14. Decembra tj. sutra, ako ovu retrospektivu Bladeovih avantura tempiranu da vam razgorim glad čitate na dan izlaska, a Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection na Amazonu možete kupiti ovde.
