Pročitao sam sve četiri kolekcije mange My Tentative Name koja se ne izdvaja toliko kvalitetom od nekakvog zamišljenog proseka, koliko uzima jedan solidan broj manga tropa i stereotipova a zatim ih iz sve snage gura do ekstrema kako bi postigao istovremeno i šok-efekat ali onda i neku vrstu empatije kod čitaoca za likove koji su, barem oni glavni, toliko polomljeni da se nalaze daleko sa druge strane ivice koja razdvaja sertifikovane psihopate od nas „normalnih“. Dakle, just another day in the office za ljubitelje mangi? Tako nekako!
My Tentative Name (na Japanskom se serijal zove Watashi (Kari), odnosno „Privremeni ja“) je sa nekih četrdeset poglavlja (plus bonus poglavlje ovde ili tamo) izlazio u japanskom magazinu Magazine Pocket od leta 2019. do Aprila 2020. godine i postigao očigledno dosta skroman uspeh jer se završio i nije bilo govora o nekakvoj adaptaciji za televiziju ili nečem sličnom. Opet, strip je bio dovoljno popularan i intrigantan da Kodansha odluči da kolekcije objavi i na Engleskom jeziku, za zapadno tržište, pa su sve četiri izbačene između Jula i Oktobra prošle godine. Iako izdavač vrlo korektno žanrovski ovo stavlja u „drama/ triler“ kategoriju, neke od naslovnih strana kolekcija sugerišu i romantični element priče – a koji svakako jeste prisutan. Ne i naslovna strana prve kolekcije koja nas odmah napada slikom gde su ženska lica i veliki okrvavljeni nož u prvom planu. I, da bude jasno, ovo nije čehovljevski elegantno sklopljen narativ. Ta nožekanja sa naslovne strane će u igru ući već u vremenu koje vam bude potrebno da od naslovnice stigete do prve table u stripu, sa odrubljenom glavom devojke sa te iste naslovnice koja će, jelte, biti važan element zapleta od te tačke nadalje.
Takeru Okutsu, autor crteža i scenarija za ovaj strip mi je potpuno nepoznato ime i Kodansha o njemu ne nudi nikakve informacije. Po svemu što internet uspeva da nam o njemu kaže – a to je skoro ništa – Okutsuu je ovo prva autorska manga i nemam apsolutno nikakvu ideju je li on pre ovog serijala sarađivao na ičem poznatom i popularnom, a što ga je kvalifikovalo za samostalni serijal. Okutsu svakako pokazuje poznavanje žanra, te osnovno vladanje zanatom i mada ni pripovedanje ni crtež u ovom stripu nisu nužno jako impresivni, postoji tu taj trilerski drajv koji ga gura napred i čitaoca tera da dalje čita, zainteresovan da razreši neke od misterija, prodre dublje u opsceni, bolesni svet japanskog, hm, kriminalnog podzemlja, kao i da vidi šta će na kraju biti sa likovima. Drugačije rečeno, My Tentative Name ne bih mogao da nazovem „dobrim“ stripom ali on jeste intrigantan i kada kombinuje trope ljubavne mange sa ekstremnim nasiljem i psihopatskim hororom, on uspeva da ubode tu neku emotivnu liniju koja vas na kraju ipak dohvati i osetite da saosećate sa likovima koji su maltene doslovno monstruozni.
Ali, dobro, i monstrumi mogu da pate zbog ljubavi, zar ne?
Okutsuov crtež je, pa, varijabilnog kvaliteta. On je u principu zanatski korektan i pripoveda na razumljiv način, ali utisak je da je rad na nedeljnom serijalu ovom autoru uzeo MNOGO energije i da su uštede pravljene kadgod i gdegod je to bilo moguće. U mnogim scenama Okutsu će izbegavati da crta lica protagonistima, zadovoljavajući se samo kombinacijom konture i kose, svestan da se na ovim tablama ionako radi samo o dijaloškim razmenama. Istovremeno, ovo je u skladu i sa činjenicom da je My Tentative Name u dobroj meri dekomprimovan strip sa dugačkim scenama dijaloga ili monološke kontemplacije u kojima se ne događa bogznašta, pa je i odsustvo nekakvog dinamičnijeg crteža način da autor brže prođe kroz alocirani broj stranica i nekako se dokopa uredničkog klimoglava i ove nedelje. Okutsu često koristi raster i šrafure, a što sa jedne strane osvežava njegove inače neretko svedene, detalja lišene kadrove, ali i često čini da strip izgleda sivo i prljavo, pa je pitanje koliko se tu dobija a koliko gubi. Što se likova tiče, iako je strip „ozbiljniji“, odnosno nabijen stravom i nasiljem, te nije namenjen deci ni po kom osnovu, likovi imaju izrazito mladalački izgled i, bez obzira što se radi o mladim osobama univerzitetskog uzrasta, svi izgledaju kao deca. Ovo je, naravno, takođe jedan kliše, u kome dvadesetdvogodišnjaci izgledaju kao da imaju četrnaest godina a šesnaestogodišnjaci kao da imaju jedanaest pa zapadnjački čitalac osetljiv na hebefiliju možda ovome ni ne mora da prilazi preblizu, POGOTOVO jer Okutsu nikako nije IZNAD toga da nam u ponekom kadru da „fan service“ rakurse koji će inače srazmerno „ozbiljnom“ narativu dodati pogled na gaćice mlade srednjoškolke beznadežno zaljubljene u glavnog junaka Iorija.
My Tentative Name ima na neki način i odjeke „harem mange“, sa pomenutim glavnim junakom koji je prelep mladi čovek u koga su praktično sve žene u ovom narativu zaljubljene a neke od njih se aktivno nadmeću za njegovu pažnju, no, ovo nije stvarna harem manga, jer ne postoji intencija da se čitalac insertuje u poziciju glanog muškog lika. Štaviše, Iori strip započinje sa amnezijom, nalazeći krvavi, obezglavljeni trup mlade žene u stanu za koji pretpostavlja da je njegov, dok se druga mlada žena zatim pojavljuje na vratima, predstavlja se kao njegova devojka i, puna razumevanja, bez pitanja se nudi da mu pomogne oko uklanjanja leša. Ovo je zanimljivo otvaranje, ali Iori od te tačke nadalje prestaje da bude subjekat ovog stripa i pretvara se u objekat a priča zapravo prati devojku po imenu Naderu Hirama koja mu se u prvom činu predstavila kao njegova devojka, koristeći ime ubijene žene kao svoj novi identitet.
My Tentative Name se velikim delom bavi ekstremnim čitanjem tropa „yandere“ devojke u mangama, dakle onoga što bi na zapadu bilo približno opisano kao „psycho girlfriend“. Naderu Hirama je opsednuta Iorijem do te mere da ne samo u potpunosti menja svoj karakter i – a u šta čitalac ima stalni uvid – konstantno u glavi ima ospesivno-romantične fantazije o njima dvoma, već je spremna da za svoju ljubav laže, krade, spletkari i hladnokrvno ubija. Prvi deo ovog stripa bavi se pre svega njenim planovima kako da dezorijentisanog Iorija potpuno veže uz sebe „ljubavnim bombardovanjem“ ali i planskim presecanjem svih njegovih spona sa prethodnim životom, pa i manipulacijom i ucenama. Kako se ovde pokjavljuje i gore pomenuta mlada srednjoškolka Kei, koja prema Ioriju gaji nežnu, detinju ljubav, tako je i ekstremnost Hiraminog ponašanja izraženija i strip se ovde pre svega čita kao analiza portreta psihopate.
No, kada radnja nastavi da se razvija, autor kao da pomisli da publici treba nešto više i My Tentative Name posle određenog vremena postaje „pravi“ triler, sa pitoresknom tokijskom bandom (Mad Donkeys) koju predvodi maskirana žena što je svi zovu „mama“ i koja je, nagađate, još jedna od žena zaljubljenih u Iorija, sa savant-detetom koje je zatvoreno na imanju u predgrađu i odande obavlja hakerske poslove za istu bandu, sa street-level vojnicima ove bande od kojih je jedan veoma nadaren za borilačke video-igre a drugi nosi demonsku šminku i uzgaja platonski pseudoedipovski odnos ljubavi prema „mami“…
Žanrovski prelaz, kombinovan sa promenom fokusa na druge protagoniste je dosta grub i mada My Tentative Name intrigira čistom energijom bacanja radnje unaokolo kao da sutra ne postoji, on nikako nije elegantno ispripovedan strip čak ni u meri koju bismo smatrali prihvatljivom za dugačke serijalizovane mange. Ovde postoje opširne, veoma detaljne tangente koje se bave principijelno nevažnim stvarima vezanim za likove i samu radnju, uključujući komplikovane igre sa kartama kao i jedan dugački set pis u kome dva lika igraju borilačku igru a tekst sa puno ljubavi čitaoca upućuje u osnove taktike i strategije poznate svakom koi je igrao Street Fighter ili neki od njegovih naslednika. Povrh toga, Okutsu se trudi da na momente u sebi pronađe Tarantina pa neke od epizoda zapravo idu unazad kroz vreme i prikazuju paralelni tok radnje ili prošlosti likova kako bi se radnje u sadašnjosti kontekstualizovale. Ovo je i neuspešno i uspešno, kako-kad, ali osnovna postavka negativaca u ovom stripu, a koji su kanibalski kult bogataša na kraju deluje nedovoljno iskorišćeno i podseća na to da Okutsu naprosto voli da šokira čitaoca, bez namere da neke stvari umetnički razvije do smislenijih formi. Tako u ovom stripu postoji i vrlo neugodna scena gotovo-silovanja maloletne Kei, a koja se prekine pre nego što se nasilje izvrši do kraja ali ne i pre nego što čitalac ostane sa potencijalno veoma lošim ukusom u ustima.
Ipak, finale stripa odiše izvesnom elegancijom, sa glavnim likom koji tek u minut do dvanaest pokazuje svoju dubinu i način na koji je stigao do mesta na kome se u tom finalu nalazi i mada tragični kraj nema baš onako veliki gravitas kako se autor verovatno nadao da će mu podariti, on čitaoca ipak potrese i podseti da je i sam možda nekada mogao da se zatekne na istom mestu kao i Naderu Hirama. Pa ako vam sve to deluje kao interesantan sklop, izvolite do Kodanshinog sajta gde možete da kupite sve četiri kolekcije.
