Pročitao sam AfterShockov miniserijal od pet brojeva, My Date with Monsters, a koji je išao od kraja 2021. godine do Marta prošle i dobio kolekciju u Julu. S obzirom da je u pitanju rad prilično visokoprofilnih autora urađen sa originalnom koncepcijom i svežim idejama, čitanje je uključilo i izvesnu dozu sete imajući u vidu da je AfterShock Comics krajem Decembra prošle godine objavio ulazak u postupak bankrota sa nekih 17 miliona dolara duga i procenom da oko 200 potražilaca čeka u redu da naplati dugove od posrćućeg izdavača.
A što je greota. AfterShock možda nisu vodili ljudi sa NAJJAČIM smislom za biznis na svetu ali su se oni zaduženi za kreativni deo posla jebeno trudili da se firma izdvoji od ostalih izdavača originalnim sadržajima i kvalitetnom produkcijom. Naravno, možda ih je ovo i oteralo u stečaj – rad sa visokoprofilnim autorima ali odustajanje od koncepcije tekućih serijala, krosovera i svega onog drugog što rade izdavači, trudeći se da maksimizuju zaradu, je verovatno na kraju svega bila plemenita ali ekonomski vrlo fražilna koncepcija. Kada imate na rosteru imena kao što su Brian Azzarello, Paul Jenkins, Mark Waid, Cullen Bunn, Garth Ennis itd. koji su svi svoje reputacije izgradili na dugačkim, ikoničkim tekućim serijalima, možda je okretanje formatu miniserijala od 4-5 brojeva posle koga se taj partikularni strip-univerzum napušta i nikad se ponovo ne poseti (sem u izuzecima kao što je recimo meni vrlo solidni Maniac of New York) zaista bilo neka vrsta komercijalnog samoubistva. A možda sve to nema veze nego neko tamo naprosto nije umeo da ishendluje poslovanje i proda kvalitetne miniserijale koje može da čita zahtevnija publika što nema vremena da se upušta u višegodišnji kontinuitet i zanima je interesantan koncept, dobro pripovedanje i jak crtež…
Meni je svakako prijao AferShockov fokus na baš to: stripove koji počnu i završe se unutar 4-5 epizoda i to je prostor u kome se obavi i sva karakterizacija i sva razrada originalne ideje itd. kao, jelte, nekakvi grafički romani ali ipak razdeljeni na epizode. Kako su za ovu firmu radili neki zaista pedigrirani scenaristi i crtači tako sam se uvek rado prihvatao njihovih izdanja, bez obzira što možda nisu uvek bila jednako dobrog kvaliteta. Sa AfterShockom sam barem uvek znao da ću dobiti nešto originalno.
My Date with Monsters je pravi primer ovakvog pristupa radu jer je u pitanju strip sa originalnom idejom koga su radili vrlo ugledni autori. Scenarista Paul Tobin je čovek sa velikim iskustvom rada u mejnstrim stripovima – pogotovo za Marvel – a koji je potom ostvario i vrlo uspelu nezavisnu karijeru, partikularno sa porodičnim serijalom Bandette koji je crtala njegova žena i koji se zakitio višestrukim Eisner nagradama za digitalni strip. Danas je i uspešan romanopisac a My Date with Monsters mu je osvežavajući povratak creator-owned stripovima nakon nekoliko sezona rada na licenciranim stvarima poput Angry Birds i Plants vs. Zombies.
Sa druge strane stola sedi Andy MacDonald, pedigrirani crtač koji je radio gomilu superherojštine za Marvel i DC i mada ne spada u superstar ešelon, on ima jedan naglašen karakter u svom crtežu a sa My Date with Monsters svakako je pokazao koliko napreduje i u pogledu urednosti pripovedanja. U poređenju sa recimo, takođe AfterShockovim serijalom I Breathed a Body, koji je MacDonald takođe radio, ovo je disciplinovaniji, manje razbarušen ali ne manje energičan strip. Kolore je radio DJ Chavis a letering, vrlo rutinirano, Taylor Esposito. My Date with Monsters je, bez ikakve sumnje, strip koji u produkcijskom smislu stoji čvrsto kano klisurina i privlači pogled čitaoca svojim kombinovanjem realistične, „odrasle“ estetike i fantazijskih i horor elemenata.
I sama koncepcija je prijemčiva i originalna. Tobinov scenario je ambiciozan i on se u njemu izrazito potrudio da poveže jednu down-to-earth porodičnu dramu sa elementima komedije i bizarne, delirične elemente fantazije i horora u kojima košmari imaju kapacitet da iz sveta snova, koji bi trebalo da nije, jelte, stvaran, prodru u fizički svet ljudi i tamo tim ljudima nanesu konkretno zlo, uključujući povrede i smrt.
Ako ovo zvuči kao da je u pitanju zaplet nekakve mange, vredi dodati da su i glavni junaci dobrim delom japanskog etniciteta. Risa Himura, protagonistkinja ovog stripa, bivša je naučnica koja je radila na projektu što je od ispitivanja sveta snova i njegovog potencijala da se ovaploti u našem svetu pivotirao u smeru proizvođenja hipnagogičkih oružja gde bi vojska mogla da nanese gubitke neprijatelju napadajući snove njegovih vojnika. Ovaj je projekat implodirao kada se ispostavilo da je svet snova zapravo STVARAN, tj. opipljiv, odnosno da košmarna čudovišta iz podvesti i motologije zaista fizički postoje i da, zahvaljujući eksperimentisanju Himurinog tima, sada imaju način da fizički uđu u naš svet, posredstvom ljudi što imaju košmare.
Himura je već godinama u programu sličnom zaštiti svedoka, ali je i kreirala posebni preparat koji omogućava ljudima da spavaju bez košmara, što sprečava najveći deo intruzija čudovišta, sve dok kompletna populacija svaki put pre pavanja uredno popije po jednu pilulu preparata nazvanog, umirujuće, „Blanket“. Naravno, incidenti se događaju i postoje posebne vojne jedinice koje reaguju u ovakvim slučajevima.
Ako ovo nije dovoljno „koncepta“, Himura ima i ćerku koja je jedan od portala za čudovišta. Traumirana znanjem da je trenutno stanje u kome se svet nalazi posledica činjenice da je njen otac, Himurin pokojni muž, majku varao i lagao i zapravo svojeručno zasrao naučno istraživanje koje je pošlo po zlu i proizvelo nesreću za čitav svet, Machi sama ima košmare vrlo opasne po nju samu i okolinu. Risa Himura dobija neočekivanu pomoć od strane čudovišta koje jede druga čudovišta i predstavlja najjaču sponu sa svetom čudovišta koju ona ima, ali i od strane vojske koja pokušava da pronađe idealnog udvarača za nju, sledeći hipotezu da ako majka nađe novu ljubav, ćerka će prestati da ima košmare.
Je li ovo dovoljno komplikovano? Jer ako nije, ima tu i čitav podzaplet sa vojnicima koji se obučavaju da smuvaju Himuru i u njoj podstaknu zaljubljivanje, pa sa Machi koja i sama nalazi dečka i pita se što je njena majka sama i što tvrdi da je muvanje komplikovano kada je njoj to i lako i lepo… My Date with Monsters ima veliku ambiciju da bude strip sa više slojeva i apsolutni višak koncepcije u odnosu na broj strana na raspolaganju.
Jer ovde treba naći mesta i za dugačke scene saspensa horora i akcije u momentima kada izmet lupi o fen i dobijemo jedno izrazito strašno čudovište koje kombinuje indonežanske i japanske folklorne motive i ubija ljude iz očiglednog zadovoljstva i radoznalosti, pa odlaske u svet čudovišta, pa podzaplete sa Himurinim bejbisiterkama, izlascima sa udvaračima, Machinim pokušajima da mami nađe partnera…
Zaista, da je ovo manga, imala bi tokom dugačkog perioda izlaženja mesta za sve te promene tona, duže narativne lukove komedije, drame, horora, akcije, za karakterizaciju različitih sporednih likova… Međutim, ovo je strip od svega pet epizoda standardne severnoameričke dužine i koliko god da su Tobin i MacDonald vešti u kreiranju svake od narativnih epizoda i set pisova, sa vrlo funkcionalnom kombinacijom ekspozitornog (a karakternog) pripovedanja u prvom licu, skakanja na druga mesta da se vidi šta rade drugi likovi i crteža koji je informativan i atraktivan u isto vreme, krajnji utisak je ipak da ovom stripu fali solidan broj strana da bi sve to „leglo“ na svoje mesto. Ovako kako je, neke se stvari moraju komprimovati, neki podzapleti se završavaju veštački. Najmanje sam zadovoljan otkrićem u minut do dvanaest da odnos između sveta ljudi i sveta čudovišta nije zaista onakav kakvim ga ljudi zamišljaju, a koje menja perspektivu likova na rat koji vode sa košmarnim monstrumima. Ono je dato kroz ekspozitorni dijalog, bez prikazivanja i time je i efekat koji treba da ima na čitaoca umanjen a efekat koji to otkriće ima na likove deluje veštački i nezarađeno.
Utoliko, My Date with Monsters je primer stripa koji demonstrira zanatske kvalitete autora i ima ambiciozan koncept ali koji je sapet svojim petodelnim formatom i ne uspeva da te ambiciozne ideje dovede do prirodne razrade. Pa otud pričamo i o ne sasvim uspešnom projektu. No, MacDonaldov crtež je ovde vrlo prijatan za oko, sa disciplinovanim ali energičnim pripovedanjem i nekim odličnim dizajn-rešenjima kada su čudovišta u pitanju. Kolori, iako ne naročito živi svakako doprinose postizanju željene atmosfere pa je ovo strip koji je od početka do kraja zanimljiv za čitanje i prijatan za oko uprkos svojim nesavršenostima. Amazon kolekciju prodaje ovde, a AfterShock i u stečaju najavljuje nove stripove (doduše skromno) od kojih je jedan treći Maniac of New York serijal. Pa, hajde, navijamo.
