Pogledao sam Lovely Boy, drugi dugometražni film italijanskog režisera Francescoa Lettierija iz 2021. godine i bio pozitivno iznenađen energijom, sirovošću, ali i no-bullshit zanatskim nivoom ovog filma. Lettieri je pre ovoga režirao nekoliko video spotova, radio kao asistent režije i kao svoj autorski debi 2020. godine napravio Ultras, vivisekciju ličnosti omatorelog vođe navijača sa napuljskih tribina. Lovely Boy je nominalno glamurozniji film, koji se bavi mladim ljudima u raljama šou biznisa, a još i jedna prilično brutalna priča o adikciji, ali i egzistencijalnoj praznini na kojoj ona izrasta a koja je, ta priča (a možda i ta praznina), bojim se, bezvremena.
Lovely Boy je umetničko ime momka po imenu Nicolo (Andrea Carpenzano) koji sa svojim najboljim ortakom, Borneom, ima neimenovani trap duo što na rimskoj klupskoj sceni i na tiktoku počinje da žanje ozbiljne uspehe. Dva momka smatraju da je vreme da i njima u životu krene, iako su tek u ranim dvadesetim i ne znaju ništa sem da konzumiraju narkotike i mrmljaju u mikrofon. Njihov menadžer, Pada, nešto stariji, iskusni lik sa rimske hip-hop scene pokušava dve mlade zvezde u usponu da zauzda dovoljno da se ne pretvore u padalice pre vremena a da se opet sačuva njihova zastrašujuća mladalačka energija i harizma. Naravno, ovo nije hip-hop iz njegovog vremena, trap je zaoštren u svom nihilizmu do krajnjih granica i Nicolo aka Nic ne samo što konzumira sve narkotike poznate čovelanstvu (osim heroina koji mu je, iako to ne kaže eksplicitno, suviše old school i povezuje ga sa istrošenim, matorim rokerima) nego ga i autentično boli kurac za sve. Njegov uspeh meri se lajkovima na tiktoku, a ambicija dvojice klinaca nije čak ni da snime album.
Zapravo, oni eksplicitno odjebu ponudu koji imaju da snime ne jedan već dva albuma, odbijaju da potpišu ugovor i svom menadžeru daju pedalu, jer su sigurni da znaju šta rade – snimiće spot, nabosti ogroman broj pregleda na JuTjubu (najamanje, jelte, drei millionen) i živeti u konstantnoj nirvani opijata i pičetine koliko god da još požive. Ova vrsta nisko postavljene ambicije, nerazumevanja načina rada industrije i traženja prvo inspiracije, a onda pribežišta u opijatima čini kičmu filma.
I, reći će neko, pa to baš i nije nešto novo. I nije. Lovely Boy je kao da ste uzeli pesmu Spotlight Kid od Rainbow, napisanu pre četiri decenije i razvukli je preko trap matrice na stošest minuta paljenja cigara, gledanja u prazno i cimanja svih mogućih hemikalija iz improvizovanih bongova i sa aluminijumskih folija. No, to što kombinacija šou-biznisa koji raste na spoju hedonizma i nihilizma i adikcije koje ih prati u stopu nije nova, ne znači da ovaj film ne govori neke esencijalne stvari o onome danas i ovde.
Trap je, u prvom redu, kultura za sebe. Naravno da on ponavlja mnoge kulturne obrasce onog što je bilo pre njega, ali u bogatom nasleđu hip-hop istorije moderni trap se izdvaja između ostalog upravo svojim skoro agresivnim aistorijskim pristupom. Dok je tradicionalni hip-hop, u mnogim svojim formama, gotovo uvek čuvao sponu sa istorijom i rastao na stalnom citiranju i omažiranju, trap dvadesetprvog veka je gotovo programski okrenut sadašnjosti i snovima o budućnosti, odbijajući da se smešta u kontekst i da govori o ičemu sem o svojim najurgentnijim nagonima i željama. Kada u nekoj od scena u filmu glavnom junaku jedan od starijih likova kaže da mu se ne sviđa njegova muzika, jer ne voli rap, ovaj mu – inače letargičan i nesklon komunikaciji – brzo odgovara da njegova muzika nije rap. „Ona nema ime. U našoj muzici nema nikakvog sadržaja. I to je namerno.“ Trap koji provlače moderni klinci je u odnosu na hip hop kao krek u odnosu na heroin: sav njegov kik, nula njegovog glamura. Današnji trap, za razliku od onog sa kraja prošlog veka i hip-hopa generalno snažno nastoji da emituje auru čistog, destilovanog hedonizma urolanog u nihilističku rizlu i ispušenog iz sve snage: trap izvođači ne pokušavaju da kritikuju društvo niti da objasne ZAŠTO, ne zanima ih da se nadmeću sa drugim reperima ili budu u bilo kom kontekstu. Možda ključno, ne zanima ih put, već isključivo destinacija, njih zanimaju isključivo „highevi“, postignuti kroz seks, sticanje bogatstva ili narkotike, pa je njihova muzika serija krešenda bez međuigre (uz, ne slučajno, najkompleksnije programiranje udaraljki baš na najvišim delovima registra – kontračinelama), sa kratkim tekstovima i pesmama svedenim na skeletalne perkusionističke forme u kojima se orgazmički ili narkotički vrhunci već tokom samog njihovog trajanja kontrastiraju sa odjekivanjem praznine koja ih okružuje.
I čim zaustite da kažete kako je ovo mnogo, mnogo gore od bilo čega što je bilo pre (uključujući gangsta rap, g-funk, black metal, rock ’n’ roll itd.) i kako današnji klinci jebeno ne znaju šta rade, treba da se ugrizete za jezik, jer naravno da ne znaju pošto nisu oni kreirali svet u kome odrastaju. Ako je vaše detinjstvo bilo obeleženo povremenom anskioznošću koju je u vama izazivalo društvo što vam se ponekad smejaolo, a ponekad vas podsticalo, epizode u kojima vam se činilo da ste na suđenju iako niste ništa krivi, treba da se setite da je za današnje klince ovo doslovno celodnevna aktivnost, svakog dana. Oni rastu uz doslovno numeričko ocenjivanje svega što rade svakog dana, dok gledaju instagram filtere, tik tok challenge videa i JuTjub prenkove, vrednovani kroz broj lajkova i pratilaca i izloženi ocenjivanju i presuđivanju i dok su budni i dok spavaju.
Otud je ovaj film, svakako, još jedan fim o adikciji, ali film o adikciji 21. veka, o stalnim dopaminskim šotovima koje glavni junak oseća gledajući u telefon dok se skroluju komentari i tiktok lajkovi, o endorfinskom piku kada izađete pred ceo klub i izvodite svoj najveći (jedini?) hit koji govori o aluminijumskoj foliji kao putu do konzumacije hemikalije što čini da na trenutak možete da prikočite, o ženama koje vam se taru o kurac iako im niste zapamtili ni imena niti iz koje to dođavola advertajzing agencije tvrde da dolaze jer ste urađeni kao majka.
Hip-hop je uvek imao veze sa opijatima, naravno, ali u modernom trapu su oni od istorijskog bremena sirotinje iz geta postali svetonazor. Ako su Public Enemy osamdesetih govorili o crncu koji između crkve i prodavnice pića bira da uđe u ovo drugo, a čak i Ice Cube pre tri decenije govorio o tome kako establišment planski gura krek u crne krajeve grada, hip-hop 21. veka je od dilera napravio heroje (videti Milijevu Darko Šarić ili bilo koju pesmu Prti Bee Gee koji čak i nisu trap ekipa), a od narkotika kao što su tzv. soli za kupanje religiju. Ni malo slučajno glavni junak ovog filma nosi krst oko vrata, a pomenuti najveći hit priča o krstu napravljenom od aluminijumske folije.
Lovely Boy je i tetovaža koju prvu vidimo u filmu, napravljena iglom ispod levog oka protagoniste, kao samo jedna od tetovaža koje on ima na licu. Pored datuma rođenja tu je i posveta njegovom preminulom psu – ovo je čovek koji doslovno tetovira svoje ime i važne događaje iz svog života na lice, jer sebe kompulzivno gleda na ekranu po ceo dan i pokušava da bude siguran da zna u koga gleda. Carpenzano je SAVRŠEN kao Nico, dajući gledaocu nenamešten, perfektan prazni pogled i nezainteresovan stav prema svemu u životu što nisu narkotici ili vagina (mada je najbolje kada se ove dve stvari kombinuju), ne sasvim presudno čija vagina. On nije samo ljudsko biće koje upada u bezdan, on je, najveći deo filma hodajući bezdan, ljudsko biće koje pati i trpi užasan bol, ali čiji je izvor bola on sam.
Film je vrlo pažljiv u tome da ne prikaže Nica kao žrtvu neposrednog okruženja – naprotiv, roditelji su puni razumevanja za životni stil mlade zvezde u usponu, svesni da njegovo repovanje o opijatima nije samo umetnička fikcija. Ćale u jednom momentu kaže da je i on cimao hašiš kad je bio u njegovim godinama i pretpostavka je ovde da svi Nica tretiraju kao odraslu osobu koja zna šta radi.
Ali naravno da on to nije i da ne zna. On je – kao i mnogi filmski i životni (anti)junaci pre njega neko ko je dobio previše pažnje, pičke i pohvala prerano u životu, žrtva društva pozitivne povratne sprege u kojem se i male stvari nagrađuju velikim pohvalama, neko koga svi hvale za talenat, ali niko mu ne objašnjava da je talenat kurac ako se uz njega ne uloži strašno mnogo rada. Njegov najbolji ortak, Borneo, je jedini koji ovo shvata, jer je on zapravo znatno manje talentovan i harizmatičan, ali kada dođe do sukoba dva partnera deluje kao da je samo ljubomoran.
Nehronološki pričan film je posložen vrlo sigurno tako da scene ekscesa, partijanja, nastupa i studijskih sesija gde se tekst u mikrofon mrmlja čitajući ga sa telefona, a okolo sede ortaći i ribaje, i znate već, cirka se, riva se itd., dolaze između scena Nicovog skidanja sa svih opijata odjednom u privatnoj instituciji zabodenoj negde u Dolomitima, a koja ima princip da su medikamenti manje bitni od uspostavljanja ponovne konekcije sa drugim osobama.
I ovo je jako dobro odrađeno, jer iako deluje kao apsolutna oda crnilu i nihilizmu, film Lovely Boy zapravo želi da ispod bezdana koji sve vreme vidimo u Nicu ipak nađe skrivenu ljudskost, a to dolazi postepeno, korak po korak, kroz scene u instituciji gde se on prvo podsmeva (koliko je u stanju da uopšte pokaže neku emociju) matorim đankozama koje se tamo skidaju sa heroina, neke od njh već decenijama, prevrćući lopatama konjsku balegu i šetajući se po čistom vazduhu.
Ovaj deo filma šalje vrlo jednostavnu, skoro banalnu poruku o tome da je ljudski kontakt doslovno jedino što leči (ili privremeno leči) adikciju, jedino što može zbilja da prekine petlju uzdizanja na talasu dopamina i padanja nazad u ambis. Andrea Carpenzano ovde bez mnogo drame i glumatanja dopušta da ispod maske nezainteresovanog, praznog (t)repera povremeno izroni klinac od dvadesetak godina koji je nekada i prirodno ljubopitljiv, a nekada sasvim jasno namešteno nezainteresovan. Scena pri kraju filma, gde sa reformiranim heroinomanom koji je predvodio najjači Queen tribjut bend u Južnoj Italiji izvodi pred ostalim pacijentima svoju pesmu koju nikada nije snimio, je perfektna ne samo u spajanju generacija i svetonazora nego u podsećanju na to koliko je umetnička interpretacija života zapravo esencijalna za razumevanje života. Brajanmejevska solaža na gitari uz monotono trap recitovanje je esetski nakazna kombinacija, ali pacijenti su dirnuti do suza, a zatim se smeju i tapšu sa oduševljenjem, jer ova pesma sažima njihove živote i pokazuje im najbolji kraj koji mogu da zamisle.
U poslednje vreme sam prilično slabo reagovao na novije evropske filmove koje sam gledao, nezadovoljan njihovim čestim praznim hodovima i naučenim trikovima za imitiranje dubine. Francesco Lettieri je, međutim, surovo ekonomičan režiser i ovo je film u kome ni jedna scena nije tu tek tako, da nam da malo „mooda“ ili pola minuta glavnog lika koji gleda pored kamere kako bismo mi nagađali o njegovom unutarnjem životu. Sve scene su svrhovite i imaju svoje mini-narativne, a Carpenzanovi pogledi u prazno su bolno jasni i pokazuju nam rezignaciju nad ispraznošću života koja nam je svima poznata samo smo možda imali sreće da nam ju je nešto negde nekada prekinulo. Film se završava na zapravo optimističnom mestu dajući svom protagonisti ne izlaz, ali šansu da ga potraži, potvrđujući njegovu ljudskost i podsećajući publiku da smo svi u ovome zajedno čak i kad svi mislimo da smo sami. Pa šta nam bog da. Sa pažnjom ću čekati naredni Lettierijev film.
