Jedan od događaja u američkom mejnstrim stripu prošle godine, bio je svakako i miniserijal 20th Century Men, a koji se potkraj Februara ove godine okončao svojim šestim nastavkom. Dočekan uz fanfare i opipljivo uzbuđenje na strani kritičara, ovaj Imageov strip je uspeo da kroz svoju komplikovanu priču donese pred čitaoce intrigantnu alternativnoistorijsku postavku i ambicioznu geopolitičku analizu koja će poentirati u kritici što koristi neke od najteže naučenih lekcija tokom hladnog rata da nam kaže nešto i o današnjem vremenu.
A što je vrlo osvežavajuće. Scenarist Deniz Camp je sebi ovde u zadatak stavio jednu izrazito komplikovanu žonglersku tačku da priču priča iz (najmanje) tri perspektive, prikazujući kako svet izgleda u alternativnoj istoriji sklopljenoj od delova hladnog rata i superherojske mitologije, ali tako da se „manjinska“ perspektiva, odnosno ona što potiče iz trećeg sveta reprezentuje sa nijansama i suptilnostima koje nisu karakteristične za američki mejnstrim strip naše aktuelne povijesne zbiljnosti. Bodrijarov prkosni poklič „I’ll not be your mirror“ je u 20th Century Men realizovan sa značajno više razumevanja kultura koje ne dolaze iz uobičajenih imperijalističkih blokova, a da čitalac opet dobija i scene atraktivne, visceralne akcije koje će ga uvući u kopmpleksnu tematiku i relativno nestandardno pripovedanje.
Deniz Camp je kvalifikovan za ovako nešto ne samo na ime činjenice da je u pitanju vrlo dobar, što se nekad govorilo, literaran pisac čiji tekst ima lepu poetiku i emotivan a dostojanstven ton, već zato i što po poreklu dolazi iz „manjinske“ populacije. Iako je odrastao na američkom srednjem zapadu, Camp je rođen na Filipinima, kao dete iz tursko-filipinskog braka i mada je do sada napisao srazmerno malo stripova (za Millarworld, Scout, Vault, Red Cabin…), nema sumnje da je pisanje njegova pasija. Čovek je, na kraju krajeva, završio medicinski fakultet, radio u zdravstvu a zatim u politici da bi sve to ostavio iza sebe kako bi mogoa da se bavi pisanjem. Za ovo treba imati respekta, znajući kako u SAD zarađuju lekari a kako strip-scenaristi.
Campov partner na ovom projektu je hrvatski crtač Stipan Morian kojem je ovo prvi profesionalni projekat za američke izdavače, a što se, po kvalitetu rada nikada ne bi reklo. Ovaj Splićanin ne samo da se na ovom stripu pokazao kao izvanredan zanatlija, jednako spretan i sa olovkom i sa tušem i sa kolorom, već je i 20th Century Men snažno obeležen karakterom koji ostaje u čitaocu i nakon što zaklopi poslednju stranicu, sa ubedljivošću i zaokruženošću sveta koji su dvojica kreatora stvorili kakve danas retko srećemo. Letering je radio indijski maestro Aditya Bidikar i kako je ovo strip sa nekoliko distinktnih glasova, i on je imao čime da se iskaže.
Iako ovo nisam video u velikim pohvalama koje je američka kritika dala 20th Century Men, neki su ipak svesni: ovaj strip je na neki način odgovor na Mooreov i Gibbonsov Watchmen, ali ispričan iz druge perspektive. Sličnosti su, kada se malo zagldate svakako tu: oba stripa uzimaju za svoj glavni period vreme vrhunca hladnog rata sa kraja osamdesetih godina (glavni zaplet 20th Century Men dešava se u 1987. godini, to jest onoj u kojoj se Watchmen završio), oba se bave analizom imperijalističkih tendencija velikih sila koje svet umesto trajektorijom progresa i harmoničnog života ljudske rase vode putanjom podela i opasnih sukoba, u oba bivši i umorni superheroji rade ili su radili za državu i moraju u svojoj jedinstvenosti, kontrastiranoj kolektivističkim vrednostima koje su iznenađujuće prisutne i u „individualističkoj“ Americi, da pronađu etičku srž koja će im pomoći da donesu pravu odluku u prelomnom trenutku što treba da odluči o sudbini sveta.
Naravno, razlike između 20th Century Men i Watchmen su velike, značajne i simboličke. Watchmen je na kraju krajeva pisao britanski anarhista sa platom što dolazi iz Amerike, trudeći se iz petnih žila da iskritikuje američki etnonacionalizam, imperijalistički instinkt i vladavinu kapitala. Sovjetski savez je u ovom stripu figurisao kao pre svega pretnja s onu stranu horizonta, nevidljiva ruka koja kazaljke časovnika sudnjeg dana neumitno – zajedno sa američkom rukom – gura ka ponoći. No, u 20th Century Men perspektive SAD i Sovjetskog saveza su zastupljene ne čak ni ravnomerno – ovde je ostareli sovjetski supervojnik u starom, masivnom borbenom egzoskeletu zapravo najbliže protagonisti što ga ovaj strip ima, sa bivšim američkim supervojnikom iz Drugog svetskog rata a koji je trenutno predsednik SAD kao decidno „drugim“ imenom na špici. Još važnije, ako je Avganistan u Watchmenu bio samo lozinka za mesto na kome se događaju stvari što mogu dovesti do Trećeg svetskog rata – više označitelj nego, jelte, označeno – u 20th Century Men je Avganistan ne samo poprište dobrog dela događanja u narativu već i mesto značajno na ime svoje istorije, kulture, tradicije, mentaliteta ljudi. Azra, inteligentna i preduzimljiva asistentkija pomenutog ruskog supervojnika, pukovnika Platonova je, postaje to jasno prema kraju, treći ali po važnosti možda i prvi lik ovog stripa, čije delanje i učešće u onome što rade drugi avganistanski likovi zapravo pokazuje “treći put“ između američkog džingoističkog imperijalizma što donosi demokratiju i sovjetskog lenjinističkog ekspanzionizma koji donosi, jelte, plansku ekonomiju i socijalizovanu medicinu.
Svakako je jedna od stvari koja fascinira na prvo čitanje 20th Century Men to sa koliko je pažnje za detalj izgrađen ovaj svet. Camp piše opširne tekstualne deskripcije koje, zahvaljujući njegovom talentu za poetizaciju teksta, prenose istu kočičinu esencijalnih informacija tonom kao i samim sadržajem. Svet koji nam 20th Century Men prikazuje je veoma sličan našem i ovo nije alternativa istorija u kojoj je čovek kolonizovao Sunčev sistem ili otkrio tajne besmrtnosti, već onaj u kome se Avganistan kao „grobnica carstava“ pepoznaje i kao mesto na kome postoji snažna autohtona kultura čija je vitalnost smislena alternativa dvema naizgled neizbežnim silama koje dolaze sa zapada i istoka.
Camp ovo ne idealizuje preko mere dobrog ukusa i prikaz Avganistana krajem osamdesetih uvažava i skokove u kvalitetu života koje su doneli Sovjeti, ali za potrebe metafore, kada u idealizaciju i odlazi, ona je vrlo uspešno kontrastirana sa praktično mitološkim elementima koji sede i u narativu što se centrira na same Sovjete. Strip propituje svrhovitost imperijalističkog ekspanzionizma, traži smisao u kolonizaciji i snažno autoritarno vođenim sistemima, a koji bi na kraju po definiciji morao imati u sebi nečeg transcendentnog jer svi ovi sistemi svoj završni status traže u kraju dijalektike i postizanju nekakvog „idealnog“ status kvoa.* Campovo postavljanje avganistanskog „trećeg puta“ kao legitimne alternative imperijalizmu je ubedljivo i, unutar istorijskog konteksta kreiranog za ovaj strip, deluje stvarno.
*današnja mantra o „održivom razvoju“ koju voze Ujedinjene nacije semantički je pokušaj izmicanja tom kraju dijalektike koji se istorijski pokazuje kao zastrašujući kraj svakog razvoja i neumitni početak opadanja
Naravno, da li bi to funkcionsalo u „stvarnom svetu“ nije toliko bitno jer pričamo o nečemu što je po definiciji fikcija a što se, dalje, bavi već prošlim istorijskim epohama i daje im jedan spekulativni spin ne da bi nam dalo odgovore šta je ONDA moglo da se uradi drugačije već da bi nas podstaklo da se zapitamo šta to DANAS ne vidimo a što je tu negde, ispred nas, a predstavlja smislenu alternativu spirali propasti u kojoj, čini se, svi živimo.
Na planu samog pripovedanja, pak, 20th Century Men svakako nije strip za laku, uzgrednu zabavu. I kritike koje sam video, a koje su pisali američki kritičari tiču se upravo visoke zahtevnosti Campove naracije, koja je strukturalno kompleksna, sledi nekoliko različitih ritmova za različite likove i, a što je posebno primetno, menja mesto i vreme radnje često i bez najave, ubacujući pred kameru likove čiji značaj ne znamo unapred i ponekada se moramo i vraćati unatrag da bismo sklopili celu priču. Ovo je svakako i element koji dovodi u pitanje preporučivanje ovog stripa bez ikakvih rezervi. Ako je dopušteno da opet potegnem paralelu sa Watchmenom, genije Mooreovog i Gibbonsovog rada je bio između ostalog upravo u tom – ne mogu da naglasim koliko ekstremno – disciplinovanom pripovedanju koje je jako kompleksne teme i karakterizacije spakovalo u pitku, za konzumaciju beznapornu formu. 20th Century Men je, u kontrastu, strip koji od čitaoca zahteva da sam popunjava praznine, da se vraća natrag, da prepozna promene tempa i ritma, uhvati akcente koji možda nisu uvek očigledni, da isprati dugačke epizode poetičnog teksta za koje nismo sigurni da li je bitan zbog informacije ili zbog emocije itd.
Jedna stvar je sigurna, a to je da Stipan Morian, ako je želi, ima svetlu budućnost u američkom stripu. Ovo je, ponoviću njegov debitantski rad za Amerikance ali ja zaista ne znam da li je ovaj čovek do sada nešto objavio i u Hrvatskoj – njegovi tragovi po Internetu pokazuju samo standardni Deviant Art i Artstation program ilustracija i vežbi. Utoliko je šokantnije koliko je Morian ZREO pripovedač koji ne samo da razume kako da složene narative i agresivne tranzicije između scena spakuje na efektne i ekonomične načine već i koji radi perfektnu karakterizaciju, i misli o svakoj pojedinosti, od izraza lica, do nivoa detalja u individualnim scenama, kako bi se istaklo ono što je važno u svakoj od njih. Morianovi kolori su jednako dobri kao njegov crtež, sa očiglednim haljajtima u scenama borbe i destrukcije pred kraj serijala, ali sa generalno izvanrednim radom tokom celog stripa.
20th Century Men je, a ovo je najjednostavniji način na koji mogu da strip da preporučim, naslov za više od jednog čitanja. Na prvo čitanje bićete opčinjeni kvalitetom crteža i kolora, poetikom teksta, jakom a dostojanstveno plasiranom emocijom, zrelim likovima i mudro upetljanom istorijom i istorijom popularne kulture. A na druge i ona kasnija ćete ulaziti dublje u značenja mnogih elemenata teksta (i crteža), shvatati kako se kulture i sistemi upravljanja društvom koje strip prikazuje postavljaju jedni naspram drugih i zašto se neke stvari odvijaju onakao kako nam je pokazano. Možda ćete, kao i mnogi kritičari, zaključiti da pred sobom imate remek delo, ali čak i da se to ne desi, znaćete da ste pročitali nešto izuzetno i, u trenutnom krajoliku američkog mejnstrim stripa – unikatno. Camp i Morian bez sumnje imaju svetlju budućnost u ovoj industriji, samo ako je žele, a vi ovaj strip možete u pojedinačnim epizodama putem Amazona kupiti ovde ili čekati kolekciju koja izlazi u Maju.
