Iako sam imao najbolju nameru da pogledam jedan od najnovijih filmova Džekija Čena, u meni je valjda prevagnuo osećaj dužnosti pa sam državnički, zrelo i odgovorno pogledao belgijski film Dealer snimljen 2021. godine kao celovečernji režiserski debi za jednog od poznatijih belgijskih televizijskih i bioskopskih glumaca modernog doba. Jeroen Perceval je pre Dealera režirao jedan kratki film, August iz 2014. godine, o dečaku koji uči neke teške lekcije u životu, a onda je i Dealer, delom zasnovan na njegovim iskustvima iz detinjstva i mladosti, film o četrnaestogodišnjaku koji diluje kokain na briselskim ulicama i, pa, uči neke teške lekcije o životu…
Perceval je oba ova filma i napisao i režirao i Dealer ima vrlo izraženu ambiciju da o teškoj temi progovori bez zadrški i rezervi, bacajući gledaocu pravo u lice te neke mučne realnosti života u jednoj od ikoničkih zapadnih metropola. Sve što možete da zamislite, videćete u ovom filmu.* I muškarca koji u kokainskom zanosu ima snošaj sa dve žene koje, dok on priprema svoju erekciju, zabavljaju jedna drugu kuniligvalnim tehnikama, i maloletnike spakovane u gepeke automobila, mučene tejzerom i nožem, decu koja diluju na ulicama i po klubovima gde glumci i manekenke plešu, šmrču i vataju se kao da sutra ne postoji, i dečake koji se međusobno tuku i jedni drugima objašnjavaju da su veliki jebači, četrnaestogodišnjaka kako radi heroin sa odraslima, od kojih bi jedan da sa njim ostvari i snošaj, čak i nekoliko kadrova avangardnog pozorišta. Naravno, jedan od glavnih problema umetnosti koja pokušava da bude što sirovije realna je to da rizikuje da ostavi utisak pukog nizanja klišea, čak i kad su ti klišei šokantni. Čak i kad su ti klišei zbilja prepisani iz nečijeg života. Teške lekcije kojima nas Dealer uči su, između ostalog, da što se umetnosti tiče, nije dovoljno samo pokazati stvari koje se dešavaju u životu i da nedostatak nekakve jasnije estetske namere zna da joj našteti.
*OK, možda ne baš TO, ili TO, ili… o jebote, za TO se u moje vreme išlo na doživotnu robiju
No, da ne mračim odmah na početku, nije Dealer tako loš film koliko smo mnoge od ovih stvari već gledali, napravljene kompetentnije. Njegov glavni adut je svakako mladi glumac Sverre Rous kome je ovo bio filmski debi i koji svoju ulogu klinca „iz doma“ što diluje po gradu odrađuje na momente vrlo uverljivo.
Ono što je zanimljivo je da njegov Johnny nije ono što bismo doživljavali kao tipično dete koje stoji na ulici i poluglasnim šapatom pita prolaznike jel’ bi da kupe malo belog. Johnny nije nacionalna manjina – Flamanac je – i ne dolazi iz tipično depriviranog socijalnog miljea. Njegova majka je zapravo slikarka i mada to znači da para nema baš mnogo i baš uvek u njihovim životima, Johnnyjeva tezga koja se tiče prodaje gudre ne dolazi prevashodno kao posledica nužde da se ne umre od gladi. Film, a ovo je sasvim moguće ta lična dimenzija koju je Perceval upisao u njega, zapravo ne zauzima tipično (i očekivano) levičarski stav u kome se društvene okolnosti poput siromaštva i socijalne isključenosti kodifikuju kao glavi uzroci maloletničkog kriminala. Dealer se znatno jače okreće u smeru kritike belgijskog (i generalno zapadnog) društva kao potonulog u dekadenciju i što duže gledate film sve jači vam je utisak da bi ovako nešto producirao Đorđe Vukadinović, napisao Miša Đurković a režirao Boško Obradović da živimo u paralelnom univerzumu gde bi njih trojica umesto svojih današnjih profesija bili filmmejkeri.
Ne tvrdim da je Perceval sad neki razulareni desničar, da se razumemo, ali jeste primetno da njegovoj društvenoj kritici u Dealeru sasvim nedostaje element dijalektičkog materijalizma koji bi povezao neke ekonomske i socijalne okolnosti sa nekim formama socijalnog ponašanja. Umesto toga, Perceval kao da polazi od premise da su ljudi govna i da se od govana ne može očekivati ništa drugo do još govana, a poruka ovog filma, ako je uopšte ima, svakako bi mogla da se nađe na nekom desnom kraju spektra. Nije to čak ni sad nešto prikriveno, iako film ne ide u pamfletsko objašnjavanje, pa se lako mogu identifikovati mnogi desničarski tropi: glavni junak je dečak što izrasta u problem jer nema očinsku figuru u životu. Očinske figure u životu nema jer se majka jebala iz zabave pa se malo zanela a posle rodila dete i valjda mislila da će da ga podiže društvo dok ona brlja po svojim platnima i misli da pravi „umetnost“ koju niko ne kupuje, mesto da kuva ručak i oprema sina za vojsku. Da ne pominjemo da majka pati od psihotičnih poremećaja a društvo joj i dalje dopušta da se donekle stara o sinu, mada Johnny zapravo provodi popodneva i večeri u domu za, jelte, pomoć deci bez (adekvatnog) roditeljskog staranja (to jest kad se ne iskrade da diluje), a i taj dom se pokazuje kao dobronameran ali naravno neodgovoran jer štićenike daju na staranje drugi odraslim osobama koje im nisu ni rod ni pomoz bog, samo na lepe oči i čvrst stisak ruke.
Da budem fer, ovo „desničarsko“ kritikovanje nema u sebi crtu nekakve ksenofobije, i pre svega se bavi dekadencijom društva starosedelaca, pa je ono zaokruženo i prikazom pomenutog avangardnog pozorišta kao maltene parodije umetnosti, sa glavnim glumcem predstave koji izvikuje dubokoumne misli u mikrofon na pozornici ne bi li publici otkrio neke bolne tajne o životu („šest meseci nisam izgovorio ni jednu repliku napisanu u scenariju!“ hvali se on u jednom klubu kasnije) a onda ide u iznajmljeni stan da šmrče koku, trpa tetovirane kučke i posle, dok one spavaju, snima u veceu plačljive glasovne poruke za ženu u koju je i dalje zaljubljen a ona ga neće.
Film, dakle, eksplicitno odrasle i nominalno odgovorne osobe, što pripadaju umetničkom miljeu, prikazuje kao nezrele, neodgovorne, nedorasle da se staraju čak ni o sebi a kamoli o nekakvoj deci, a za dodatnu dimenziju te desničarske društvene kritike prikazuje institucije sistema kao impotentne ali i ultimativno nedovoljno zainteresovane za Johnnyjevu sudbinu – ni uprava doma ali ni policija sa kojom Johnny ima jedan od mnogih susreta na početku filma ne pokazuju skoro ni malo ambicije da se bave njegovom dobrobiti i manje-više računaju da je on sa četrnaest godina dovoljno zreo da razume šta treba a šta ne treba da radi i da ga treba tretirati kao zrelu osobu.
Sve to, jelte, na gomili nije onako kako bih JA pisao i snimao ovakav film, ali nije u tome problem Dealera. Problem je, kako rekoh što je i sve ovo nabrojano jedna hrpa klišea i film ne pravi dovoljno napora da se od klišea odlepi. Naprotiv, on ih vrlo rado koristi kao prečice do cilja u kome će gledaoca opomenuti da je nešto trulo u, jelte, savremenom društvu, da ono svoju decu ne čuva, prepušta je ulici, a ulica tu decu može i da ubije.
Perceval je kompetentan režiser ako pričamo o sažimanju pripovedanja i moj subjektivni utisak je da jedno pola filma otpada na montaže u kojima narativ protrčava kroz duže vremenske periode serijom brzih rezova i prikaza likova kako nešto rade i da to nešto označava značajnu aktivnost u njihovim životima. I mada je to samo za sebe efikasna tehnika, ima razloga što je ozbiljni režiseri koriste retko, razređeno, možda jednom tokom filma ili dvaput ako je film dugačak. No, Perceval je koristi na svakih nekoliko minuta i dok su ovo dobro urađene montaže, gde brzi rezovi i promene ugla kamere imaju svoju funkciju, opšti utisak je na kraju kao da autori filma naprosto nemaju strpljenja da sednu i pripovedaju već da publici gotovo eksplicitno kažu „dobro, sad vi već znate šta se ovde dešava pa da ne gubimo vreme“. Ovo filmu oduzima karakter i osnažuje utisak da gledamo nisku klišea pokupljenih iz bezbrojnih drugih filmova što su se bavili maloletničkim kriminalom.
U čisto vizuelnom smislu Dealer ima izvestan karakter, sa jakim bojama, pogotovo tokom čestih noćnih scena gde neonska svetla čine uspeo kontrast tmini, ali priznajem da sam se brzo umorio od ideje da će ceo film biti snimljen iz ruke i sašiven od količine rezova na koju bi verovatno i George Miller malo podrignuo, potapšao montažera po ramenu i rekao mu „dobro je, rođo, odmori malo.“ Ovde je svakako na delu i to da sam ja zaista star čovek, čiji je vizuelni ukus formiran pre skoro pet decenija i da kada vidim film koji naprosto ne haje za to kako se kadriraju scene (jer ionako svaki kadar traje svega par sekundi), koga likovnost kao da ni malo ne zanima, to meni odmah sugeriše nekompetenciju radije nego svestan estetski izbor. Ali stoji i da ovde estetike ima veoma malo, a i kada je ima ona je banalna.
Da ne bude zabune, kamera i osvetljenje su vrlo dobri, film ima lepe boje i naleti se tu na po koju umešno realizovanu ideju (na primer kako film često prikazuje glumca Antonyja – a koji postaje surogat-očinska figura za Johnnyja nakon što odbije da ga prijavu policiji za krađu novčanika i krene da kupuje kokain od njega – iz donjeg rakursa, dajući nam sugestiju o tome kako ga vidi sam Johnny), ali generalno film je isuviše nervozan u montaži da bi ijedna scena mogla da zaista prodiše. Primetno je kako scene snimljene u kolima odmah imaju „filmskiji“ osećaj jer ovde nema prostora za previše uglova snimanja i rezovi su umireniji, prateći replike u dijalogu, naspram ostatka filma koji skoro da baštini estetiku pojedinih JuTjubera koji seku čak i pauze da udahnu između dve rečenice kako ništa gledaoca ne bi izvelo iz vratolomnog tempa.
Ovo filmu izazito oduzima na karakteru a to je šteta jer se glumci priično trude, posebno Ben Segers čiji Antony je poznati, cenjeni glumac, najbliže superzvezdi što Brisel može da podnese – lik kome on uspeva da podari prilično debljine i kompleksnosti sugerišući nekada ambicioznog umetnika koji je naprosto zastranio u kokain i seks i mada se još uvek seća značenja reči kao što su „lepota“ i „ljubav“, u praksi ih zamenjuje instant-šotovima najbližeg stimulansa. Antony je i Johnnyjeva potencijalna karta za izlazak iz, jelte, sveta maloletničkog kriminala, pogotovo kada u jednom momentu naprasno odluči da klinca „spase“ i natera ga da obeća da će prestati da diluje ako on prestane da radi koku. Podsticaj dečaku da ostvari svoj san o tome da i sam postane glumac daje Antonyju i kratkovečni utisak da konačno radi nešto korisno i plemenito u životu, ali naravno da film nikome od njih ne obezbeđuje hepiend.
Sa druge strane je krupni diler Luca (igra ga Bart Hollanders jer naravno da bi bilo problematično da je jedini ozbiljan kriminalac u ovom filmu pripadnik neke od manjina), druga pseudoočinska figura za Johnnyja, tetovirani lik koji klince vezuje uz sebe kombinacijom straha od kazne, izjava ljubavi i nekakve harizme koja se očitava u tetovažama i frizuri. Luca je mangaš koji klince ozbiljno zloupotrebljava dok im istovremeno objašnjava da nikog bližeg od njega nemaju i Johnnyjevo lutanje od jednog do drugog pseudooca je u srži drame ovog filma.
Ali zato je i šteta što je glumcima, a koji su očigledno bili raspoloženi da ostave utisak i kreiraju KARAKTERE dat tako banalan, jedva uslužan tekst da ga izgovaraju. Možda je Perceval i ovde išao naprosto na „realizam“ ali primetno je koliko se Hollanders trudi da projektuje PERSONU malog kriminalca koji zamišlja da je veliki šmeker a da je u njegove replike uloženo malo rada i razmišljanja. Možda je, a ovo ne smem da tvrdim, ali možda je i ovo naprosto sindrom koji često vidimo u savremenom evropskom filmu, gde glumci improvizuju dijaloge na licu mesta, kako bi sve zvučalo autentičnije i Dealeru ovo daje efekat banalnosti, ostavljajući glumce da glumataju umesto da glume.
Da sumiramo: Dealer je film koji zapravo prilično snažno beži od estetizacije svog materijala, verovatno se vodeći idejom da time priča priču bližu, jelte, istini, ali ovo, mislim, dosta radi u korist njegove štete. Kamera i svetlo su u par scena gde se vodilo računa o kadriranju i likovnosti (na primer kada Johnny sprejem šara po ogledalu, ili kadrovi iz pozorišta) pokazuju da je tu itekako bilo i znanja i umeća da se napravi vizuelno interesantniji i simbolički snažniji rad ali je ovo žrtvovano brzim rezovima, maltne nasumičnim kadrovima iz ruke i montažama. Slično tome, tekst je tek uslužnog kvaliteta i imam utisak da izdaje glumce koji se veoma trude. Otud je ovo podsećanje da umetnost ne treba da doslovno priča istinu već da svojom snagom opsene koja se bavi isključivo nestvarnim, tu istinu učini prepoznatljivom za onog koji sa umetnošću ima posla, kroz interakciju i refleksiju. Dealer u svojim poslednjim scenama pokazuje da čak i ovo razume, nudeći svoju najbolju montažu u samom finalu filma, konačno raskidajući sa „istinom“ i upadajući u čistu fantaziju. I jasno je da mu je ovo nedostajalo sve vreme. Likovi kojima smo mogli da poverujemo, da su glumci imali scene sa više prostora da glume i boljim tekstom da ga izgovore, su bili potencijal koji Dealer nije iskoristio pa smo završili sa oporom ali na kraju isuviše klišeiziranom pričom što ostavlja jedva nešto više od neprijatnog ukusa u ustima.
