Ove nedelje metalna ponuda je bila mršavija, valjda zbog predizborne šutnje. Dobro, izašao je novi Vampire koga ovde nećemo prikazati jer ga nema za legalno besplatno slušanje a mi ipak u prvom redu mislimo na raju (album je inače, vrlo solidan ako volite taj neki „komercijalniji“ black/ thrash), a izašao je i novi Lamb of God koga takođe nećemo prikazati jer ja zaspim na pola svake njihove pesme. No, prikazaćemo mnogo toga dobrog iz oblasti blek metala, grajndkora, duma, slema…
OK, koliko vas očekuje da čuje ne podnošljiv, ne prihvatljiv, ne prosečan, nego UBITAČAN blek metal iz, čekajte da proverim… Kentakija??? Ali, evo, upravo smo dobili drugi album dua Fornicus, i Sulphuric Omnipotence je baš to – ubitačan album. Bend je započeo kao death metal projekat sa black uticajima da bi tokom vremena mutirao u uglavnom blek metal, ali zadržavajući plemenite elemente death metala. Ovo se posebno očitava u sporijim delovima pesama gde Fornicus majstorski melju slušaoca moćnim death-doom (i slam) rifovima i masivnošću. No, dobar deo ploče otpada na pakleno blek metal prženje, i bend ovde savršeno spaja bestijalnu, eksplozivnu dimenziju blek metala sa njegovim hipnotičkim kvalitetima, kreirajući muziku koja ume da bude i živa i dinamična ali i da vas očas dovede u izmenjeno stanje svesti svojim spiralnim, u sebe uvrćućim temama i monotonim a ubistvenim ritmom. Fornicus imaju i rifove i atmosferu, i blek metal ekstrovertnost i death metal hermetičnost i kao da su mene pitali kakav album da snime sa svojim odličnim detaljima ali još boljom celinom koja razume i kako treba da se menjaju tempo i atmosfera. Jedina moja zamerka odnosi se na dosta glasan master pa iako sam čuo i mnogo gore ove nedelje, nije da ne bih voleo da su Fornicus ovde obratili malo više pažnje na dinamiku. Svejedno, ovo je praktično remek-delo:
https://fornicus.bandcamp.com/album/sulphuric-omnipotence
Italijanski kvartet Heruka ima vrlo dobar drugi album, No Sun Dared Pass Our Windows koji od omota, preko produkcije pa do maštovitih i energičnih aranžmana daje veoma lep program. Italijani siraju od početka stoleća ali su albume počeli da izdaju tek ove poslednje dve godine i vidi se da je tu dosta ideja krčkano azvuk i filozofija benda pažljivo brušeni. No Sun Dared Pass Our Windows je kolekcija melodičnih (povremeno neodoljivo zarazno melodičnih – slušajte naslovnu pesmu) i žestokih pesama koje lako menjaju tempo i ritam i čuvaju tečnu, vižljastu formu. Naravno, meni posebno godi što Heruka ima dobre, pamtljive rifove i što svira brzo ali ono što je zapravo najbolje kod benda je što i pored brzine i žestine, muzika deluje razgovetno i prijateljski, bez za blek metal uobičajenog antagonizma spram slušaoca. Bend je i tekstualno zainteresovan za širi spektar tema i uz sve te sjajne muzičke momente na albumu, ovo je jedna odlična ploča, laka za preporučivanje i prijatelju i neprijatelju:
https://herukaproject.bandcamp.com/album/no-sun-dared-pass-our-windows
Britanski Grimsteed je inspirisan Warhammerom 40K, što je, jelte, relativno bajkovita naučna fantastika, no njihova muzika je prilično napredna i intrigantna. Pričamo o blek metalu koji u fullu koristi činjenicu da se kreira kako bi oslikao univerzum u kome svemirski marinci ratuju sa orkovima i sličnim fantazijskim bićima, pa su ove pesme epske i veličanstvene (a tekstovi se koncentrišu na Horus Heresy) ali na jedan „svemirskiji“ način nego što je u blek metalu inače standard. Naravno, znamo da se i Anaal Nathrakh inspirišu WH40K ikonografijom, ali Grimsteed imaju sasvim svoj zvuk koji je, kako rekoh, veoma epski ali dovoljno originalan pa je EP Ecclisia Hereticus, prvo izdanje ovog benda, prilično prijatan za slušanje.
https://grimsteed.bandcamp.com/album/ecclisia-hereticus
Atlantćani Amidst the Withering imaju treći album i Such Devils We Shame je solidna demonstracija njihovog simfonijskog black metala koji uspeva da ima svu pompu kakva se inače vezuje za ovakvu muziku a da ipak deluje i manje kičasto od proseka. Zašto je tako, nisam siguran, ali ovo su svakako dobro napisane pesme kojima nakićeni aranžmani lepo stoje i imaju kvalitetan narativni sloj. Bend je i odlično produciran pa je ovo veoma preporučljiv album za sve koji u blek metalu traže više sofisticiranosti a manje suve agresije, a da ipak nisu skloni nekakvim avangardnim strategijama:
https://amidstthewithering.bandcamp.com/album/such-devils-we-shame
Njujorčani Naruuth, kako sa Njujrkom već zna da bude, sviraju intrigantan, ekspresivan blek metal na svom prvom EP-ju, Naruth 0.6-I. Njihova je muzika u ove tri pesme možda za nijansu tradicionalnija od onog što ja inače doživljavam kao „njujorški“ blek metal zvuk ali ona svakako ima tu „indie punk“ komponentu koja je za njega karakteristična i taj odličan balans emotivne ekspresivnosti i žestine kakav meni prija. Bend koji treba zapamtiti, a koliko blek metal sastava iz Kvinsa uopšte znate?
https://naruth.bandcamp.com/album/naruth-06-i
Brazilci Amplexus Mortem su veoma diskografski aktivni poslednjih meseci pa evo i novog singla, Ruin and Destruction of Being koji je tri i po minuta nemilosrednog, zakucavačkog blek metala sa solidnim aranžiranjem i odličnom muzičkom izvedbom. Snimak je lišen dinamike, ali bend to, slutim, tako i želi, odlučujući se da vam uši iscrpi dok se ne predate. Ali fino je:
https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/ruin-and-destruction-of-being
Odličan atmosferični (pa malo i post) blek metal od strane ruske postave EVA. Ovo je vrlo hermetična ponuda: album se zove CMXCIX i sve pesme su označene samo rimskim brojevima, bez tekstova pa čak i navođenja koliko bend ima članova, ali je muzika vrhunska, sa izvrsno držanom tenzijom koja se oslobađa u umešno upredenim momentima setne melodije međ agresivnu, munjevitu svirku. Bend ima taman, prijatan zvuk, svira kao dobro podmazani stroj a pevanje je odlično i EVA nudi blek metal koji, iako zapravo vrlo svedeno poteže tipične atmosferičarske alatke, za moje uši nudi izuzetan, prijemčiv zvuk i uzbudljivu atmosferu. Izvanredan debi:
https://evafromkarelia.bandcamp.com/album/cmxcix
Šveđani Revenge Prevails na svom trećem albumu, Habitats, lepo kombinuju melodičnost i promenljivu dinamiku pesma, sa sigurnošću se krećući od sanjivih, atmosferičnih meditacija pa do blastbita. Pesme su sklopljene od kompleksnih, razvijenih tema a bend je veoma spretan u njihovom aranžiranju, promenama ritma i dinamike da muziku koja je suštinski složena predstavi kao nešto prirodno i ugodno za praćenje. Pritom je mešanje oštrih, vrištavih vokala gitariste Josefa Svenssona sa prijatnim melodičnim pevom basistkinje Isabelle Ramare odlično pogođeno i oplemenjuje ove i inače intrigantne pesme. Odlično:
https://revengeprevails.bandcamp.com/album/habitats
Takođe iz Švedske dolaze Ond Vind čiji je prvi demo, nazvan samo Demo, dijametralno suprotan po stilu ali i sam vrlo dobar. Ovo je old school black metal sa sirovom, uzbudljivom muzikom koja seže unazad do Venoma i Motorheada da se zakiti primalnim šarmom ekstremnijeg metala i to, uz garažni zvuk i dobre rifove, odlično funkcioniše:
https://ondvind.bandcamp.com/album/demo
Moonthoth je polsjki jednočlani projekat koji postoji još od 2001. godine ali se, uprkos nekolikim demo snimcima tokom decenija, tek sada dočepao prvog albuma. No, Zmora je dosta zrela i za uho prijatna ploča pa nije ni loše da ju je autor, Nocturnal, pustio da se krčka toliko vremena. Ovo je, usudiću se da kažem vrlo „polsjka“ ploča sa odličnim miksom nežnih, prijatnih melodija, melanholične atmosfere i ipak preteće i agresivne svirke. Nocturnal je očigledno godinama tesao ove pesme i to se čuje i u kvalitetu rifova i tema, ali i u načinu na koji su kompozicije aranžirane da budu žive i dinamične bez obzira na tempo. Ja, naravno, veoma volim kako Moonthoth odlično zvuči kad Nocturnal doda gas (čuti naslovnu pesmu koja je izvrsna), ali i spore pesme ovde imaju energiju i drže slušaoca na ivici sedišta. Sjajan debi album, pa makar bio porađan decenijama.
https://moonthoth.bandcamp.com/album/zmora
Belorusi Яр (to jest, Jar, ako ovde ima ikoga ko se prodao NATO-u i ne zna kako se ovo čita) se na promo fotkama slikaju sa gajdama, tamburama i drugim „etničkim“ instumentima ali kad preslušate njihov ovogodišnji EP, Zvarot, to su četiri pesme ipak u suštini blek metala. Mada, naravno, sa dosta folk elemenata. U osnovi je melodični, ali punokrvni metal, dakle, sa prijatnim melodijama pozajmljenim iz tradicije i povremenom frulom koja se nazre ispod koljačkih gitara i razigranih bubnjeva. Svakako će prijati metalcima mada se, pogotovo zbog agresivnog, vrištavog vokala, pitam da li je bend propustio šansu za krosover u „širu“ kulturu. No, kad čujemo kako ovi ljudi sviraju, ipak bi se reklo da se Яр ne interesuju za svetsku slav i i nastupe na Evroviziji i da vole svoj paganski, tradicionalni zvuk spakovan u zaglušujući metal zvuk. Bend je u prošlosti imao neke dodire sa nacističkim strujama u blek metalu – što je žalosna stvar koju morate da proveravate kod maltene svakog evropskog blek metal benda koji koristi atribut „paganski“ za svoje stvaralaštvo – ali pošto sada izdaju za brazilski Hammer of Damnation, nadam se da je to sve iza njih i da su se opametili. Jer, Zvarot je prilično dobra ploča:
Za vrlo old school ugođaj ali sa kvalitetnom savremenom produkcijom, Iron Bonehead Productions nas je obradovao debi albumom italijansko/ danskog kvarteta The Rite. Liturgy of the Black je ploča pod nimalo prikrivenim, jakim uticajima Bathory ali i Venom i drugih ’80s prvoboraca sa svojim jednostavnim, pamtljivim rifovima, užasnim, promuklim pevanjem i odmerenim tempom koji prioritizuje težinu i epski ugođaj nad brzinom. No, ovo nije „spora“ muzika i bend umešno kanališe napetost i eksplozivna oslobađanja iste dok valja prostačke, napaljujuće gitarske teme i ritmove kao stvorene za masovnu šutku na koncertima. Vrlo dobro:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/the-rite-liturgy-of-the-black
Telavivski simfoničari The Bishop of Hexen su napravili pauzu od četrnaest godina između prvog albuma i ovogodišnjeg opusa, The Death Masquerade ali će, makar, njihova publika biti zadovoljna ovim nastavkim. Barem mislim, nisam ja baš ciljna grupa za ovu ploču, no čini mi se da se može ceniti veoma naglašena teatralnost muzike koju The Bishop of Hexen pišu i izvode uz očigledno veliko razmišljanje o aranžmanima u kojim dominiraju sintetičke orkestracije za taj neki veličanstveni ugođaj. Moj problem sa ovakvom muzikom je često u produkciji koja je, i ovde, izrazito prenatrpana i miks naprosto ne uspeva da iznese sve što treba: bubnjevi su, recimo, prenaglašeni, gitare se jedva čuju ispod razularenih sinti-gudača i tako to. Opet, publika koja to BAŠ tako voli verovatno će uživati u ovom albumu. Meni je to više podsećanje da tražim nešto malčice urednije od simfonijskog blek metala, ali cenim veliki trud oko aranžmana:
https://dusktone.bandcamp.com/album/the-death-masquerade
I Španjolski Aversio Humanitatis su napravili dugačku pauzu posle prvog albuma a u njihovom slučaju, devet godina kasnije izašli Behold the Silent Dwellers je autoritativna i impresivna ploča žestokog, atmosferičnog ali mišićavog blek metala. Madriđani, iako dosta polažu na atmosferu i opšti ugođaj, sviraju vrlo ubedljivo, sa mnogo negativne, mračne energije i dobrih ideja kako da upravljaju tom pomenutom atmosferom i oblikuju različita raspoloženja naprednim harmonskim radom. Naravno, ja sam prostak koji se pali na muziku kad god je ona brza ali Aversio Humanitatis zaista savršeno vladaju atmosferom i dinamikom ove ploče:
https://aversiohumanitatis.bandcamp.com/album/behold-the-silent-dwellers
Stoner! Kad vam se bend zove Fogteeth, EP se zove Lowlife Blues & Fuzzed Up Grooves a prva pesma na njemu Couchstronaut, onda ste nekome ko bi da vam radi reklamu ostavili jako malo prostora da kreira intrigu. Ovi Finci su, dakle, toliko stereotipan stoner metal bend da je to ko iz vica. Ali nisu ni rđavi, nudeći tri duže, tripozne pesme solidno snimljenih instrumentala sa masivnim rifovima i masnom, wah-wahom ofarbanom gitarom. Ipak, ovo jeste stereotipno, tako da ne treba očekivati da bend koji je ovoliko neposredan u najavljivanju svog izraza sad tu nešto iznenadi. Ali je slušljivo:
https://fogteeth.bandcamp.com/album/lowlife-blues-fuzzed-up-grooves-2
Varaždinski Sten Mol ima novi EP i Final Days su četiri pesme sporog, jakog stoner metala sa malo psihodelije i malo grandža umešanih u recept. Ovo je lepo producirano i solidno odsvirano a same kompozicije su komplikovanije i, eh, možda i malo progresivnije od uobičajene stonerske formule koja se najviše oslanja na spontanost i improvizaciju. Sten Mol su pustili da prođe dosta vremena između poslednjeg izdanja i ovog najnovijeg pa se zrelost i nakupljene ideje dobro čuju:
https://stenmol.bandcamp.com/album/final-days
Belgijski Voidian – inače iz mesta koje se zove Limburg – su svoj debi album nazvali malo nezgrapno Through Eyes of the Flame ali ako im gramatika engleskog jezika nije jača strana, muzika im nije rđava. Ovo je doom metal sa dosta lepršavom izvedbom i naklonošću ka post-metal rešenjima, bežeći od strogo bluzerske ili strogo romantičarske interpretacije ove muzike. Tako da Voidian imaju dosta svežih ideja i prijatnih rešenja i mada je miks prilično egzotičan, ovo je interesantno za slušanje:
https://voidian.bandcamp.com/album/through-eyes-of-the-flame
Album nedelje nam stiže iz Alstera. Unbelievable Lake su Severni Irci čiji album Forgive je jedna jedina kompozicija, duga 43 minuta i 34 sekunde FANTASTIČNE psihodelije. Nije ovo idealno snimljeno i miksovano, ali jeste idealno napravljeno i odsvirano sa slojevima alikvotnih tonova koji se prostiru jedni preko drugih u blagoslovenoj nirvani buke, sa mikrofonijom, bas-dronovima, pa čak i korektnim, vrlo prijatnim rok gruvom, a bend sve ovo provlači svirajući zajedno, uživo, u jednom cugu, pa još u crkvi! Unbelievable Lake su kao neka garažnija verzija Om i ovo je album za mnogaja, vrlo posvećena slušanja:
https://unbelievablelake.bandcamp.com/album/forgive
Francuzi Sendwood su „metal rok duo sa bluz-pank stavom“, kako sami kažu. Njihov singl Closure nudi dve pesmice lepog roka koji gitarom, bubnjem i odličnim pevanjem kreira dovoljno poletne atmosfere, dobrog gruva i pamtljivih melodija da poželim da čujem ceo album ovakve muzike. Idealno snimljen sa malo više dinamike:
https://sendwood.bandcamp.com/album/ep-closure
Argentinci Fabricantes su „progresivni stoner rock/ metal“ bend i to u praksi znači da je njihov treći album, El alquimista zapravo prilično užurbana ploča komplikovanih gitarskih pletenica i neparnih ritmova, kao da bend dolazi iz Rock in Opposition škole. No, veoma heavy zvuk, sa udaračkim bubnjem, ogromnom bas gitarom i prkosnom distorzijom na razigranoj gitari ovo ipak zbilja dovodi u propisnu metal orbitu. Naravno, muzika je sva instrumentalna a master dosta bučan ali Fabricantes uspevaju da jednu u suštini dosta matematičarsku muziku sviraju sa dovoljno vatre da ona zvuči spontano i poletno i ovaj album se vrlo lepo sluša:
https://fabricantes.bandcamp.com/album/el-alquimista
Gadan, disonantan blackened doom metal dobijamo na trećem albumu kanadskih Vile Creature koji se zove Glory, Glory! Apathy Took Helm! Ako vam taj naziv deluje sumnjivo, pa, Vile Creasture nisu „običan“ blackened doom duo, već ekipa koja udara jak akcenat na veganizam i kvir tematiku što je za, ajde da kažemo, „standardni“ ekstremni metal i dalje prilično egzotično. Barem kada je ovako prominentno. No, Glory, Glory! Apathy Took Helm! Je zapravo vrlo solidna ploča čak i kada niste svesni njene tematike, koristeći svoj abrazivni formalizam da zapravo probije kalup i ovaploti se kao album koji lepo spaja ekstremni metal sa meditativnijim, drone strategijama. Ovo je vrlo funkcionalna kombinacija izrazito teške i konfrontativne muzike sa mirnim, ali i umirujućim pasažima i mada mi se prethodni album benda prilično dopao onomad, ovo je vrlo lepa demonstracija daljeg sazrevanja i shvatanja kako uhvatiti svu tu energiju za rogove i usmeriti je na pravu stranu. Fino:
https://vilecreature.bandcamp.com/album/glory-glory-apathy-took-helm
Moram da priznam da mi je, posebno posle Vile Creature, treći album mančesterskih Atavist isprva izazvao pomalo averzije. No, III: Absolution je verovatno ploča namenjena manje nervoznim osobama od mene. Ovo je, barem u prvoj pesmi doom metal koji je sasvim prigrlio postrokerske harmonije i atmosfere i prilično se dobro oseća u njima, a taman kad sam ja počeo da se meškoljim i nerviram, bend se setio svojih death doom korena i pružio mi ono zbog čega sam došao. To je valjda i dokaz da treba da pazite čime otvarate album, jer da su sve pesme kao Loss, meni se ovo uopšte ne bi dopalo. No ostatak albuma ima više drone i death estetike i to je značajno bliže mom ukusu.
https://atavistdoom.bandcamp.com/album/iii-absolution
U januaru sam pohvalio prvi album losanđeleskih Bong Wizard, ponoviću još jednom, sjajno i duhovito nazvan Left Hand Pass. Naravno, pošto je ova godina takva kakva je, puna iznenađenja i preokreta, Januar mi deluje kao da je bio pre dve godine, mislim, bukvalno sam bio ubeđen da je Left Hand Pass iz 2018. godine i čudio se što ga zatičem među prikazima iz Januara. Pakao. Elem, novi EP, The Bong Remains the Same (GE-NI-JAL-NO!) je još jedan prijatan opus za sve kojima se album dopao, sastavljen od tri pesme EKSTREMNO teške i distorzirane svirke. Bong Wizard imaju toliko dobar, prirodno psihodeličan zvuk sa tim užasnim fazovima i masnim bubnjem da su sasvim svesni da su teme od tri-četri tona sve što nam treba da nas bace u nesvesticu, pa su ovo, iako prosti, istovremeno i monumentalni rifovi koji čoveka nagonski navode na metanisanje, zatvaranje očiju i plutanje u nekom prostoru izvan ovog našeg, običnog, svakodnevnog, banalnog. Meni se ovo toliko dopada da sam malo i uvređen što smo dobili samo tri pesme, mada je fer što je to ipak preko dvadeset minuta muzike. Bong Wizard su svakako suviše mračni i hermetični za „kežual“ slušaoca stoner muzike i ovo ima mnogo elemenata satanističkog doom metal zvuka u svojoj postavci ali meni je njihova hermetičnost i ekstremnost naprosto neodoljiva. Fenomenalno:
https://bongwizardofficial.bandcamp.com/album/the-bong-remains-the-same
Australijske siledžije, Pissrash imaju vrlo dobar drugi EP, Routes of Administration. Šest je to pesama vrištanja, odličnih rifova i muzike koja, iako se zvanično vodi kao sludge metal, zapravo mene više podseća na ’80s hardcore thrash i grindcore bendove sa svojim besom, tvrdoćom ali i pankerskom razmahanošću. Ovde, dakle, ima puno jakih d-beatova i njima ugođenih rifova a pevač, Jake, zvuči kao da se sprema da peva na audiciji za Cryptic Slaughter. Meni ovo mnogo prija:
https://pissrash.bandcamp.com/album/routes-of-administration
Brajtonski Scumbag College na albumu Final Year svira nešto što zovu dodgyasfuckcore i ovo je svakako kombinacija grindcorea, humora i parodije kakva nije za neka dubinska slušanja ali koja ima šarma. Ovakvi albumi su osamdesetih bili visokokonceptualna proizvodnja bendova poput Sore Throat, a sad ljudi takve stvari snimaju u svojim sobama. Progres!
https://scumbagcollege.bandcamp.com/album/final-year
Klasičan grindcore dobijamo na albumu Discography benda Forced Expression, a što podrazumeva čak 56 pesama snimljenih između 1995. i 1996. godine. Američki grindcore je tada cvetao pa je i ovo koloplet besa, buke, ali i interesantnih ideja, te nepokolebljivog hardcore stava. Vrlo old school i vrlo šarmantno:
https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/discography-3
Old Way iz Londona, ali u Ontariju, imaju odličan EP nazvan EP I – dakle, debi izdanje – sa pet pesama hermetičnog, ali udaračkog metala koji je negde između sludge boleštine, grindcore eksplozivnosti i hardcore punk neposrednosti. Zvuči dobro na papiru? Zvuči još bolje na zvučnicima, jer ovi Kanađani, iako pišu kratke pesme, u njih ulivaju dosta razmišljanja i, bogami, talenta za interesantne rifove, atmosfere i promene ritma, a ovo je i solidno miksovano pa ga preporučujem publici naklonjenoj ekstremnoj ali minimalističkoj mizici:
https://oldway.bandcamp.com/album/ep-i
Od GOMILA južnoameričkog ekstremnog metala koje zatrpavaju Bandcamp poslednjih meseci retko izdvojim ponešto jer je veliki broj toga toliko ružno produciran i toliko generički u izrazu da mi se ne da da slušam. Srećom, brazilski Carnal Atrocity je tačno na granici i sa miksom i sa muzikom. Ovo je jako bučan, prost i nestašan death metal koji radosno koketira sa grindcoreom i ima sve što treba: gruv, melodije, strast, poneki lep i pamtljiv rif. Miks je, da bude jasno, zaista na granici prihvatljivog, sa prebučnim, pa, SVIM kanalima, gde instrumenti – koji individualno nemaju rđav zvuk – jedni druge dave i bore se za mesto u masteru, ali Carnal Atrocity nekako uspevaju da im to profunkcioniše. Degenerescência je šarmantan „Hello World“ za bend za koji se nadam da će izbaciti još izdanja jer ovde ima puno zdravog materijala i prostora za sazrevanje.
https://carnalatrocity.bandcamp.com/album/degeneresc-ncia
Internal – novi projekat Trevora Vaughana iz Wound Man i drugih bendova – ne sviraju grindcore nego powerviolence ali to je dovoljno srodno. Njihov EP, Scrape, ima hijenu na omotu i deset pesama koje prolete dok trepnete, sa klasičnom kombinacijom spastične brzine i spore, mučne težine. Ako ste ikada voleli Spazz, volećete i ovo:
https://damienrecords666.bandcamp.com/album/scrape
Horror Pain Gore Death Productions imaju prilično atipično izdanje ove nedelje. Drugi album ričmondskih Carrion Vael je, tako, ogledni primer obožavanja i imitiranja uspešnijih kolega. Uspešnije kolege su, naravno, The Black Dahlia Murder ali God Killer, kako se album zove je, ako se prenebregne vrlo velika sličnost sa uzorom, takođe i odlično sklopljena ploča melodičnog death metala koji umešno koristi forme što su ih originatori uspostavili. Ovde dakle, ima simpatičnih neoklasičarskih izleta i odličnog dualnog pevanja, sve to spakovano u vema brz tempo i solidan zvuk pa Carrion Vael u nekim momentima i prevazilaze uzore. Solidna ploča:
https://hpgd.bandcamp.com/album/god-killer
20 Buck Spin su nas ove nedelje častili EP-jem doom metal sastava Spirit Adrift koji ne da nije doom nego nije ni metal. Angel & Abyss Redux EP je posebno izdanje za novu 20 Buck Spin inicijativu kojom se skluplja novac za NAACP Legal Defense Fund, što je plemenito a ploča je – pa, akustični rok? Ali lep, emotivan i onako, baš za stiskavac. Spirit Adrift su danas veliki bend i lepo je da poštuju i andergraund i ideje ravnopravnosti u društvu u ovoj meri a ako ste ikada želeli da čujete ovu dvojicu kako sviraju Rokyja Ericksona (I Think of Demons) ili Jimija Hendrixa (Little Wing) – sad možete. Obavezno, naravno jer ovo ne samo da su kultne pesme nego ih i Spirit Adrift lepo izvode:
https://listen.20buckspin.com/album/angel-abyss-redux-ep
U normalnim situacijama ja nisam neka publika za groove metal ali Sick Feel iz Karakasa su mi nekako lepo legli na svom drugom albumu, Chapters of Hate. Ovo je groove metal pravljen po formuli Cavalera Conspiracy, dakle, uglavnom rokanje i vrištanje, bez mnogo stvarnih groove delova, a uz elemente death metala (poput blastbitova) a gde se vidi da bend ipak baštini taj neki prijemčiviji, razgovetniji metal stil je uglavnom u tome da pesme imaju strofe i refrene kako to dolikuje nekoj „komercijalnijoj“ muzici. Venecuelanci naginju i u melodeath smeru – što opet nije neki meni omiljen žanr – ali i to funkcioniše jer simpatične melodične teme dobro presecaju trešerski rif-rad. Eto, ovaj album mi se dopao.
https://sickfeelvzla.bandcamp.com/album/chapters-of-hate-full-album-2020
Još malo groove metala (!!!) ali sada iz Australije stiže od benda Carbon Black iz Sidneja. Singl The One Who Knows My Name je tačno na granici nečeg što ja mogu da slušam jer iako ima te kriskornelovske vokale, ima i dosta dobre rifove i agresivan ritam pa, eto, u trenucima slabosti ja i to pustim:
https://carbon-black.bandcamp.com/album/the-one-who-knows-my-name
Cro-Mags nisu groove metal bend, naravno, ali jesu neka vrsta preteče ove muzike. Osamdesetih je ovaj njujorški hardcore bend pripadao crossover naporima koji su dolazili (ne samo) iz ovog grada i postavljao temelje za ono što će se dešavati krajem osamdesetih i u devedesetim godinama sa približavanjem između moshcore, groove metal i hip-hop scena. Naravno, mnogo toga sam mrzeo i tada a i danas ga ne mirišem, no prvi album Cro-Mags jeste klasik i mada sam za bend izgubio interesovanje nedugo potom i nisam pratio njihovu Hare Krišna fazu, interesovalo me je kako će zvučati nova ploča dvadeset godina posle poslednjeg pravog albuma kog su Harley Flanagan i ekipa simili. Harley je, naravno, 2012. godine i hapšen jer je nožem (i zubima!) napao kolegu iz benda, ali, eto, Cro-Mags i dalje postoje i In the Beginning čak nije ni loša ploča. Nije ni nešto zbog čega bi mi potekle suze ali ovo je sasvim korektan, tvrd, metaliziran hardcore sa navijačkim refrenima, brutalnim Harleyjevim pevanjem, prostačkim ali napaljivim metaliziranim hardkor rifovima i dobrim tempom. Priznajem da mi je prošlogodišnji Agnostic Front ipak bio za nijansu draži ali svejedno, In the Beginning je ubedljiva i za slušanje sasvim laka ploča koja podseća da je sa The Age of Quarrel ovaj bend imao zaista jedinstven zvuk na tadašnjoj NYHC sceni. Taj zvuk danas nije lako ponoviti pogotovo bez pevača Johna Josepha Bloodclota (koji, koliko sam razumeo, sada ima svoju verziju Cro-Mags pretpostavljam samo za žive nastupe), ali In the Beginning je prvi album ovog benda nakon 1986. godine koji mi zvuči kao logičan nastavak onoga čime me je bend privukao na The Age of Quarrel. Pa, nazdravlje:
https://www.youtube.com/watch?v=P4PpQUZZnAU
Kanađanin Robin Jordan je sav nesiguran da li je album, Taurus at War (a pod krinkom istoimenog projekta) zapravo dobar i vredi li da se sluša, ali tvrdi da je ulio mnogo svog ličnog u ploču i da je u pitanju praktično konceptualan album. I mislim, da ga umirimo odmah ako ovo čita uz pomoć Google Translatea, ovo je zapravo vrlo dobro. Muzički, Taurus at War se nastavlja na progresivni rok sedamdesetih i klasičan NWOBHM zvuk osamdesetih, uz odlično napisane pesme, odličnu svirku i Jordanovu „old school“ produkciju koja veoma pristaje ovim pesmama i daje im bogat, kvalitetan zvuk. Jordan je odličan muzičar i iako mu je pevanje možda najslabije od svega, i ono je zapravo prilično dobro većinu vremena, sa velikom pažnjom posvećenom aranžmanima i pametnom multitrekingu. Impresivno:
https://taurusatwar.bandcamp.com/album/taurus-at-war
Cult of Frey su engleski bend koji je osnovan još u prvoj polovini devedesetih ali su se u međuvremenu razilazili i sastajali, menjali ime pa se vraćali starom. Sve u svemu, njihov prvi pravi albm, By the Blood of Odin: Part 1 – Midgard izašao je tek ove nedelje i ako ste bili raspoloženi za malo pompeznog viking-metala… … sasvim je moguće da ćete biti razočarani. Cult of Frey svakako idu na epske melodije, spor svečan tempo i raspevane stihove što pričaju o ratu i Valhali ali ovo je toliko nemaštovita i slabo producirana muzika da bi stvarno trebalo da razmisle da je ostave Skandinavcima. Meni je ovo simpatično kao ideja ali implementacija je… slaba.
https://ukemrecords.bandcamp.com/album/by-the-blood-of-odin-part-1-midgard
Skull Metal sa Jukatana su bolji. Ovaj meksički trio se aktivirao u poslednjih par godina (iako postoji od 2006. godine) i posle nekoliko singlova, snimili su i album. SküllMetal ima deset pesama heavy metala koji se pretapa u thrash, recimo po formuli ranijih Anthrax i to je dobra formula i bend samo treba da prevaziđe neke tipično dečije bolesti, od neujednačenog kvaliteta snimka (pointilistički bubanj ali razmazane činele) pa do vokala koji iako peva na dopadljivom španskom, neće biti za svakoga. No bend, svira veoma dobro i ume da napravi dobre rifove (makar pozajmljujući od starijih kolega pa rifu dajući nešto svoje) a i zaista se trudi oko sonngrajtinga pa ovo vredi pustiti:
https://skullmetal1.bandcamp.com/album/sk-llmetal
Saber su bili stari američki heavy metal bend iz osamdesetih ali novi Saber, iz Los Anđelesa, čini mi se, nema veze sa njima. Ovaj bend je izdao singl sa dve pesme, Strike Of The Witch, a najavljuje album za 2021. godinu kao da će iko od nas uopšte tada biti živ, a taj singl je baš onako, sleazy ’80s metal kakav ja volim. Hoću da kažem, svirka je žestoka i kvalitetna a pevanje je skoro potpuno u falsetu. Dobro producirano i bestidno retro, ovo je izdanje koje mi je donelo osmeh na lice.
https://saberheavymetal.bandcamp.com/album/strike-of-the-witch
Meksički Sindicato de Macuarros na svom drugom albumu Prayers to the Neon God stapaju progresivni heavy metal sa death vokalima za jednu kombinaciju koja zvuči pomalo „demo“ i ne sasvim sazrelo, a i pesme su više skupovi zanimljivih rifova nego kompozicije koje imaju glavu i rep, no – ti rifovi su dobri i meni ovde svaki čas izleti nešto što mi se dopada…
https://sindicatodemacuarros.bandcamp.com/album/prayers-to-the-neon-god
I Scrollkeeper spadaju u tu neku ekipu bendova koji imaju zanimljiv koncept ali im realizacija nije idealna. Ovaj hjustonski kvartet svira heavy metal na prelasku u speed/ thrash brzinu, možda najsličnije Running Wild i njihov debi album, Auto da Fe je pun dobrih rifova, brzog ritma i sprintesrskih solaža i svako malo čoveku sama ruka poleti nagore da pokaže rogove. Pritom, ovo je vrlo dobro snimljeno i miksovano tako da ne bude prebudženo i da muzika sačuva dinamiku. Pesme su napisane prilično solidno, sa veštim šetanjem između tempa i harmonija a da se očuva osnovna estetika svakog komada. Pa, šta je onda problem, Mehmete, picajzlo, pitate vi. Pa… vokali. Justin McKittrick nije toliko loš pevač koliko uopšte ne pristaje ovoj muzici, zvučeći kao da je ušetao u studio sa snimanja nekog drugog albunma – recimo još uvek nesnimljenog prvenca njegovog matičnog benda Saxon King kome McKittrick mnogo bolje pristaje. Na Auto da Fe pevač zvuči kao neautorizovana kopija Biffa Byforda i naprosto se, ni energetski ne uklapa i sve vreme zvuči kao da peva u pogrešnoj harmoniji… Šteta ali album je svakako vredan da se čuje:
https://scrollkeeper.bandcamp.com/album/auto-da-fe’
Mask of Sanity iz Indianopolisa imaju živi album, The Last House Show on the Left (Live 5/12/2018) i mada snimak, kao što se vidi, nije najsvežijeg datuma (u međuvremenu su snimili i prvi studijski album), ovo je sedam pesama dopadljivog metala oslonjenog na thrash, a koji ima svu potrebnu tehničku opremljenost ali i lepu dimenziju spontanog i organskog. Bend zvuči kao grupa ljudi koji se znoje na sceni radije nego kolektiv, jelte, „muzičara“ a atmosfera na koncertu je dobra i ovo je solidno za barem jedno slušanje:
https://officialmaskofsanity.bandcamp.com/album/the-last-house-show-on-the-left-live-5-12-2018
Grci Echidna čekali su deset godina da snime drugi album svoje death/ thrash progresive i Escape from Civilization ploča koja ima odlične detalje ali kao celina ume i da prilično zaškripi. Prvo je tu taj bučan master a što za muziku koja je višeslojna i ima mnogo malih detalja ume da bude smrtna presuda. Drugo je da, iako u ovakvoj muzici pevanje nije nužno glavni detalj, ne valja kada je ono u prvom planu a ne zvuči sjajno. Srećom, moguće je navići se na neobičan stil Nikosa Parastatidisa pa je slušanje ove kompleksne ali emotivne, gruvi muzike ipak sasvim pristojan predlog:
https://echidna.bandcamp.com/album/escape-from-civilization
Čileanski duo Deconsekrated ne radi ništa bogznakako novo i nečuveno na svom EP-ju The Hidden Paths ali ovo su dve pesme dobre produkcije i vrlo solidno napisanog i odsviranog brutal death metala sa jasnim ambicijama da bude i filozofski i muzički zreliji od brutal death proseka. Meni sve to lepo zvuči i bend me zapravo podseća na američki Abnormality, i to ne samo zbog žene prisutne u postavi. Čile!!!!!!
https://deconsekrated.bandcamp.com/album/the-hidden-paths
Solidan death/ thrash metal na drugom albumu čikaških Beyond Deth. Accept Your Fate je bučna, preteća ploča trešerskih, mošerskih pesama ali sa brutalnim vokalima i blastbitovima da preseku sav taj mošeraj. Dobri rifovi pritom, i za mene je ovo odličan primer ploče koja je mahom u srednjem tempu a zvuči žešće i življe od većine bržih albuma koje sam poslušao ove nedelje:
https://beyonddeth.bandcamp.com/album/accept-your-fate
Kinezi Darkness Descends već i pre nego što vidite Dark Angel maijicu na jednom od članova, imenom ukazuju da se naslanjaju na thrash metal tradiciju premijum kvaliteta, i to je i pre nego što vidite „Thrash Till Die !!!!!!!!“ parolu u dnu stranice. EP Kill the Flames ih prikazuje u dobroj formi sa tri svoje pesme i jednim kaverom dobrog thrasha. Ovo jeste bolje u detaljima nego kao celina i Darkness Descends treba još malo da tešu kompozitorske veštine ali imaju energiju i jake rifove i prijaju mojim ušima:
https://darknessdescends666.bandcamp.com/album/kill-the-flames
Beastial Piglord, solo projekat jednog Hudsona Connera iz Severne Karoline je samo ove godine snimio već sedam albuma pa je možda red da makar primetimo da postoji. Ja sam njegova prethodna izdanja uglavnom preskakao po Bandcampu nakon probnih slušanja jer su bila bučna, nefokusirana i, eh, pa, u pravom smislu te reči eksperimenti. Hoću reći, ni sam autor nije znao šta će na kraju da napravi. Beastial Piglord je „eksperimentalni death metal“ bend sa obrisima sludge metala i psihodelije i mada njegov sedmi album ove godine a dvanaesti ukupno, Muzz, nije MNOGO fokusiran i jeste veoma bučan, on ima određene znakovitosti. Sam zvuk uspeva da na ovom albumu bude prijemčiviji za moje uho sa mnogo buke, ali i nekoliko slojeva u muzici tako da se čuju i jake bas-linije i psihodelične gitare (i klavijature?) i užasan vokal… Kompozicije su više spontane nego matematički konstruisane, ali kad se malo naviknete na Connerov stil i haotičnost koja ipak ima određenog sistema ovde, nije tako teško prepustiti se ovoj psihodeličnoj, neprijateljskoj a opet nekako primamljivoj muzici da vas uvuče u svoj crni zagrljaj:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/muzz
Sunn0))) su odlučili da pomognu sveukupnu revolucionarnu atmosferu izbacujući tri izdanja odjednom i dajući sve pare od istih organizaciji koja ih dalje prosleđuje za plemenite ciljeve. Ljudski. Tri izdanja, koja se, redom, zovu 606_LM preproduction 270618, 606_LM preproduction 280618 i 606_LM preproduction 290618 su zapravo demo-snimci urađeni na probama ovog benda. I, mada to deluje malo, hm, jeftino, činjenica je da je ovo bend čiji albumi ionako zvuče kao demo-snimci urađeni na probama a to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ova tri albuma su prepuna blagorodnog gitarskog (i Moog synth) drona i slušanje u kontinuitetu daće vam više od tri sata meditativne, a opet i donekle abrazivne zabave. Sunn0))) su mnogi i danas spremni da otpišu kao puku šalu, ali je sam njihov OG jubitelj i ova tri albuma veoma lepo popunjavaju vreme i prostor u mom životu.
https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-270618
https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-280618
https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-290618
(Edit: Ova tri izdanja su u međuvremenu uklonjena. Ako se ponovo pojave, prikačiću nove linkove. Izvinjavamo se zbog neugodnosti.)
AFROMETALOKALYPSE Volume One je prva ikad sklopljena kompilacija kenijskih metal bendova i na njoj je pet ekipa iz Najrobija sa APSOLUTNO različitim pristupima metalu u najširem mogućem smislu. Hoću reći, nije naročito uobičajeno da na istoj kompilaciji čujete ambijentalni, sakralni poj poput onog što donose The Seeds of Datura, proggy metalcore Mortal Soul, death metal benda Lust of a Dying Breed ili blackened doom jednih Chovu. Ali ovde to možete da čujete i TREBA da čujete. Nije to sve jednako dobro, ali jeste proživljeno i autentično u svojim shvatanjima žanra. Ovo nisu početnički bendovi (osim, donekle Chovu) već ljudi koji ovu muziku žive i to se čuje:
https://binkhalidsonicpollution.com/album/afrometalokalypse-volume-one
Završavamo slamming death metalom i njegovom rodbinom… Za početak sam malo razočaran najavom novog albuma slovenačkih Within Destruction, Yōkai. Ploča izlazi u Avgustu a iz tri pesme koje se sada mogu čuti, reklo bi se da je bend konačno razrešio dilemu da li pripada slamming death metal usmerenju ili ne. Naime… ne. Hoću reći, sa Yōkai Rok Rupnik, Luka Vezossi i drugovi u potpunosti prihvataju slamcore stil i mada je ovo i dalje zanimljivije napisano i odsvirano od slamming deathcore proseka (pa čak i od vedeta žanra poput južnoafričkih Vulvodniya), primetan je napor da Within Destruction svoju muziku učine „komercijalnijom“, ako je to uopšte prava reč. I mislim, ja svakako cenim veštinu sa kojom je to urađeno, korišćenje timestretch efekata, traperskih ritmičkih upadica i melodičnih pasaža, ali ovo nije više sasvim po mom ukusu. No, sačekaćemo da izađe album…
https://withindestruction.bandcamp.com/album/y-kai
Nešto ranije u Junu su mančesterski Visions of Disfigurement izdali svoj drugi album, Aeons of Misery i, ah, njihov slamming death metal je veoma „udžbenički“, sa više nego jednom forom direktno pokupljenom od komšija iz Ingested. Ali meni to ne smeta jer su i Ingested u međuvremenu krenuli da šaraju pa Visions of Disfigurement uzimaju njihove oprobane deathcore elemente i mešaju ih sa klasičnom slamming death metal osnovom za album brutalnih vokala, solidnih rifova i tvrde, ali gruvi ritmičke podloge. Visions of Disfigurement neće osvojiti ni jednu nagradu za originalnost povodom ovog albuma ali njihov koktel hromatskih rifova, bri-bri vokala i poneke melodične upadice prija:
https://visionsofdisfigurement.bandcamp.com/album/aeons-of-misery
Za kraj nešto sa istoka. Debi EP bangkoških Affective Psychosis se zove The Extraterrestrial Horrendous Ferocity, izašao je za prigodno nazvanu tajlandsku firmu Sick Chainsaw Productions i ako vas je sve ovo navelo da zaključite kako bend baštini nasleđe klasičnog slamming death metala, ponosan sam na vas, pratili ste na času. The Extraterrestrial Horrendous Ferocity ima urnebesno preteran omot i produkciju koja jeste malo prenabudžena u masteringu ali to ne davi muziku u potpunosti i veličanstveni pokolj kog Affective Psychosis proizvode uspeva da lepo ispliva na površinu. Bend je, očigledno, mlad i napaljen, ali ima kvalitet i ta kombinacija je vrlo dobra. Ovo nije sada već jako sazreli slam jednih Katalepsy ili Organectomy već muzika koja i dalje mnogo polaže na urnebesno uskovitlane blastbitove,a gruv, iako joj je bitan, ipak dolazi prevashodno kao odmor od tih (pre)brzih delova. Bend inače koristi sasvim uobičajen pristup sa hromatskim, pretećim rifovima, skoro nečujnim grlenim vokalima i nemilosrdnim zakucavačkim ritmovima pa je ovo i podsećanje koliko slam muzika duguje klasičnim Cannibal Corpse pločama. Affective Psychosis još nisu veliki kao Cannibal Corpse ali ovim EP-jem, posle dva singla, najavljuju potencijalno uzbudljivu karijeru u klasičnom slemu:
