Prošlogodišnji akcioni triler Davida Leitcha, Bullet Train (kod nas preveden na kraju donekle korektno kao „Brzina metka“) dočekan je kod američke kritike na nož, a što je valjda indikator da, kada mrdnete iz stripovske sfere i date glavnu ulogu Bradu Pittu odjednom počinju da vas shvataju toliko ozbiljno da će vam vrlo strogo zameriti to da su likovi „stripovski“ a da je priča „toliko imbecilna da je ne biste pustili da sama pređe ulicu“.
Leitch, naravno, nije školovan režiser, već dolazi iz sveta kaskadera i borilačke koreografije, no nakon što je – nepotpisan – u tandemu sa Chadom Stahelskim režirao prvi John Wick (i bio izvršni producent na nastavcima) nametnuo se kao pouzdan proizvođač vrlo uspešnih akcionih filmova koji zarađuju i pare i poštovanje publike što ceni dobru koreografiju i visoke oktanske brojeve u rezervoaru. Posle adaptacije inače više špijunski orijentisanog stripa u akcionu ekstravagancu Atomic Blonde, Leitch se dokazao i kao čovek kadar da radi u okviru franšiza i tamo zablista, radeći prvo drugog Deadpoola, a zatim i spinof za Fast & Furious, obezbeđujući sa jedne strane kapitalističkoj mašini goriva da se vrti još koju sezonu a publici brzu, atraktivnu zabavu u kojoj se broj polomljenih kostiju kaskadera trka za hi-score sa brojem frivolnih pošalica što ih izbacuju glumci namesto kojih kaskaderi lome te svoje mučene kosti.
Hoću reći, Leitch je idealan akcioni režiser za moderno doba, sa filmovima koji imaju jako – ali i dalje ukusno – stilizovan set dizajn i kostime, gustinom dosetki po kvadratnom milimetru scenarija koja je opasno blizu presićenosti od koje možete da povratite na oči i uši, i akcijom što uz sav green screen abjuz karakterističan za moderni film zapravo deluje pristojno fizički i ubedljivo. U poređenju sa prvim Johnom Wickom, Bullet Train je film koji značajno bolje radi taj spoj mitologizacije profesionalnih ubica i eksplozivne akcije, što znači da je Leitch i čovek koji istinski uči kroz rad.
Ono što Leitch nije je AUTOR koji dekonstruiše žanr a u likovima traži karakterne dubine i rezonancu sa najtananijim titrajima ljudske duše. Otud sam ja bio i pozitivno iznenađen pa i impresioniran da je sa Bullet Train ovaj režiser sebi u zadatak postavio jednu prilično zahtevnu stilsku vežbu a zatim je i odradio neočekviano ubedljivo. Drugačije rečeno: Bullet Train je film koji se čitav* događa u jednom vozu što kreće iz Tokija i završava u Kjotou u toku jedne noći i u pitanju je akcioni triler zapravo snažno orijentisan na likove i njihove karakterizacije ali i na veze koje među njima postoje, formiraju se i mutiraju u toku te fatalne japanske noći gde jakuze dobijaju ubičaki svrab a grupica gaiđina, naoko slučajnih putnika istom linijom, na kraju ostaje skoro sama u superbrzom vozu što hrli ka konačnoj destinaciji na kojoj ga čeka reprezentacija najsvirepijih ubica što je Japan poznaje.
*sem povremenih, kratkih flešbek montaža
Originalno, ovaj film je trebalo da bude „ozbiljnija“ adaptacija romana Maria Beetle (tj. Mariabītoru) koji je 2010. godine objavio japanski autor misteriozno-akciono-trilersko-humorističke proze i mangi o ubicama, Kōtarō Isaka. Antoine Fuqua je u vidu imao neku vrstu Die Hard akcijaša u vozu, ali je na kraju, prelazeći na poziciju producenta prepustio scenaristi Zaku Olkewiczu i Leitchu da likove – u originalu sve japanske – transformišu u međunarodni američko-britansko-rusko-japansko-latinoamerički ansambl, a da film bude formatiran kao stilizovana akciona trilerska komedija koja će imitirati tarantinovsko interesovanje za ikoničko prikazivanje kriminalnih psihopata ali neće imati mnogo od njegove nostalgične, kontemplativne disekcije istorije kinematografije.
Utisak mi je da američki kritičari, doduše, kod Tarantina fetišizuju njegove gestove u smeru istraživanja nijansi ljudskog stanja a koja su kod njega implicitno prenesena iz palp proze, stripova i B-filmova na kojim je odrastao. Štagod mislili o Tarantinu, fakat je i da su režiseri što su krenuli da rade u sličnom ključu nakon velikog uspeha njegovih ranih filmova, uglavnom kopirali njegovu stripovsku/ palpoidnu stilizovanost, fasciniranost nasiljem i davali likovima ekscentrične karakterizacije jer je to kod njega funkcionisalo na prvu loptu. Je li neko od njih dostigao i prestigao samog Tarantina u pravljenju te spone sa filmskom istorijom i, možda, kreiranja smislenog komentara na istu? Uglavnom ne, pa tako nešto ne treba očekivati ni od Leitcha.
No, Leitch uspeva da napravi film od dva sata koji se, rekosmo, sav dešava u vozu a da to bude ekonomično, nabijeno energijom i zabavno. Naravno, stilizacije su ovde vrlo naglašene, od uvođenja likova u narativ sa sve potpisima na ekranu (koji uključuju i kanđi karaktere) preko agresivne kolor-korekcije, pa do korišćenja green screen tehnologije da se kreiraju brutalne akcione/ disaster scene, ovo je film koji ne beži od svojih korena u japanskoj popularnoj kulturi i, štaviše, radosno ih privija na grudi. Lik devojke po imenu Prince je vrlo očigledno zasnovan na popularnom manga-klišeu mlade devojke nedužnog izgleda i psihipatskog, ubilačkog karaktera.
I ostalim likovima se mogu naći pandani u manga i anime predlošcima – uostalom, neki od likova su jakuze – i Bullet Train jeste u jednoj meri weebo film, sa detaljima koji su očigledan naklon ljubiteljima savremene japanske pop-kulture (počev od otvaranja koje vrlo sugestivno emulira Šinđuku iako je film uglavnom snimljen u Los Anđelesu), ali ne treba ovde tražiti neki duboki zasek u Cool Japan.
Ovo je pre svega akcioni film od devedeset miliona dolara u kome igra Brad Pitt, ali Leitch je kod mene dobio solidnu dozu respekta za to koliko radi sa drugim likovima. Pitt, kome je Leitch bio dubler u pet filmova, je ovde dobio ulogu protagoniste, pomalo ostarelog plaćenika koji nakon polaska na terapiju pravi kopernikanski obrt u svom svetonazoru, odriče se nasilja i ide unaokolo ispaljujući self-help fraze, dok preuzima poslić u Tokiju namenjen drugom operativcu a koji se sastoji samo od ukrcavanja na voz, pronalaženja tamo jedne specifične akten-tašne i izlaska na narednoj stanici. Brad Pitt je ovde veoma kul i vidi se da uživa u ulozi koja mu dopušta da koristi neke vrlo izlizane termine i svoju old school stonersku fasadu iz True Romance i uverljivo nam prodaje profesionalog ubicu koji više ne želi da ubija a oko koga se, praktično kroz seriju bizarnih akcidenata ređaju tela.
Film ima tu nestašnu dinamiku (crne) komedije zabune u kojoj se ispostavlja da nekoliko likova u istom vozu pripadaju međunarodnoj mreži profesionalnih ubica i plaćenika i kroz procesiju naoko slučajnih (i uglavnom nasilnih) interakcija shvataju da su deo nekog većeg narativa. Kōtarōv roman daje priči ovu propulzivnu sržnu ideju, ali je onda likovi zaista dobro prodaju, od Pittovih zabavnih telefonskih konverzacija sa hendlerkom (koju igra raspoložena Sandra Bullock), preko dvoje dece ruskog kriminalca sa velikom pravoslavnom ikonom tetoviraom na leđima što je preuzeo jednu od najopasnijih jakuza porodica u Japanu, a koja, deca, govore potpuno različitm akcentima i svako je na svoj način problematično (Joye King i Logan Lerman), pa do operativaca sa šifriranim imenima (Limun, Mandarina, Stršljen, Vuk) koji su svi tipično ekscentrični likovi veći od života. Produkcija je ovde sakupila neke vrlo pitoreskne glumce, pa tako Bad Bunny igra latinoameričkog siledžiju Vuka, sjajna Zazie Beets se maskira u Japanku sa dugom plavom kosom, a Aaron Taylor-Johnson i Brian Tyree Henry su braća-blizanci sa paklenim londonskim-naglascima i bizarnim opsesijama od kojih bi i Guy Ritchie malo podrignuo. Dodajmo još i azijske glumce koji fino odrađuju jakuza klišee (Hiroyuki Sanada i Andrew Koji) i ansambl je prijatno šarolik i zabavan. Hajlajt su svakako Mandarina i Limun od kojih ovaj prvi izigrava profesionalca frustriranog svojim bratom i njegovim površnim čitanjem brifinga za nove poslove, dok ovaj drugi ceo svoj svetonazor zasniva na čitanju dečijih knjiga Thomas the Tank Engine, a što je, jelte, prikladno za film koji se čitav događa u vozu.
Leitch ovde radi znatno više nego što bih ikada očekivao od njega. Od toga da se film praktično odvija u realnom vremenu, preko promišljenih akcionih koreografija koje dobro odmeravaju odnos brutalnosti i humora, pa do možda ključnog kreiranja hemije između likova koji svi imaju svoje agende i karakteristične emotivne reakcije na prepoznavanje da su deo priče čije odvijanje diktira neko drugi.
Utoliko, Bullet Train nije film sa nekakvom dubokom porukom i njegovi likovi, sa svojim unutrašnjim životima – koje će ospoljavati u svakoj prilici oslanjajući se na tarantinovsko-ričijevsku kompulziju deklamovanja nervoznih monologa – nisu više od zabavnih karikatura, ali interakcija ovih karikatura, njihovo prilagođavanje promenljivoj situaciji, sklapanje ad-hok savezništava i prepoznavanje profesionalne etike čak i u momentima kada pokušavaju jedni druge da ubiju golim rukama, sve to izvedeno brzim tempom uz jednu iznenađujuće organsku, efikasnu režiju, to je ono što Bullet Trainu daje njegovu nezaustavljivu inerciju kretanja napred.
I, da se razumemo, uvažavam da su nekome ovi likovi iritantni i da mu akcione scene koje se maltene sve do jedne događaju u tesnom zatvorenom prostoru na kraju sve izgledaju isto (iako ne izgledaju, naravno – Letich ni slučajno nije Tarantino ali jeste majstor za koreografiju borbe), ali Bullet Train je film koji svoje metafore vozi dosledno od prve do poslednje stanice bez obzira na to što nema sa njima neke velike ambicije. Grupa likova zarobljena u vozilu na šinama koje ih vodi u smrt, i njihove suprostavljene filozofije i pogledi na svet više su nego dovoljan okvir za atraktivne, brutalne tuče i maštovita ubistva od kojih neka ne donose, jelte, permanentan rezultat, ali i za humor sa Pittovim njuejdžerskim pokušajem da pronađe mirno rešenje za svaku situaciju, Henryjevim opsesivnim posmatranjem svega kroz likove iz Thomas the Tank Engine ili Johnsonovim nadrkanim kokni-naglaskom. Kada pred kraj filma čujemo obradu Holding Out for a Hero u izvedbi Miki Asakure, sa sve prepevom na japanski, a koja je svojevrsni kontrapunkt obradi Stayin’ Alive sa početka što je peva rodno difuzna japanska zvezda Avu-chan, film nam bez mnogo objašnjavanja pokazuje da se nalazimo u alternativnoj verziji sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka koje se nikada ne završavaju i u kojima je Japan izrastao u neksus svetske kulture, onako kako je uvek i trebalo da bude.
Naravno, ovakvi filmovi nisu mnogo više od generalnog gestikuliranja u smeru Japana i insistiranja da je on kul, ali, srećom, Bullet Train ne postavlja sav svoj raison d’être u ovu ravan i uspeva da od proznog predloška preuzme tu kinetičku energiju mase ekscentričnih likova koji se na zanimljiv način sudaraju u omeđenom prostoru vozila što ih nosi ka fatalnom susretu na kraju, a onda pušta glumce da se dobro zabavljaju oživljavajući – i ubijajući – ove likove. Umešno snimljen (Leitchov stalni saradnik, Jonathan Sela kao direktor fotografije) i pažljivo montiran (takođe pouzdana montažerka Elísabet Ronaldsdóttir koja je pored Deadpoola 2 i Atomic Blonde radila i, recimo, Shang-Chija), ovo je film koji, za moje pare, veoma dobro odmerava akciju, karakterizaciju, humor i (karikirani) gravitas za dva sata finog fast food provoda što ostavlja prijatan ukus u ustima i kada na kraju izađete na poslednjoj stanici. A znate da kažu da je svaka vožnja vozom posle koje možete od voza – makar i prevrnutog – da odšetate na svojim nogama, dobra vožnja.
