Uz dosta otezanja sam konačno pogledao Ant-Man and the Wasp: Quantumania, treći Marvelov film iz Ant-Man serijala čija je premijera bila pre nepuna tri meseca a koji maltene od prvog kadra deluje zastarelo i kao nešto što je nastalo više po inerciji nego što je iko upleten u ovaj projekat imao u sebi makar zrnce entuzijazma. Ant-Man filmovi su u početku delovali kao dobrodošla protivteža u tom trenutku već jako eskalirajućoj metanarativnoj drami Marvel Cinematic Universea, bežeći od grandioznih zapleta u kojima kosmički darvinistički fetišisti ugrožavaju polovinu sveukupe populacije univerzuma, postavljajući narativ u svakodnevn(ij)e kontekste i za protagoniste uzimajući male ljude sa antiherojskim profilom i brojnim ekscentričnim crtama u karakteru. No, uprkos izvesnom šarmu, i vrlo solidnoj zaradi što su je ovi filmovi doneli Dizniju, neko negde je odlučio da je neophodno da i Ant-Man uđe u višu brzinu i kreira narativ gde će biti ugrožen ne samo univerzum – to je tako 2012, jelte – već multiverzum. Reči su, na kraju krajeva, najjeftinije a kada maltene celu scenografiju u filmu pravite u kompjuteru, onda i paralelni univerzumi i neprebrojne verzije istog lika dolaze sa priličnim popustom.
Rezultat je i da je Ant-Man and the Wasp: Quantumania, tehnički gledano, film u drugom žanru nego što su bila prva dva. I originalni Ant-Man iz 2015. godine i njegov nastavak, Ant-Man and the Wasp iz 2018. su bili u osnovi heist-thrilleri a ulozi su bili lični i fokusirani na likove koji se međusobno dobro poznaju. U kontrastu sa tim, Ant-Man and the Wasp: Quantumania je avanturistički naučnofantastični film smešten na tuđinski lokalitet koji je u svakom praktičnom smislu „druga planeta“, i njegova oruđa treba da budu začudnost koju sa sobom nosi potpuno novi svet i nepoznata pravila po kojima on funkcioniše, a onda otkrivanje nekih, jelte, društvenih protivrečnosti u tom svetu i primenjivanje dobre stare američke revolucionarne pravde da se isprave nepravične postavke društva, diktatorima se pusti krv kako bi se zalilo proverbijalno drvo slobode, a potlačeno stanovništvo spase jarma i uvede u novo društveno uređenje.
Ovo je vrlo stara narativna matrica, solidifikovana tokom zlatnog doba palp literature, još sa radovima Edgara Ricea Burroughsa sa početka prošlog veka, a dalje eksploatisana u medijumima radio drame, filma i stripa. Neki od ključnih predratnih naučnofantastičnih stripova su se oslanjali u svojim najpoznatijim pričama upravo na ovu matricu, počev od Bucka Rogersa pa do njegovog apsolutno najuspešnijeg imitatora – Flasha Gordona. No, čini mi se da nije pogrešno reći kako se Ant-Man and the Wasp: Quantumania u presudnoj meri za svoj zaplet oslanja na drugog uspešnog imitatora Bucka Rogersa, konkretno na strip-serijal Brick Bradford a još konkretnije na njegovu petu priču, Adrift in an Atom (aka Voyage in a Coin) što je, napisana i nacrtana od strane Clarencea Grayja i Williama Ritta, izlazila u američkim novinama od drugog avgusta 1937. godine pa do prvog avgusta 1938. U ovoj priči, odvažni pilot Brick, profesor Kalla i Brickova simpatija June bivaju smanjeni posredstvom „K-zraka“ a unutar vozila nazvanog „sfera koja se smanjuje“ kako bi ispitali mikroskopski svet u oku Abrahama Linkolna na novčiću od jednog centa. Posredstvom nepredviđenih incidenata, Brick i družina se smanjuju više nego što se planiralo i dosežu subatomki nivo gde otkrivaju čitav univerzum, jelte, nebeskih tela a zatim i život pa i civilizaciju, koja je u previranju, sa ratom između suprotstavljenih nacija… Ant-Man and the Wasp: Quantumania ne samo da ponavlja ovu priču već ima i neke prilično indikativne vizuelne reference na ovaj strip – od toga kako izgleda „jezgro“ pogona što omogućava putovanje između multiverzuma, a što je glavni mekgafin oko koga se likovi u filmu bore, pa do scene u kojoj prema glavnom junaku, Scottu i njegovoj ćerki velikom brzinom juri nešto što oni misle da je Sunce – i verovatno je značajno primetiti kako su režiser Payton Reed i scenarista Jeff Loveness inspiraciju tražili u starim stripovima a kako je Ant-Manov postojeći strip-legat u Marvelu agresivno ignorisan.
Drugim rečima, ovaj film jedva da ima ikakve veze sa Ant-Man stripovima čak i u kontekstu MCU, gde je normalno da se mnogi motivi iz stripova transformišu, osavremenjuju, sažimaju ili slobodno ukrštaju zarad konzistentnijeg filmskog univerzuma.
Da budemo fer, Scott Lang nikada i nije bio preterano interesantna verzija Ant-Mana, kod čitalaca uglavnom solidno ignorisan sa nekoliko miniserijala (koje su ruku na srce radili kvalitetni autori – Ralph Macchio, Javier Garron, Zeb Wells, Leah Williams, Mark Waid…) koji nikada nisu izrodili tekući strip ili zanimljive krosovere, pa je verovatno i ovo uticalo na odluku da se sa Ant-Man and the Wasp: Quantumania gotovo potpuno odbace ton, senzibilitet i nekakav generalni ansambl stripa, ali i prva dva filma, i ode u sasvim drugom smeru.
Nažalost, u ovoj fazi MCU evolucije, formula koja je tako dobro radila u prvih nekoliko godina kao da se izmetnula u potpuno mehaničku, samoreplicirajuću, do apsolutnog bezukusa izblendiranu kašu elemenata zapleta i narativnih tehnika i ako su Taika Waititi manje a Sam Raimi nešto više uspešno od ovakvih, jelte, gomana, napravili kakve-takve pite, Payton Reed ne samo da možda nije „tehnički“ kadar za otrzanje represivnim restrikcijama Diznijeve mašinerije (na kraju krajeva, on je na Ant-Mana i doveden da zameni nepoćudnog Edgara Wrighta) već je i verovatno srećan što uopšte i dalje dobija priliku da radi sa superherojem koji ima tu distinkciju da nije apsolutno ničiji omiljeni lik u Marvelovom filmskom univerzumu.
Više je tu faktora na delu; sa jedne strane stoji i činjenica da je Paul Rudd naprosto najbelji muškarac u Holivudu sa glumačkim stilm pogodnim za poveremenog epizodistu u nekakvom sitkomu i bez vidne protagonističke/ star power harizme, ali sa druge je i to da je Marvel u prva dva filma upravo igrao na ovu njegovu neugođenost sa ulogom akcionog heroja/ superheroja i dodavao suplemente u vidu šarmantnih sporednih likova koji su protagonistu držali ukorenjenog u stvarnom životu, ne dopuštajući svoj toj suludoj graničnoj nauci da filmove pretvori u puki festival specijalnih efekata.
Naravno, Ant-Man and the Wasp: Quantumania ovde posrće već izbacivanjem tih šarmantnih epizodnih likova i Scott Lang je, kao lik, bez njih, da posluže za refleksije i reality checkove, bolno isprazan, dosadan i, dodao bih, neuverljiv u svojoj pozi običnog malog muljatora koji se nekako stroopoštao u karijeru superheroja a koji ovde treba da istovremeno pokaže da je i otac dostojan svoje ćerke, i da usput spase multiverzum.
Ovo ne ide tako lako iz više razloga, ne najmanje i zato što je ostatak glumakog ansambla vidno nezainteresovan za saradnju. Novopridošla Kathryn Newton u ulozi Scottove čerke Cassie je još i najproulzivnija sa energijom Gen-Z ispravljača krivih drina koji porodični legat superheroizma posredstvom „Pymovih čestica“ stavlja u službu socijalne pravde, i deo zapleta se oslanja na njenu nemogućnost da oćuti nepravičnost kada je vidi u svom okruženju, a Netwonova ovo makar odrađuje sa dosta entuzijazma. U kontrastu sa njom, Michael Douglas i Michelle Pfeifer su vidno smoreni što moraju da stoje ispred džinovskih ekrana na kojima se prijazuju CGI pozadine* i izgovaraju tekst i njih dvoje donose filmu isključivo fizičku prezentnost dvoje preživelih iz old school Holivuda i ni gram više od toga. Evangeline Lilly je još vidnije deprimirana, što se sasvim korektno može objasniti činjenicom da joj uprkos tome što ime njenog lika stoji u naslovu filma, scenario oduzima ne samo svu asertivnost već i bilo kakvu primisao da može da kaže ili uradi išta zanimljivo. Wasp je ovde takav višak u ansamblu koji ionako ima višak likova da se može spekulisati kako jeneki ćata iračunao da je jeftinije da produkcija zadrži Lillyjevu u scenariju a da će ona posle ovakvog filma sama dati otkaz, nego da je otpuštaju i rizikuju razvlačenja po novinama.
*film je umesto klasične green screen tehnike rađen srazmerno novom StageCraft metodologijom ali to ga, da bude jasno, nije unapredilo
O kameu Billa Murrajya koji je ovo očigledno uradio samo da uzme neki keš i sutra zaboravi na celu nesrećnu epizodu ne vredi ni trošiti reči, dok je Jonathan Majors sa svojim „peak TV“ glumatanjem i neobjašnjivim britanskim akcentom u ulozi Kanga bolno neuklopljen uz ansambl koji maltene čitav deluje kao da jedva čeka da se skloni od kamere i ode da se opija u prikolici.
Setovi su, da se razumemo, simpatični u smislu da omažiraju stare korice naučnofantastičnih palp romana i njihove odjeke u psihodeličnoj rokenrol umetnosti poznih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, i sav taj tuđinski svet u kvantnom, jelte, univerzumu je u pogledu dizajna intrigantan i na momente estetski vrlo prijatan. Ali problem je ovde i dalje ta, jelte, bezdušna formula koja i samim setovima oduzima vrednost. Sa jedne strane time što je sve to napravljeno bez mnogo razmišljanja o konzistentnosti sveta i načinima na koji bi sva ta kombinacija biologije, arhitekture i tehnologije uopšte mogla da funkcioniše. Ovde se „palp naučna fantastika“ uzima kao readymade format i replicira na najpovršniji moguć način, nudeći individualno lepa dizajn rešenja ali svet koji bukvalno izgleda kao studentska vežba iz 3D modelovanja, bez konzistencije ili, nedobog, uverljivosti. Veliki broj savremenih filmova pokušava da se osloni na Star Wars kao formulu koja provereno funkcioniše, ali promašuje činjenicu da je Star Wars koristio srazmerno jeftinu scenografiju i kostime, što je sve – pogotovo prvom fimu – obezbeđivalo osećaj „stvarnog“ mesta, na kome žive stvarni ljudi sa stvarnim odnosima. Ant-Man and the Wasp: Quantumania, naravno, sve pravi „u kompjuteru“ i njegov CGI je sve vreme u najoštrijem mogućem vizuelnom fokusu sa najživljim bojama, pa svet kontinuirano izgleda kao živi LSD trip mnogo više nego pravo mesto.
Sa druge strane je onda to da je skoro nemoguće osetiti dramsku tenziju i napetost u svetu koji ne deluje stvarno ni glumcima što izgovaraju agresivno osrednje replike. Scenario ovde ide na najjača podešavanja pa Kang the Conqueror – inače negativac iz opusa Fantastične četvorke – želi da „osvoji“ čitav multiverzum jer, uh, pa… zapravo, nikada se ne razjasni zašto on to želi da uradi i da li svoje verzije iz paralelnih univerzuma vidi pre kao konkurente ili sao nesavršene saradnike. Kang je proteran u kvantni univerzum od strane svojih, jelte, drugih verzija i premisa je da ako ikada pobegne iz njega on ima jaku ambiciju da doslovno uništi prostorvreme u većini postojećih univerzuma, ali ZAŠTO bi on to želeo da uradi i šta je njegov krajnji cilj – pa, to ne znamo. U par scena Majors promrlja kako kad vidite čitavo vreme odjednom, morate da premotate na kraj i ono što tamo vidite će kontekstualizovati vaše postupke ali pošto Marvel sada svoje filmove sve više shvata kao epizode u metaserijalu, tako i ovde ne dobijamo ništa supstancijalno o Kangovom karakteru ili motivima i tekstualna poruka na kraju filma da će se Kang „vratiti“ je više podsećanje da se sada narativi namerno parcelišu na najsitnije prihvatljive komade koji stižu u višegodišnjim nastavcima nego obećanje novih uzbuđenja.
Pošto, jelte, uzbuđenja u ovom filmu ima vrlo malo. Svakako, specijalni efekti su dosta dobri,ali sama režija i koreografija akcije su bledunjavi i podsećaju na najgore momente Star Wars prikvela, sa CGI likovima koji se bore u scenama sastavljenim od samih brzih rezova i CGI pretvaranjem tela u (kvantnu) prašinu kada ih udarite kopljem jer, ipak, i pored tri instance izgovaranja sintagme „holy shit“ i četiri izgovaranja reči „dick“, ovo je film koji treba da gledaju deca.
Otud valjda – od nišanjenja dece – dolazi i umetanje lika kao što je M.O.D.O.K. u priču, a koji ni sam nema mnogo veze sa Ant-Manom i predstavja negativca iz orbite Kapetana Amerike sa čvrstim sponama sa nacistima (ovde sam o tome detaljnije pričao). Jedna od bizarnijih kreacija Jacka Kirbyja i Stana Leeja sa kraja šezdesetih ovde je svedena na maltene puki komični predah i podseća na generalni problem koji MCU ima sa negativcima.
U filmu maltene ništa ne funkcioniše. Scenario retkonuje veliki deo legata porodice Pym da bi insertovao lične uloge u rat u kvantnom univerzumu, Ruddova gluma je bledunjava čak i više od komičnih-replika-po-službenoj-dužnosti koje mu scenario stavlja u usta u nadi da će se publika u bioskopu malo nasmejati i na trenutak prestati da se pita šta uošte ovde traži, a pravila koja su do sada važila za korišćenje Pymovih čestica i menjanja veličine, uspostavljena u prva dva filma, ovde se u potpunosti ignorišu kako bismo dobili vizuelni spektakl. Naravno, ni spektakl nije zaista spektakualran zahvaljujući toj neuverljivosti set-dizajna i džinovski Ant-Man koji gazi po tuđinskim zgradama naprosto nema katarzičnu energju kojoj se scenario očigledno nadao.
Ant-Man and the Wasp: Quantumania pokušava da spoji klasične palp SF motive sa idejom porodice superheroja što odlazi u druge univerzume, tamo ima neverovatne avanture i pomaže lokalcima da reše svoje probleme – a što je u Marvelu koncepcija kreirana kroz stripove o Fantastičnoj četvorki. Utoliko, mnogo bi prirodnije bilo da je sinopsis ovog scenarija sačuvan za ribut filmskog života „prve prodice Marvela“, sa sve Kangom koji joj ionako pripada, nego što je iskorišćen za film u kome ništa ne funkcioniše i niko, reklo bi se, nije želeo da se tokom snimanja sad baš nešto previše oznoji. Ant-Man and the Wasp: Quantumania je pitak, klasičan, old school palpi film na nivou ideje ali na nivou realizacije ovo je maltene privju kako će za koju godinu izgledati filmovi kada ih budu pisale i režirale veštačke inteligencije. Pa, dobrodošli u budućnost.
