Srbiju su u proteklih nekoliko dana obeležila dva velika incidenta vezana za upotrebu vatrenog oružja, sa velikim brojem potpuno nedužnih civilnih žrtava. Imali smo i ranije spree-killer situacije ali po prvi put smo videli masakr u školskoj zgradi i mrtvu decu, identično onome što po definiciji vezujemo za Sjedinjene američke države iako se slične stvari događaju i na drugim mestima na kojima je pristup vatrenom oružju srazmerno lak. Danas je dan žalosti i ako možda deluje neprilično da promovišemo metal, muziku koja često slavi nasilje i smrt u svom imaginarijumu, svakako se slažem da ne treba ništa od ovoga ni da slušate ni da čitate danas. Ima vremena. Ono što bi, pak, TREBALO da radimo u ovom trenutku je ne debata o tome da li metal muzika utiče na to da „obični“ klinci postanu masovne ubice (da pomognemo: ne, jer to ne čini ni Kristijan Golubović, pa čak ni Aleksandar Vučič) već da vidimo kako da regulišemo držanje vatrenog oružja tako da ni jedan klinac koji više u svojoj glavi nije običan njemu ne dobije pristup ni pod kojim uslovima. Masovna ubistva u školama se dešavaju i u državama gde su restrikcije vezane za lično naoružanje vrlo ozbiljne (na primer, Kina, sa svojim talasom ubistava noževima) ali su, da se razumemo, mnogo MNOGO ređa. Lečenje čitavog našeg društva, debate o uticaju dnevnopolitičkih incidenata verbalnog nasilja, videoigara, glorifikacije zločinaca – sve su to korisne stvari, slažem se, i treba da se dešavaju i one možda doprinesu i smanjenju drugih oblika nasilja i kriminala, ali ovo su kompleksni i spori procesi. Ovakve incidente redukuje isključivo vrlo jasno postavljena, strogo nadzirana politika kontrole ličnog naoružanja koja podrazumeva jasna pravila gde i kako se drže oružje i municija, te stalnu verifikaciju da li se vlasnici drže tih pravila. Pa, eto, razmišljajte o tome dok slušate metal.
Blek metal, kao prvi na redu, naravno. Ako imate vremena za samo jedan jednočlani blek metal projekat ove nedelje, to može onda da bude i norvaški Ildfar. Osnovan još 1994. godine ali bez ikakvih snimljenih tragova svog delanja, Ildfar je novi početak imao 2018. godine i sada je Nattemørkets kall drugi album projekta, sav uronjen u norvešku izmaglicu i led. Dakle, atmosferično, emotivno, melodično, i mada ja imam ograničen kapacitet za slušanje takve muzike, Thomas Aamodt aka Favn koji stoji iza ovog projekta zapravo piše dovoljno uzbudljive pesme za moj ukus, sa dovoljno drame između umirujućih atmosfera da se to sluša bez instant utonuća u san. Lo-fi, ali u dobrom smislu:
https://ildfar.bandcamp.com/album/nattem-rkets-kall-4
Mada je dosta dobar i španski Morfina, jednočlani projekat sa ambicijom da kanališe enegiju švedskog blek metala u Sredozemnu, energičnu a melodičnu muziku. I ide mu. Demo, iako naslovljen, u skladu sa švedskim predlošcima dosta preteće, Violence, zapravo vrlo lepo kombinuje visok tempo, abrazivnu svirku i melodične teme, nudeći mišićav, sprinterski blek metal koji se ne smiruje kroz svoje četiri pesme i obećava solidnu zabavu:
https://morfinaofficialband.bandcamp.com/album/morfina-violence
Raumer su norveški blek metal bend za koji ne znamo kada je osnovan, ali čiji aktuelni (i prvi) EP World Ablaze zvuči kao nešto što ste mogli čuti 1991. godine. I ovo mislim u najpozitivnijem smislu, World Ablaze jeste dosta sirov i primitivan ali on nosi sa sobom tu 2nd Wave energiju nepredvidivosti i fokusiranosti na najmračnije, najdestruktivnije misli (nadamo se ne i činove), spakovanu u pesme koje imaju tragove rokenrol forme ali su spremne da odu u bilo kom smeru koji je u tom trenutku potreban. Umesto da to zvuči prosto amaterski, Raumer čine da zvuči tuđinski i kao ne sa ovoga svijeta.
https://raumerofficial.bandcamp.com/album/world-ablaze
Pa onda dođu Hedenskfrid sa svojim prvim EP-jem, Isänmaan kasvot. Iako je ovo klasičan atmosferični blek metal sa pesmama od po dvanaest minuta, puno melanholične melodije i sintisajzerima koji polivaju odozgo kao da je struja besplatna, ovo je izdanje koje mogu da preporučim. Bend, sastavljen od nekih solidno iskusnih finskih muzičara (članovi Malum, Norrhem itd.) svojoj odabranoj formi daje dovoljno dostojanstvenosti i klasične blek metal pretnje da meni ovo bude dobro:
https://hedenskfrid.bandcamp.com/album/is-nmaan-kasvot
Njujorški jednočlani misanthropæ sebe predstavlja kao blackened grindcore projekat ali novi EP, MMXXIII EP svakako ima i dosta post-blek metal elemenata. Ovo je atmosferična, kontemplativna muzika uprkos stalnom blastbitu i demonskim vokalima, sa gitarama koje vrte razložene, zamišljene akorde i alterovane harmonije i pesmama koje prebacuju i pet minuta pa ako se osećate raspoloženo za malo tihovanja uz hermetičnu ali emotivnu muziku, ovo je prava stvar. Mike O’Hara je jedan od onih muzičara sa gomilom jednočlanih projekata ali misanthropæ svakako deuje stilski i koncepcijski jasno zaokruženo i trebalo bi da se dopadne publici kojoj je namenjen. Plaćate koliko hoćete:
https://misanthropae.bandcamp.com/album/mmxxiii-ep
Iako se projekat Call To Prayer vodi kao da je iz Maroka i u Bandcamp profilu tvrdi da je ekspresija paganskih vrlina berberske kulture, istina je i da je ovo trio muzičara iz SAD, Nemačke i Portorika pa u tom svetlu i treba gledati njihhov novi EP, Hiemal Anemone. Da s erazumemo, muzika nije loša. Hermetična je i dosta jeftino producirana ali Call To Prayer imaju smisao za korišćenje blek metala na relativno originalan način i nude podugačak materijal što vredi da se čuje.
https://calltoprayer.bandcamp.com/album/hiemal-anemone
Nemački Gloaming svira (slutim da je jednočlani projekat u pitanju) jednostavan, stilski vrlo jasno postavljen blek metal koji se zasniva na oštrim rifovima i brzoj, energičnoij svirci. Ovde nema „emocija“, sem mržnje, niti nekakvih atmosfera i „post“ kontemplacija. EP I dale donosi četiri pesme propisnog metalskog prebijanja i mada je produkcija skoro sumnjivo prečista za ovakvu muziku, to ne umanjuje užitak:
Onda je tu i hamburški Pulsus Furor, potvrđeno jednočlani, vrlo satanistički projekat koji još nema album ali je novi EP, Black Destiny vrlo darežljiv paket sa četiri pesme i dva dobra introa agresivnog ali ne sasvim jednodimenzionalnog blek metala. Frater Clades koji sve ovo piše i izvodi se bazira na old school zvuku i pristupu, pa ovde ima svega od black thrasha do black-death zakucavanja ali su mu pesme promišljeno napisane i dovoljno sofisticirane iako je njihova osnovna poruka uglavnom ista. Ne morate platiti ništa za ovaj daunloud ali i da morate, materijal vredi da se čuje:
https://pulsusfuror.bandcamp.com/album/black-destiny
Česi Bahratal imaju konačno prvi album, Kladivo Intolerance i ova kombinacija sirovog metala i panka je, pa, upečatljivija od drugih sličnih kombinacija ove nedelje. Album ni slučajno nije „sofisticiran“ ili „inovativan“ ali Bahratal svejedno demonstriraju dovoljno mašte i zanatskih kvaliteta da se ovo lepo posluša. Ko voli crn, mračan, old school black metal i loži ga da dobije čekićem po glavi od strane krilatog demona, ovde da obrati pažnju:
https://bahratal-iec.bandcamp.com/album/kladivo-intolerance
Norvešku ove nedelje zastupaju između ostalog i Heimland sa svojim prvim albumom, Forfedrenes taarer. Sve je to vrlo klasičan norveški blek metal, izašao iz šume, obrastao mahovinom, melodičan ali jako sirov u zvuku. Kompozicije su utemeljene u old school formatima ali tamo gde ima inovacije ona dobro leži i mada Heimland nikako nisu nekakvi revolucionari žanra, ovde se čuje dovoljno zanimljivih ideja i rešenja da album deluje sveže i lično. Prijatno:
https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/forfedrenes-taarer
Norveški blek metal sastav Urkraft nikako nije onaj isti Urkraft koji je u Beogradu svirao sa Cannibal Corpse pre dobrih šesnaest godina, to da bude jasno. Ovo je jednočlani projekat nastao dosta kasnije (i uostalom, onaj drugi Urkraft je iz Danske) a Lyset skinner best i mørket mu je drugi album i, pa, šarmantno je ovo. Okej, svakako tu ima dosta muljavine i amaterizma karakterističnog za jednočlane, kućne projekte, ali Andreas Wærholm ima talenta za proizvodnju melodične, evoikativne muzike koja meni maltene zvuči kao saundtrak za neki simpatični fantazijski RPG. Hoću reći, neke kompozicije imaju u sebi folk elemente, neke su neoklasičarske a i kad se svira „čist“ blek metal to nije rđavo. Maštovito, melodično, malo kičasto ali dopadljivo:
https://urkraft.bandcamp.com/album/lyset-skinner-best-i-m-rket
https://polypus.bandcamp.com/album/lyset-skinner-best-i-m-rket
Štokholmski Beastgod imaju debi EP, Black Goat Victorious i ako vam kažem da se ovo taguje sa „bestial black metal“ i „goat metal“, to je valjda dovoljno da posegnete za novčanikom? Beastgod opako krljaju svoju relativno lo-fi ali urednu verziju black-death muzike stare škole i satanističko-kozije ideološke naklonosti i mada ovde nema ničeg novog i originalnog, kompaktni EP po ceni od koliko date je svakako izvrsna pogodba:
https://beastgod666.bandcamp.com/album/black-goat-victorious
Njujorčani Krallice nastavljaju da razaraju i preporađaju formu avangardnog blek metala. Novi album, Porous Resonance Abyss ima četiri kompozicije ali koje su sve deo jednog istog komada, negde između blek metala, atonalne muzike za scenu, matematičkog metala, progresivnog roka, i sintisajzerske, ambijentalne muzike. Zvuči kao spisak trendova koji svako malo protutnje underground metal scenom ali Barr, Marston i ekipa su ozbiljni, jako iskusni likovi i umeju da forme potčine sebi umesto da oni njima budu potčinjeni. Ovo je materijal ne samo pun ideja već i ubedljive interne logike i posle odslušanog albuma osećaćete se kao da ste se vratili sa putovanja u duboki svemir:
https://krallice.bandcamp.com/album/porous-resonance-abyss
Horror Pain Gore Death Productions retko izdaje blek metal, ali izuzeci se prave kada ima smisla pa tako jednočlani Muskeg Charnel svoj treći album, Decomposition Part 3: Rigor Mortis izbacuje za ovu etiketu i, pa, ovo je dementan, mučan ali i, što se kaže, bolesno privlačan blek metal iz SAD, opsednut smrću i propadanjem. Produkcija je sirova, muzika rudimentarna ali kao celina ovo ima zaokruženu estetiku i uhvati slušaoca na prvi takt:
https://hpgd.bandcamp.com/album/decomposition-part-3-rigor-mortis
Norvežani Nadir imaju debi album, Extinction Rituals i ovo je zapravo kombinacija black i death metala sa povremeno melodičnim temama. Ne nešto čemu bih skočio u naručje bez razmišljanja ali Nadir su dosta dobri, sviraju moćno, imaju pristojnu produkciju i pesme na kraju dana odišu iskrenošću i atuentičnošću. Što sam više slušao album sve sam više shvatao da je ovde ta black metal komponenta vrlo zdrava i ovo svakako vredi da se čuje:
https://nadircult.bandcamp.com/album/extinction-rituals
Hrvatskom jednočlanom projektu Petrale prvo ide zahvalnost za besplatan kod za daunloud albuma, a onda i pohvala za Salvation Precipitates. Ovo je sedmi album za šest godina projekta koji blek metal sada već vodi u izrazito ekscentričnim smerovima. To ne znači da je Salvation Precipitates ploča koja iskače iz žanra, ali svakako podsća na to koliko je blek metal fleksibilna muzika, pa može da istrpi i nekarakteristične ritmove, neočekivan griuv, disonantne gitare… Kada se ovde krlja, krlja se propisno (npr. Those Who Never Saw the Pillars sa svojim black-thrash jurišom), ali kada se meditira, takođe se meditira kako treba. Meni na albumu prijaju ta suva, dinamična produkcija i kvalitetna atmosfera stalne nelagode koju proizvode gitare, hipnotišući slušaoca i stavljajući ga u kontemplativni trans iako je muzika generalno brza i agresivna. Petrale sa ovim albumom pokazuje zavidno sazrevanje i istraživački duh koji donosi mnogo dobrog u njegovu muziku. Respekt i nadam se da će čovek nastaviti u novim smerovima:
https://petrale.bandcamp.com/album/salvation-precipitates
Pređimo na stoner rok, doom metal, sludge metal, hard rok i psihodeliju. I, mislim, novi Ruff Majik je pred nama i fenomenalni južnoafrički rokeri su i dalje fenomenalni. Elektrik Ram je ploča sa jedanaest nedogovorno zaraznih, kratkih, kompaktnih, gruverskih i pankerskih fuzz rock komada koji odmah hvataju za lice i vuku u šutku, bez predigre i udvaranja. Ruff Majik na ovom stadijumu svoje karijere zvuče kao da gotovo beznaporno prave rokenrol himne kakve bi voleo da je potpisao ne samo svako od nas, već i praktično svaki ozbiljan muzičar koga možete da se setite. Nije što ljudi tehnički dobro sviraju i imaju odličan zvuk – mada te stvari izrazito prijaju – nego što ove pesme prosto imaju karakter i zvuče kao izvađeni delovi nečijeg života oblikovani u savršene umetničke artefakte. Opasno dobro:
https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/elektrik-ram
AusgangsSPERRE su tri Nijemca iz Sarbrikena koji od 2020. godine, kada su osnovani usred lokdauna prave stoner rok i, sudeći po novom albumu, Come Closer, ide im dosta dobro. Ovo je sanjiv, pomalo hipnotičan stoner rok koji ima dovoljno bluz prljavštne da opravda svoju „rok“ dimenziju ali onda i dovoljno sporog ritma, psihodeličnih efekata i generalne izmaglice da bude propisno „stoner“. Naravno, mnogo stoner roka bira da vas u izmenjeno stanje svesti prenese na ime težine, masivnosti, opresivnosti zvuka; AusgangsSPERRE su na drugom kraju i kod njih rif dolazi samo kao jedno od sredstava, spakovan uz druga, suptilnija. I ovaj album vrlo lepo iskoristi svojih 67 minuta da vas ispsihodeliše za sve pare:
https://ausgangssperre.bandcamp.com/album/come-closer
Švedski Psychedelic Witchcult već imenom vrlo jasno smeštaju sebe unutar žanrovskih međa, pa je singl, Dust to Dust/Our Satanic Majesty baš no što očekujete: dve pesme duboke psihodelije i okutlne, satanističke meditacije. Vrlo je to jeftino snimljeno ali nije rđavo kao celina:
https://psych-witchcult.bandcamp.com/album/dust-to-dust-our-satanic-majesty
Pretpostavljam da je ime finskog benda The Lone Madman između ostalog i nestašna aluzija na The Lone Gunmen, ali štagod daje, ova ekipa svira vrlo ubedljiv epski doom metal. Novi EP, Answer to Job, izašao četiri godine posle debi albuma, u naslovnoj pesmi ima petnaest minuta svečane, spore, melodične a HEAVY svirke koja je aranžirana i producirana svedeno i intimno. The Lone Madman se ne razmazuju po prostoru i ne gube u atmosferi već drže slušaoca na kratkoj uzdi nudeći mu tužne, prelepe rifove i lamentirajuće vokale, sve u srazmerno suvoj, prirodnoj produkciji. Meni je to PERFEKTNO, a kao dodatak stiže i obrada Marduka koja zvuči vrlo solidno ovako „izdoomirana“, pa od sveg srca preporučujem The Lone Madman vašoj pažnji:
https://thelonemadman.bandcamp.com/album/answer-to-job
Nešto „komercijalniji“ doom metal nude Grief Collector iz Mineapolisa. Njihov drugi album (bend kaže da je treći ali ne mogu ovo da potvrdim), In Times of Woe se jasno oslanja na predloške poput Candlemass ili Solitude Aeturnus, nudeći melodičnu ali tešku muziku koja ipak ima rokenrol i metal gruv ispod svog dooma i glooma. Sviđa mi se taj lepo odrađeni teatar sporosti i svečanosti, a da se opet može ponuditi i dinamičnija svirka i Grief Collector ovde pakuju čak deset podužih pesama na albumu koji vredi čuti:
https://griefcollector1.bandcamp.com/album/in-times-of-woe
Drugi album atinskih Okwaho je zanimljiva mada i dosta, jelte, zahtevna kombinacija doom metala, sludge metala (sa blago „blackened“ komponentnom na vokalima) i, reimo post- roka. The Usurper Regime traje oko 45 minuta ali u pitanju je materijal sa kojim se treba izboriti na ime njegove spore, vrlo metodične agresije, koja podrazumeva snažno distorzirane gitare, jake udarce, vrištanje, te kombinaciju mediativnih, melodičnih i disonantnih tema. No, Okwaho umeju da variraju dinamiku i generalni narativ svojih kompozicija pa ovde nema monotonije i The Usurper Regime je zavodljiva, hipnotička ploča:
https://okwaho.bandcamp.com/album/the-usurper-regime
Već sam pre par godina hvalio njujorškog muzičara po imenu Matt C White za njegove lepe solo-opuse koji kombinuju hard rock, southern groove i stoner, pa ću rado pohvaliti i novi album, Punishers. Ova ploča ističe sve Whiteove dobre strane, počev od izražene narativne komponente, preko pametnog aranžiranja upečatljivih tema i motiva, pa do vrlo pristojne produkcije. White nudi naprosto kvalitetnu rok muziku koja ne preteruje ni sa agresijom ni sa progresijom, nego se nalazi na idealnom secištu gruva, abrazije i inovacije. Odlično je:
https://mattcwhite.bandcamp.com/album/punishers
Sour Brandy su vrlo bučan brazilski bend sa debi albumom Unglory. Tri momka sa kaubojskim šeširima svoj stoner rok sviraju kao da bi da se potuku sa publikom, gazeći po volumenu, urlajući i generalno stalno vozeći na granici incidenta. Nije to suptilno, nije prefinjeno, ali ima šarma a iako zvuk može da zameri, pesme su dobre:
https://sourbrandy.bandcamp.com/album/unglory-2
Ruski doom metalci Grave Disgrace se na svom petom albumu, za malo više od deset godina, Visions of Tomorrow, toliko trude da skinu Black Sabbath da bi verovatno Ozzy malo pocrveneo da ih čuje. Mislim, pevanje, gruv, ta kombinacija bluzerskih i horor tema u rifovima… Naravno, nije lako svirati kao Tony Iommi ili Geezer Butler ili Bill Ward pa ni Grave Disgrace nisu puki klon ali jesu bend jako inspirisan Sabatima i mada im muzika nikako nema tu prodornost inovacije koju je kvartet iz Birmingema doneo u rokenrol, album je prijatna, topla doom metal ploča sa dugačkim ali prijateljskim pesmama i bez mnogo iznenađenja:
https://gravedisgrace.bandcamp.com/album/visions-of-tomorrow
Isto iz Rusije su Inhale, a njihov prvi album, Eazy Way Out ima pet vrlo dugačkih, vrlo napušenih stoner rok komada. Inhale ne filozofiraju nego, jelte, gruvuju, sa sporim a kinetičkim pesmama, bluziranim psihodeličnim gitarama i lenjim, melodičnim vokalima. Vrlo je to solidno i poslužiće za mnoge seanse… relaksacije koje sebi želite da organizujete, a daunloud se naplaćuje po vašoj želji:
https://inhaledoom.bandcamp.com/album/easy-way-out
Tu su i Chaosmonaut iz Ajdahoa sa prvim studijskim snimkom, passion Aggression a koji ima formu albuma/ minalbuma što je samo jedna pesma duža od pola sata. I, prilično je jebeno dobra ako smem da dam svoju preporuku. Chaosmonaut standadni sludge doom metal obogaćuju interesantnim eksperimentima koji ga odvode u smeru avangarde (na primer dva seta udaraljki miksovana na dva suprotna kraja zvučne, jelte, panorame) i nude i sirovost i težinu i kontemplaciju. Pa još ti eterični ženski vokali, vrlo lepo.
https://chaosmonaut.bandcamp.com/album/passion-aggression
Španjolci Keziah su shvatili da je mešanje post-metala i sludge metala danas rado viđeno u određenoj demografiji pa je njihova muzika obeležena i kao post-sludge. Novi EP, Disclosure ima četiri pesme oštrih rifova (čak i malo blastbitova) ali onda i meditativnog, relaksiranijeg gruva, kombinuje brutalni, hrapavi vokal i melodičnije gitare i generalno radi sve da zadovolji što je moguće širi krug slušalaca. Okej je to, sa dobrim, masivnim zvukom koji kada se upadne u srednjetempaški moš-gruv, bude praktično death metal, a onda dobijemo tenzične disonance i djentaško seckanje… Ima tu svega ali prijatno je:
https://keziahband.bandcamp.com/album/disclosure
Ugly iz Arizone zato krljaju baš jeben sludge metal. Album Autograph ima u sebi ostatke bluza koji služi kao gorivo za sludge metal od dana davnašnjih, ali je zvuk jako abrazivan, svirka mučna a vrištanje pevačice Kryste Curry (koja peva i u death metal bendu Transient) je zastrašujuće. Košmarno a neodoljivo:
https://uglysludge.bandcamp.com/album/autograph
Ukrainski Planet Bit sebe fino opisuju kao „minimalistički doom metal/ krautrock bend“ pa i od albuma Думи мої думи treba da očekujete sirovost, hipnozu, opsesivnu repeticiju, divlji gruv. Sve to i dobijate u dve pesme koje zajednno skoro da dobace do pola sata i zvuče propisno psihodelično:
https://planetbit.bandcamp.com/album/vocal-edition
Novi Doom Sessions, Vol. VIII za Heavy Psych Sounds Records je split album između Oreyeon i Lord Elephant. Oba benda su italijanska, oba sviraju savršen, gruverski, psihodelični doom metal, sa zdravom svemirskom komponentom pa ovde imate i mrvljenje u prah i lebdenje iznad stratosfere i sve to zvuči odlično kako i očekujemo od ove ugledne rimske firme:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-viii-feat-oreyeon-lord-elephant
https://oreyeon.bandcamp.com/album/doom-session-vol-8
Mnogo me nervira što Rise Above Records nemaju Bandcamp prisustvo jer bih kupovao praktično sva njihova izdanja. Mislim, Lee Dorrian radi prelep posao već decenijama pronalazeći neke izvrsne doom i occult rock bendove i dajući im priliku da se predstave svetu pa tako novi album kanadskih Blood Ceremony, sedam godina nakon prethodnog, donosi vrlo prijatan, gruverski i melodičan doom rock. Nazvana The Old Ways Remain, ovo je ploča posihodeličnog gruva i okultne tematike sa old school produkcijom, flautama koje se prirodno provlače između bluzerskih rifova, dairama i prijatnim ženskim vokalom. Odlično je, to hoću da kažem:
Tumble iz Toronta imaju odličan EP, Lady Cadaver. Samo su dve pesme u ponudi ali to su dve pesme izvrsnog old school hard roka protkanog bugijem i psihodeličnim ambicijama. Tumble imaju i retro produkciju a i, jebem mu mater, na naslovnoj pesmu bubnjar Will Adams ima priliku da odradi jedan ukusan solo i meni je srce puno. Da se sluša i uči napamet, propitivaću jer ovo je fantastično:
https://tumbletheband.bandcamp.com/album/lady-cadaver
Belgijski Apex Ten skuvali su album ljutih psihodeličnih džemova za upravo završeni Bandcamp Friday. Aashray ima sedam komada jakog gruva i slojevitih pihodeličnih atmosfera za uživanje u bilo kom položaju u kome se zateknete. Apex Ten nikako nisu neki klinci koji tek uče da improvizuju pa su ove pesme lepo formatirane i pogađaju dobru ravnotežu između strukture i slobode. Odlično:
https://apexten.bandcamp.com/album/aashray
Finski Astral Magic izdaje albume sve češće ali nije da im to umanjuje kvalitet. Za najnoviji dugosvirajući opus, Am I Dreaming? superiorno talentovani Santtu Laakso regrutovao je i stalnog bubnjara, alii masu drugih muzičara koji su dodali različite instrumente u različite njegove pesme i mada je Laakso apsolutno i dalje gospodar svega što Astral Magic radi, čuje se da bend profitira od kombinovanja instrumenata i muzičara na razne načine. Ovo je i dalje vrlo maštovit, nežan i zavodljiv pshiodelični space rock sa nostalgičnom sintisajzerskom dimenzijom i ja ne mogu da se ne osmehujem sve vreme dok slušam. A NOVI novi album stiže za koji dan:
https://astralmagic.bandcamp.com/album/am-i-dreaming
Norvežani Kanaan imaju album OPAKIH psihodeličnih džemova nazvan Downpour. Ovo je vro fazirana, na momente FURIOZNA muzika trojice likova (u jednoj pesmi četvorice) koji shvataju kako se prelazi iz gruva u krljačinu i vraća nazad a da vas muzika ne izbaci iz koloseka. Snažno, mišićavo i vrlo prijatno:
https://kanaanband.bandcamp.com/album/downpour
Nisam siguran šta se dešava u Ripple Music s obzirom da su treći album nemačkih Plainride (nazvan samo Plainride) izdali bez iakvih, inače uobičajenih entuzijastičnih promotivnih aktrivnosti. Možda je to bio dogovor sa bendom ali kakogod bilo, ovo je odličan album energične rokenrol muzike. Plainride nisu „stoner rok“ ili „metal“ u užem smislu ali jesu i jednio i drugo u dovoljnoj meri za svačije potrebe. S druge strane, ovo je raznovrstan album sa MNOGO muzičara koji su učestvovali u njegovoj produkciji, gde se kvalitetni rokenrol rifovi i gruv mešaju sa teksturalnim istraživanjima i elektronskim instrumentarijem (termein, melotron…) na vrlo uspeo način. Plainride su na ovom albumu kao nekakav džonzornovski/ otomojošihideovski eksperiment sa bluziranim teškim rokom, sa izuzetno dobro napisanim pesmama, odličnom produkcijom i zavidnom količinom kreativnosti. Sjajno je:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/plainride
https://plainride.bandcamp.com/album/plainride
Prelazimo sad na brže sadržaje, odnosno thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Teksašani Skull Archer su izdali svoj drugi album, Violent Intent preko noći i bez najave (tj. najava je došla na fejsbuku neposredno pre izlaska albuma na Bandcampu) a što je stant kakav bolje pali kada ste malo poznatiji umetnik od njih. No, moram respektovati to što bend ima smelosti za ovakav potez, pogotovo imajući u vidu da Violent Intent nije nikakav amaterski, kod kuće snimljeni materijal, već mišićava, drusna ploča treš metala koja prži i poziva na hedbeng neodoljivim sirenskim, jelte, zovom. Skull Archer su izrazito agresivni kako Teksašanima valjda i priliči, sa muzikom koja nije prebrza i ima dosta hardcore elemenata, te sa produkcijom koja je oštra, bučna ali dovoljno kvalitetna. Album ima samo šest pesama, ali su pesme dobre i ovo je muzika koja pumpa krv i podiže adrenalin bez greške:
https://skullarchergpthrash.bandcamp.com/album/violent-intent
Fatal Collapse su iz Hamburga i njihov prvi EP, Hell is Here je prijatan opus sa četiri pesme energičnog crossover/ thrash zvuka. Tempo je ovde visok, svirka precizna a produkcija kvalitetna i ono gde Fatal Collapse ne dobijaju na originalnosti, nadomešćuje se generalnom sigurnošću i zaokruženošću stila i izvedbe:
https://fatalcollapsethrash.bandcamp.com/album/hell-is-here-ep
Belgijski speed metalci Senttura su svoj prvi EP nazvali Metal Through and Through da ne bude sad tu kao neke sumnje u njihovu pravovernost. I ako se na stranu stavi sirovija produkcija – a koja svakako doprinosi utisku autentičnosti – ovo je šarmantan materijal vrlo old school provinijencije. Tri pesme gitara koje seckaju nervozne rifove i dosta energije u samoj svirci koju bend ne postiže jakim kompresijama i „veštačkim“ pumpanjem zvuka – za old school publiku ovo može da bude vrlo lepo a i naplaćuje se samo koliko date:
https://senttura.bandcamp.com/album/metal-through-and-through
Cosmic Jaguar su ukrajinski bend koji se bavi actečkom mitologijom u svojim tekstovima. Štaviše i njihov tehnički thrash metal ima u sebi dosta folk uticaja, mada su ti folklorni motivi centralnoamerički više iz druge ruke. No, debi album, The Legacy of the Aztecs ima dosta šarmantnih detalja u muzici i aranžmanima, napisan je i pdoduciran ambiciozno i vredi da se posluša:
https://cosmicjaguar.bandcamp.com/album/the-legacy-of-the-aztecs
Česi Drzý Čert su negde između thrash metala, progresive i hardkora. EP Stratch ima samo dve pesme (što je malo s obzirom da su od prvog albuma 2013. godine imali samo jedan singl) ali su one pune promena ritma i komplikovanog aranžiranja ali tako da poruka – ne dajte da vas kontrolišu strahom – bude jasno poslata. Ima ovde dosta uzbuđenja i šarma:
https://drzycert.bandcamp.com/album/strach
Čileanci Terror Society zato prže vrlo klasičan latinoamerički thrash metal na novom EP-ju, Passage To The End. Bend iza sebe ima jedan album i čuje se usviranost i jedan generalni kvalitet i mada produkcija nije najskuplja, ovaj materijal zvuči zdravo, usvirano i moćno. Pesme su dobre, izvedba žustra, energija neupitna, a i ponuda je bogata sa čak šest pesama i introm. Opasna, oštra, britka treš krljačina:
https://terrorsocietycl.bandcamp.com/album/passage-to-the-end
Finality iz Mičigena zvuče vrlo sigurno na svom debi albumu, Technocracy. Ovo je tehnički nabrušen (čak pomalo progresivan) thrash/ power metal, sa, dakle, brzom i energičnom svirkom a onda i sa vrlo melodičnim temama i rifovima. Kao ubrzani Helloween ili Iced Earth, Finality uzimaju standardnu metal epiku i onda joj u svaku venu upucavaju po pola litra kerozina dok ne poleti. I lepo to zvuči, sa maštovitim, dobro promišljenim pesmama i jednom svežom energijom kojoj je teško odupreti se. Lepo:
https://finalitymetal.bandcamp.com/album/technocracy
Nijemci Intöxicated su imali pauzu od deset godina nakon prvog albuma, ali je drugi, upravo izašli Sadistic Nigtmares barem vrlo prijatan. Kako ga otvara himna Street Metal Bastards, tako će i slušalac od prvog momenta znati da je u sigurnim rukama, gde se speed, thrash i heavy metal kombinuju na organske načine i nude dobar provod i odgovornu, intoksikovanu zabavu. Kažem „odgovornu“ jer je ovo zapravo vrlo pažljivo napisan i produciran album i mada Intöxicated u svom imaginarijumu imaju sav taj beer ’n’ roll fazon koji dele mnoga savremena speed metal braćala, muzički i zvučno su zapravo sofisticiraniji. Mislim, slušajte pesmu Merciless koja osvaja melodičnim gitarama i herojskim solažama, slušajte generalni kvalitet produkcije, pa na kraju krajeva i tekstove. Enivej, ako ste ikada voleli Motorhead i Venom, Intöxicated su njihova vanbračna deca i doneće vam propisni street metal fiks da potrajete još malo. Izvolite:
https://ironboundrecords.bandcamp.com/album/sadistic-nightmares
Bloody Run su iz Pitsburga i njihov treći demo, The Revenge spaja thrash metal i grindcore na jedan sirov, nesofisticiran ali organski način. Tri pesme ovde su nabijene lošim emocijama ali i dobrim gruvom, energičnom, brzom svirkom i sa dovoljno zanatskih kvaliteta da budemo zadovoljni. OK, zvuk je BAŠ sirov ali ovo je demo i još se daje po ceni koju sami odredite. Jeftina zadovoljstva su ponekad savršena:
https://bloodyrun.bandcamp.com/album/the-revenge
Rotting Lungs su iz Omahe i njihov Demo 2023 je napravljen da vam, jelte, ne bude prijatno. Ovo je muzika negde između prljavog hardcore thrasha i harsh noise ekstrema, pomalo eksperimentalna a potpuno loše volje. Opet, nije ovo ni sasvim neprijateljski format prema slušaocu i Rotting Lungs umeju da izvuku i gruv i melodiju gde su vrišteći vokali i abrazivan zvuk u službi nečeg prepoznatljivije humanog, no svakako ovo je muzika za slušaoca koji voli da izazove. Ali isplati se. Pogotovo po ceni od koliko date.
https://rottinglungs.bandcamp.com/album/demo-2023
KidTerror je jednočlani australijski hardkor projekat koji spaja razne elemente hardkor panka i treš metala iz sedamdesetih i osamdesetih sa možda malo i previše koncepta za nešto što je u suštini jednostavna muzika. Ali opet, album The Red One je pun vrlo dobro napisanih, energičnih, brzih hardkor treš pesama old skul formata i svo teoretisanje na stranu, ovo je kolekcija opasnih pitstartera producirana jeftino ali dovoljno adekvatno da se čovek znalački nasmeši:
https://kidterror.bandcamp.com/album/the-red-one
Infamy iz Viskonsina su takođe moshpit-friendly i njihov hardkor je pošteno izmešan sa death metalom za maksimum tvrde, gruverske svirke koja preti naglas i baca unaokolo zarazne ritmove. EP Dying To Live ima pet kratkih pesama uz koje nemoguće ne zaplesati onaj pećinski ples koji svi volite da vidite, a stidite se da priznate da i vas vuče da uletite u šutku, pa se može reći da Infamy odrađuju odličan posao. Dobra produkcija i generalno ubedljivo izdanje:
https://infamymke.bandcamp.com/album/dying-to-live
Grave Heist iz Hadson Velija u Njujorku sebe opisuju kao hardcore thrash, ali EP Future World Order je dosta usmeren u moshcore smeru. Nothing wrong with that, da se razumemo i ko voli tvrd, težak, agresivan hardkor tog uličnog tipa, ovde ima pet pesama kao ispalih sa polovine devedesetih i spremnih da se pobiju sa vama:
https://graveheist.bandcamp.com/album/future-world-order-ep
Za nešto više hardcore thrash orijentisan hardcore, Bruiser iz Ričmonda imaju EP Natural Justice koji donosi pregršt i dalje siledžijskog, mošerskog ali malo trešerskijeg hardkora. U šest pesama Bruiser vrlo kompaktno aranžiraju svoje rifove i gruv, nudeći pržački, mošerski hardkor kome je prilično nemoguće odoleti:
https://bruiser804.bandcamp.com/album/natural-justice
Za Iron Deficiency iz Liona kažu da „redefinišu žanr“ i da su „glas nove strejtedž generacije“ i mada ne smem da se brzo i lako složim sa ijednom od tih izjava (koje je, možda, dao i sam bend, mislim IZVOR NISU NAVELI), debi album Morning in the Burning House je korektna komadina metaliziranog a sirovog i jednostavnog veganskog hardkora. Gitare ovde opako šamaraju, bubnjevi zakivaju a pevačica razara pa ako ste vegan i veganskog roda, ovo je za vas. A i ako niste. Naravno da se daunloud plaća koliko hoćete:
https://irondeficiency413.bandcamp.com/album/morning-in-the-burning-house
Kalifornijski Drain izdaju za Epitaph, pa je album Living Proof vrlo kvalitetno produciran i odsviran. Sama muzika, nominalno crossover thrash nije nužno BAŠ za mene jer je u pitanju srednjetempaški, plesni moshcore, ali, jebem mu mater, Drain su vrlo dobri u ovome što rade. Mislim, BAŠ dobri i zateko sam sebe kako ovo slušam i klimam glavom sa odobravanjem zbg tih odličnih rifova, zapaljivog ritma i fenomenalnog pevanja. Dakle, valja:
https://drain831.bandcamp.com/album/living-proof
Bonespitter iz Nju Džersija imaju EP Concrete Burial a koji najavljuje njihov prvi album i ovo su tri sludgecore krateža prefinjene prljavštine i popaljivog prženja. Nećete pogrešiti i zapravo, pesme su toliko kratke da ćete vrlo verovatno tražiti još. Plaćate koliko želite:
https://bonespitter.bandcamp.com/album/concrete-burial-ep
Malo kasnim ali vredi ukazati da je izašao novi album italijanskih grajndera Tsubo. Naslovljen Capitale Umano ovo je vrlo kvalitetno produciran i majstorski odsviran grindcore opus sa petnaest pesama brutalnog tempa, virtuoznih rifčina i zverskih vokala. Tsubo spadaju u gornji ešelon što se tiče kvaliteta u svakom pogledu i trebalo bi da zadovolje i old school i new school publiku ovim izvrsnim albumom:
https://tsubo.bandcamp.com/album/capitale-umano
Tu su i portugalski krastgrajnderi Vai-te Foder. Album Cansado je produciran kvaliteno, sa meljućom bas gitarom i generalno tvrdim ali dobrom zvukom, a svirka je precizna i ubitačna. Vai-te Foder nisu specijalno originalni ali i ne moraju to da budu, ovo je nervozan, brz, zarazan crustgrind, kao da ste uzeli Ratos de Porao i još ih ubrzali a to je, valjda se svi slažemo, recept za ekstazu:
https://larvaerec.bandcamp.com/album/vai-te-foder-cansado
Iz Atine dolaze ΣΥΝΤΡΙΜΜΙΑ sa albumom simpatičnog crustgrind i deathgrind zvuka. Repulsive Inexpression iašao je za japanski Esagoya Records i nudi brze, nervoze D-beatove, rafalne blastove, dubok moćan vokal farban sa malo vrištanja, dakle, standardni crustgrind program, ali na to dodaje samo malo komplikovanja sa metrikama i rifovima da se postigne i malo te death komponente. Svakako ovde nema smaranja i album sa svojih sedamnaets pesama brzo proleti:
https://esagoya.bandcamp.com/album/repulsive-inexpression
Nizozemski Bullshit Generator na istoimenom debi EP-ju nude pet pesama prodornog, jeftino snimljenog old school grindcorea koji kao da je ispao iz ranih devedesetih. Socijalno osvešćen i RAZJAREN ovo je grindcore za svakog ko je ikada voleo stvari poput Agahtocles ili Intestinal Disease. Sedam evra je daleko prejaka cena za ovako kratko izdanje ali je muzika iskrena i dobra:
https://bullshitgenerator.bandcamp.com/album/bullshit-generator
Kvebečani Autodafé su najveći deo svog albuma, Zapruder, snimili kod kuće 2021. godine, a onda ga doradili u studiju i, pretpostaviću ponovo miskovali kod kuće. I za kućnu produkciju, ovo je jako dobro. Pričamo o energičnom, no bullshit grindcore/ deathgrind materijalu sa dosta power electronics elemenata ukusno ubačenih tamo gde će lepo da se smeste i ova dva čoveka pišu i sviraju majstorski, nudeći konstantno energičan i napadački metal ali sa smislenim varijacijama u dinamici i harmoniji. Moćno je ovo, sa četrnaest vrlo krljačkih, kvalitetnih komada i od mene dobija jake preporuke za sve koji vole muziku u rasponu od Agraphobic Nosebleed do Misery Index:
https://autodafebookburner.bandcamp.com/album/zapruder
Edinburžani Feannag slikali su se ispred kripte Dejvida Hjuma za svoju promo fotku, sugerišući da njihova muzika ima (racionalno) filozofsko utemljenje. Što je okej jer debi album, Throne, sa svojim dosta disciplinovanim blackened death metal zvukom i snažnim antihrišćanskim stavom potrebuje tu vrstu utemeljenja ako misli da se ozbiljno raspravlja. Muzika je sasvim korektna, i Feannag su mišićavi i energični, venčavajući mošerske ritmove i rifčine sa više blek metal temama. Grupa nema bubnjara u pstavi pa slutim da za sada ne nastupa uživo, ali muzika na albumu je zdrava, potentna i mislim da bi pravu formu dobila u izvođenju pred publikom:
https://feannag.bandcamp.com/album/throne
Salvadorski Miasis imaju u svom brutalnom death metalu i malo tragova deathcorea sa kojim su počeli pre par godina pa mi je njihov debi album, Consumación Humana bio malo sumnjiv na početku. No, Miasis su pošten svet i ovo je muzički lepo sklopljena ploča čiji fokus na brutalnost i granična psihološka stanja je umešno kanalisan kroz deset pesama što pričaju jednu kontinuiranu, konceptualnu priču. Pesme su, jelte agresivne i brutalne i mada bend drži dosta ujednačen nivo energije i glasnoće tokom skoro celog albuma, ovo nije dosadna, monotona ploča već serija vinjeta koje uspešno raspredaju taj konceptualni narativ. Fino:
https://theslaughterhouserecords.bandcamp.com/album/consumaci-n-humana
https://miasis-sv.bandcamp.com/album/consumaci-n-humana
I Oppression Denied iz Dortmunda imaju malo deathcorea u svom death metalu, prevashodno u vokalnom stilu, ali njihovo prvo izdanje, Demo 23 je ipak prevashodno orijentisano na brutalni death metal, ali brutalni death metal sa iznenađujuće mnogo gruva pa i svojevrsne melodije. Oppression Denied time imaju dosta karaktera i izprofilisan identitet bežeći od vladajućih trendova u death metalu i nudeći dosta svež i prijemčiv zvuk a ne napuštajući brutalnost i agresiju. Fin demo, a plaća se koliko sami odlučite da odvojite:
https://oppressiondenied.bandcamp.com/album/demo-23
Zato su Slovenci Cordura nesputano progresivni u svom tehničkom death metalu na albumu Nibiru X. Ovo je drugi dugosvirajući opus ekipe koja radi nešto više od deset godina i u pitanju je vrlo kvalitetan ali i smelo karakteran tech-death sa naučnofantastičnom estetikom i progresivnim idejama u komponovanju. Ovde, dakle, ne dobijate samo teško prebrojive ritmove i aranžmane koje niko normalan ne može da zapamti već i vrlo pažljivo posložene pesme koje pričaju jedan narativ. Kompleksno ali pitko, komplikovano ali prijemčivo, ovo je i dobro producirano i trebalo bi da probudi SF gika u svima nama:
https://corduraofficial.bandcamp.com/album/nibiru-x
Za klasičniji prog-death metal, sa značajno melodičnijom dispozicijom, tu je drugi album portlandskih Velaraas. Snimljena osam godina nakon prvog, Pantheon je energična a melodična ploča death metala koji zvuči kao da su The Black Dahlia Murder malo uzimali časove kod Cynic i to je sada deset pesama ozbijne svirke i kvalitetne produkcije, ali tako da sve zvuči keči, melodično, prijatno, zarazno. Velaraas nisu prog-metal koji insistira na stalnim promenama metrike ili dodekafoniji i ovo je pre svega kvalitetan metal kome je progresivna komponenta ugrađena organski i čini ga uzbudljivijim, ne hermetičnijim. Odlična svirka trija iz Oregona i album za sladokusce:
https://velaraas.bandcamp.com/album/pantheon
Piss on Christ su iz Tampe, meke američkog detah metala i prva četiri albuma je sva snimio jedan čovek – Dan Castro. Za peti, Hang The Bitch On The Cross Castro ima punu postavu i, ako je verovati Bandcampu, bubnjeve ovde sada svira Eric Morotti iz Suffocation/ Killitorous itd. ali muzika nije zbog toga nešto mnogo sofisticirana. Ovo je sirovi, vrlo old school death metal/ deathgrind, sa jasno isprofilisanim buntovnim, antihrišćanskim identitetom. Sve je to šarmantno i lo-fi i vredi da se čuje:
https://pissonchrist.bandcamp.com/album/hang-the-bitch-on-the-cross-cm1020
Kad se piša po Hristu spasitelju onda se on i očisti od droba. A za to volontiraju Gutted Christ iz Virdžinija Biča sa svojim drugim albumom, Hail and Kill. Iako bend sebe reklamira kao blackened death metal, nema ovde mnogo blackened elemenata sem ako se ne računa ta agresivna antihrišćanska komponenta. Ali i ona je samo u imenu koje više sugeriše deathmetalski imaginarijum, dok je muzika skoro stopostotno mošerski, energični death metal sa čvrstom produkcijom i tek poo nekim BLAGO melodičnim rifom koji bi mogao uz dosta žmirkanja (žmirkanja ušima) da bude tumačen kao black metal. Enivej, nisu ni važne tako fine žanrovske podele, Gutted Christ su korektni na ovom albumu sa vrlo ubedljivom svirkom i ne sad nešto ludački originalnim ali pamtljivim pesmama (Weeping Savior je baš ono, dopadljiva). Fino:
https://guttedchrist.bandcamp.com/album/hail-and-kill
War Weaver je studijski projekat dva američka muzičara koji svoj old school death metal utemeljuju na mitologiji Dark Crystal univerzuma Jima Hensona. Eto, i to ima. Prvi demo/ EP, Eulogies for the Vanquished nudi jednostavan, rifaški death metal koji lepo curi iako je snimljen vrlo jeftino i svakako ne nudi nikakve nove poglede na žanr. Simpatično je to, sa lepim rifovima, dobrim vokalima, prijatnom atmosferom:
https://warweaver.bandcamp.com/album/eulogies-for-the-vanquished
Spinebreaker iz San Hozea se oblače kao hardkorovci (dakle, dresovi, kačketi) ali muzika je zapravo uglavnom death metal. Sirov, gruverski, svakako, pa je EP Cavern of Inoculated Cognition tu da vas natera da zaplešete klateći se poput oživljenog leša i nudi pet pesama mračne atmosfere i oštrih rifova. Fino:
https://spinebreaker.bandcamp.com/album/cavern-of-inoculated-cognition
Sepulchorporeal / Amore je split EP između jednočlanog britanskog Absyssal i kanadskog kvinteta Ellorsith. Oba projekta rade mračan, vrlo hermetičan blackened death metal i daju po dve pesme superiorno represivne atmosfere, zvuka i namera. No, ovo izdaje Dark Descent Records i kvaliteta ne manjka. Ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno bendovi se izrazito trude da ne samo muzikom već i liričkim sadržajem u vama izazovu nelagodu, stravu i mračne kontemplacije. Odlično je:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/sepulchorporeal-amore
Da se ne kaže da nikada ne promovišem deathcore, evo, slušao sam EP hongkonškog sastava Mind Rot, naslovljen Hymns of Despondency i, u meri u kojoj ja volim deatchore, ovo je vrlo solidno. Naravno, nisam siguran da je lirički sadržaj po mom ukusu, i kad krenu ti monotonalni breakdown momenti meni se malo i prispava, ali Mind Rot umeju da naprave eksplozivne pesme, imaju dovoljno death metal rifova za moje potrebe i moš-delovi su im dobri. Valja da se čuje:
I, uh evo sada i jedan metalcore EP koji mi se solidno dopao. Teeth iz Kanade izdali su ovo za Nuclear Blast i A Biblical Worship of Violence je ekstremno agresivnih petnaestak minuta brze, tenzične, mučne muzike. Jeste sve to prepuno metalcore tropa koji meni nisu nešto bliski, ali Teeth UBIŠE ovde pa je nemoguće ne preporučiti ih za slušanje:
Lavinia Whateley je zanimljivo ime a i bend dolazi iz Brajtona i, jelte, s obzirom da je u pitanju kraljevsko letovalište, muzika na debi EP-ju Mythos je OGAVNA. Ali u najboljem smislu. Ovo je old school deaththrash metal, sa tri pesme krljačke dispozicije i opresivnih rifova, inspirisan lavrkaftovštinom i praktično duhovit u svojoj rekonstrukciji starostavnih horora. Vrlo lepo a daunloud plaćate po želji:
https://laviniawhateley.bandcamp.com/album/mythos-ep
Žensko-muški i britansko-španski Undead su u odličnoj formi na drugom albumu, Putrefactio. Ovo je jednostavan vrlo pravolinjski death metal koji ne filozofira previše i drži se skandinavske formule jakih rifova, agresivnog ritma i pitkih, prirodnih aranžmana. Nema tu sad neke ogromne dubine, rekli bi neki ali Undead isporučuju tešku, agresivnu a zarazno prijemčivu muziku i album od svega 35 minuta pakuje tačno odmerenu dozu rokanja i rolanja da ne pretera a da vas dovede do ivice. Vrlo prijatno:
https://undead-us.bandcamp.com/album/putrefactio
Danci Undergang su svoj album iz 2020. godine, Aldrig i livet sada uradili u živoj verziji. Snimak je doduše iz 2021. godine, a Aldrig i livet – Live in Ballade Studios 2021 je i malo kraći materijal od originala ali simpatičan je taj muljavi a opet uredni zvuk koji bend ovde nekako postiže. Originalni album mi se dosta dopao a ovo je sasvim zabavna interpretacija istog materijala:
https://undergang.bandcamp.com/album/aldrig-i-livet-live-in-ballade-studios-2021
Goetia iz DiSija za sebe kažu da su 100% death metal i, svakako, istoimeni EP ovog trija nudi old school mošersku rokačinu kojoj je teško odoleti. Nije ovo sad nešto pametno, dovitljivo ili progresivno al jeste iskreno, efektno, mošerski nastrojeno i producirano sirovo ali sa dušom. Bend svira sa velikim ubeđenjem pa je slušanje zadovoljstvo:
https://goetiadeath.bandcamp.com/album/goetia
Desekryptor iz Indijane prže zajeban (vrlo malo „blackened“) death metal na kaseti Curse of the Execrated. Bend još nema album a ovo im je i prvi novi snimak posle pet godina pauze, no kvalitet je tu, a izdavač je ugledni Caligari Records pa se nadam svetloj budućnosti. Jer, da se razumemo, Desekryptor imaju i tehniku i produkciju ali pre svega imaju tu neophodnu GLAD koja njihovu muziku čini bestijalnom na najbolje moguće načine. Mislim, Anthropophagic Corpse je jedna od najjebenijih death metal pesama koje ćete čuti ovog proleća. Ne propustite ovaj biser:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/curse-of-the-execrated
Portlanđani Nightmarer izdaju za etiketu Total Dissonance Worship pa je i njihov tehnički death metal, jelte, prevashodno disonantan. No, drugi album, Deformity Adrift je ploča vrlo kvalitetnog, tehničkog death metala koji dobro napisane pesme venčava sa impresivno dobrom i energičnom svirkom. A disonance ne smetaju, naprotiv, daju ploči atmosferu urgencije, napetosti, vode slušaoca u izmenjena stanja svesti gde progresivna, visokotehnička svirka ostavlja još jači utisak. Veoma dobro:
https://nightmarer.bandcamp.com/album/deformity-adrift
Godslut su novi poljski death metal bend u kome svira i bubnjar Paweł Jaroszewicz poznat po radu u milion bendova, uključujući teškaše poljske scene kao to su Vader, Hate ili Batushka. Debi album, Procreation of God nudi vrlo siguran, pitak, komunikativan death metal poljskog mirisa i mada Godslut ne donose APSOLUTNO ništa novo žanru, njihovo zanatsko majstorstvo je neupitno. Ovo su kao neki restlovi sa recentnih Vader ploča ali u pozitivnom smislu, sa kvalitetnim gruvom, zaraznim rifovima i generalno prijatnom antihrišćanskom atmosferom. Neobavezno ali ljupko:
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/procreation-of-god
Za malo debele slemčine ove nedelje su zaduženi Unique Leader sa drugim albumom beloruskih Extermination Dismemberment. Dehumanizatio Protocol stiže punih deset godina nakon drugog albuma, i ovo je, za razliku od velike većine slamming death metala danas ploča koja pored brutalnih slemova i neljudskih vokala nudi i prstohvat atmosfere. I to je vrlo lepa kombinacija. Extermination Dismemberment razumeju kako strateško korišćenje semplova i zvučnih efekata može da fino uokviri njihove rifčine i plesne ritmove i onda album ima jednu skoro konceptualnu komponentu. Ne smeta, naravno, što je svirka odlična, produkcija adekvatna, a pesme nisu samo niske slemova već imaju malo dinamike u aranžiranju. Fino:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/dehumanization-protocol
Turci Abolish se pojavljuju niotkuda sa debi albumom ...From The Depths (njihov izdavač, nemački FDA naglašava da bend nikada nije izdao ni demo niti ikakav EP pre ovog albuma) i nabadaju direktno među rogove. Ovo je old school death metal dubokog štima, toplog zvuka i lepih mošerskih rifova. Abolish sigurno ne pokušavaju da promisle žanr od nule, ali njihova muzika nije čisti derivat Autopsy i Grave predložaka i ovde imamo na programu kvalitetno napisane i aranžirane pesme koje stručno mešaju horor atmosferu, melodičnost i agresivnost. Izuzetno prijatno:
https://fda-records.bandcamp.com/album/from-the-depths
Velšani Blood Rage i Amerikanci Mortuary Ghoul imaju split album, Horror Worshipping Death i mali izdavač Frozen Screams Imprint iz države Njujork ovde je svakako nabo zlatnu žilu. Blood Rage donose vrlo sirov old school death metal sa naglašenom horor komponentom i primitivnim a opet dovoljno kompetentnim pesamama. Mortuary Ghoul su za nijansu manje old school (bubnjevi su im, očigledno, programirani i fali im dinamike) i njihov takođe hororični death metal je na tragu Morticianove deathgrind mučnine. Čisti, nepatvoreni andergraund:
https://frozenscreams.bandcamp.com/album/horror-worshipping-death
I u poslednjoj smo skeciji sa krosžanrovskim materijalom i propisnim heavy metalom. I odmah da se razumemo, debi album sinjskog sastava The Countess APSOLUTNO nije po mom ukusu, ali mislim da ga vredi pomenuti jer je ovo prijatan, stilski veoma lepo zaokružen gotski rok/ metal koji bi trebalo da lepo legne publici što voli melodičnost, emocije, nežnost i romantiku. Nazvan Sacramental, ovo je opus od solidnih deset pesama (u nešto manje od sat vremena) sa sve obradom Doris Dragović na kraju, i, s obzirom da je snimljen u kućnom studiju bubnjara Petra Radovića, produciran vrlo pristojno. Ima ovde i vrlo epskih momenata (slušajte refren Orb of Dominion i generalno celu tu pesmu) a onda i intimnijih, folk motivima pokretanih komada (recimo Dagger & Moon) a pevanje Marije Marković je ubedljivo i dominantno. Sve u svemu, rekao bih vrlo dobar album muzike koja može da se dopadne jako širokom krugu publike, a bend daunloud prodaje po ceni koju sami odredite:
https://thecountessband.bandcamp.com/album/sacramental
Pank rok i hard rok su u početku bili, kao, prirodni neprijatelji ali sve je to srodno, jebiga, pa onda bendovi kao The Hip Priests imaju najprirodniji spoj dva žanra. Album Roden House Blues kreće sa papučicom za gas pritisnutom do poda u Trojan Horsehsit i produžuje udarajući na sve strane sa jedanaest rokenrol himni koje ostavljaju iza sebe pustoš i prijatne postorgazmičke grčeve. Opasno:
https://thehippriests1.bandcamp.com/album/roden-house-blues
Dave Lombardo već decenijama sarađuje sa Mikeom Pattonom u silnim projektima pa je sasvim prirodno da Pattonov Ipecac Records izda prvi solo album velikog bubnjara koji je ovaj ikada snimio. Da se razumemo, Rites Of Percussion nije metal u užem smislu i fanovi Slayer (ili… Grip Inc.???) će uživati u tribalnim ritmovima i obrednim ambijentima bez gitara i pevanja, ali Lombardo u ovu kinematsku, evokativnu muziku unosi dovoljno klasičnog lombardovskog vatrometa da niko kući ne ode razočaran:
https://davelombardo.bandcamp.com/album/rites-of-percussion
Bukvalno čim vidite kakve brkove imaju članovi sastava Intercourse iz Konektikata znate i kakva im je muzika. Album Halo Castration Institute je ploča rastrzanih, hermetičnih pesma između hardkora i noise rocka, mučna ali fascinantna, puna gruva ali ne zaista plesna. Kako i u pesmi The Passion Of Jesus Christ Allin bend kaže „ja sam najlepši u sobi u kojoj svako lice izgleda kao saobraćajna nesreća“ i jebiga, rođaci, ovo je album ružnoće toliko fascinantne i samouverene da ne možete da odvratite pažnju od njega. Izvrsno:
https://intercourse.bandcamp.com/album/halo-castration-institute
Eh, švajcarski Herod na albumu Iconoclast smeštaju se negde između sludge metala, djenta, progresive… Vrlo je to ubedljivo i glasno i energično ali nekako ne pogađa tačno u one tačke koje meni prijaju. No, to što se meni ovo ne sviđa PREVIŠE ne znači da neće vama, jer je u pitanju nesumnjivo energičan, strastven opus:
https://herod.bandcamp.com/album/iconoclast
Britanski jednočlani projekat Alleycatz vrlo eksplicitno za svoj debi EP Private Vices, Public Pleasures kaže: „No budget, no class, just sleaze!“ Ali Joseph James svakako ume da napravi sleaze metal po uzoru na slavne prethodnike koji su osamdesetih utemeljili ovaj stil pa su četiri pesme što se ovde čuju sasvim solidne. Produkcijski, naravno, pričamo o skromnim dometima, ali to zapravo ne remeti muziku u nekom presudnom smislu i da čujete bilo koju od ovih pesama na radiju u kolima, dali biste mu ga malo jače po gasu, to je sigurno. Ako volite ekstravagantno natapirane frizure, himnične refrene i tekstove koji pričaju samo o jednoj stvari, Alleycatz je za vas:
https://alleycatz.bandcamp.com/album/private-vices-public-pleasures
Italijanski Gates of Prophecy je epska power metal grupa čiji je istoimeni prvi minialbum solidna posveta njihovim uzorima poput Dream Theater i Blind Guardian. Četiri pesme na ovom izdanju su melodične, raskošno aranžirane sa sve semplovanim gudačima i drugim orkestarskim instrumentarijem i mada Gates of Prophecy još uvek ne mogu da kažu kako su u produkcijskom smislu na mestu na kome, nagađam, žele da budu, materijal zvuči zdravo i prijatno. Poslednja pesma je kompleksna saga o herojima multiverzuma i teško je tu ne osetiti malo uzbuđenja čak i ako ste od kamena kao ja:
https://gatesofprophecy.bandcamp.com/album/gates-of-prophecy
Transylvanian Recordings obično izdaju ekstremniji i više „andergraund“ metal, ali Golden Arm, novi album benda Haunt je sasvim klasičan, mada i dalje andergraund heavy metal. Naravno, ovde svira Trevor William Church, čovek sa besprekornom andergraund reputacijom i Haunt je, uprkos postojećoj živoj postavi grupe, i za ovu ploču Churchov solo projekat. I dobar je. Golden Arm je tipično lična i ekspresivna a opet hedbengerska ploča melodičnog, pravovernog hevi metala i jeftin, ružnjikav miks je sasvim u skladu sa njenom indie punk estetikom. Valja:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/haunt-golden-arm
https://hauntthenation.bandcamp.com/album/golden-arm
Isti bend, tj. projekat Haunt izdao je o istom trošku (doduše samostalno) i EP sa dve pesme, Hell Tracks i mada se pakao pominje u imenu, ove dve pesme su takođe veoma melodične, sa drugom, Send me an Angel, koja dotiče glamuroznost ’80s sleaze metala na najbolji način. Odredite sami cenu daunlouda i uživajte:
https://hauntthenation.bandcamp.com/album/hell-tracks
Brazilci Louder Than Hell sviraju tradicionalniji old school heavy metal. Novi album, Possessed by Steel je solidno produciran, mada je sve to dosta jeftino i polukućno, ali ima ovde srca i duše. I cheesea, mnogo cheesea. Louder Than Hell su dva tipa koja BAŠ vole heavy metal i ta ljubav se čuje iz svake note na ovom albumu koji, istina je, ne donoi bogznašta novo žanru ali je iskren do koske:
U principu ne volim muziku koju izdaju Napalm Records, ali tu i tamo se pojavi po koji izuzetak. Švajcarske Burning Witches su jedan od tih izuzetaka i peti album ovog ženskog kvinteta je prijatna, prijemčiva ploča. Istina je da The Dark Tower produkcijski i po generalnoj atmosferi ide u vrlo cheesy smerovima, ali to priliči ovom epskom heavy/ power metalu i, uz puno vrlo ozbiljnog instrumentalnog rada i sjajne vokale Laure Guldemond dobar provod je zagarantovan. Album ima čak petnaest pesama, na nekima gostuje Courtney Cox iz Iron Maidens a poslednje dve su obrade Ozzyja Osbournea i WASP. Pa mislim, jebem mu, nisam ni ja od kamena:
https://burningwitches.bandcamp.com/album/the-dark-tower
Naravno da me uvek dirne kada izađe novi Tygers Of Pan Tang. Mislim, ovaj bend slušam 40 godina unazad i mada novi albumi ne nose sa sobom NWOBHM energiju koju je imao, recimo, Spellbound iz 1981. godine, opet se tu često čuje po koja dobra pesma. Bloodlines je tek trinaesti album za sastav koji radi od 1978. godine i mada je Robb Weir jedini koji je tu bio na početku (a i on je odlazio pa se vraćao), svakako postoji jasna spona sa starom muzikom iako su Tygersi danas značajno više radio friendly. No, kako rekoh, svaki novi album ima ponešto što meni prija, pa tako i ovde pustim osmeh da se pojavi na licu uz krljačku Fire on the Horizon ili himnični hard rok Back for Good. Robb je odavno dosegao određeni nivo kvaliteta koji se podrazumeva i ispod kog se ne silazi i Bloodlines naprosto nudi dobar, pitak heavy metal stare škole koji povremeno zablista. Respekt:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/bloodlines
Šveđani Enforcer su svom albumu, Nostalgia, dali baš odgovarajuće ime jer njihov šesti studijski dugosvirajući produkt ne samo da oživljava himnični, top 40 metal osamdesetih, već i produkcijski uspeva da mu priđe vrlo blizu. Ovde klavijature plešu sa gitarama a bubnjevi imaju onaj pljeskav, bučan zvuk kakav su producenti voleli u to vreme, dok pevač Olof Wikstrand vozi nazalni, napaljeni stil pun prljavih falseta. I sad, jebiga, meni je ovo FENOMENALNO, pogotovo kada ljudi zgaze na gas i uđu u praktično speed metal brzine i dalje se držeći Sunset Strip Metal estetike. Ovo je izdao Nuclear Blast a što osamdesetih, moram da priznam nije bilo zamislivo, ali nema veze, 2023. godina je a Enforcer su snimili odličan album ’80s metala, kome je za DLAKU izmakla titula albuma nedelje i svi treba da budemo srećni:
https://enforcer.bandcamp.com/album/nostalgia
Jer album nedelje stiže sa malo istočnijih teritorija. Apsolutno obožavam ruski thrash metal sastav CMERШ. Zimus su me uhvatili nespremnog svojim albumom naslovljenim samo „…“ i koji je vrlo buntovno govorio o razaranju društva u Rusiji od strane oligarha kroz privatizacionu pljačku i stalne ratove, a novi EP, ponovo izašao za ruski Global Thrash Attack, i nazvan Разворачивай donosi još četiri pesme FENOMENALNOG thrash metala. CMERШ ne samo da imaju dobre rifove, a imaju, nego su i pesme bezobrazno dobro napisane i iz svih cevi ispucavaju energiju pobune (protiv kapitalizma, fašizma i represije) koja zvuči autentično i ne kao puko sviranje žanrovskih tropa. Pevanje, ritmovi, generalna atmosfera, sve je ovde fenomenalno i čak i da na stranu stavimo to iz koje zemlje i u kom istorijskom trenutku dolazi ovo izdanje, pa čak i to da plaćate koliko hoćete CMERШ su toliko dobri da se ne smeju zaobići. I bend i izdavač zaslužuju svu moguću podršku pa je svakako pružite:
https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/thrash-metal-2023
