Liberty je grafički roman koji svoj narativ razapinje preko četiri decenije i tri kontinenta, baveći se pre svega rasnim odnosima i emancipacijom afro-američkog identiteta, ali unutar tog identiteta tražeći suptilne – i ne uvek TAKO suptilne – razlike između klasa, polova, individua. U pitanju je pritom evropski strip koji su napravila dva bela Belgijanca pa je perspektiva svakako nešto drugačija od one koju bismo dobili da su ovo radili afroamerički, afrički ili makar autori afričkog porekla. Da budem jasan: ja se uvek osetim pomalo nelagodno kada beli evropski autori naprave napor da pričaju o rasizmu i rasnim pitanjima u drugim društvima i na drugim kontinentima, ne zato što Evropljani o tome nemaju šta da kažu – na kraju krajeva nasleđe evropskih kolonijalnih osvajanja i institucije ropstva u dobroj meri diktira i moderne odnose između rasa među tri kontinenta – nego zbog mnogo banalnijeg pitanja da li su oni uopšte prikladne osobe da pričaju ne samo o onome što se dešava već i o onome što protagonisti osećaju. Drugačije rečeno, iako ja naravno mislim da je umetnik slobodan da se bavi čime god hoće i da je hvalevredan trud da se stavimo u tuđe cipele i pokušamo da vidimo život iz njihove perspektive, te da nam je takav pristup dao mnogo vrednih umetničkih radova tokom mnogo stoleća, danas smo makar u mogućnosti da čitamo autentična dela autora iz manjinskih zajednica i čini mi se da bi vredelo uložiti napora i novca u njihovo donošenje pred širu publiku, možda i dajući im prednost nad dobronamernim ali po definiciji manje autentičnim sintezama istorijskog, biografskog i fiktivnog kakav je, konkretno, Liberty.
Da se razumemo, Liberty su pravila dva vrlo iskusna čoveka. Eric Warnauts i Guy Raives (ovde potpisan kao samo Raives) su Belgijanci i strip-autori čija plodna saradnja traje već četvrtinu stoleća. Njihov kreativni metod podrazumeva da Warnauts generalno piše scenario i dijaloge, Raives radi kolore, dok sam crtež, dakle, rad sa linijama i geometrijom rade, kako sami kažu „u četiri ruke“. Što je zanimljivo i, sudeći po Liberty, ume da proizvede intrigantne rezultate. Većina reakcija na ovaj strip, barem onih na Engleskom jeziku, koje sam bio u stanju da razumem, jako je nahvalila crtež na albumu i pogotovo kolor- koji je, čini se, rađen vodenim bojama makar velikim delom. Pritom, Liberty nije nekakav impresionistički „arty“ strip, sa slikarskim ambicijama već, zapravo, nešto mnogo bliže dokumentarističkom narativu sa fikcionalizovanim epizodama i kao takav on bi možda po definiciji zazivao jedan realističan grafički stil, možda u velikoj meri baziran na fotografskim predlošcima. Da Warnauts i Raives uspevaju da nađu pravu meru između dokumentarnog i karakternog, dajući stripu i preliv sentimentalnosti je nešto što treba prepoznati i pohvaliti. Naravno, s druge strane, moram da kažem da je sentimentalnost koja se ovde da primetiti i pomalo upitna u više nego jednoj prilici, no, doći ćemo do toga.
Warnauts i Raives se bave i drugim stvarima – Raives radi dečije knjige i kolore za tuđe stripove a Warnauts predaje na visokoj školi Saint Luc u Ližu, a do sada su uradili tridesetak stripova, u raznim žanrovima, od krimića, preko fantastike i fantazije do istorijske fikcije. Objavljivali su u raznim evropskim magazinima, poput španskog Cimoc ili italijanskog Lanciostory a zaboli su i barem jedno pojavljivanje u američkom Heavy Metalu. Sami kažu da vole da svoje priče smeštaju na različite kontinente i u različite istorijske periode, trudeći se da rekonstruišu atmosferu i ponašanje protagonista.
Liberty se, tako, bavi biografijom (izmišljene) afričke devojke-pa-zatim-žene po imenu Tshilanda a koju na početku stripa zatičemo u lobiju hotela u Kinšasi 1974. godine. Njen otac Ilunga je jedan od menadžera u hotelu i Tshilanda, jasno je, ne pripada siromašnim slojevima zairskog društva, naprotiv, ona kasnije u stripu i sama kaže da je živela zaštićenim, udobnim životom pre nego što su se u tom životu desile… promene.
1974. godine je Zairom, zemljom koju danas znamo kao Demokratsku republiku Kongo, vladao Mobutu Sese Seko, čovek koji je vlast stekao još šezdesetih, nakon nekoliko godina krvave bore za prevlast među raznim frakcijama a koja je usledila posle sticanja nezavisnosti od Belgije. Zair je u to vreme bio druga po veličini afrička država sa 23 miliona stanovnika i Mobutu je bio jedna od vodećih figura afrocentričnog nacionalizma kojim se pokušavao uspostaviti identitet nacije utemeljen na tradiciji i razveden od evropskih kolonijalnih uticaja (pa je i po Mobutuovom dolasku na vlast ime države promenjeno iz Republika Kongo u Zair). Mobutu je uvodio velike reforme u državu, sa uvođenjem novog ustava (za koji je, kažu, glasalo 98% glasača na referendumu) ali i sa autokratskim metodom vladavine koji je podrazumevao jednopartijsku dominaciju i vrlo direktno bavljenje države svim oblastima života. No, iako je Zair na kraju, kroz seriju kriza i užasnih ratova pre i posle Mobutuove smrti 1997. godine implodirao i danas se Mobutuova vladavina velikim delom pamti po sve totalitarnijoj i represivnijoj tehnologiji vladanja te sve konzervativnijim politikama, 1974. godine je Zair bio domaćin dvama velikim događajima koji su Afriku stavili na svetsku mapu makar na kratko. Jedan je bio boks meč za titulu svetskog profesionalnog prvaka u teškoj kategoriji između vladajućeg šampiona Georgea Foremana i bivšeg prvaka Muhammada Alija (reklamiran kao „Rumble in the Jungle“), a drugi koncert Zaire 74, zamišljen isprva kao samo promotivni događaj kojim bi se reklamirao meč. No, kada se Foreman povredio a meč morao biti odložen nekoliko nedelja, koncert je održan kao što je planirano i, uz učešće nekih velikih američkih imena, uključujući u to vreme najvreliju zvezdu funka i soula, Jamesa Browna, kreirao nezaboravno iskustvo za osamdeset hiljada posetilaca na stadionu u Kinšasi.
Liberty je strip intimno vezan uz ove događaje a putem činjenice da je hotel kojim otac protagonistkinje upravlja služio kao smeštaj za Brownove muzičare. Tshilanda, međutim, iako upoznaje Brownovog bubnjara Mikea, i on joj se jako dopadne, sa svojih šesnaest godina zapravo bude zavedena i iskorišćena (danas bi jednostavnije rekli „silovana“) od strane belog tur-menadžera za Brownov bend, Alana McLarena. Tshilanda, zbunjena i postiđena nakon onog što se dogodilo, utehu nalazi u Mikeovom apartmanu i ovim započinje njihova komplikovana veza koja će trajati nekoliko decenija.
Naime, ispostavlja se da je Tshilanda od nezaštićenog snošaja sa Alanom zatrudnela i Mike, kome je vižljasta i karakterna devojka zapala za oko pomaže joj da dođe sa njim u SAD i oni tamo počinju da žive zajedno. Ćerka koja se rodi posle devet meseci – nazvana Liberty – je na neki način simbol Tshilandinog oslobađanja tradicionalne uloge koju bi joj namenilo sve konzervativnije zairsko društvo i mogućnosti koje joj daje život u Americi, ali strip pokazuje velike izazove za Afroamerikance, sa predrasudama, siromaštvom, getoizacijom, adikcijama ali i stereotipiziranjem koji će uticati na njihove živote i razvoje njihovih zajednica.
Strip, generalno, nastoji da prikaže i svetlu i tamnu stranu, baveći se i svakodnevnim životom u njujorškom Harlemu i kontrastom između sirotinje u crnim getima i bogatstva kojima su ova geta okružena. Mike je komplikovan čovek sa brojnim trauama što ih je pokupio u vijetnamskom ratu, ali sa očinskim odnosom ka Liberty kojoj se postavlja kao ne „pravi“ otac ali njegova najbolja moguća zamena iako je odnos između njega i Tshilande opterećen i siromaštvom i njegovim problemima sa adikcijom i nesigurnošću posla i prihoda… Tshilanda sa svoje strane postaje progresivno sve emancipovanija pa i na svoju ćerku prenosi veliki deo tog stava te poslednji deo stripa prikazuje samu Liberty kako traži svoj put kroz komplikovani lavirint rasnih i klasnih determinanti u američkom društvu, uspostavljanje stabilnijeg odnosa sa Mikeom, ali i čvršće veze sa svojim biološkim ocem i njegovim sinom… Finale stripa pokazuje Obamin dolazak u Belu kuću i služi kao neka vrsta pančlajna za priču o emancipaciji afroameričke zajednice.
Liberty je strip koji priča komplikovanu priču sa mnogo tema i teza i čini se da za to nema dovoljno strana. Pripovedni postupak je često sveden na dugačke pasuse teksta koje prate ilustracije, ili kadrove zatrpane dijaloškim razmenama, što nije ono kako ja zamišljam moderan strip, naravno, mada ovo ume da bude efektno. Dvojica autora svakako kreiraju evokativne prizore Njujorka kroz decenije i likovima umeju da daju karakter. Ima tu i nekoliko opservacija veoma vrednih da se primete i zapamte – kao na primer ona da siromašto samo po sebi nije toliko bolno koliko je bolno kad se živi u siromaštvu koje je okruženo bogatstvom – ovo ukazuje na nepravičnost društvenog uređenja radije nego na puku ekonomsku situaciju. Drugde, imamo epizodu koja pokazuje otvaranje frizerskog salona u koe Tshilanda popularizuje afro-stilove frizura za žene među drugim etničkim zajednicama u Njujorku, nešto što u ovom stripu deluje prirodno i osnažujuće a što je, u stvarnom životu, danas opterećeno diskusijama o kulturnoj aprioprijaciji.
No, Liberty je i strip koji ima puno upitnih ideja i rešenja. Da na stranu stavim relativno lak prelazak preko koncepta silovanja i iz njega proizašle trudnoće – strip više govori o traumi koju trpi muški lik Mike što podiže tuđe dete nego o traumi majke kojoj je dete napravljeno na silu i čak insistira na prijateljskom odnosu koji Tshilanda kasnije ima sa Alanom – finale u kome Tshilanda ostvaruje incestuozni odnos sa Alanovim sinom, dakle svojim polubratom, je… uh… iznenađujuće? Strip ovde ne šalje najjasnije signale o odnosu „crnog“ i, jelte „belog“, o odnosu kolonizatora i kolonizovanog i iako na početku ima izvesne ambicije da promisli fetiše koje belci imaju prema crnim ženama i moći i autoritetu koje predstavlja imućni, stariji belac maloletnoj afričkoj devojci, do kraja se ove teme ne diskutuju.
Drugo, u čisto konceptualnom smislu, Mike i Alan su u potpunosti izmišljeni likovi. Ni jedan ni drugi nisu postojali i nisam siguran koliko je ova fikcionalizacija dobila time što nam u poznate istorijske situacije stavlja izmišljene likove koji nisu ni sažetak nekih postojećih, već pričaju priču koju su autori izmaštali, pokazujući svoje viđenje rasnih izazova i emancipacije, pogotovo crnih žena u decenijama borbe za ljudska i građanska prava.
I Liberty je time strip donekle upitnog efekta jer iako bez sumnje daje interesantne i važne opservacije, utisak mi je da je deo njegovog pripovedanja i poenti obojen željom da se pokaže kako nisu svi belci „đavoli“, a kako ih crni likovi često nazivaju u prvom delu stripa. Prikaz Alana kao simpatičnog, dobronamernog tipa koji se tu i tamo pojavljuje da pomogne je svakako najupitniji ne zato što ne mislim da ovakva situacija ne bi mogla da postoji u stvarnom životu niti što mislim da čovek koji je učinio jednu vrlo lošu stvar ne može da provede ostatak života trudeći se da je ispravi koliko misli da može, nego jer rad sa samim ženskim glavnim likom, samom Tshilandom naprosto nije dovoljno dubok i strip nam ne pokazuje nikakve njene dileme, traume ili nedoumice vezane sa odnos sa Alanom.
Dakle, svakako nesavršen narativ ali narativ koji se makar, eto, trudi da pokrene neka zanimljiva pitanja pa će možda i podstaći čitaoca na istraživanje. Ovaj je strip na Francuskom jeziku u originalu izašao 2010. godine za Casterman, reprint je uradio Le Lombard ove godine a Englesku verziju je krajem Marta objavio Europe Comics, pa ga možete kupiti, putem Amazona, ovde.
