Naradismo se ove nedelje. Mislim, u pozitivnom smislu – Srbija ključa od protesta kako radnika i seljaka, tako i poštene inteligencije i mada se možda ništa ni ne promeni, makar je prijatno videti ljude da malo dižu glavu i barem ozbilnije idu na kurac ekipi koja im pije krv već nepristojno dugo. U to ime, metal nije možda najcenjenija protestna muzika, ali je barem glasan. Pa, evo, da dignemo zajedno glas.
Hajde odmah sa blek metalom i odmah u Grčku. Διχόνοια je black metal/ blackened crust sastav a Στην Γκρίζα Πολιτεία je njihov, pretpostaviću prvi album. Za razliku od standardne grčke blek metal ponude, ovo je nešto meditativniji, uzdržaniji muzički sadržaj, ali Διχόνοια definitivno drže grčki nivo kvaliteta, kako u muzičkom tako i u produkcijskom smislu. „Crust“ komponenta je u izvesnoj svednosti pesama ali ovde i dalje ima dovoljno ambicioznog razmišljanja u aranžmanima i kreiranja atmosfere da ploča ne bude tek pank sa blek metal vokalima. Solidno:
https://dichonoia.bandcamp.com/album/-
Njemački duo Panzerkrieg666 oseća potrebu da eksplicitno naglasi da njegovi članovi nisu nacisti nego da se u muzici i temama inspirišu ratom i istorijom. Znam da je suludo ali bilo bi sjajno kada bi više blek metal bendova imalo ovakve disklejmere istaknute na vidnom mestu jer ponekad potrošim nepristojno mnogo vremena istražujući da li o nekima od njih treba da pišem ili ne. Enivej, Panzerkrieg666 imaju drugi EP, Wolfpack i ovo je vrlo agresivan, brutalan blek metal sa očekivanim kombinovanjem oštrih, napaljenih rifova i nemilosrdnog tempa. Panzerkrieg666 se lako dadu uporediti sa skandinavskim predlošcima poput Marduk, Nordjevel ili Funeral Mist i ako volite taj izrazito mišićavi, energični blek metal u kome je jedina emocija bes, bubnjevi zvuče kao pneumatska bušilica, a rif je jedina dopuštena forma izraza na gitari, ovaj EP bi trebalo da vas oduševi. Mene jeste.
https://panzerkrieg666.bandcamp.com/album/wolfpack
Kad smo već kod blek metala koji prži i boga ne moli (mada… eh ,većina blek metala bi sebe tako opisala), Augmented Fury je norveški jednočlani projekat čija je glavna razlika u odnosu na prethodno opisani njemački projekat ta da njegova brza i brutalna muzika sadrži i malo melodičnijih rifova. Ali, mislim, MALO. EP Cosmos ima sedam pesama energične, surove svirke, koja ipak voli malo više teatra i voli da vas malo razmekša pre nego što vas zakuca macolom posred čela, pa su ovo dobro napisane, nešto ekspanzivnije pesme koje bih ako baš moram da potežem komparacije mogao da uporedim sa Dark Funeral. To je ta kombinacija visokotehničke svirke i visokih brzina, sa melodijama koje su prijatne i pamtljive. Jedini član i autor sve ove muzike, Kristian Hansen aka Nekrosis je impresivno kompetentan muzičar, kompozitor i producent i iznenađen sam da on nema ozbilniju karijeru u norveškom blek metalu. Ovo je, da ne budem nerazumen: IZVRSNO.
https://augmentedfury.bandcamp.com/album/cosmos
Domination je split album imeđu bečkog jednočlanog blek metal projekta Iron Chair i didžeja DJ Warzone. Iako nominalno te dve stvari ne bi trebalo da idu zajedno, zapravo je ovo sasvim ugodno uparivanje. Iron Chair je sirov i agreisvan, ali pored klasičnog blek metala i njegova muzika ima u sebi elemente elektronike i avangardnog montiranja koje potom DJ Warzone samo dalje ekstrapolira u prirodnom smeru nudeći neugodan ali zarazan zvučni ambijent i gruv. I za Čoko-Smoki su verovatno u početku neki govorili da nema smisla a VIDI NAS SADA.
https://misericordiarecords.bandcamp.com/album/domination
https://ironchair.bandcamp.com/album/domination
The Chamberlain je finski blek metal kvartet sa debi EP-jem Dominus Noctis. I ovo je prijatna kolekcija pesama koje su melodične ali na jedan više old school način, kombinujući blek metalsku oštrinu i epske teme, a bez za moderno doba čestog skretanja u smeru shoegaze popa. The Chamberlain su fini, suptilni a istovremeno žestoki i meni se ovaj materijal zapravo jako dopao:
https://thechamberlain666.bandcamp.com/album/dominus-noctis
D.R.E.P. je skraćenica za Drastically Reducing Earth’s Population a tako se zove i debi album ovog nizozemskog industrial black metal benda. I, znam, često su industrial black metal bendovi samo običan blek metal samo sa ritam mašinom – a danas kada svi koriste programirane ritmove to nema nikakvu distinkciju – ali D.R.E.P. u skladu sa svojim imenom daju sve od sebe da kreiraju nihilističku, agresivnu muziku koja ipak ima neke dinamike u sebi. I ide to. Trio dosta iskusnih muzičara ovde je napravio mučnu, mračnu ploču koja istovremeno emituje ogromnu količinu energije a brutalni industrijski ritmovi zakucavaju poentu iz sve snage. Ima to svog šarma:
https://nomadsnakepit.bandcamp.com/album/drastically-reducing-earths-population
Italijani Canticum Diaboli na svom novom EP-ju, Ecce Pontifex Bonifatio bave se „najomraženijim papom u istoriji“ i ako hoćete da čujete kako neko može da bude ozbiljno ljut na osobu koja je umrla pre sedamsto godina, ovo je prava prilika. Ni materijal nije loš, ovo je moderniji blek metal sa pristojnim zvukom i autentičnim, jelte, gnevom, pa proverite:
https://canticumdiaboli1.bandcamp.com/album/ecce-pontifex-bonifatio
Wrathful Deity je praktično jednočlani projekat iz Teksasa, a razlikuje se od jednočlanog projekta Starvation isto iz Teksasa, to što ovde pored glavnog lika, po imenu Bleda Manitou koji radi sve instrumente, postoji i pevač, Dan Snow, pretpostaviću iz benda Rise to Ruin. Enivej, prvi EP ovog projekta, Wrathful Deity ima četiri pesme krljačke muzike koja nije čist blek metal. Ovde su black, thrash pa i death metal u finom sazvučju, a sve to ispadne pitko i slušljivo, uprkos oštroj svirci i visokoj brzini. Bleda Manitou se trudi oko rifova i tema i ovo nije samo ređanje akorda kako ponekad zna da bude u ovoj muzici, a produkcija je sasvim korektna za ovako mali projekat.
https://wrathfuldeity.bandcamp.com/album/wrathful-deity
Shadows Ground su institucija Ukrajinskog blek metala i otkada im (poslednjih 5-6 godina) bubnjeve svira neumorni italijanski pregalac Gionata Potenti, pa, još su više institucija. Echo in Eternity im je osmi album i ovo je beskompromisan, old school blek metal koji ima epsku, otmenu dimenziju spakovanu u sirov, jeftin zvuk. Kako i treba da bude. Shadows Ground pevaju o ratnicima, čarobnjacima i crnoj magiji i sve je to slatko i dopadljivo. Ko voli old school blek metal da obrati pažnju:
https://shadowsgroundofficial.bandcamp.com/album/echo-in-eternity
Argentinski Fenece u suštini sviraju post-blek metal, sa tim otmenijim, distanciranijim pristupom pesmama koje treba da vas inspirišu na kontemplaciju i promišljanje ljudskog stanja. No, zvuk na novom EP-ju, Inercia. Abandono. Renuncia. je izrazito sirov, garažni, a svirka živa i zdrava pa sve zvuči kao neki old school raw black metal bend koji je otkrio lokalnu biblioteku. Što se meni dosta dopada, lepo je sušati ovakvu muziku uz zvuk koji nije napucan i nedinamičan do neizdrživosti. A i logotip benda, sa sve kosom je presladak:
https://fenece.bandcamp.com/album/inercia-abandono-renuncia
Bogside Sniper Squadron su američki bend koji se bavi irskom borbom za nezavisnost, a to radi kroz medijum sirovog, melodičnog ali VRLO sirovog old school black death metala. Demo 2023 ima četiri pesme predugačke za ono to rade ali šarmantne, sa finom energijom i neodoljivo jeftinom produkcijom. Vredi čuti te irske narodne motive odsvirane ovako pržački:
https://bogsidesnipersquadron.bandcamp.com/album/demo-2023
Novozelandska trojka Augrim fino kombinuje žestok, rifaški blek metal i dungeon synth na svom minialbumu The Sceptre. Pet je tu pesama, ali su one dosta dugačke a sirov, jeftin zvuk se lepo uklapa uz dosta epski napisane teme i nadrkanu izvedbu. Dva takođe dobro napisana dungeon synth komada su tu da malo razblaže ljutu krljačinu ostale tri pesme i ovo je generalno odličan materijal:
https://augrim.bandcamp.com/album/the-sceptre
Jednočlani brazilski Freyr ima svoj prvi album (posle dva solidna EP-ja) i Ancient Pagan Flame je, kako ono kažu, baš ono što piše na pakovanju. Ovo je vrlo sigurno napisana, odsvirana i producirana ploča paganskog blek metala sa epskim, melodičnim temama i žestokom, čvrstom svirkom. O momku po „imenu“ Vultus Spiritus ne znamo mnogo – sem da ima još jedan sličan projekat, Doom Castle – ali u pitanju je očigledno ili vrlo talentovana ili vrlo iskusna osoba. Freyr je zreo, kvalitetan projekat čiji old school blek metal zvuči izuzetno sigurno i zaokruženo na ovom izdanju, pa, eto, ko voli nek posluša:
https://freyr2.bandcamp.com/album/ancient-pagan-flame
Američki duo Erech mi je nešto ispao simpatičan na novom EP-ju, Drowning of the Foundered Land. Ta kombinacija lo-fi zvuka i tolkinovske fantazijske estetike je u načelu recept za u najboljem slučaju parodiju ali Erech su se za ovaj materijal inspirisali Satyriconom pa onda i njihova muzika zvuči kao pristojan pastiš norveškog old school blek metala. Prijatna je, epska i naivna a daunloud se naplaćuje svega dolar:
https://darksorceryrecords.bandcamp.com/album/drowning-of-the-foundered-land-ep
Na sasvim drugoj strani blek metal spektra su Bavarci Thulcandra. Ovaj kvartet svira melodični blek metasl inspirisan Darkthroneom, snima za Napalm Records i generalno bi trebalo da je izvan moje sfere interesovanja. Ali novi, peti album, Hail the Abyss ima dosta delova koji mi se dopadaju. Dobro, većina pesama ima te neke setne, melanholične melodije koje ne varim preterano, ali bend ima zdrav, dosta živ zvuk i svirku i album pršti od energije, a to umem da cenim. A i neke od tih melodičnih tema su lepe, razrađene kvazifolk linije pa je i to OK:
https://thulcandra.bandcamp.com/album/hail-the-abyss
Nexorum su iz Trondhajma ali ne sviraju onaj klasični norveški ledeno hladni blek metal. Njihov drugi album, Tongue of Thorns nudi melodični black-death metal sa vrlo modernom dispozicijom, reflektujući, uostalom, činjenicu da je bend osnovan 2019. godine i da u ovoj muzici postoje savremena stremljenja koja se mogu legitimno nadograditi na bogatu tradiciju. Nexorum svakako zvuče vrlo dobro, sa pesmama koje imaju i atmosferu i mišićavu, brzu svirku, pa sam ja vrlo naklonjen ovom albumu punom odličnih gitarskih rifova i dobre produkcije:
https://nexorum.bandcamp.com/album/tongue-of-thorns
Australijski duo Dusk Cult ima novi singl, Black Cloud Worship sa jednom akustičnom, simpatično folki verzijom pesme sa njihovog za sada jedinog albuma iz 2021. godine i jednom novom pemom (naslovnom, dakako) koja kida. Ovo je melodičan a opet žestok, žustar blek metal fine atmosfere i dobrih aranžmana. Prija:
https://duskcult.bandcamp.com/album/black-cloud-worship
Nemački Morgengrau su simpatični u tome kako svoje vrlo melodične pa i setne teme sviraju otresito i daju muzici jedan mišićav filing, izbegavajući sasvim tu neku distanciranost karakterističnu za atmospheric black metal kolege. Hoću reći, album Sehnen der Finsternis, drugi za ovu bavarsku postavu je sav in your face i ozbiljno kida iako su mu melodije veoma slatke i nežne. Jako dobra svirka, zanimljiva produkcija i puno kvalitetnog rokanja, vrlo prijatan album:
https://morgengraublackmetal.bandcamp.com/album/sehnen-der-finsternis
Slatki su i danski Chronicle sa svojom kombinacijom melodičnog black metala i thrasha na trećem albumu, Where Chaos Thrives. Ovo uspeva da zaista efektno iskombinuje propisan, mošerski rif rad i kao med slatke, lepljive melodije sa svirkom koja je nemirna a disciplinovana i dobrom produkcijom. Bend nudi vrlo izgrađen zanat ali i dobro napisane pesme dodirujući ali zapravo pametno mešajući većinu aktuelnih trendova u blek metalu i ovo vredi poslušati:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/where-chaos-thrives
A finski Henget na debi albumu Beyond North Star nude zanimljivu avangardnu interpetaciju okultnih tema u jednoj teatralnoj blek metal formi. Ovo je bučna muzika članova nekih već poznatih bendova (Saturnian Mist, Slow Fall, Benighted in Sodom…), sa kompleksnim aranžmanima i psihodeličnim zvkom koji treba da prizove šamanske vizije i putovanja u astralne ravni. Dobro je to sve na gomili mada produkcija nije sasvim na visini zadatka ali kvalitet muzike je takav da posle određenog vremena zaboravite na produkciju i samo slušate:
https://henget.bandcamp.com/album/beyond-north-star
Misteriozni beloruski projekat Pa Vesh En izdao je i četvrti album, Martyrs za nemački Iron Bonehead Productions i ovo je jedna od najneprozirnijih, najhermetičnijih ploča koje ćete čuti ove nedelje u celini. Mislim, blek metala koji ima loš, lo-fi zvuk ima KOLIKO HOĆETE na Bandcampu ali većina toga kurcu ne valja jer njegovi autori misle da je važnije ostati tr00 i ne otići u pravi studio nego što je napisati pesme. Pa Vesh En, pak, ima savršenu sinergiju između lo fi zvuka, jednostavne izvedbe i pesama koje kao da zaista stižu sa ivice ljudske svesti. Pakao je, pokazuje se, u nama:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/pa-vesh-en-martyrs
Grčki Chthon zvuči vrlo dobro na debi albumu Eremite. Ovo je pripremano godinama, uz pažljivo pisanje pesama i sešn bubnjara umesto programiranih udaraljki i mislim da se isplatilo jer Eremite kida. Ovo je ozbiljan, a opet razigran black death metal odlične produkcije, sa jasnim temeljima u grčkoj blek metal sceni a sa opet sasvim svojim, osobenim senzibilitetom. Dugačke, narativne kompozicije, maštovitost u mnogim detaljima, sjajna, zrela debi ploča:
Pređimo na stoner, doom, sludge, hard rock i psihodeliju, molio bih. A Gram Trip su, nagađate, iz Zagreba (već smo pisali o njima pre neke dve godine) a Long Overdue je album, valjda tako nazvan jer je odavno trebalo da ga snime. Nije ovo, ako ćete da budete picajzlaški nastrojeni, pravi studijski album jer ga je bend snimio uživo u studiju Šišmiš, u Velikoj Gorici, ali slutim da A Gram Trip ne bi sad nešto upeglanije zvučali da su snimali jedan po jedan instrument. Album nudi prljav, taman, ali zabavan, gruverski stoner-sludge-doom metal, sa brutalnom bas-gitarom koja nosi bend kroz nadrogiran gruv, te vokalom što meandrira između urlanja i kontemplativnije tehnike. Ne sad nešto kao inovativno, ali pošteno, znojavo, moćno:
https://agramtrip.bandcamp.com/album/long-overdue
Ima malo iritantnijih zvukova na svetu od onih jebenih duvača za lišće koji su neobjašnjivo zamenili savršenu tehnologiju metle koja pored toga što posao obavlja bolje, ima i te prednosti da ne zagađuje vazduh i ne pravi odvratnu buku. Srećom, bend Leafblower iz Atlante ne zvuči NIMALO kao ova infernalna mašina. Istoimeni EP, sa svoje četiri pesme nudi vrlo lepo napisani, atmosferični sludge-doom metal, sa sporim, otmenim tempom, agresivnim pevanjem ali i muzikom punom lepe atmosfere i dobrih rifova. Bend ima i dobar miks u kome gitare nisu napravljene da budu samo teške i da zauzmu skoro celu zvučnu sliku nego, naprotiv, imaju dinamike i lepo su razdvojene u prostoru. Leafblower zvuče hipnotički i pored svog u osnovi glasnog, agresivnog nastupa i meni se ovo jako dopada:
https://leafbloweratl.bandcamp.com/album/leafblower
The Great Gray Funk su iz Beča i nazvali su i svoj debi album isto kao i bend jer im se sviđa ta, jelte, metafora za duge i maglovite zime. Muzika, smeštena negde na spektru stoner roka je heavy ali suptilna, sa melodičnijim i atmosferičnijim rif radom od uobičajenog heavy blues programa većine kolega, a svemu poseban preliv daje vrlo lep ženski vokal. Pesme su nenametljivo psihodelične pa The Great Gray Funk imaju potencijal da budu bliski i normalnoj publici a da nisu izdali nas bolesnike. Fino.
https://thegreatgrayfunk.bandcamp.com/album/the-great-gray-funk
Amsterdamski Cervus za sebe kažu da su „a combination of heavy Stoner Rock, Doom and 70’s Hardrock with a psychedelic edge“ i, što se kaže, ne ostavljaju ništa mašti. No, EP Shifting Sands je vrlo dobra demonstracija njihovog zvuka i zbilja nudi sve te elemente koje je bend nabrojao, spakovane u ukusan, lepo produciran paket. Volim kada atmosferični, guverski, teži rok u velikoj meri počiva na toplom, snažnom zvuku bas gitare a Cervus to takođe vole. Shifting Sands ima i gruv i hedbengerske ritmove ali ima i relaksiranije, pa i intimnije, melodičnije lice. I jedno i drugo je lepo odmereno i bend sve svira sa ubeđenjem. Ne propustiti:
https://cervustheband.bandcamp.com/album/shifting-sands
Ako vam baš nedostaje mračan, okultni doom metal koji nije ni gruverski niti melanholičan, niti se takmiči u težini, e, pa onda Čileanci Sporae Autem Yuggoth imaju pravu stvar. A ta je prava stvar debi album ...However It Still Moves pun morbidnih melodija, bolesne atmosfere i užasno prijemčivih ideja. Naravno, morate biti naštelovani na posebnu frekvenciju ali ako jeste, sat vremena ovog zvuka će vas baš poradovati:
https://personal-records.bandcamp.com/album/however-it-still-moves
https://sporaeautemyuggoth.bandcamp.com/album/however-it-still-moves
Formalist su, kako sami kažu, svojevrsna italijanska supergrupa ekstremnog metala, sa članovima Forgotten Tomb, Viscera i Malasangre. U ovoj varijanti, ljudi sviraju izopačen, spor, bolestan sludge-doom koji me podseća na nešto gruverskiju verziju Khanate. Dakle, sve je disonantno, mučno, teško i kao da mu nema kraja. Drugi album, We Inherit a World at the Seams, snimljen pet godina posle prvog ima svega tri pesme i izlazi tek 25. Maja, ali ako ste dovoljno snažni, i ako vam ne smeta slika Yukia Mishime na omotu, kako sebi katanom prosipa drob, neće vam smetati ni muzika:
https://bruciarecords.bandcamp.com/album/we-inherit-a-world-at-the-seams
Poljake Moonstone već znamo, pa znamo da sviraju spore, teške, dugačke pesme. Album Growth, pak, ne preteruje sa trajanjima i najduža pesma ovde ima sekund više od osam minuta, a muzika je i nesputano melodičan i emotivan vrlo heavy post metal/ sludge/ doom koji fino kombinuje agresivan zvuk i svirku sa pesmama koje to nisu nužno:
https://moonstonedoom.bandcamp.com/album/growth
Dehiscent iz Sijetla sviraju sirovi sludge metal, mada ovo najpre znači da je zvuk grub i agresivan, a ne i da bend ne razmišlja o dinamici pesama i generalno komponovanju. Naprotiv, novi EP, Sedition demonstrira neke imaginativne pristupe pisanju muzike koja je generalno doživljavana pre svega kao abrazivni gruv. Dehiscent uspevaju da izguraju i pesme od skoro petnaest minuta i „normalne“ četvorominutne komade i pokazuju da imaju i klasu i maštu i zanat. Vrlo lepo, a plaćate po izboru:
https://dehiscent.bandcamp.com/album/sedition-ep
Sludge je na programu i kod finskih Radien ali njihov album, Unissa Palaneet je vrlo hermetičan, sa pesmama koje su spore na ivici da stanu, muzikom koja često nema ritam, već prevashodno teksturu i ambijent. Da Radien uspevaju da u svemu tome ne izgube nit narativa i ostanu kredibilno heavy i uverljivo metal je podvig pa ovo izdanje vredi preslušati uz puno pažnje:
https://radien.bandcamp.com/album/unissa-palaneet
TankZilla je najnovije izdanje rimskog Heavy Psych Sounds Records i dva čoveka iza ovog projekta su i sami šokirani da istoimeni debi album postoji i da je izašao i da je pet godina njihovog rada i vežbanja, i pandemijskih muka naravno, na kraju rezultiralo ovakvom pločom. Ovo je, da bude jasno, gruverski teški rok kakav i očekujete od Heavy Psych Sounds Records, manje psihodeličan, više energičan, sa dosta jakim tempom i svirkom koja je raspoložena i razigrana. Bend sebe opisuje ovakvim deskripcijama: „stoner blues swamp boogie“ ili „Satan fucked a Panzer and the offshoot is TankZilla.“ Pa ako to zvuči primamljivo A TREBALO BI, obavezno poslušajte:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/tankzilla-tankzilla
Zobb iz Melburna su na istoimenom minialbumu interesantni. Ovo je kombinacija stonerskog gruva i nekakvog garažnog, indie senzibiliteta, a pržeće gitare i moćan ritam su solidni aduti koji će vas držati i ako budete imali sumnje u to da li vam vokali smetjau ili je njihov pankerski šarm najbolja stvar u vezi sa ovim materijalom. Meni je sve to svakako vrlo simpatično:
https://zobbzyzz.bandcamp.com/album/zobb-2
Čileanci Peregrino su me, pak, lako oduvali svojim albumom BongoBonzoo. Ovo je ona beznaporna kombinacija stonerskih rifova i gruva, te psihodelične lakoće i razigranosti kakvu iz nekog razloga najlakše postižu Latinoameriokanci. Album je sklopljen oko klasične power trio postave i Peregrino su jako dobri u tom sržnom rokanju i rolanju a masa gostiju na raznim instrumentima, od sintisajzera, preko perkusija do violine daje svemu jednu lepu ekspandiranu atmosferu. Peregrino ne zvuče iskalkulisano i njihova kombinacija ’70s psihodelije i ’90s desert rocka i grungea je prirodna da prirodnija ne može biti. I prelepa:
https://peregrinobanda.bandcamp.com/album/bongobonzoo
Njujorčani Gorilla Wizard su nominalno sludge-stoner ekipa ali novi EP, White Knuckle/Black Magic ide i do thrash brzina u svojih pet pesama. Ovo je agresivna muzika, da, ali ne i neprijateljska i Gorilla Wizard uspevaju da pored sirovih rifčina, blastbitova i konstantnog urlanja njihove pesme zazvuče zabavno i gruvi. Jeftina a srčana produkcija i energična svirka, sve zajedno je to prilično zabavan program:
https://gorillawizard.bandcamp.com/album/white-knuckle-black-magic
Finski Takezo će vas verovatno šarmirati svojim albumom Waste of Consciousness, to jest ako volite teški, a zarazni i lepljivi sludge doom metal. Znate već kako to ide: prijemčivi bluzerski rifovi, neumoljiv ritam, pevanje tek koliko mora, osećaj da ste sve vreme uronjeni u bure sa medom koji su pravile pčele odrasle u paklu, jedna pankerska dimenzija u muzici koja je decidno metal, dakle – odličan provod:
A Gozu iz Bostona imaju album Remedy koji kombinuje solidne stonerske rifove i melodične refrene. Ovo je čisto – za moj ukus i prečisto – producirano, ali nije neprijatno, vozeći neke velike, četvrtaste gitarske teme i solaže i generalno nudeći hard rok za modernog slušaoca:
https://gozu.bandcamp.com/album/remedy
Onda idemo na brže muzike: thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal… Amraam su italijanski thrash/ groove metal bend i mada sam se ja odmah namrštio na tu groove komponentu, jer sam, valjda, thrash čistunac, album …A Bloody Tale je solidan. Mislim, energičan je brz je, ima tu hardcore/ groove dimenziju ali su u prvom planu trešerska brzina i oštrina. Nema ovde previše neke inovacije ali muzika fino curi:
https://amraam.bandcamp.com/album/a-bloody-tale
Axe Wizard je slatko ime za speed metal projekat. A još kad je taj projekat iz Finske – milina. Axe Wizard imaju demo od dve pesme, The Violence Never Ends / Resolute Force i to je nekomplikovan ali ne i primitivan speed-thrash program sa naloženim rifovima, dobrim tempom i vrištavim vokalima. Prija duši:
https://axewizard.bandcamp.com/album/the-violence-never-ends-resolute-force
Kad smo već kod speed metala, portugalski Gallows Rites imaju prvi EP, Witchcraft and Necro Desecration, i naravno da je ovo sirovi old school blackened speed. Ne originalan niti sad nešto pametno napisan, svakako ne skupo produciran, ali baš onako autentičan i šarmantan kako se nadate – to da. Pet pesama turpijanja po gitarama i vrištanja kako Nečastivi zapoveda:
https://gallowsrites.bandcamp.com/album/witchcraft-and-necro-desecration
I sad vi kažete, kao da vas čujem, „Dobro je to, Mehmete, blackened speed metal, zabavno je to i sve, ali KOLIKO BI BOLJE BILO DA JE MALO VIŠE GEJ!“. I ja vas čujem i klimam glavom. Evo, Grimsever je baš to – queer blackened speed projekat jednog čoveka iz Sakramenta i, tako mu svega nesvetog, dobar je. EP Grimsever ima pet pesama zapravo vrlo solidno producirane, rokerske black-speed svirke. Adiran Malum ne jebe ideju da se old school pravovernost meri krševitošću snimka pa je ovo robustan, mišićav, pa i melodičan – onako kako su Motorhead i Venom bili melodični – krljački speed metal sa black vokalima i pretećim tekstovima koji umesto strave i užasa izaziva samo osmehe i dobro raspoloženje. Mislim, ovo je JAKO dobro i ako volite ovakvu muziku a smatrate da se Hellripper sa poslednjim albumom „prodao“, onda je Grimsever apsolutno vaša flaša vinjaka. Odvaljivanje:
https://grimsevermetal.bandcamp.com/album/grimsever
Nisam nikada čuo za kalifornijski Vapor, a oni imaju već treći album, Mass Mortality. I sviraju, pa, načelno thrash metal ali ovde se muzika proteže sve od rokenrol melodija do death metal vokala. Vapor očiglčedo vole da sviraju uživo i većina pesama je napravljena da budu koncertni, jelte, bengeri, bez mnogo smaranja sa nekakvim intrigantnim detaljima, a sa naglašenim melodijama u refrenima itd. Barski thrash? Tako nešto. Prijatno je.
https://vaporthrash.bandcamp.com/album/mass-mortality
Brazilski The Troops of Doom (u kome, da, svira stari Sepulturin gitarista Jairo Guedz) ima novi EP, Prelude to Blasphemy i ovo je vrlo darežljiva ponuda sa čak petnaest pesama. OK, samo su dve nove a ostalo su materijali sa njihovih starih EP-jeva, pa su deo toga kojekakvi introi, deo su verzije starih pesama (The Monarch, a gde gostuje Jeff iz Possessed), a deo su obrade Sepulture, naravno. No, sve to zvuči vrlo slatko a i novi materijal, kvalitetno produciran i sa više death metal elemenata u zvuku je dobar. Valjano:
https://almamater.bandcamp.com/album/prelude-to-blasphemy
Loöse iz Ontarija su sa svojom muzikom (koju nazivaju „filthy heavy metal“) negde između heavy, thrash, sludge, stoner i hardcopre punk koordinata pa ne treba od EP-ja Death & Destruction očekivati nekakav jasan stilski profil, ali ni pesme koje su napisane lukavo, sa mbicijom da postanu hitovi. Umesto toga, ovo je dosta organski urađen, intuitivno napravljen metal koji služi da se ljudi šutiraju i pijani padaju po prljavom patosu kluba, pa sa takvim majndsetom pristupite slušanju ovog simpatičnog izdanja. Poslednja pesma je obrada američkog jednočlanog black-speed projekta Midnight i uklapa se u zvuk ovog benda perfektno:
https://loose666.bandcamp.com/album/death-destruction
Ritual Servant iz Južne Karoline već nekoliko godina pokazuju da nije baš tačno da Nečastivi ima sve najbolje pesme. Njihov hrišanski thrash metal je bio u solidnoj formi na trilogiji EP-jeva prethodne dve godine a sad album Albus Mendacium, njihov drugi, nudi još tog drusnog, simpatičnog thrasha u old school Metallica/ Testament stilu. Nije to preskupo producirano, a što mu daje underground šarm, a ni napisano sad nešto inovativno, ali zvuči iskreno i zabavno je:
https://ritualservant.bandcamp.com/album/albus-mendacium
Kostarikanski Paganist još nemaju album – ako se ne računa živi Live Tyranny iz prošle godine – ali ako je singl Lawbreaker nekakva indikacija – a jeste, jebem mu – sazreli su. Ovo je old school speed-thrash cepačina kao iz 1984. godine samo sa produkcijom i sviračkim tehnikama iz 2023. godine. Ne znam gde su ova deca, od kojih su neka rođena u ovom veku, pokupila sve te fore, ali dve pesme na Lawbreaker su baš punokrvni metal hitovi kakve valja slušati, slaviti, preporučivati drugima pa ih i terati da slušaju ako neće sami:
https://paganist.bandcamp.com/album/lawbreaker
Brazilci Worst imaju novi promo singl sa dve pesme, Resurrected i ovo kida. Ako volite metalizirani moshcore, Worst su u veoma jakoj formi, nudeći plesni, gruverski zvuk ali i brzu, energičnu svirku te odlične vokale starog/ novog pevača po imenu Thiago „Monstrinho“ Sierra. Ja, naravno, istorijski nisam nekakav obožavatelj ovog zvuka, ali Worst su zaista veoma dobri i teško je ovaj odlično producirani materijal, a koji najavljuje novi album posle pet godina pauze, ne preporučiti iz sve snage:
https://1054records.bandcamp.com/album/resurrected-promo-2023
Teksaški Banged Out svoju muziku možda ne nazivaju pankom ali način na koji oni sviraju metal na kratkom demo snimku naslovljenom Promo je TOTALNO pank. Tehnički, ovo je kombinacija hardcorea, beatdowna, noise rocka, vrištanja, disonance i gruva i, mislim, pank je, što se nekad govorilo, ez fak. Žena koja svira gitare i vrišti, Leah Miller je DEMON. Plaćate koliko hoćete:
https://bangedout.bandcamp.com/album/promo
Čak ni australijska, kako sam kaže, legenda rokenrola, JJ Speedball, ne nazive sebe pankerom iako mu je novi album, The great Sunnybank Swindle ČIST pank rok. Mislim, ovo su Ramonesi sa pakovanjem marokanskog hašiša, nothing more, nothing less. JJ se hvali da je album skrkan za deset sati sa sve snimanjem i miksom, što je sasvim OK jer ovakva muzika profitira od rushdown taktika i ne treba joj sofisticiranost aranžmana ili imaginativnost u pisanju pesama. Ono što joj treba je čista, neposredna energija rokenrola i JJ sa dvoje saradnika što su regrutovani za ovu priliku to isporučuje bez greške. Deset pesama destilisane zabave i krljačine:
https://jjspeedball.bandcamp.com/album/the-great-sunnybank-swindle
Kad smo već kod muzike koja nema nekakvu izraženu dimenziju imaginativnosti, Pearl Clutcher su dva lika iz Nevada Sitija a 2023 im je EP superteškog metaliziranog hardcorea. Ovo se ne pravi da je nešto što nije pa kolje najteže rifove, svaka treća reč mu je motherfucker i ima nezaustavljiv gruv spakovan u pesme koje jedva prebacuju dva minuta. Razvaljivanje a koje plaćate po izboru:
https://pearlclutcher1.bandcamp.com/album/2023
Twisted Form su iz Los Anđelesa i njihov metalizirani hardcore je negde na pola puta između thrash metala i gruverskog moshcorea sa usputnom ali značajnom stanicom u ’80s crossover formatima. Zanimljivo to zvuči, pa još ako kažem da pevač na EP-ju Rely on Rage dosta dobro imitira vokalni stil Johna Tardyja iz Obituary, to je sve na gomili zabavna masa rifova, gruva i urlanja:
https://twistedform.bandcamp.com/album/rely-on-rage
A Hour of Reprisal su „jedini ikad strejt edž bend iz Norviča“ pa eto, imate priliku da čujete nešto jedinstveno. Muzički ne TOLIKO jedinstveno, album A New World From the Ashes of the Old je striktno srednjetempaški metalizirani klecački hardcore sa mnogo disonantnih rifova i jednom mračnom dispozicijom ali ima to svoj, jelte, gruv, i adekvatnu produkciju i dobro se vozi:
https://xhourofreprisalx.bandcamp.com/album/a-new-world-from-the-ashes-of-the-old
https://finalwarrecords.bandcamp.com/album/a-new-world-from-the-ashes-of-the-old
Glorykill iz Kanzas sitija su podsećanje na to koliko je videoigračka terminologija danas naprosto deo opšte, jelte, kulture, a i na to da nu-metal iz devedesetih i danas može dobro da zvuči ako ga usporite i naštimujete još niže. Konkretno, 2023 Demo Tape prikazuje Glorykill u tri pesme sporog, izmučenog beatdwon hardcorea, ali sa vokalnim aranžmanima i krešendima u pesmama koji su prepisani direktno sa ranih albuma Korn i Slipknot. I slatko je to, onako bolesno i izopačeno:
https://glorykill.bandcamp.com/album/2023-demo-tape
Česi SpecialxDelivery ozbiljno kidaju na albumu Die Buying. Ova dva lika imaju kvalitetan studijski zvuk i vrlo nervozan pristup svirci, sa muzikom koja je između grindcorea, powerviolence zvuka i metala. Sve je to nekako lako, brzo, okretno, a zvuk je moćan, zakivački, težak. Sjajna kombinacija, odlični tekstovi i cena od koliko date – nema greške:
https://specialxdelivery.bandcamp.com/album/die-buying
Mental Phlegm su nemački deathgrind sastav i novo izdanje, Don’t Slip on Mucus je split EP sa takođe nemačkim D.F.O.B. Ne znamo kakva je strana ovih drugih, nema je na Bandcampu, ali Mental Phlegm nude tri pesme korektnog, simpatičnog deathgrind zvuka koji lepo zakucava, ima gruv i generalno je tehnički kvalitetan a opet sirov i podzeman u zvuku. Prijatno a naplaćuje se samo koliko vi želite:
https://mentalphlegm.bandcamp.com/album/dont-slip-on-mucus-split-w-dfob
Trio iz Pensilvanije Onderrock sa albumom Exclusion Mantra nudi zaista lepo spravljenu smešu grindcore/ powerviolence zakucavanja i malo posthardcore senzibiliteta. Ovo su sve vrlo kratke pesme (ni jedna ne stiže do dva minuta a pola ih je kraće od minut) koje stručno mešaju grinderski gruv, posthardcore ekspresivnost, disonantne, nervozne gitare i blastbeat zakucavanja iz sve snage. Dezorijentišue a opasno zarazno, ovo je i solidno producirano pa po ceni od koliko date ima moju preporuku IZ SVE SNAGE.
https://onderrock.bandcamp.com/album/exclusion-mantra
Suffer And Continue je novo izdanje memfiskog grindcore izdavača Wise Grind record, sa tri srodna ali različita benda koji na njemu dele svetla, jelte, reflektora. Manipulator su iz Njujorka i nude vrlo tehnički, vrlo nervozan i brz grindcore sa kvalitetno napisanom muzikom, korišćenjem semplova i tenzičnih atmosfera i produkcijom koja je vrlo solidna. Na drugoj strani su Stench Price, a čija je muzika kombinacija sambe, kantri muzike i grindcorea, sa članovma Fear Factory/ Asesino/ Static X i Necrophagist/ Disavowed) a što je, jelte, sumanuto visokoprofilno i generalno sumanuto. Najviše prostora zauzimaju Mulciber iz Ohaja koji donose tri pesme brutalnog, jako čvrsto odsviranog i produciranog deathgrinda. Vrlo dobro izdanje:
Japanski buzzsaw grindcore heroji Mortify imaju split album sa Malformed Gentlemen – ko god TO bio – koji se zove Acrid Abyss. Mortify su ovde vrlo heavy, vrlo eksplozivni i nude osam pesama od kojih je jedna kaver Descendentsa od svega 17 sekundi ali onda na kraju ide gomila živih pesama u snimku nastupa koji traje sedam minuta. Ako volite grindcore koji je samo na korak od potpune buke, ovo prži:
https://mortify666.bandcamp.com/album/acrid-abyss-split-w-malformed-gentlemen
Scud su iz Izraela a njihova muzika je kombinacija grindcorea i muzike koju tamo zovu schur – a što je i samo kombinacija grindcorea, d-beat punka, death metala itd. Sve u svemu, album III je grinderski, lako zametaljeni materijal mrvećih rifova i agresivnog ritma, vrištećih vokala i, mislim, sve u finalnom produktu zvuči kao apokalipsa u pokretu. Ima ovde i gruva, i pesme su – sem prve koja traje tri i po minuta – sve kraće od dva minuta pa to muzici daje finu urgenciju i tenziju. Opako:
https://scudxschur.bandcamp.com/album/iii
Thetan su duo basa i bubnjeva iz Nešvila a muzika na EP-ju Dim Times je sirovi hardcorepunk sa malo grindcore i noise rock elemenata. Neke od pesama su znatno kraće od minut ali Thetan ih lepo sviraju, ubacujući u miks i obrade Dwarvesa i Nirvane. Sirovo, kul, obećavajuće:
https://thetan.bandcamp.com/album/dim-times-ep
„Aliencore!“ kriknete sad vi, „pa šta još neće izmisliti ta omladina!!!“ Eto, ima i to, anonimni solo projekat Asphyxiophilia je negde između grindcorea i mathcorea, ali ne na način koji zamišljate. EP Piss Shit And Vomit je haotičan ali strukturiran, traje 221 sekundu (i autor kaže da možete da zadržavate dah dok ide, ako volite) i mada autor veli da ga je napravio tek da testira zvuk gitare i bubnja i da će naredna izdanja biti razrađenija, ovo zapravo RADI. Naravno da plaćate po želji. A zvuk gitare je DRZAK!
https://asphyxiophilia.bandcamp.com/album/piss-shit-and-vomit-ep
Čileanski deaththrasheri Verdugo snimili su novi demo, Decay, a koji če meksički Iron Blood and Death Corporation objaviti u Junu. Sve se to može čuti na Jutjubu već sada, a pored tri nove pesme, izdanje sadrži i neke stare snimke, plus jednu živu pesmu. Ne da tu ima neke drastične razlike, sve je to sirov, pankerski deaththrash, sa jednim onako zdravo tinejdžerskim pristupom pisanju pesama i svirci, sa podrumskom produkcijom i mnogo MNOGO duše. Ova tri mladića pokazuju da nintne i redenike ne nose iz puke mode i kogod se loži na pristojan, pravi andergraund ovde će da se poraduje:
https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/decay
Šveđani Mutation imaju Demo ’23 sa tri pesme vrlo old school, vrlo sirovog death metala. Mislim, ovo je toliko old school da zvuči kao neki snimak iz osamdesetih pre nego što su stilovi ekstremnog metala poput speed, thrash i death metala uopšte bili izdiferencirani između sebe i takve su pesme, takva je svirka, takav je zvuk. Što znači da je ovo fenomenalno, kao da ste Sodom i Possessed strpali u blender, dodali pola flaše loze mučenice i rezultirajući otrov ispili na eks. Ne propustiti, naravno, pogotovo po ceni od koliko date za daunloud, a samo se plašim da Mutation, kada krenu da snimaju albume, ne izgube ovu sirovost i autentičnost koja me je tako šarmirala.
https://mutationswe.bandcamp.com/album/demo-23
Skopski death metal projekat Saidon navodi da u njihove old school inspiracije spada i Pantera i debi album, takođe nazvan Saidon svakako ima i meru groove metala dodatu u death metal miks. Ali nije to uopšte rđavo ispalo, naprotiv. Saidon zvuči snažno, energično, profi, sa pesmama koje trpaju žestoke rifove, imaju agresivan tempo i dobre vokale. Produkcija je kvalitetna a ceo utisak koji bend ostavlja je vrlo pozitivan sa tim prevashodstvom besa i mrvicama drugih sentimenata u zvuku. Odlično:
https://saidon.bandcamp.com/album/saidon
Elitium iz Portugalije su vredno radili poslednjih devet godina da proizvedu svoj debi album, Wrong, a posle dva EP-ja iz prošle decenije i, mislim, rezultati su dosta dobro. Ovo je nominalno spoj deathcorea i melodičnog death metala a što mi nije možda najomiljenija od svih mogućih kombinacija ali zapravo Elitium sviraju moderniji death metal sa malo deathcore elemenata i to vrlo fino zvuči. Pesme su uzbudljive, pune energije, brze svirke i dobrih rifova, zvuk je granitno tvrd a izvedbe precizne i ovo je zapravo ne samo kvalitetan već i zabavan album ekstremnog metala. Lepo!
https://elitiummusic.bandcamp.com/album/wrong
Furnace Floor iz Sent Luisa imaju eponimni demo snimak sa tri pesme vrlo teškog, mučnog sludge-death zvuka. Ovo je vrlo lepo odmereno pa brutalni death vokali i death metal rifovi odlično leže uz srednjetempaški i spori sladž gruv. Pesme imaju i dosta atmosfere, a miks je prijatno prozračan, pa se i pored velike težine dobija lepa separacija instrumenata i prostornost. Jako prijatan materijal, posebno po ceni od koliko date:
https://furnacefloor.bandcamp.com/album/s-t-demo
Demonic Incarnate su, pak, dva lika iz Nemačke sa novim (drugim) EP-jem, Abyssal Sermons Of Desolation. Ovo je lo-fi, vrlo tamni, neprozirno muljavi death metal koji kao da je izašao iz utrobe nečega što je umrlo u najzabitijem delu pakla, samo, zaboravljeno i bezimeno. Četiri pesme bezdana i mraka:
https://demonicincarnate.bandcamp.com/album/abyssal-sermons-of-desolation
Plagues of Caulderon je EP sa dve pesme deathcore projekta Plagues of Caulderon i ovo je BRUTALNO. Hoću reći, ovo je krosover između deathcorea i brutalnog death metala, sa dosta srećnim spajanjem njihovih svetonazora tako da se postigne maksimum brutalnosti ali i solidan kvalitet ove dve kompozicije. Pritom, sve je deo većeg mutlimedijalnog projekta zasnovanog na fantazijskom svetu opisanom u pre par nedelja izašloj noveli Plagues of Caulderon a koju je napisao inače dosta prolifični pisac fantastične proize Jacob Russel Dring, koji je i autor svih tekstova ovde ali nije ni napisao ni izvodio muziku, već su to za njega obavili drugi, uglavnom internet muzičari. I ispalo je vrlo solidno!
https://plaguesofcaulderon.bandcamp.com/album/plagues-of-caulderon
Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje imaju novi album benda Inferion koji radi svoj blackened death metal još od polovine devedestih. I čuje se ovde i iskustvo i spretnost da se u okviru forme inovira pa je Inequity, četvrti album ove postave, ploča koja će svojim imaginativno napisanim pesmama i odličnom produkcijom u čoveku zadovoljiti i emotivca, i intelektualca i hedbengera. Vrlo, vrlo zrelo, vrlo, vrlo lepo:
https://hpgd.bandcamp.com/album/inequity
Frozen Soul snimaju za veliki Century Media ali njihov drugi album, Glacial Domination i pored čiste, razgovetne produkcije nudi old school pećinski death metal. Ne NAROČITO inventivan, ali sa srcem na pravom mestu. Ovde imate, dakle, sve što treba za neolitski tematizovanu žurku – tvrde rifove, zavijajuće solaže, snažan mošerski gruv, dubok ali dovoljno razgovetan vokal, i sasvim je okej provesti malo manje od tričetvrt sata hedbengujući uz ovaj album.
Nije baš preteško zamisliti kako zvuči kanadski bend koji se zove VHS. Još kad se album zove Quest for the Mighty Riff jasno je da je ovo raspoložena death/ thrash žurka kao stvorena za ludovanje na nekom od izdanja OEF festivala. VHS rade negde od 2015. godine i već su snimili šest albuma pa ovaj sedmi demonstrira pristojnu usviranost i daje bučan ali dobar zvuk. Pesama ima 14 ali nisu ovo baš grindcore krateži već nešto razrađeniji deaththrash komadi sa povremeno zaista dobrim rifovima. Ima tu i dosta gostiju, uključujući Hellrippera lično na jednom komadu i, tako, Quest for the Mighty Riff je neobavezna ali srčana ploča koju ćete ili ignorisati ili slušati sa osmehom na licu:
https://vhshorror.bandcamp.com/album/quest-for-the-mighty-riff
Njujorški Doomcreeper zvuči simpatično na debi albumu Cryptic Death. Ovo je rifaški, energični a jednostavni death metal koji se ne trudi da polomi postojeće kalupe niti da ponudi najtehničkiju ili najekstremniju svirku na svetu. I ponekad je zaista dovoljno samo da imate dobe rifove, hrskavu produkciju i da svirate pošteno i znojavo pa se hemija stvori sama. Doomcreeper tresu i ne brinu mnogo, zvučeći slobodno i inspirisano a album se plaća koliko hoćete:
https://doomcreeper.bandcamp.com/album/cryptic-death
Odličan debi album za Burnt Offerings iz Nju Džersija. Unparalleled Violence svakako ima preteće ime ali muzički je ovo vrlo kompetentan, raspoložen death metal sa mračnim, gadnim temama ali odličnim rifovima, dobrim gruvom i puno atraktivne svirke. Burnt Offerings tačno znaju da pogode lep odnos između krljanja i gruva, atmosfere i teksture pa je ovo veoma snažan debi i, sa manje od pola sata muzike, kolekcija materijala koja će vas dobro oznojiti i ostaviti gladnim za još. Odlično:
Sa svojim četvrtim albumom, nazvanim Rejecting Obliteration, novozelandski Blindfolded and Led to the Woods nude vrlo potentnu smešu avangardnih ideja, upeglane tech death svirke i meditativnijih atmosfera i melodija. Sve je to spakovano u vrlo ulickan, lep zvuk koji uspešno podržava i teške, nisko naštimovane gitare kad se krlja i melodičnije, mekše pasaže meditacije. Blindfolded and Led to the Woods su što se mene tiče u osnovi više grindcore nego death metal bend jer njihovo krljanje, iako spakovano u duže pesme ima grindersku eksplozivnost, ali ovo je svakako album za svakog ko voli esktremni metal jer nudi neimerno mnogo moćnih ideja, impresivnog muziciranja i generalnog razaranja:
https://balttw.bandcamp.com/album/rejecting-obliteration
Za DALEKO manje avangardan, komplikovan death metal obratićete se na adresu u Švajcarskoj. Vomitheist imaju debi album, NekroFvneral i, mislim, ovo je kao nekakav destilat švedskog buzzsaw death metala za publiku koja je zakasnila na žurku nekih trideset godina. Vomitheistnude sve što očekujete, od zida zvuka nisko naštimovanih gitara, preko varvarskih vokala do brutalnog D-beat čukanja i mošerskog gruva. I nije sad da nemamo albume u swedish death metal stilu skoro svake nedelje, ali NekroFvneral se izdvaja i po kvalitetu pesama ali i po produkciji koja uspeva da u brutalni buzzsaw saund unese malo dinamike i separacije instrumenata. Impresivan debi kakav se ne propušta:
https://vomitheistdm.bandcamp.com/album/nekrofvneral
Stižemo polako i do kraja. U poslednjj sekciji pričamo o krosžanrovskim albumima ali i o čistom heavy metalu A ima ga! Wounded Touch su iz Mičigena i njihov EP Sleep A Cicada Would Envy nudi impresivan dizajn omota a onda i solidan posthardcore zvuk. Bend svira odlično, naslovna pesma je gruverska ali i tenzična, puna disonanci između brutalnih rifova, a onda uleti i po koja screamo melodija, baš onako, da se klinci lože. Ostala tri komada su uživo i zvuče BRUTALNO. Plaćate koliko poželite
https://woundedtouch.bandcamp.com/album/sleep-a-cicada-would-envy
Traversing the Cliffs of Insanity su dva lika iz Sakramenta koja prave kućnu, ali kvalitetnu rok muziku. Minialbum Vol. 1 ima šest pesama negde između panka, metala i hard roka sa dobrim rifovima, energičnim ritmom i šmekerskim rokenrol pevanjem. Ovo bi vrlo solidno zvučalo i na koncertima pa se nadam da će Traves i Cliff biti u stanju da Traversing the Cliffs of Insanity transformišu u pravi bend i pokore makar neke kalifornijske klubove. Plaćate, naravno, koliko hoćete:
https://traversingthecliffsofinsanity.bandcamp.com/album/vol-1
Australijski bend Battlesnake na istoimenom albumu pravi dosta humorističku muziku. Ovo se odnosi na teme tekstova i možda vokalnu izvedbu ali svirka je propisan metal. Jednostavan, možda donekle pankerski i svakako dosta jeftino produciran, ali zapravo ovde ima vrlo finih gitarskih tema i soliranja na klavijaturama. Bend sebe opisuje kao sintezu benzina i amfetamina, a muzika im se oslanja na heavy metal osamdesetih na jedan duhovit način. Nije to loše:
https://battlesnakeband.bandcamp.com/album/battlesnake
Ciriški The Shattered Mind Machine za sebe tvrde da sviraju psihodelični teški rok, ali album Technokrat u sebi ima i mnogo lepršavh melodija i brzog tempa pa recimo da je ovo psihodelija koja se susreće sa dobro uvežbanim postpank i posthardkor zvukom. The Shattered Mind Machine odlično sviraju, imaju zdravu produkciju i pesme su osvežavajuće energične, kratke i jezgrovite, sa pankerskom energijom i stonerskom težinom. Fino:
https://shatteredmind.bandcamp.com/album/technokrat
Tempestus su iz Lime i Raimondi’s Trip im je prvi EP. Ovo je prilično velikodušna ponuda sa šest drusnih, jakih pesama negde između sludge metala i garažnog panka, produciranih solidno i sa lavinom energije koja se obrušava na slušaoca iz svake pesme. Ne PREVIŠE imaginativno, ali dobro napravljeno i prijemčivo a daunloud plaćate koliko hoćete:
https://tempestus.bandcamp.com/album/raimondis-trip
Flesh Wound iz Detroita kombinuju death metal i hardcore i kako to u konačnom produktu NE daje deathcore, to je podsećanje na to koliko su nam konvencije imenovanja podžanrova metal muzike sjebane. No, Flesh Wound su dobri. Dedicated to the Lacerated je EP sa pet pesama death metal zvuka i težine, death metal rifova i vokala a hardcore gruva i aranžmana i to je lepa kombinacija. Rifovi su masivni, moćni, vokali duboki, zvjerski, ritmovi tribalni i jednostavni a opšta atmosfera slavljenička. Još i solidna produkcija a plaćate koliko hoćete, ne može bolje:
https://fleshwounddhc.bandcamp.com/album/dedicated-to-the-lacerated
Kanađani Omen Astra su album nazvali The End Of Everything ali ako očekujete nekakvu posvetu Slipknotu, gadno ćete se iznenaditi. Omen Astra su na liniji užasno distorziranog, vrištećeg post metala i ovih šest pesma, iako imaju i progresivnu komponentu (bend navodi Neurosis, Gojiru itd. kao uzore) najpre hvatau pažnju na ime svog teškog, mučnog gruva i bučne, glasne, prljave teksture. Kad se malo naviknete na zvuk, shvatite da su pesme napisane ambiciozno i da Omen Astra imaju dubinu pa ovo vredi slušati istrajno i pažljivo:
https://omenastra.bandcamp.com/album/the-end-of-everything-3
The Redeemer je drugi abum grčkih heavy metalaca Darklon i ovo je jedna vitka, ekonomična ploča od svega 35 minuta. Ali solidno lepo iskorišćenih. Darklon vole klasični, epski heavy metal pa se ovde čuje sve od Manowara do Maidena ali sa nešto savremenijim rešenjima i dosta helenske epike dodate kao začin. Naravno da su Darklon u proseku nešto brži i pesme su kraće i neposrednije pa iako u pogledu rifova i tema nema ovde nekih velikih otrkovenja, album lepo procuri:
https://darklon.bandcamp.com/album/the-redeemer
Daily Noise Club je bugarski hard rok sastav osnovan krajem devedesetih. Njihov novi album, From Apathy To Exstasy, uprkos bizarnom spelovanju poslednje reči, nudi korektan, staromodan rok zvuk koji bi trebalo da bude simpatičan svakome ko je ikada tapkao nogom uz AC/DC, Aerosmith i slične bendove. Daily Noise Club nemaju mnogo originalnih karakteristika, ali njihov bluz-bugi-metal je prijatan i pitak, dobro produciran i mogu da ga preporučim bez ograda:
https://dailynoiseclub.bandcamp.com/album/from-apathy-to-exstasy-2023
Čim vidite kako izgledaju Italijani Steel Defenders, znaćete kakva im je i muzika. Novi EP, Metal Never Dies, ima dve pesme ozbiljnog ’80 trpanja koje je neko u komenatrima na JuTjubu opisao kao Motorhead i Manowar spojeni u jedno. No, istina je da su Steel Defenders nešto bliži žustrom NWOBHM zvuku, cepajući u visokoj brzini i sa potpuno apsurdnim metal tekstovima gde se preti ubijanjem i jebanjem u istom dahu. Opasno je ovo:
Kad smo već kod NWOBHM zvuka, Weapon (poznati i kao Weapon UK) su prvoborci, osnovani još 1980. godine, ali sa prvom albumom snimljenim tek 2014. godine. No, bend od tada ima dosta aktivnu karrijeru pa je i novi album, New Clear Power, njihov treći, jedna korektna kolekcija pesama koje imaju prepoznatljiv rif rad, energične ritmove i melodično pevanje. Weapon nikako nisu nekakvi revolucionari ili inovatori i njihova muzika je kombinacija staromodnih ideja i modernijih produkcijskih tehnika ali to ima svoj šarm i meni su ove pesme ugodne. Neće promeniti ničiji život ili pogled na heavy metal, ali može da prijatno ispuni vreme:
Durhamski Millennium su mlađi samo dve godine ali jesu prvi album izdali već 1984. godine, dajući i njemu naziv Millenium i time se kandidujući za možda prvi rok bend koji je najavio prelaz u, jelte, novu hiljadugodišnju eru četvrt veka pre nego to se taj prelaz i desio. Elem, onda se do 2017. godine ništa nije dešavalo, a novi album, The Sign of Evil je sveukupno četvrti u opusu benda i, pa, jebe keve. Ovo je NWOBHM koji ima u sebi malčice progresivniju i epskiju komponentu pa ozbiljno krljačke pesme koje bend nudi nisu samo za puštanje u barovima mada će i tamo lepo leći. Millenium su odlični u kombinovanju žestokih rifova i himničnih, ’80s refrena, produkcija je pristojno dinamična a bend kredibilno poziva na revolucije i proklamuje da mu je dom u paklu. Hoću reći ovo je cheesy ali na onaj neodoljivi način gde iz sve snage učestvujete u fantaziji koju bend kreira i ne želite da ona ikad prestane. Ako volite žestoki NWOBHM, Millenium ne smete propustiti.
Čileanski Shadows sa svojim prvim albumom, Out for Blood prizivaju eru heavy metala u kojoj je rokenrol osnova proširena interesovanjem za okultno ali i teatralno. Izdavač Sentient Ruin Laboratories citira Alicea Coopera, Judas Priest, Satan, Mercyful Fate i slične prethodnike kao presudan uticaj, a Out for Blood je svakako ploča koja se trudi da heavy metal izvuče iz domena čistog rifa i gruva i svemu da preliv horor-atmosfere i okultne melodije:
https://sentientruin.bandcamp.com/album/out-for-blood
Švedske superzvezde Ghost su sa Phantomime uradili neobaveznu ali vrlo lepo spravljenu kolekciju obrada tuđih pesama. U ovih pet komada imate sve od ’70s proto panka Television i The Stranglers, preko ’80s MTV hitova Genesis i Tine Turner pa do Iron Maiden. I mada Ghost nisu meni nešto preterano omiljeni, ovo je vrlo lepo, korektno, pitko, i generalno se sluša sa osmehom.
https://ghost.bandcamp.com/album/phantomime
Često smaram kako ne volim skoro ništa što Napalm Records izdaje, a evo skoro svake nedelje u poslednje vreme naleti nešto što mi se dopada. U konkretnom slučaju, Midnight Lightning, drugi album austrijskih Roadwolf. Mislim, ovo je pošten, glasan, cheesy i zarazan heavy metal kao teleportovan iz osamdesetih sa jednom nogom u šutki a drugom kojom pogleduje ka Top 40 listama. Ne znam je li ova metafora nepodnošljivo nespretna jer ipak, kako se to nogama pogleduje, ali Roadwolf su snimili album himničnog a žestokog heavy metala za kakav uvek imam vremena, pa mu i vi posvetite malo pažnje:
https://roadwolf.bandcamp.com/album/midnight-lightning
Oh, bizarno je kad pomislim da Def Leppard ne samo i dalje postoje – osnovani su još 1977. godine – nego i da je ekipa bivših šefildskih fizičkih radnika upravo snimila album sa britanskom Kraljevskom filharmonijom, Drastic Symphonies. I slatko je, naravno. Mislim, ja sam Def Leppard prestao da slušam još polovinom osamdesetih, kada su postali suviše, jelte komercijalni za već namrgođenog tween Mehmeta, ali jeste simpatično čuti neke njihove stare pesme u simfonijskim aranžmanima. Mislim, Pour Some Sugar On me, urađena bez udaraljki? GET OUTTA HERE! Mislim, kako to uopšte funkcioniše? Zapravo dosta dobro i ako volite Def Leppard, ovo je skoro sat i po raskošne heavy-pop-rock muzike sa simfonijskim ambicijama, pa poslušajte:
Huh, Alcatrazz imaju novi album a na njemu i dalje nema Grahama Bonneta. 2023. godina je puna iznenađenja. Doduše, razlaz između legendarnog pevača iz engleske provincije i benda koji je sam osnovao 1983. godine se desio još pre tri sezone, mada je Bonnet tvrdio da on i dalje predstavlja bend i da će uskoro najaviti novu postavu. Naravno, njegove bivše kolege su u međuvremenu regrutovale novog pevača, Doogiea Whitea i novi album, Take No Prisoners je već drugi sa ovom postavom. I mada je zaista bizarno kako se sve to desilo, Take No Prisoners je dobra ploča klasičnog heavy zvuka. Mislim, vrlo staromodna i, da nije modernije produkcije mnoge od ovih pesama bi zvučale kao da su ispale iz 1983. godine, ali da se razumemo, ne u lošem smislu. Prosto, Little Viper ili Don’t Get Mad…Get Even (u kolaboraciji sa Gilrschool) su u svakom pogledu klasični hard ’n’ heavy stomperi uz kakve svaka generacija može da uživa a album je sa korektnih 47 minuta trajanja pun vrlo solidnih pesama i odlične svirke. White je sa svoje 63 godine dobrih dvanaest leta mlađi od Bonneta, i očigledno nema problem da ga menja u više bendova (Rainnbow, razni projekti Michaela Schenkera…) pa i ovde zvuči izvrsno, i, generalno ako ste ikada voleli Alcatrazz ili, jelte, Rainbow, Praying mantis i tako te bendove, ovaj će vam se album dopasti:
Stara škola je u kući i sa novim albumom komboa Sweet & Lynch. George Lynch iz Dokken i Lynch Mob, i Michael Sweet iz Stryper sa svojim trećim zajedničkim albumom, Heart & Sacrifice nude TAČNO ono što očekujete i ovo je himničan, Top-40-ready heavy metal koji svejedno isporučuje propisanu i propisnu količinu dobrih rifova i znojave energije. Sweetovi vokali su i dalje neodoljivo moćni i ubedljivi a pesme su ugodno raznovrsne i zagrejaće srce svakom ko voli ovaj tip metala. Meni je prijalo:
Losanđeleski Wings of Steel zvuče kao ispali iz osamdesetih na svom debi albumu, Gates of Twilight. I to na najbolji moguć način ispali. Ovo je, ako smem da se tako izrazim, „pravi“ heavy metal sa epskim rifčinama, visokim, melodičnim vokalima i čvrstim, nabijačkim ritmovima. Rezultanta toga je album koji ima tribalnu energiju izmešanu sa neoklasičarskim melodijama, pa onda malo bluza, pa himnične horske refrene, i sve je kao da ste destilisali Iron Maiden, Crimson Glory, Queensryche, W.A.S.P. i slične kolege, stavili ih u šejker i ispili na eks. Pritom, album je raznovrstan a prepun prefinjenog ROKANJA i prosto ne kapiram kako ovako mladi ljudi sviraju (i pevaju) ovako zrelo. Opakost:
https://officialwingsofsteel.bandcamp.com/album/gates-of-twilight
Dobri su i norveški Magick Touch na novom, četvrtom albumu Cakes & Coffins. Njihov melodični, energični heavy metal/ hard rock lišen najvećeg dela staromodne cheesy epike je na ovom albumu oprljen sa malo okultnog metal senzibiliteta i to fino zvuči. Magick Touch imaju i rif, i gruv ali i melodiju koja će ih učiniti prijemčivim i za nemetalnu publiku pa je ovo fin spoj dva sveta:
https://magicktouch.bandcamp.com/album/cakes-coffins
Njemački Mystic Prophecy su u ovom veku snimili već dvanaest albuma, što je impresivno samo po sebi. Najnoviji, Hellriot je oda heavy metalu kao, jelte, umetničkoj formi (naslovna pesma strastveno pominje neke ključne metal albume iz osamdesetih) i može se i ovde govoriti o staromodnim pesamama spakovanim u savremenu produkciju. Ne znam kako na ovo reaguje mlad slušalac ali meni to što rade Mystic Prophecu prosto draška sve moguće nostalgične nerve koje imam i njihov cheesy, raskošni heavy metal je umiljat, prijatan i pogodan za celodnevnu konzumaciju:
Clearly, ovo je bila nedelja velikih povrataka jer, evo, čikaški Yakuza imaju novi album posle više od decenije nemanja novih albuma. I Sutra, kako se album zove, nastavlja tamo gde su Bruce i ekipa stali 2012. godine. Dobro, nije baš sve isto, fenomenalni gruv ovog benda koji je svirao post-metal pre nego što je taj termin uopšte bio široko korišćen je sa ovim albumom zapravo nešto bliži progresivi kakvu smo voleli kod ranih Mastodon, a jazz elementi su deakcentovani, mada ne i sasvim izbačeni. No, Yakuza ovde i dalje pišu izvrsne pesme koje imaju neumoljivu tenziju i uspevaju da promenama metrike i dinamike u slušaocu proizvedu snažan, pozitivan nemir. Ne propustiti:
https://yazkua.bandcamp.com/album/sutra
Album nedelje? Oh, pa možda i album GODINE! Shit just got real, sestre i posestrime moje. Koliko prošle nedelje (a i danas nešto ranije) sam pominjao Khanate kao prototip hermetičnog, mrvećeg doom metala kakav malo ko danas uopšte sme da pokuša da dostigne a onda, plop, ove nedelje – evo nam četvrtog albuma ove supergrupe. Solidnih četrnaest godina posle poslednje dugosvirajuće ploče i sa MASOM projekata koje su članovi radili u međuvremenu i i dalje ih rade, Khanate se vraća sa tri pesme od kojih je samo jedna kraća od dvadeset minuta, ali vrlo malo kraća. Ako je Khanate počeo kao stukturiraniji odgovor na amorfni gitarski doom metal Sunn0))), danas, kada su Sunn0))) institucija, Khanate je otišao još dalje u širinu i dubinu pa album To Be Cruel donosi njihovu najsporiju, verovatno najmučniju ali istovremeno i najneposredniju, najmanje stilizovanu muziku. Hoću da kažem, Khanate na prvi pogled zvuče kao da muzičari ne moraju ništa da znaju i da pesme nastaju praktično slučajnim udarima u instrumente ali naravno da ovo nije tačno i ove dvadesetominutne kompozicije su KOMPOZICIJE u pravom smislu te reči sa dinamikom i krešendima i dramom kojoj malo ko ne samo u svetu metala ume da parira. Originalna postava ovog benda i dalje ima izuzetnu hemiju a muzika iako mučna, teška, spora, na momente gotovo neljudski hermetična, zapravo ne zvuči ni malo teatralno. Dubinovo vrištanje (i recitovanje) nikada nije zvučalo iskrenije, neposrednije, i ako je nekada on zvučao kao da glumi, sada zvuči kao da je ovo ON i da nema ničeg drugog u njemu. O’Malley, Wyskida i Plotkin su sa svoje strane potpuno uklonili svoj ego iz muzike i međuigra gitara, bubnjeva, činela, fidbeka i sintisajzera zvuči kao da dolazi sa mesta iza i izvan ljudskog. U koje je strašno gledati ali je nemoguće odvratiti pogled. Remek delo teškog metala.
https://khanate.bandcamp.com/album/to-be-cruel
