Moj povratak u bioskop posle godina pandemije desio se sa Marvelovim Guardians of the Galaxy Vol. 3 koji je u našoj distributerskoj verziji dobio ingeniozan prevod kao Čuvari Galaksije Volume 3. Dakle, ne ni „volumen“ nego, jelte, „volume“. Nisam bio naročito iznenađen da su klinci koji su sedeli iza nas proveli film pričajući između sebe više na Engleskom nego na Srpskom, pogađajući unapred replike koje će izgovoriti glumci i generalno ćaskajući. Čak je i moj kum, koji je u jednom trenutku morao da ih snagom svog autoriteta utiša, na jednu repliku koja mu se posebno dopala (kada jedan od likova u očaju kaže „za ime Boga“, High Evolutionary jetko odgovori „There is no God, that’s why I had to step in.“) promrmljao zadovoljan komentar na Engleskom. Hoću reći, sve je bilo onako kako inače čitam da Amerikanci opisuju svoja bioskopska iskustva, od nemirne publike koja sve vreme priča i svaki čas ustaje, preko gađanja kokicama i generalnog smetlišta koje je posle projekcije ostalo na patosu jedne od dvorana u Domu sindikata, pa do činjenice da se sada pravi filmofili od vikendaša razlikuju prevashodno po tome ko je ostao do kraja špice, da vidi post-kredits sekvencu.
Guardians of the Galaxy Vol. 3 je oproštaj Jamesa Gunna od Marvel Cinematic Universea, i generalno od Diznijeve filmske produkcije, a što je onda pretvoreno i u sentimentalan rastanak od samih Guardiansa i konsekventno i njihovo (polu)rastakanje. Gunn je sa ovom franšizom sebe transformisao iz čoveka koji parodira superherojske filmove u čoveka koji snima neke od najuspešnijih mejnstrim superherojskih filmova svih vremena i ne samo sebe – i to posle dosta otužnog incidenta sa kenslovanjem – skupo prodao Warneru, stavivši se na čelo njihove superherojske produkcije kao koordinator i šef studija, već i kreirao serijal koji je Marvelove superherojske filmove dodatno humanizovao i dao im opipljiv kvalitet filmova za čitavu porodicu. Nije, naravno, da su drugi Marvelovi filmovi sad nešto naročito „edgy“, ili „ozbiljni“, ali u poređenju sa hororičnijim skretanjem najnovijeg Doctora Strangea, recimo, a svakako sa vagnerijanskim dramama Avengersa braće Russo ali i Waititijevog Thora, Guardians of the Galaxy su ispali filmovi koji blago satirišu superherojski glamur, odmičući se od herojske ikoničnosti u smeru antiherojske sive zone i likova koji su u svoje herojske role upali najpre spletom bizarnih okolnosti, pronalazeći jedni u drugima motivaciju da čine ta velika dela po kojima će ih na kraju upamtiti.
Tema pronalaženja svoje „prave“ porodice, koja nije determinisana pukom biologijom je bila u srži ovog serijala od samog početka, i to je veoma rezoniralo sa publikom što je iz sve snage popušila ideju o grupi nekompatibilnih, pa i nefunkcionalnih likova što zajednički zapravo imaju kapacitet za ozbiljan heroizam. I druge produkcije su primetile da ova formula ima potencijal pa je Warner sa prvim Suicide Squad probao da izvede istu stvar i slavno propao, da bi za drugi nastavak, The Suicide Squad, studio odlučio da ništa ne prepušta slučaju pa je za njega angažovan sam James Gunn.
Ova interpresonalna dinamika je u središtu i trećeg filma o Čuvarima galaksije, samo još naglašenije nego pre. Da bude sasvim jasno: ovde nikakvog čuvanja galaksije nema na programu i centralni konflikt filma se tiče isključivo truda tima da pomogne jednom od svojih članova koji ima mračnu istoriju sa najnovijim MCU negativcem po imenu High Evolutionary, modernom verzijom Doktora Moroa, sa opsesijom kreiranja savršene društvene zajednice kroz genetsku manipulaciju koja jedinkama različitih vrsta garantuje ubrzanu evoluciju. High Evolutionary je zanimljiv kao filmski negativac – ne najmanje zahvaljujući vrlo strastvenoj glumi koju isporučuje Chukwudi Iwuji, sveže napaljen posle saradnje sa Gunnom preko u Warnerovom Peacemakeru – jer je u pitanju posebna vrsta, jelte, fašiste, sa fetišističkom odanošću „tvrdoj“ nauci i slabim razumevanjem važnosti „mekih“ nauka kao što su sociologija ili psihologija u njegovom projektu kreiranja perfektnog društva, ali on nije nikakva pretnja galaksiji. High Evolutionary, štaviše, nije čak ni pretnja postojećim društvima u galaksiji već gotovo isključivo slabim i nezaštićenim pripadnicima „nižih“ oblika života kao što su vidre, kunići ili, jelte, šišmiši, i njihovim artificijelnim društvima koja je sam stvorio eksperimentišući sa pristupima razvoju inteligencije kod jedinki i njenog korišćenja za kreiranje većih zajednica.
Otud, sa direktnom sponom jednog od članova Guardiansa sa High Evolutionarijem i suštinski „low stakes“ zapletom u kome su ugrožene maltene samo imenovane jedinke a ne i galaktički poredak, ovaj je film imao preduslove da bude intimnija priča, više usredsređena na likove – prateći, uostalom standardnu superherojsku matricu da se u kasnijim pričama fokus sa zaštite javnog dobra i opšte zajednice prebacije na konflikte unutar zajednice osoba sa supermoćima dok se spoljni svet uglavnom ignoriše – ali kao treći film u uspešnom serijalu – naravno da to nikada nije mogao postati. Otud je Guardians of the Galaxy Vol. 3 bučan, neuredan narativ sa MNOGO vike, eksplodirajućim planetama, radnjom koja se događa na mnogo mesta u galaksiji i galerijom likova koja je tako velika da priča prosto stenje pod njenom masom.
James Gunn nikada nije bio autor kod koga je vođenje priče uredno, ili čak među prioritetima, pa je tako i dramaturgija u ovom filmu podrazumevana žrtva ne samo njegove tehnike režiranja koja uvek u prvi plan stavlja efekat trenutne scene i ignoriše njen odnos sa ostatkom filma, već i potrebe da se ovde obiđu sva voljena mesta, osobe, timovi i koncepti vezani za serijal Guardians of the Galaxy. Čak i tako, Guardians of the Galaxy Vol. 3 ima izluđujuće nespretan zaplet koji jedva da vrši svoju funkciju pokretanja protagonista u akciju i njihovog putovanja na razne lokalitete u svemiru. Film ne samo da ima jednu za drugom dve instance „guys on a mission“ zapleta gde ekipa mora da se infiltrira duboko u neprijateljsku teritoriju i tamo dođe do konkretnog mekgafina koji služi kao motivacija – a što mu pravi ršum u pripovedanju, tempu i više podseća na dramaturgiju videoigre nego filma – već i mora da se oslanja na ideju da su određeni likovi neverovatno glupi kako bi opravdao preokrete u narativu. Ovo nije sjajan pristup pripovedanju i mada High Evolutionary kao naučnik sa viškom sociološke ambicije a manjkom etike i empatije jeste zanimljiv negativac, film bi morao da bude parodija koja bi u naslovu imala nešto tipa „Superhero Movie“ da bi iko mogao da prihvati kako njegov veliki plan zavisi od bukvalno slučajnosti za koje ni on sam ne može da zna da li će se desiti.
High Evolutionary, naime, na početku filma šalje Adama Warlocka na Knowhere – u svemiru plutajuću glavu pokojnog Celestiala (u svakom praktičnom smislu svemirskog božanstva na mnogo višem nivou nego što su Thor i njegova braćala) u kojoj je sada glavni štab Guardiansa – da odande kidnapuje Rocket Raccoona jer je od svih njegovih eksperimenata ovaj jedini koji je pokazao da ubrzana evolucija može da donese i kreativnu, delatnu inteligenciju što uči i iznalazi sopstvena rešenja. Warlocku ovo ne uspe jer i Guardiansi imaju u svojim redovima neke ozbiljne udarače, pa se radnja nastavlja time da sa jedne strane Guardiansi moraju da raščivijaju tajnu Rocketovog porekla, kako bi ga izvukli iz kome u koju je upao nakon fizičkog napada, ali i time da High Evolutionary besni na svoje saradnike i insistira da mu „nađu i isporuče“ Rocketa iako nije nikakva tajna gde se ovaj nalazi i koji bi resursi bili potrebni da se Guardiansi poraze i komirani rakun donese na noge svom, jelte, kreatoru.
Štaviše, u nastavku filma se vrlo eksplicitno vidi kolike resurse High Evolutionary ima na raspolaganju i da su oni sasvim dostatni za frontalni napad na Knowehere i nasilno preuzimanje vlasti nad ovom stanicom kako bi se i rakun na kraju preuzeo pa gledalac koji je razumno budan tokom bar tri četvrtine filma opravdano može da se zapita je li High Evolutionary zapravo imbecil koji se umesto na planiranje i snagu oslanja na slučajnosti i vrlo labavo postavljenu „klopku“ – a koja uostalom i ne funkcioniše – da bi nekako, više na sreću, došao do rakuna što mu je važniji od bukvalno hiljada životinja koje je proizveo u misleća bića.
Ali nije High Evolutionary jedini koji kao da nema više mentalne funkcije – iako mu je, ironično, životni poziv da ih proizvodi u „nižim“ bićima – čitav ansambl filma se ponaša kao da je u pitanju pozorišna predstava kreirana u obdaništu: Guardiansi ne rade apsolutno ništa tokom filma sem što se bave Rocketovim zdravstvenim stanjem, stavljajući apsolutno sve resurse Knoweherea u funkciju ove misije, uključujući 100.000 kredita koji se plaćaju Ravagersima za pomoć pri infiltraciji u arhivu velke galaktičke korporacije, ali kasnije i ulazak u praktično rat sa snagama High Evolutionaryja, kao da im je to tata ostavio u nasleđe. Likovi redovno zaboravljaju da imaju supermoći što su nam ih demonstrirali samo par scena ranije i to je jedino što čini dalje odvijanje radnje mogućim, ali po cenu da se svi ponašaju kao da su deca.
Što, da budemo fer svakako jeste jedna od temeljnih ideja ovog celog serijala. Guardians of the Galaxy nisu dobro nauljena mašina okorelih profesionalaca već s koca i konopca okupljena ekipa disfunkcionalnih likova koji nekim čudom funkcionišu kao familija i uspevaju da spasu, jelte, Galaksiju (ili u ovom slučaju jednog rakuna, par tovara dece i divljih životinja), i ta „goofy“ komponenta je tu već od prvog filma. U tom smislu, a pogotovo gledajući simplifikacije koje su u scenario morale da budu ugrađene kako bi se u priču nekako spakovali i Knowhere i Adam Warlock, morao sam sebe da periodično podsećam da sam ja nominalno odrastao i zreo čovek i da ne treba svaki put kada vidim da se odstupa od ideja iz stripa demonstrativno da ustajem i objavljujem da ću napustiti bioskop. Guardians of the Galaxy na filmu ima svoj kontinuitet i karakterizacije i rekao sam sebi da ako sam progutao praktično osakaćene karakterizacije Gamore, Draxa i samog Star Lorda u prva da filma, sada svakako nije vreme i mesto da penim zbog Adama Warlocka i keruše Kosmo.
Ali to ne znači da je Guardians of the Galaxy Vol. 3 uredan i dosledan film u smislu funkcije i odnosa likova. Ovde, rekosmo, likova ima jako mnogo i neki od njih su apsolutni višak. To da Kraglin, koga igra Jamesov brat Sean Gunn nema nikakvu funkciju nije ni neko veliko iznenađenje, ali film uspeva da i samog Draxa pretvori u lik koji više ne služi ničemu u radnji. Sveden na puki komični predah – a Dave Bautista je, da se složimo NEŠTO bolji glumac nego što mu stupidne replike koje mu scenario stavlja u usta sugerišu – Drax više nije potreban ni kao snagator u timu (tu funkciju već imaju Groot i Nebula) pa mu scenario smišlja doslovno imbecilne postupke koji radnju preokreću u potrebnom smeru kako bi se prešlo na sledeći set pis.
Uopšte, film i funkcioniše kao niz set pisova, radije nego kao narativ sa konzistentnim zapletom, preokretima i raspletom a skupa scenografija i specijalni efekti treba da pomognu da gledalac ovo ne primeti i da njegova pažnja bude zaokupljena pre svega time kako se likovi simpatično prepiru a onda na posletku ipak maltene ginu jedni za druge.
I, da se razumemo, to svakako donekle funkcioniše. Bez obzira na sva moja gunđanja, Guardiansi do ovog nastavka nesumnjivo su izgradili izvesnu internu hemiju i sve dok se ne razmišlja o nekoj doslednosti priče i ponašanja između scena, individualne scene umeju da budu odlične. Momenat u kome Peter Quill otvara srce Gamori, obraćajući joj se preko nečeg za šta on misli da je privatan komunkacioni kanal je predvidiv ali uspeo komad sitkom humora koji dobro leži svim prisutnim likovima.
Ali to i dalje ne pomaže filmu da ostavi utisak ikako koherentne celine. Set pis sa upadanjem u sedište pomenute korporacije je spretno napravljen – osim što čovek očekuje da Nathan Fillion koji se ovde pojavljuje ima neku značajniju ulogu dalje u filmu, a to onda izostane – ali ga odmah potom anulira sledeći set pis sa dolaskom Guardiansa na Kontra-Zemlju, planetu na kojoj High Evolutionary sporovodi svoj veliki eksperiment sa kreiranjem savršenog društva. Ovo je ekstremno nategnuta akciono-trilerska minipriča koja se oslanja na glupo i nedosledno ponašanje likova i koja pritom propušta da išta kaže o sociološkom eksperimentu kreiranja čitave planete koja treba da emulira edenski mir i harmoniju ’50s američke suburbije. Scenografi ovde rade čuda, ali Gunn nije Ray Bradbury i ovaj će deo filma biti promptno zaboravljen kada se mesto radnje pomeri na brod High Evolutionaryja i Guardiansi dobiju priliku da budu heroji spasavanjem BAR NEKOG ko nije član njihovog tima.
No, sve su ovo, naravno, dokona promišljanja vezana za širu sliku a ključno pitanje je da li film radi na sržnom nivou: u odnosima likova i evoluiranju tih odnosa. I ovde bih rekao da radi, mada maltene uprkos sebi. Gunn je doktorirao stil i atmosferu potrebne da publiku drži na udici i već sam početak filma koji nam pokazuje Rocketa kako setno lamentira uz Radioheadovu pesmu Creep dok mu se najbolji prijatelj, Peter Quill davi u samosažaljenju jer ga Gamora danas ne prepoznaje kao ljubav svog života – pritiska sve potrebne dugmiće. Da se razumemo, ovo je više demonstracija tehnike emotivne manipulacije nego nekakav artistički filmmejking* ali film ovim jasno postavlja svoju centralnu temu.
*a ovo kažem NEZAVISNO od toga što prezirem pomenutu pesmu i što je za puno shvatanje ove scene potrebno i da ste gledali ne samo filmove izvan GotG serijala već i novogodišnji GotG specijal koji je išao na Disney+
I onda, paradoksalno, provodi dosta vremena trudeći se da upropasti taj efektni početak. Rocket, kao najinteresantniji lik u Guardiansima, najveći deo narativa je odsutan iz radnje i pojavljuje se u flešbekovima iz vremena daleko pre nego što se pridružio timu. Peter Quill, iako motivisan Rocketovom povredom provodi ceo film pokušavajući da mu spase život, je u maltene svim dijalozima fokusiran na to da ga Gamora danas neće i od karaktera koji je bio legitimna post-milenijumska rekonstrukcja Hana Soloa se zvanično transformisao u nepodnošljivu cmizdravu ruinu očajnog muzičkog ukusa* i diskutabilnog emotivnog zdravlja. To da Gunn ceo film na kraju zaokružuje kao kraj pripovesti o Peteru Quillu je legitimno, ali kada se podvuče crta, karakterizacija Star Lorda** počiva na dva filma sa izraženom „Daddy Issues“ tematikom i trećem koji ga svodi na dosadnog incela što smara poštenu ženu pričama kako je njena alternativna verzija njega mnogo volela. Opet, Pratt ima taj neporecivi goofy šarm u ovoj ulozi i sve je to slatko da se vidi ali čovek prosto poželi da Gunn ode dalje i doslednije u smeru dekonstrukcije/ satire superherojštine ili da nam podari propisnu herojsku akciju.
*svestan sam, naravno, da je saundtrak za ceo serijal jedna od njegovih najvažnijih komponentni kada se priča o toj prijemčivosti za celu porodicu, kao i da je Peter sa Zemlje otišao sa osam godina pa i ne zna za bolje ali nisam spreman da ovde prihvatim da je mogao da nauči žargon 21. veka i da vozi auto a da se u muzici nije odmakao od popa sedamdesetih godina i Beastie Boysa.
**to da i dalje koristim ovaj alias, a koji se u filmu jedva čuje je valjda dokaz mog stripovskog pedigrea…
Ono čega ne manjka je sentimentalnost a ona, možda iznenađujuće, zapravo najbolje radi u flešbekovima u kojima gledamo Rocketovu istoriju sa High Evolutionaryjem. Film se ovde transformiše u praktično animiranu basnu i ovde su emocije, vezane za eksploatisane nedužne laboratorijske životinje jasne, čiste, bez upadanja u sitkom gegove svakih par sekundi i nošene jednako pristojnom režijom, dobrom glumom i sjajnom animacijom. Kao vrsta se danas nalazimo na tom stupnju evolucije animacije da gledalac shvata da vidra, kunić, morž i rakun koje gleda nisu „stvarni“ i da njihovi izrazi lica i gestovi daleko prevazilaze prirodne parametre, a da opet ima snažnu somatsku reakciju kada vidi šta im se radi u ime nauke. Dizajn robotskih proteza koje životinje nose je izvrstan i film u ovom delu legitimno podseti na kultni strip We3 Granta Morrisona i Franka Quietlyja, nudeći doduše zašećereniji sentiment, ali i dalje emotivno i simbolički dosledne motive i mini-narative. Rocket ovde dobija onu dubinu koju su gledaoci naslućivali u prva dva filma i legitimno se uzdiže do pozicije traumatizovanog antiheroja koji u završnom činu filma podstiče ceo tim na dodatni herojski napor. Jesam li otro koju suzu tokom ovih scena. Ne, ne, pa ja sam odrastao i ciničan čov… MA NARAVNO DA SAM OTRO KOJU SUZU, PA NISAM NI JA OD KAMENA, NA ŠTA ME TO PRAVITE!
Gunn ovde radi i sa najvećim budžetom koji je do sada imao pa su scenografija i generalni dizajn filma prijemčivi i, pored pregršti referenci na staru naučnu fantastiku, kreiraju i neke memorabilne svoje koncepte, kao što je svemirska stanica od organskog tkiva (gde čak i oklopi koje nose stražari deluju kao delovi tela) ili simpatični retro dizajn arhive pomenute korporacije.
Drugde sam bio malčice razočaran što su Adam Warlock – čiji je lik i sam potpuni višak u filmu – i njegova majka dizajnirani kao da su krenuli na niskobudžetnu novogodišnju žurku pa su samo svoje pidžame i frizure isprskali zlatnom bojom, ali Gunn ovde i režira svoju najbolju akcionu scenu u celoj trilogiji, zadržavajući sebi svojstvenu stilizovanost ali konačno nudeći i atraktivnu koreografiju dok kamera, u nezaboravnoj borbi u hodniku, bez rezova i skokova, juri između desetina likova i prati, čini se, jedan neprekinuti juriš napred.
Guardians of the Galaxy Vol. 3 je, tehnički gledao, film koji se jedva drži na okupu. Likova je previše, priča je nedosledna i njen ton je neusklađen sa samim događajima a glumci kao da nisu svi u istom filmu. Stallone, recimo, svoj deo kao da je doslovno snimio preko telefona, dok Iwujiju samo što ne poprskaju vene na licu od napora. Zoe Saldaña ovde konačno deluje manje kao damsel u zelenom kospleju a više kao preduzimljiva „najopasnija žena u galaksiji“ kakvu sam priželjkivao da vidim u prvom filmu dok je Pom Klementieff kao Mantis propulzivna i kao da zauzima prostor koji se čini da je na početku bio namenjen Karen Gillan i njenoj Nebuli što od vrlo asertivnog početka filma kao da se utopi u pozadinu do kraja.
Ali to je prokletstvo filmova sa ovoliko likova i vrlo ja važno primetiti i prihvatiti da su MCU filmovi na kraju krajeva sasvim promenili način na koji publika filmove percipira i prati. Iako nominalno zaokružene priče i samostalne celine, Marvelovi filmovi generalno a ovaj film partikularno su sasvim očigledno i neprikriveno delovi (meta)serijala što obuhvata i druge filmove i serije na Disney+ i njihova „ispravna“ konzumacija podrazumeva postavljanje svega u kontekst daleko širi nego što je puki Guardians of the Galaxy i koji se pre svega treba shvatiti kao sapunska opera gde su repetitivni zapleti tu da se kroz njih istražuje evolucija odnosa likova. Ovime su se MCU filmovi – što su na početku imali prednost, pa i misiju, da komplikovani stripovski kontinutitet kolabiraju u nešto interno dosledno i jednostavnije za praćenje i pamćenje – približili strip medijumu, koristeći putovanje kroz vreme, alternativne dimenzije i različite verzje istog lika kao readymade pripovedne alatke. U tom smislu, iako Guardians of the Galaxy Vol. 3 sebe prodaje kao završetak trilogije, istina je i da je osećaj na kraju filma najpre kao da smo stigli do kraje sezone televizijske serije i da se ne postavlja pitanje da li ćemo dobiti još već samo da li ćemo imati dovoljno vremena da to JOŠ jednom i stignemo da pogledamo. Pola milijarde dolara koje je film zaradio za svega par nedelja prikazivanja je garancija da Marvel, čak i bez Jamesa Gunna, već sada smišlja šta bi sve moglo da se događa u narednom nastavku Guardiansa.
