Krajem Aprila se šestim brojem završio miniserijal Strange Academy: Finals, dovršavajući time Marvelovu sagu o „Čudnoj akademiji“ započetu Marta 2020. godine, nazvanu inicijalno Strange Academy, i, ako stavim na stranu džombe na putu, vezane za ritam izlaženja, a koje nije bilo lako izbeći na ime pandemije i, nagađam, nekih drugih internih faktora u Marvelu, radi se o definitivno jednom od najugodnijih stripova ovog izdavača koje sam čitao poslednjih godina.
O originalnom serijalu Strange Academy pisao sam prošlog Jula, spremajući se za njegovo finale u osamnaestoj epizodi, a koje je trebalo da razreši mnoge tenzije vezane za zaplet i likove što smo ih pratili više od dve godine. Ne naročito iznenađujuće, kada je osamnaesta epizoda došla, ona nije ništa posebno razrešila, naprotiv, može se reći da je tenzije pojačala do tačke usijanja i Marvel je serijal završio sa obećanjem da klifhengerčina sa kojom su nas na njegovom kraju ostavili neće u našim životima biti zauvek, najavljujući „drugi semestar“ serijala za Septembar prošle godine. Ipak, serijal Strange Academy: Finals došao je nešto kasnije, krećući sa izlaženjem krajem Oktobra i definitivno je u pitanju samo dovođenje centralnog zapleta i njemu srodnih podzapleta do eksplozivne završnice, koristeći maksimalno pripremu koju je napravio originalni serijal. I da se razumemo, da je ovih šest epizoda bilo deo originalnog serijala, koji bi time bio zaokružen na vrlo prirodna 24 broja, to bi bilo idealno. Ovako, i pored toga što je Strange Academy: Finals, da ne bude zabune, veoma dobar omladinski superherojski strip što izvrsno koristi činjenicu da je smešten u Marvelov univerzum i ima pristup nekim njegovim važnim likovima, ali onda radi i jak posao sa sasvim novim likovima kreiranim za ovu priliku, nisam mogao da ne osetim blagi ugriz razočaranja što nismo ZAISTA dobili „drugi semestar“, odnosno strip koji bi po obimu ali i broju interesantnih podzapleta vezanih za likove parirao originalnom Strange Academy. Dakle, da bude sasvim jasno: ovde se žalim što ovog stripa nije bilo VIŠE, jer su autori, svi redom, pružili neke od najboljih partija koje su ikada imali u Marvelu a sam koncept i egzekucija stripa su nešto čega bi i sam Marvel morao da poželi da ima više.
Juče sam, naime, pišući o DC-jevom stripu Blue Beetle: Graduation Day, imao tipično opširnu tangentu o tome koliko je superherojskim stripovima potrebno da imaju omladinske sadržaje, a zbog esencijalne nužde zanavljanja čitalačke publike. Ne sad da mislim da stripovi sa odraslim likovima nisu primereni za omladinu, rado sam ih i sam čitao kada sam bio adolescent i tinejdžer, ali istorija nas vrlo jasno podučava da superherojski stripovi sa mladim likovima što nude jaku osnovu za identifikaciju mladoj osobi proizvode decenijski lojalnog čitaoca. Ako uspete na jednom mestu da skupite nekoliko presudnih faktora: to da su likovi mladi i relatabilni, to da nemaju iza sebe nakupljene decenije kontinuiteta tako da je svaki sledeći zaplet samo prepričavanje ili reakcija na neki od pre pedeset godina, i to da situacije u kojima se oni nalaze reflektuju neke od situacija iz stvarnog sveta – onda imate u rukama pravu stvar.
Ne nužno i komercijalni hit, da se razumemo, sasvim je jasno da je Avengersi ili Spajdermen uvek prodavati više kopija mesečnih svesaka od Ms. Marvel, recimo, ali kako je to i još pre nekoliko godina primetila kreatorka i scenaristkinja Ms. Marvel, G. Willow Wilson, Ms. Marvel je strip koji je na direktnom tržištu, dakle u striparnicama, sa mesečnim sveskama bio tek korektan po prodaji ali je onda u knjižarama, sa prodajom kolekcija, jelte, iskido. Ima stripova koje ljudi ŽELE ne samo da pročitaju, već i da ih sačuvaju i da im se kasnije u životu vraćaju. A moje je snažno uverenje da je Marvel sa Strange Academy kreirao jedan baš ovakav strip, koji bih uz Ms. Marvel i Runaways svrstao u tek šačicu njihovih novih serijala namenjenjih omladinskoj demografiji što su nastali u ovom stoleću i imali AMBICIJU da budu stripovi novog stoleća, baveći se novim temama, novim likovima i ne oslanjajući se previše na decenije Marvelove tradicije. Drugim rečima, ovo su stripovi sa svojim osobenim identitetom, a kojima je nastanak unutar Marvelovog univerzuma bio prilika da oni sami obogate taj univerzum, radije nego da ga koriste kao readymade infrastrukturu u koju će oni ugraditi tek poneki kamenčić (a kakav je recimo bio više puta pominjani Young Avengers, primer neuspešnog omladinskog stripa).
Strange Academy: Finals je direktan nastavak Strange Academy, pa u tom smislu sugerišem da, ako niste to već uradili, prvo pročitate šta sam pisao o Strange Academy na linku što sam ga ostavio u drugom pasusu. Treba da bude sasvim jasno, Strange Academy: Finals nije strip „za sebe“ koji možete čitati čak i ako niste pročitali originalni serijal. Ovde nije dovoljno da imate maglovitu svest o konceptu Čudne akademije, odnosno da se radi o nekakvoj haripoterovskoj postavci, samo u Marvelovom univerzumu. Efekat koji će na vas imati Strange Academy: Finals presudno zavisi od toga koliko ste investirani u konkretne likove koji su imali vrlo konrketne karakterne lukove tokom prethodnog serijala. Ovaj strip nije „nastavak“ Strange Academy već njegovo završno poglavlje, kulminacija zapleta i stvarno konačno razrešenje tenzija među likovima ali i među ravnima postojanja – onoj „našoj“, na kojoj ljudi žive svoje male živote i imaju svoje male ljubavi i mržnje, sreće i nesreće, i onoj „drugoj“ na kojoj žive demoni kojim je jedina ambicija da dođu i prožderu sve što mi imamo, uključujući nas same.
Osećaj „konačnosti“ svakako je instaliran u ovaj strip i preokretom koji je napravljen u osamnaestoj epizodi originalnog serijala. Nije u superherojskim stripovima baš velika retkost da likovi koji su u početku bili „dobri“ posle postanu, jelte, „loši“, ali u ovom se stripu ta transformacija natprosečno jako oseća zahvaljujući zaista minucioznom radu koji je scenarista Skottie Young uložio u serijal. Glavna junakinja, Emily Bright je, kako smo prošli put pričali, nov, nepotrošen lik sa živom, uverljivom karakterizacijom tinejdžerke što, smeštena u školu koja je namenjena upravo neuklopljenim, ekscentričnim klincima poput nje same, ipak nalazi brojne razloge da sumnja u sistem kome pripada i podiže glas protiv percipiranih nepravdi što ih vidi oko sebe. U originalnom serijalu Emily je dobila jednu vrlo finu karakterizaciju, primerenu njenim godinama, sa vrlo prirodnim impulsom da se ustaje protiv autoriteta kada izgleda da taj autoritet čini očigledne nepravde mladim osobama što su mu poverene na staranje i obuku, ali i sa jednim, opet za mlade nimalo neuobičajenim impulsom da sve situacije posmatra kroz pravila herojskih narativa i sebe, prirodno, svrstava u heroje. Young je sa Emily uradio mnogo više nego što je standard za savremeni superherojski strip, pokazujući kako je njen suštinski prirodan bunt protiv autoriteta postepeno otklizao u smeru patološke opsesije rušenjem tog autoriteta uz svu silu opravdanja koja će Emily iskonstruisati oslanjajući se na grubo pojednostavljene interpretacije dešavanja u školi i oko nje.
Ne znam da lije Young ovde svesno i namerno išao na prikaz kako se može radikalizovati energična, preduzimljiva mlada osoba tako da njeni pozitivni kvaliteti, paradoksalno ali i fatalno, na kraju budu stavljeni u službu nečeg lošeg i manipulativnog, ali je upravo to isporučio. Ovde nema neonacista, alt rajt influensera i Intellectual Dark Web mislilaca koji bi Emily odvukli na svoju stranu i njen „ne prihvataj autoritete bez promišljanja“ stav transformisali u „uništi sve što su oni izgradili, po cenu prihvatljivih nevinih žrtava ma kolike one bile“. Emily umesto toga dobija podršku od strane demona iz mračne dimenzije, na čelu sa Dormammuom, ali ovo je, jelte, tipičan primer superherojskih metafora koje su superiorno efikasne u sažimanju stvarnih pitanja i problema iz stvarnog sveta, a da nam se na kraju ipak isporuči spektakularna šorka u kojoj magijska vatra leti na sve strane a likovi neverovatnih fizionomija jedni druge odvaljuju od batina.
Drugim rečima, čitalac koji je pratio sudbine ovih likova od početka 2020. godine, ovde će legitimno biti rastrzan emocijama. Rad uložen u izgradnju Emilynog karaktera u prethodnom serijalu ovde se isplaćuje na najbolniji način jer prisustvujemo kredibilnom, uverljivom klizanju mlade osobe koja se uvek osećala progonjeno i marginalizovano sve dublje u fašistički svetonazor gde je opija osećaj moći koji ide uz tu agendu destruktivnosti što je, navodno, namerila da razori stari, truli sistem kako bi se napravilo mesta za novi, pravičniji. Emily, naravno, i samoj sebi i drugim likovima govori da ovo radi iz plemenitih pobuda ali ovaj strip i jeste dobar zato što pokazuje druge likove kao sasvim svesne kada je pred njma osoba koja geslajtuje i sebe i njih same. Ovde je svakako presudan lik dečaka Calvina, momka bez stvarnih magijskih moći koji, nakon gubitka magične jakne koju je jednom našao i koja je zapravo bila izvor njegovih moći, biva izbačen sa akademije. Calvin je to, videli smo u prošlom serijalu, veoma teško podneo s obzirom da je celo detinjstvo proveo seleći se od jedne do druge hraniteljske porodice, pa ga je to povuklo jednim vrlo nizbrdnim putem loših odluka sasvim tipičnih za adolescenta koji oseća da je ceo svet, uključujući njegove dojučerašnje školske drugove, protiv njega.
Ali Calvin, uprkos svojoj istoriji delinkvencije, zapravo do kraja stripa razbistri svoj vid i isporučuje vrlo trezvenu reakciju na Emilyne proklamacije da sve ovo radi zbog njega, uz prepoznavanje i na strani drugih likova da je on samo izgovor koji Emily koristi za sopstvenu, vrlo sebičnu agendu.
Naravno, lik Doylea, Emilynog, jelte, dečka, i sina Dormammuovog* je ovde dobio centralno mesto u razrešenju, vrlo dostojnom lika koga sam toliko hvalio u prethodnom serijalu, sa savršenom karakterizacijom, savršenom transformacijom dečaka u jelte, čoveka i heroja, koji intuitivno shvata da heroizam zahteva žrtve i da su najherojskija dela često zapravo vezana za ispravljanje sopstvenih grešaka načinjenih iz iskrenih pobuda ali bez dovoljno zrelosti. Mislim, ta neka poruka o tome da mladi imaju dobre pobude ali da im fali zrelosti je ovde isporučena organski, kroz pripovedanje i trebalo bi da bude daleko dublje imprintovana na čitaoca od, da uzmem recentan primer, vrlo bukvalnih, vrlo on-the-nose objašnjenja i pouka koje nam je dao Blue Beetle: Graduation Day u svojim dijalozima gde likovi verbalizuju poruku stripa.
*za one koji su se, slično likovima iz ovog stripa, kako je tačno, u biološkom smislu, Doyle nastao kao plod, jelte, spoja smrte žene i interdomenzionalnog biće koje je stalno u plamenu, Strange Academs: Finals pruža jasno objašnjenje, molim lepo.
U kontrastu sa tim, Strange Academy: Finals nudi poučan ali i dalje organski dijalog, u kome Doyle vrlo ekonomično objašnjava Emily koliko je ona jednostavna i nalik svoj drugoj deci koja traže mesto za sebe u svetu, a da je skrivanje iza „komplikovanosti“ njenog položaja samo puka maska i davanje sebi na važnosti. To, a i onda imamo i ovu perfektnu dijalošku razmenu:
Emily: I never took you for the sucker-punching type, Calvin!
Zoe: I never took YOU for a BITCH!
Mislim, poezija.
I, mada je strip pre svega fokusiran na dovođenje glavnog zapleta do kraja, sa razrešenjem proročanstva o velikoj kataklizmi za koju su svi ubeđeni da će je Doyle (MOJ Doyle, kako ja to u svojoj glavi izgovaram) izazvati, Skottie Young ipak nalazi prostora i da se bavi podzapletima koji pokazuju funkcionisanje same škole u periodu velikih prevrata (pored Emilyne revolucije, tu je i smrt Doktora Strangea i sve što je posle nje usledilo), pa i plemenite, mada riskantne i po rezultatima prilično katastrofalne akcije koju učenici preduzimaju kada shvate da mračne četvrti Nju Orleansa kriju vrlo konkretne pretnje po njihove vršnjake. Govor koji direktor škole, Doktor Voodoo, održi pred svojevrsnim savetom (magijskih) staraca koji su svi zabrinuti što dečurlija narušava vekovima stare dogovore o osetljivom balansu između crne i bele magije je za antologije, sa ukazivanjem da deca brinu o odnosu dobra i zla onako kako to utiče na stvarne ljude u stvarnom svetu a ne u kontekstu za njih sasvim apstraktne podele moći između čarobnjaka koja je izvršena pre nekoliko vekova. „Primenili su principe kojima ih učimo u školi na stvarni život“, kaže Doctor Voodoo, „I ja ću ih braniti po svaku cenu.“
Evo sav sam se zarozao. Ali, svakako, strip ima i puno humora, što vizuelnog što tekstualnog i nikada ne ispada iz vrlo dobro pogođene estetike omladinske proze.
Nisam siguran koliko još imam superlativa na raspolaganju da pohvalim ono što rade Humberto Ramos i Edgar Delgado na crtežu i koloru. Tandem je sa originalnim Strange Academy već proizveo neke od najboljih tabli superherojsko-magičnog stripa u poslednjih ne znam ni ja koliko godina i već sam tada isticao kako Ramos nikada nije bio bolji i kako Delgadovi zagasiti i povremeno uzdržani kolori zapravo savršeno „gase“ njegov često veoma bučni lejaut i rad sa konturama, dajući tablama čitljivost i jasnoću pored te raskošne estetike. Sa Strange Academy: Finals Ramos ubacuje u petu brzinu – možda je zato i pravljena pauza između kraja originalnog serijala i početka ovog, kako bi on sebi dao fore da sve ovo nacrta – i ovo je strip u kome njegov crtež prosto eksplodira sa ogromnim brojem likova bizarnih fizionomija, psihodeličnim prizorima prostora u kojima se oni nalaze i sumanuto spektakularnim scenama akcije. Ramos je perfektan karakterni crtač – iako su mu likovi uvek jako deformisani, oni su uvek vrlo izražajni i humani, a što je neophodno za strip koji ima i vrlo konkretne tragične momente pri kraju – a to da Doylea, čije je lice praktično emođi u plamenu, uspeva da provede kroz neverovatan spektar emocija i mentalnih stanja i proda nam ga kao stvarnu, trodimenzionalnu osobu sa stvarnim karakterom i stvarnim sazrevanjem je, znate već – savršeno.
Poslednja epizoda je, kako i dolikuje, najmoćnija u grafičkom smislu, Delgado i Ramos ovde rade u paklenoj sinergiji, isporučujući table koje će Marvelovi filmovi godinama u budućnosti pokušavati da dosegnu (i neće uspeti). Pojavljivanje samog Hoggotha – drevnog božanstva što ga često čujemo samo u uzrečicama koje ispaljuje Doctor Strange kad je šokiran – koji ovde svojim prisustvom potvrđuje da se radi o vrlo sudbinskim događajima, je vizuelni vrhunac stripa sa orijaškom, spektralnom glavom tigra što emituje neverovatan osećaj moći. Delgado i Ramos su ovde uspeli da svo strahopoštovanje koje bi bilo prirodno osetiti u prisustvu besmrtnog entiteta starog skoro kao čitav kosmos prenesu na čitaoca bez ikakve potrebe da iko u dijalozima objašnjava ko i šta je Hoggoth. Moćno.
Sve u svemu, Strange Academy: Finals je odličan strip koji na dostojan način predstavlja finale jednog već odličnog stripa. Blaga žal ostaje na ime toga da je ovo na kraju jedan narativ iscepan na dva dela, ali i neizvesnosti da li ćemo videti još Strange Academy stripova u budućnosti (uprkos sugestivnom The End (For Now) na kraju). Ponovio bih da Marvel ovakve stripove – ekspanzivne a fokusirane na jedan jasan narativ, sa velikim ansamblom ali sa kvalitetnim radom sa centralnim likovima, konačno sa kreativnim timom koji je, uključujuči odličnog leterera Claytona Cowlesa bio tu na svakoj epizodi od prve do poslednje, tokom četiri godine – treba da tretira kao dragocenost i pruži im sve pogodnosti da rastu, razvijaju se i traju. Svima će nam, uključujući Marvel par decenija u budućnosti, tako biti bolje. Kolekcija izlazi u Julu i kupuje se ovde,a pojedinačne epizode možete kupiti na ovom linku.
