E, pa… čitanje šestodelnog DC-jevog miniserijala Blue Beetle: Graduation Day koji se završio pred kraj Aprila za mene je bila neka vrsta produžene vežbe iz menadžmenta frustracije i održavanja nadraženosti daleko preko linije na kojoj sam već bio svestan da od nekakvog bajkovitog, jelte, svršetka nema ništa. U pitanju je strip koji, avaj ima suviše dobrih strana da bi ga čovek napustio pre nego što stigne do poslednje epizode i vidi kako se sve završava, ali koji ima i taman toliko frustrirajućih elemenata da sve vreme dok ga taj isti čovek* čita, on oseća kao da mu je upao nekakav kamenčić u kondom cipelu i sve vreme ga žulja i ne da mu da se opusti. S jedne strane, daj bože da svi na svetu imaju iste probleme kao što ih imam, jelte, ja u ovom partikularnom slučaju. S druge strane, jebem mu mater, toliko malo sreće imamo na ovom svetu da je nekako razumno da se čovek razbesni kada natrči na strip koji, jelte, na papiru ima apsolutno sve što bi taj čovek** mogao da poželi od omladinske superherojske avanture, a onda na svakoj stranici sve više stiče utisak da je kreativni tim SAMO ZA MRVU promašio pravi ton, ritam i senzibilitet i da smo dobili u najboljem slučaju kvalitetnu stativu umestu atraktivnog gola koji bi se prepričavao u generacijama što dolaze.
*ja
**isto ja
Dramatično sve to zvuči kad se ovako napiše, ali mislim da jeste značajno ukazati zašto je esencijalno da stripovi sa omladinskim superherojima koji nemaju istorije od po šest ili osam decenija budu ne dobri nego odlični i da komuniciraju sa današnjim mladima na jedan prirodan i efikasan način. Uostalom ja već decenijama (DECENIJAMA!) pišem o tome kako superherojski strip ima sasvim izražen gerontokratijski problem, i to ne prevashodno na strani kreatora. Svakako, kad pogledam koji sve superherojski stripovi izlaze ove godine i vidim da imamo radove koje su potpisali J.M. DeMatteis, Chris Claremont ili Mark Waid, jasno je da se ni među kreatorima stara garda ne predaje tako lako, ali superherojski strip hronično već bar tri decenije pati od činjenice da mu publika stari i da ga u životu, izgleda, održavaju pre svega dugogodišnji, višedecenijski čitaoci što su mu lojalni i ne žele da ga napuste, dok omladina dolazi u nedovoljnim brojevima da nadomesti one koji umiru (ili, manje dramatično, naprosto odustaju). Mnoge su tu teorije pominjane kao razlog što „novi“ klinci nemaju isti nivo interesovanja za stripove kao prethodne generacije – od game Game Boyja i video igara generalno, preko prodora manga i anime produkata na zapad, pa do današnjih opsesija TikTokom i drugim interaktivnim i parasocijalnim sadržajima – i fakat je da razuzdani uspesi superherojskih sadržaja na filmu i televiziji u poslednjoj deceniji i kusur na neki način sakrivaju ovaj problem, ali on i dalje opstaje. Stripovi nisu samo laboratorija u kojoj se eksperimentalno kreiraju ideje i koncepti što će, ako se pokažu uspešnim kasnije dobiti filmsku ili TV ili videoigračku verziju, već i važan (srazmerno jeftin) način da se publika uhvati na udicu dok je mlada i na toj udici održava iz meseca u mesec (i nedelje u nedelju) tokom godina njenog odrastanja kako bi kada dospe u životni stadijum da više ne zavisi od džeparca za svoje potrošačke navike već u te navike imala ugrađenu adikciju (ili makar ljubav) spram superheroja partikularnog brenda. Zbog toga je važno da postoje superherojski stripovi i za decu i za omladinu a ne samo za nas matorce koji ih čitamo uglavnom sa zgađenom grimasom na licu i čim završimo čitanje palimo internet da celom svetu objavimo kako nikada u životu nismo bili ovoliko razočarani i da, evo, NE ZNAMO zašto uopšte sebi ovo radimo.
DC svakako ima određenu ideju o tome da su deca i omladina važne demografije za njihovu strip produkciju, i u ovom su stoleću pokretane mnoge inicijative vezane za stripove za decu, a u poslednjih par godina, sa velikim pretumbavanjem koje se desilo u strukturi ovog izdavača dobili smo i solidan broj grafičkih romana koji koriste DC-jeve superheroje kao protagoniste ali nisu po senzilbilitetu „stvarni“ superherojski stripovi i bliži su „young adult“ prozi (kao primer o kome sam pisao možemo uzeti I Am Not Starfire). No, to su sve ipak incidenti i pokušaji disruptivnog „razmišljanja izvan kutije“ ali ništa ne može da zameni kvalitetan superherojski strip glavnog toka u kome je protagonist tinejdžer i ima prirodnu sponu sa svojim čitaocima jer deli sa njima mnoge životne situacije i probleme. U istoriji superherojskog stripa neki od najvećih uspeha su nastali upravo na ime ove formule, uključujući Spajdermena ili, da iskoristimo DC-jev primer, New Teen Titans. Ali dok je DC danas i dalje, valjda, sposoban za vrlo uspešne radove sa ovakvim profilom u polju crtanog filma, sa stripovima kao da im to teže ide. Trenutnom DC produkcijom dominiraju „event“ zapleti i protagonisti sa decenijskim istorijama i kontinuitetima pa i nominalno adolescentski ili tinejdžerski protagonisti poput Robina (Damiana Waynea ali i Tima Drakea) ili samih Teen Titansa zapravo nemaju stvarnu sponu sa „normalnim“ životom.
Blue Beetle, njegova treća, najmlađa, Hispano verzija, Jaime Reyes je, da se složimo, jedan od najboljih kandidata za baš ovakvu ulogu. U pitanju je lik sa još uvek ne predugačkom istorijom (iako postoji od 2006. godine) i sa dosta srećnom kombinacijom spona sa superherojskim motivima prethodnih generacija i jedne „obične“ svakodnevnice u kojoj pratimo tinejdžera što ima relatabilne probleme i nedoumice. Ovaj Blue Beetle je imao nekoliko vrlo solidnih serijala do sada, prateći uhodanu šemu u kojoj običan tinejdžer sa planete zemlje biva uparen sa mističnom, milenijum starom bubom iz svemira koja je deo intergalaktičkog rata nezamislivih razmera, a njemu daje supermoći i čitav tovar odgovornosti za koje nije bio spreman, i uneo u DC dah jedne novije, svežije superherojske matrice što smo je, uspešno realizovanu videli i kod drugih izdavača. Marvel je slične stvari sa velikim uspehom uradio u slučaju Ms. Marvel (i nešto manje uspešno u slučaju Nove), a Image je trenutno usred superherojske renesanse sa serijalima poput Radiant Black i Rogue Sun.
Ovaj Blue Beetle je nedavno i odigrao značajnu ulogu u najskorijoj DC-jevoj krizi, Dark Crisis on Infinite Earths (o kojoj, znam, kriv sam, još nisam pisao), pa je Blue Beetle: Graduation Day delovao kao idealan projekat da se iskoristi inercija ovog DOGAĐAJA i kreira propulzivan solo serijal o mladom ali odgovornom superheroju koji na plećima nosi ne samo legat Blue Beetle identiteta i komplikovane dužnosti vezane za svoj civilni život već i odgovornost za rešavanje kosmičkih i multiverzalnih kriza kakva u normalnim uslovima pada u dužnost Betmenu, Supermenu, Wonder Woman, Flashu ili Green Lanternu, tim nekim Golden Age teškašima.
Blue Beetle: Graduation Day je sve to… u teoriji. U praksi je kao da ste dosta naprednom AI botu dali da pročita sve brojeve Rogue Sun i Radiant Black, da prelista Marvelove Ms. Marvel, Novu i Spajdermena Milesa Moralesa a onda mu zatražili da od toga napravi šestodelni miniserijal. Blue Beetle: Graduation Day apsolutno ima sve potrebne elemente u svom scenariju i karakterizacijama, da ne pominjem vrlo atraktivan, gizdav vizuelni identitet, ali je sve to u njemu sklopljeno na jedan pomalo nezgrapan način, kao da autori nisu sasvim razumeli materijal sa kojim rade.
I, jelte, da ovo jeste sklapao AI (a verujem da nismo udaljeni više od godinu-dve od momenta kada će neki od američkih strip-izdavača pompezno najaviti prvi serijal koji je pisala i crtala veštačka inteligencija) bio bih možda malko i impresioniran. Ovako, malo sam frustriran što smo imali tu, kako rekosmo, stativu i što ovaj strip nije ispunio moje visoke kriterijume.
Ali, mislim, jesu li oni TAKO visoki? Ja sam odrastao na omladinskim stripovima koji nikako ne mogu da se opišu kao sad neka remek-dela devete umetnosti i primeri suptilnog spisateljsko-ilustratorskog rada. Nije valjda PREVIŠE da se traži da strip ima jasan i nekomplikova nzaplet u svom šestodelnom narativu i da likovi govore srazmerno prirodnim jezikom? NE TRAŽIM VALJDA NEMOGUĆE!
Josh Trujillo koji je ovo napisao je svoje scenarističke veštine tesao pišući Adventure Time i Rick & Morty stripove, te video igre od kojih su neke bile superherojske, da bi u poslednje vreme radio za DC i postao punokrvni superherojski scenarista. Svakako je jedan od razloga što je raspoređen na pisanje Blue Beetle i njegovo Hispano poreklo i aktivizam vezan za položaj Hispano zajednice u SAD i Blue Beetle: Graduation Day je vrlo naglašeno strip centriran na Hispano zajednicu u Teksasu, sa protagonistom, njegovom porodicom i prijateljima koji često imaju dugačke dijaloge na Španskom a koji nisu prevedeni u Engleskoj verziji stripa (DC je izdao i ful Špansku verziju u jednom dirljivom naletu dobrote) i postoji ovde taj ugodni kontrast između činjenice da je protagonist, Jaime, zaista tek Hispano tinejdžer koji pokušava da smisli kako da se snađe u životu – posebno jer strip počinje njegovom maturskom svečanošću i košmarom odlučivanja da li da upiše koledž ili šta da radi, i toga da je do pre par nedelja zajedno sa Supermenom, Betmenom i ostalima spasavao sve što postoji. Trujillo ovde stvari raščišćava dosta efikasno, premeštajući glavnog junaka iz rodnog El Pasa u manji grad, gde biva raspoređen na letnji rad kod tetke u piceriji a gde onda počinju da se događaju brojne neobične stvari vezane za njegovu „bubu“ koja mu daje supermoći ali i za pojavljivanje drugih kostimiranih supermoćnih jedinki sa „beetle“ tematikom a koji iz nekog razloga pokušavaju da ga ubiju. Ovo sve uprkos tome što mu je Supermen u nimalo dvosmislenim terminima saopštio da ima da sedi i živi civilnim životom dok malo ne sazri, jer je mlad, zelen i neiskusan i bavljenje superherojštinom treba da ostavi za malo kasnije.
Jaime je, naravno, razumljivo frustriran jer ga sa jedne strane njegova biološka porodica tretira kao luzera koji neće ići na koledž i ima da pere sudove kad već nije za bolje (uprkos tome što znaju da je superheroj koji je pomogao u spasenju multiverzuma) a sa druge strane superheroji smatraju da im nije potreban i da će se Liga pravde snaći i bez neiskusnog klinca, pa onda pojavljivanje nepoznatih napadača sa beetle tematikom, iako njemu ugrožava život, on zapravo dočekuje sa uzdahom olakšanja jer mu to daje izgovor da koristi svoje moći i izmesti se za trenutak iz banalnog života na koji su ga osudili.
Ovo je sve vrlo solidan temelj za priču ali ova priča ima mnogo problema u nadgradnji. Prvi i osnovni je apsolutno previše motiva, likova i podzapleta za strip koji ima jedva 130 strana. Trujillo ovde pokušava da proradi i proširi mitos vezan za „bube“ i „Reach“, agresivnu svemirsku civilizaciju sa kojom je Blue Beetle vezan preko svoje bube, uvodi se tu i nova frakcija u ovoj civilizaciji, po imenu Horizon i objašnjava da postoji istorija građanskog rata između njih i mejnstrim pripadnika Reacha, a sve to čitalac dobija kroz opširne infodampove i prepričavanja, a što je verovatno najgori način da se uvedu ovako veliki i kompleksni koncepti u priču koja, iskreno, ne može da ih izdrži.
Tu onda svaki od novih „beetle“ likova ima svoju pozadinsku priču, ali pored njih tu se pojavljuje i novi superzločinac, Fadeaway koji je neka vrsta Jaimeove arhinemeze, pa je i on deo ovog zapleta. Onda Jaime uspostavlja i veze sa Tedom Kordom, prethodnim Blue Beetleom pa u njegovoj firmi postaje intern i upoznaje njegovu sestru koja je CEO firme i petlja se sa vrlo opasnim i često vanzemaljskim tehnologijama. Betmen i Supermen izigravaju neku vrstu stričeva za Jaimea i brinu se za njega, pogotovo kada se pokaže da Kord nema isti patronistički stav prema Jaimeu kao njih dvojica, pa se tu onda pojave i Starfire, pa Cyborg nešto kasnije i Black Condor i ovaj strip kreće da puca po šavovima od broja likova i mase odnosa među njima koje treba ispratiti i svariti.
Varenje je drugi veliki problem ovde jer Trujillo koliko, toliko uspeva da prekomplikovan zaplet drži pod kontrolom, ali su mu dijalozi zaista kao da ih je pisao AI. Likovi svi pričaju kao da se nalaze u završnim scenama bilo koje epizode Sport Bilija ili nekog sličnog crtanog filma, sa poukama koje čitalac treba da izvuče iz onog što je pročitao i stalnom ružnom navikom da se stvari objasne kroz tekst umesto da se prikažu kroz crtež. Tako da ovde dobijamo ne samo smandrljan prvi susret sa vanzemaljcima koji nemaju nikakav karakter ni asertivnost, nego nam i glavni junak objašnjava ko su oni i kako se osećaju.
Ovo je dodatno frustrirajuće jer je strip grafički zapravo veoma atraktivan. Adrián Gutiérrez je ranije radio za Zenescope i njegov crtež sa sobom nosi elemente tog malo napadnog glamura koji karakteriše kućni stil ovog izdavača, ali da budem fer, njegovo pripovedanje je solidno, lejaut mu je dinamičan i jako energičan, u skladu sa temama stripa i godinama protagoniste a akcija, ako ne uvek sasvim čitka, vrlo je atraktivna. No, mislim da je ovaj strip studija slučaja u kome imate solidnog crtača ali kome presudni sloj identiteta daje kolorista. Wil Quintana je vrlo iskusan profesionalac sa mnogo radova za DC i Marvel u portfoliju i njegov koloristički rad na Blue Beetle: Graduation Day je ono po čemu se ovaj serijal izdvaja od ostatka trenutne DC ponude. Quintanini kolori su snažni, eksplozivni i psihodelični a opet zapravo doprinose čitljivosti crteža, jasno razdvajajući mase i oblike jedne od drugih i od pozadine. Njegov rad sa, recimo, kosom Starfire je apsolutno briljantan i čini je buktećim centrom svakog panela na kome se nalazi a da to opet ne narušava pripovedanje kroz crtež. Leterer Lucas Gattoni izabrao je pomalo naporan font za osnovne dijaloge ali njegov dizajn logotipa i zvučnih efekata je sjajan pa se time više nego iskupio.
U celini, Blue Beetle: Graduation Day me je zaveo lepotom i obećanjem idealnog odnosa omladinske proze i superherojske akcije ali me je onda frustrirao prenatrpanim scenarijem, neprijatno veštačkim dijalozima i jednim na kraju nezarađenim tapšanjem po plećima koje siroti Jaime dobija od drugih superheroja. Osećao sam se kao da zajedno sa njim i ja dobijam nagradu za puko učestvovanje, a i ja i Jaime smo želeli nešto bolje. Možda će nastavak ovog serijala, Scarab War, najavljen za Septembar popraviti stvari. Nadam se da hoće jer Jaime Reyes ostaje jedan od najinteresantnijih „novih“ likova u DC-ju čiji potencijal još ni iz daleka nije dosegnut. Držim mu palčeve a ovaj miniserijal na Amazonu možete pokupiti negde ovde.
