Protekla nedelja je, nažalost bila obeležena smrću. Dobro, i Vučićevim proseravanjem, ali uglavnom odlascima nekih ljudi koje ne možemo zameniti (a njega, jelte, možemo i hoćemo, božezdravlje). Umro je bivši bubnjar Metal Church, Kirk Arrington, a onda i Tina Turner. Koja, jelte, nikada nije svirala metal, ali nikada nisam upoznao metlaca koji je za nju smatrao da je išta drugo do apsolutna kraljica i vladarka muzike generalno. Njena strast, sirovost i, jelte, autentičnost, čak i tokom najulickanije ’80s pop faze ssu bili posto neprevaziđeni, i njen odlazak je prosto – osiromašenje čitave planete. Na kraju je u Četvrtak umro i jedan moj kolega, jedva tri godine stariji od mene, na radnom mestu, sagnuvši se da podigne nešto sa zemlje. Na mestu. Smrću se ne treba opsedati ali treba biti svestan koliko smo joj svi mi čvrsto obećani. Mislite o tome dok slušate ovonedeljni izbor najfinijeg metala.
Blek metal kao starter uvek dobro dođe da podseti na neminovnost smrti. Naziv debi albuma, Frostbiten Helvete im je na kombinaciji Engleskog i Švedskog a bend, Orrosta je iz Rusije. Tako znamo da su hardkor. Oh, a imaju i bubnjarku što neviđeno cenim. Orrosta sviraju blek metal koji je dosta sirov ali melodičan, dakle, ne uklapa se u one najtipičnije trendove u današnjem blek metalu ali ima izrazito slovensku/ rusku dimenziju u svojoj estetici. Produkcijski je ovo dosta jeftino i bend zvuči maltene kao da svira u sobi ali ta intimnost nekako prija na ovom albumu, sa tim uzdržanim pevanjem i klavijaturama koje proziru između gitara i bubnjeva. Old school, nostalgično i dopadljivo a plaćate po želji:
https://orrosta.bandcamp.com/album/frostbitten-helvete
Nije baš da mi se oči obasjaju strašću kad mi nude melodični black-death metal, ali njemački bend Craving je posebna priča. Njihov četvrti album, Call of the Sirens ne samo da uspeva da bude pun teatra i razmetljivo dobre svirke, nego je sve to još i u službi dobro napisanih tema koje pritom često imaju folklornu osnovu. Blek metal ponekad najbolje radi kada je naprosto PRETERANO ekspresivan a Craving su baš to i po tempu i po virtuoznosti i po melodičnosti. Zabava:
https://cravingofficial.bandcamp.com/album/call-of-the-sirens
Egipatski Bovem na svom novom EP-ju, Ominous Dawn navode da su tri od pet članova postave koja ga je snimila sada „bivši članovi“. Ne deluje naročito optimistički ali makar muzika na ovom izdanju zvuči fino. Ovo je blackened death metal sa dosta melodije ali i dosta rifa, u jednoj lepoj kombinaciji mošerskog gruva, brze svirke i prijatnog soliranja. Bovem koriste severnoafričke/ bliskoistočne harmonije i teme da malo začine svoj korektni metal i to mu daje prijatan identitet i karakter (Edit: cvrc, izlazak albuma je pomeren za petnaesti jun a pesme se sad ne mogu čuti na stranici na Bandcampu, no ostavljam tekst pa kad jednom na njega naletite u budućnosti, izdanje će biti onlajn):
https://bovemegypt.bandcamp.com/album/ominous-dawn
Turci Ave Sanguine zvuče prilično old school na svom debi EP-ju By Clandestine Will. Melodična a sirova, jednostavna a opet epska po zahvatu, njihova muzika je očigledno nastajala na skandinavskim predlošcima iz devedesetih, sa priličnom količinom Emperora i Darkthronea koje možete čuti u ovih pet pesama. A što meni, naravno, prija. Ave Sanguine su neposredni, žestoki i iskreni, donoseći malo nostalgične energije u ovo tmurno doba:
https://avesanguine.bandcamp.com/album/by-clandestine-will
Finci Ondfødt razbijaju pa za boga ne znaju na novom albumu, Det österbottniska mörkret. Inače, možda primećujete da je i naziv benda i albuma na Norveškom pa je i muzika bliža norveškim nego finskim uzorima, sa izraženom oštrinom i agresivnošću i odsustvom melanholične dimenzije u zvuku. Ondfødt biju energično, brzo i nemilosrdno u deset dobro napisanih, lepo produciranih, ekonomičnih pesama surovog blek metala. Odličan četvrti album:
https://ondfodtblacklion.bandcamp.com/album/det-sterbottniska-m-rkret
I u nastavku priče o Fincima koji razbijaju i ne žale, Sarvekas imaju debi album, Woven Dark Paths. Ovaj duo sa krajnjeg juga Finske u svojoj muzici ima i dosta elemenata švedskog blek metala pored klasičnije finske estetike i kombinacija je ovde vrlo uspela. Album je nabijen svim vrstama energije i vozi se brzo i vratolomno i pored ambicioznijih aranžmana, a Sarvekas dosta srećno povezuju old school prangijanje sa danas modernijim, melodičnijim elementima. Sve to na gomili zvuči moćno, autentično, epski. Ne propustiti, jebem mu:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/woven-dark-paths
U trilingu finskih asova, Essedum imaju debi album, Pyre i ovo je odličan spoj klasičnije finskog black metala i malo mošerskog death metala. Bend je maštovit i pravi epske, evokativne pesme a koje uz svu melodiju i pogledavanja u simfonijskom smeru, pošteno i glasno trpaju.
https://essedum.bandcamp.com/album/pyre
Onda nam stiže i malo više simfonijski blek metal iz Alabame. Blood Stained Dusk su snimili tri albuma ali je poslednji bio pre petnaest godina. Dead Lights Beckon Me je atraktivni novi EP kojim se vraćaju, nudeći četiri dugačke, veoma ambiciozno napisane i aranžirane pesme sve u epskoj atmosferi, orkestracijama i moći:
https://bloodstainedduskblacklion.bandcamp.com/album/dead-lights-beckon-me
Consortium In Diaboli je split album dva američka blek metal benda. Sôlt su iz Ilinoisa i meni nešto manje zanimljivi jer je njihova strana posvećena melodičnijem, modernom blek metalu koji je vrlo korektan ali mene ne doje preterano te njihove, jelte harmonije i emocije. No, Sôlt su svakako preporuka ako volite takav zvuk. Obsidian Shrine su, pak dva bradata lika iz Kentakija (originalno iz Tenesija?) što prave blasfemični, satanistički blek metal usred Bible Belta, i odlično im ide. Njihove tri pesme su moćne, energične, prilično old school u svom nastupu, a da ne pričamo o nekom direktnom imitiranju norveških i drugih klasičnih uzora. Obsidian Shrine odlično krljaju i pišu dobar materijal a produkcija je takođe sasvim korektna i ovo mi se prilično dopalo:
https://obsidianshrine.bandcamp.com/album/consortium-in-diaboli
Internacionalni Legacy of Satan (mada sa poreklom iz Rusije) sebe vodi kao black metal ekipu mada novi EP, Carnivora zapravo najviše zvuči kao blackened deathcore. Ali nije loše, pogotovo što su ovo četiri verzije iste pesme, sa orkestrom i bez. Epski je a plaćate koliko želite
https://kryrartrecordslabel.bandcamp.com/album/carnivora
Hrvatski Prognan su izdali Sve Je Tiho Na Istočnom Frontu a koji nije stvarno novi album već kombinacija starih stvari ponovo snimljenih i nekoliko novih pesama. Meni se dopao njihov debi ranije ove godine a ovaj novi materijal donosi još vrlo solidnog melodičnog blek metala sa tekstovima na našem jeziku i generalno teškom, svečanom atmosferom. Lepo:
https://prognanband.bandcamp.com/album/sve-je-tiho-na-isto-nom-frontu
Norvežani Nattverd za šest godina izbacili su četiri albuma, a najnoviji, I helvetes forakt (koji pominje pakao i prezir u naslovu) čvrsto stoji na liniji antihrišćanstva. No, muzika je suptilna, višeslojna, puna atmosfere pa čak i nežnih melodija na akustičnoj gitari. Nattverd ne zanima nekakva jednostavna vizija nihilističkog raskidanja sa hrišćanstvom već teatralno, bogato kreiranje muzičke predstave koja je epska po svakom kriterijumu. Ako volite takav blek metal, ovde itekako ima šta da se čuje:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/i-helvetes-forakt
Blackward je brazilski jednočlani projekat čiji prvi EP, Birth Of A New Horror meša primitivni 1st wave black metal sa D-beat pankom. No, ovo ni zvučno nije onako sirovo kako biste možda očekivali, a ni pesme nisu bez bar malo šmeka, atmosfere, teatra. Jedini član i autor sve muzike, KL je ovde našao pravu meru jednostavnosti i karaktera. Fino andergraund izdanje:
https://egregoradversarial.bandcamp.com/album/birth-of-a-new-horror
Nemački Burnt Offering kažu za sebe da sviraju „ekskluzivno arhaični blek metal“ i, hajde, valjda oni znaju. Glavni uticaj im je STARA (naglasak opet njihov) urkajinska blek metal scena, a to je i logično jer su dva člana Ukrajinci. Drugi album, Полярна Зоря (Polaris) ima svega četiri pesme ali su one vrlo dugačke i, OK, sad, ima tu i delova koji malo šlajfuju za moj ukus. No bend ima dosta energije, zvuk je ugodno sirov a kad se dohvate dobre narodnjačke melodije, to sve baš lepo zazvuči:
https://burntofferingnp.bandcamp.com/album/polaris
Cloak iz Atlante nisu nužno bend baš za mene, ali njihov treći album, Black Flame Eternal svakako zvuči solidno. Kombinacija blek metala, blekend rokenrola i prstohvata gotike ovde meni zapravo zvuči dosta elegantno i pesme su dobro napisane, sa povremeno vrlo lepim momentima a i sa zanimljivim skretanjima u melodičniji izraz. Produkcija prebombastična za moj ukus, ali album ima svoj šmek:
https://cloakatlanta.bandcamp.com/album/black-flame-eternal
Feast of the Witch je simpatični jednočlani blek metal projekat iz Irske čiji prvi EP, Under a Sinister Moon vozi vrlo solidan, melodičan ali oštar i napadački zvuk. Inspirisan, reklo bi se, okultizmom i crnom magijom, jedni član ovog projekta, Azaketh pravi pesme pune zloslutnih rifova i krljačkog tempa, ubacujući gde treaba i koliko treba i malo epskije, atmosferičnije sintisajzerske izmaglice. No, u celini muzika je agresivna i brza a produkcija iako kućna, zapravo vrlo solidna. Prijatno:
https://feastofthewitch.bandcamp.com/album/under-a-sinister-moon
Jednočlani Kostnatění iz Mineapolisa, odnosno njegov jedini član D.L. opisuje svoju muziku kao „Manic, raving and death-obsessed extreme metal“ i to je fer deskripcija za drugi album, Úpal (sunčanica, na Češkom, nema na čemu) koji spaja manični, oštri blek metal i slovenske folk motive. Sve je to dosta avangardno napisano i aranžirano, sa zvukom koji je daleko manje ekstreman i daleko dinamičniji od blek metal proseka, a živi bubnjar, Andrew Lee dodat u postavu za album daje presudan element dinamike samoj izvedbi. D.L. piše dobre, zanimljive pesme koje avangardni, eksperimentalni napor lepo temperiraju tim emotivnijim, folki temama pa se ovo mora prelsušati:
https://kostnateni.bandcamp.com/album/pal
Norvežani :BOLVERK: se na Metal Archivesu vode kao „black/ extreme“ bend mada u njihovom blek metalu nema mnogo ekstremnog. Novi album, drugi po redu za ovaj sastav iz Sarpsborga, zove se Svarte sekunder i na njemu je ekstremno samo to da bend voli malo duža trajanja pesama. Ali one su tako dobro napisane, mešajući black metal osnovu sa death metal gruvom, ali i melodičnijim, atmosferičnijim, rokerskim elementima da je album pravi užitak za slušanje. Pritom, iako je mastering glasan, bend je makar lepo miskovao ovu ploču i prominentna (i vrlo maštovita) bas gitara u zvučnoj slici jako oplemenjuje muziku. Izuzetno prijatna, kreativna a pržačka ploča norveškog metala:
I ja sam se malo trgao kada sam shvatio da je od prošlog albuma Immortal prošlo već pet godina. No, shvatio sam da je to zato što smo imali čak dva Abbathova albuma u međuvremenu i, pa, kad sad slušam novi Immortal, War Against All čini mi se da je fer reći da je posle prljavog, ružnog, vrlo javnog raskida, Abbath poneo većinu dobrih pesama sa sobom kada je otišao. Nije da ovde nema momenata koji mi se dopadaju – Thunders of Darkness je dopadljiva trešagija – ali Harald Nævdal, aka Demonaz, sada i zvanično jedini član benda (Ice Dale iz Enslaved i Kevin Kvåle iz Gaahls Wyrd figurišu u ulogama sešn muzičara) je najviše u stanju da imitira zvuk i senzibilitet koje volimo, ali ne i da sam napiše neke pamtljive pesme. Nije to, dakle, ni produkcijski ni svirački loše, album je prijatan, ako hoćete, ali mu izrazito fali inspiracije i pesme se često svedu na okretanje vrlo izlizanih 2nd Wave fora. Tanka je, pokazuje se, linija između autentičnog sviranja žanra po kome vas poznaju i proste reciklaže, i Demonaz je, eh, sa pogrešne strane.
https://immortal.bandcamp.com/album/war-against-all
Hajdemo na stoner rok, psihodeliju, hard rok, dezert rok, sludge metal i doom metal. Formula 400 su iz San Dijega a njihov drugi album, Divination, nudi fin, rifaški stoner rok/ metal. Sve je to vrlo standardna ponuda nabijačkih bubnjeva, zavijajućih vokala, melodičnih a heavy gitara, nešto jelte, ko što Metalika sada radi, ali naravno, sa osobenom svežinom i generalno visokim nivoom kvaliteta. Hitoidno, udarački, zabavno:
https://formula400.bandcamp.com/album/divination-5
Cactus Cathedral iz Sirakuze u Njujorku valjaju lagan, nepretenciozni rokenrol gruv na albumu Suspending All Belief, podsećajući da stoner rok ne mora da bude zauvek ušančen u težini, masivnosti i sporosti. Suspending All Belief je svakako stonerska ploča sa finim utemeljenjem u bluzu, ali je zvuk na njoj lagan, lepršav a svirka razgirana, gruverska, plesna. Solidnih deset poesama i jeftina a časna produkcija po ceni koji sami odredite – sasvim kul ponuda:
https://cactuscathedral.bandcamp.com/album/suspending-all-belief
Teksašani Beholder sa svojim novim EP-je nazvanim Grackles ispraćaju gitaristu na večni počinak jer je on preminuo u Oktobru prošle godine. Njegova se svirka ovde i dalje može čuti u četiri pesme prijatnog, gruverskog, bluzerskog i nenametljivo psihodeličnog stoner roka. Ovo ima finu meru južnjačkog gruva u svojoj srži, melodično je i producirano toplo i dinamično pa ima moje preporuke:
https://beholdertx.bandcamp.com/album/grackles-ep
Njemački projekat Kosmik Sun, sastavljen od članova Crypt Witch, Coven Spell i Devil Leaf ima debi album, Medium Interstellar i ovo je prilično jednostavan, low-stakes što se kaže, drone-doom metal. Pesme su naslovljene samo rimskim brojevima (i traju) a muzika je jednako nezainteresovana da predstavlja išta konkretno i samo nudi spori, psihodelični, teški, teksturirani gruv i melodiju da vas hipnotišu i uspavaju. Da se razumemo, ovo nije puki dron, i gitare definitivno imaju teme i melodije, ali pesme sasvim programski nemaju mnogo nekakve dinamike i smišljene su da deluju kao da traju večno. Prijatno je to, moram da kažem i postiže taj cilj davanja slušaocu utiska bestelesnosti, razdvojenosti od materijalnog, plutanja u beskraju:
https://kosmiksun.bandcamp.com/album/medium-interstellar
Kostarikanski Age of The Wolf već znamo a njihov drugi album, A Pilgrimage to Nowhere, dolazeći četiri godine nakon prvog ne nudi samo moćan faz i urlanje, već i dosta tiše, melodičnije, pa i meditativnije svirke. U principu, deskripcija benda, da je u pitanju „Fuzz Worshiping Doom“ stoji črvsto kano klisurina ali ovde su vizija i spektar zvuka prošireni a mada produkcija nije sad nešto skupa, album ima finu dubinu i prijatan je za slušanje:
https://ageofthewolf.bandcamp.com/album/a-pilgrimage-to-nowhere
Vermilion Whiskey su iz Luizijane i naravno da je njihov fazirani rokenrol zaprljan sa mnogo southern groove šmeka. Album Crimson & Stone je vrlo klasična, vrlo čak predvidiva ploča modernog hard rok zvuka, sva u gruvu i južnjačkim zavijanjima, dobro producirana i stručno odsvirana. Ali, mislim, njena predvidivost nije ni malo problematična ako volite ovakvu muziku koja se nalazi negde između klasičnog barskog roka i proto grandža.Hoću reći, ovo je vrlo dobro:
Dosta smo čekali novi album sardinijskih Loose Sutures, ali sad kad je tu, Sado Sex for Dummies, sav u aluzijama na perverziju i, jelte, alternativne stilove, hm, života, nudi izuzetno prijatnih 35 minuta faza i gruva. Electric Valley Records, takođe sa Sardinije je izdao i prošle albume ove ekipe i njihova saradnja danas deluje najprirodnije na svetu, jer Loose Sutures na neki način i definišu zvuk ove etikete, nudeći isfazirani, psihodelični rok jakog gruva, a opet garažnog senzibiliteta. Ovde nema prenaglašavanja težine tipičnog za stoner rock niti meditativnih usporavnja tipičnih za psihodeliju, već je sve ekonomično, lako, organski. I zabavno, da. Ne propustite:
https://loosesutures.bandcamp.com/album/sado-sex-for-dummies-3
https://evrecords.bandcamp.com/album/loose-sutures-sado-sex-for-dummies
Kome ponestane težine nek se obrati na adresu benda Rifft iz Tenesija. Prvo izdanje posle šest godina pauze za ovu ekipu je EP Dead World Wanderer i mada ovde ima i mirnijih delova, prozračnijih melodija i atmosfera koje podsete i na post-rockerske meditacije, u prvom planu je teški, masivni gruv i rif. Fina je to kombinacija uz lepo napisane pesme i da je bend samo malo manje gazio po kompresiji u masteringu, sve bi zvučalo idealno. Ali i ovako je dobro:
https://rifft.bandcamp.com/album/dead-world-wanderer
OK, ali zato su tu njemački Giants Dwarfs And Black Holes sa novim albumom, In A Sandbox Full Of Suns. Ako stavim na stranu da množina od „dwarf“ u savremenom Engleskom nije „dwarfs“ a što bi Nemci jebeno morali da znaju, čitali su valjda Tolkina (koji je, ruku na srce i popularisao „dwarves“ iako je „dwarfs“ do tada bio preovlađujuća forma), ovde nema šta da se zameri. Ovo je teški ali suptilni rok sa puno lepog, soul gruva i odličnom pevačicom. Pesme su dugačke i na funkcionalan način spajaju bleksabatovske rifove i taj nešto više soul senzibilitet kompozicija i pevanja. Nikako najHEAVY ploča koju ćete čuti ove nedelje ali je lepa:
https://giantsdwarfsandblackholes.bandcamp.com/album/in-a-sandbox-full-of-suns
Australijski Oceanlord sviraju doom metal koji je negde između, kako i njihov izdavač, izuzetni Magnetic Eye Records ističe, švedske, američke i britanske škole dooma. Iako inspirisani Lavkraftom, Oceanlord na svom debi albumu, Kingdom Cold zvuče iznenađujuće komunikativno, nudeći muziku koja je istovremeno relaksirana i preteća. Opušten tempo, mnogo atmosfere, prijatno, melodično pevanje, ovo je ploča čije mračne dimenzije nisu na površini pa otud i dodatni podsticaj za ponovljena slušanja:
https://oceanlord.bandcamp.com/album/kingdom-cold
Melodičan, hermetičan, jako tužan doom metal donose ponovo Mournful Congregation iz Australije. Ovaj projekat koji radi već tri decenije je prošle godine imao zapažen EP The Exuviae of Gods – Part I i sad asmo dobili logičan nastavak i zaključak ove sage, The Exuviae of Gods – Part II. Je li dobro? Odlično je. Ovaj bend snima za Osmose Productions i 20 Buck Spin i znate da će njihov doom metal uvek biti moćan. Pesme su dugačke, melodije depresivno tužne, osećaj uzvišenosti neporeciv. Pedeset minuta muzike sa samo tri pesme deluje kao pretnja, ali ovde zbilja ima dovoljno varijacije da vas vozi dugo, lepo i hipnotično. Ne propustiti:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/the-exuviae-of-gods-part-ii
Za manje hermetičan, spontaniji doom ugođaj tu su Njujorčani Inherus čiji album Beholden vrlo lepo i organski spaja psihodelične meditacije, doom sporost, post metal progresivu pa i malo black metal atmosfera. Ovo je ploča sa šest BAŠ DUGAČKIH pesama ali se nigde ne oseća sad nekakvo forsiranje dužine i trajanja i Inherus uspevaju da izbegnu glumatanje i pretencioznost. Ta heavy psych komponenta njihove muzike naprosto čini pesme prirodno ekspanzivnim sa spontanim, lepim soliranjem koje gruv nosi napred. Vrlo lepo a izdavač Hypnotic Dirge Records iz Portugalije daje daunloud po ceni koju sami odredite. Pa ne časite a i ne budite cicije:
https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/beholden
What the? Nije li finski Astral Magic izdao novi album pre svega nekoliko nedelja? Mislim, jeste, pisao sam o njemu i penio od oduševljenja. E, pa, Santtu Laakso je bez neke velike pompe izbacio i novi album, Cosmic Energy Flow i ovo je još četrdeset minuta PERFEKTNE, prijateljske plutajuće-u-kosmosu psihodelije. Snimljen prošle godine, ovo je jedan od poslednjih albuma na kome ćete (na prvoj pesmi samo) čuti svirku Nika Turnera, legendarnog pevača/ flautistu/ saksofonistu Hawkwinda iz sedamdesetih i osamdesetih koji ovde odrađuje ležeran saksofonski solo, a koji je, Nik a ne solo, preminuo prošlog Novembra. Naravno, čak i bez Turnera ovo je OBAVEZNA lektira jer je Astral Magic prosto savršen spoj prijatnog gruva, ugodnih gitarskih solaža i najslađih sintisajzerskih tepiha koje ćete čuti ove godine. Superiorno, retrofuturistički, nezaobilazno:
https://astralmagic.bandcamp.com/album/cosmic-energy-flow
Ripple Music ove nedelje opušteno sa novim izdanjem u svojoj seriji split albuma naslovljenoj Turned to Stone. Turned To Stone Chapter 8: The Wake donosi po tri pesme dva stoner/ desert rock benda sa juga SAD. High Desert Queen su iz Teksasa i njihova muzika je melodična, pa čak i melanholična na momente – Drift into the Sun je praktično power balada – i dopašće se svakome ko voli da mu ukusno fazirani desert rock ima i malo grunge melodije. Blue Heron su iz Nju Meksika, baš iz Albukerkija, i meni se njihov prošlogodišnji debi album veoma dopao. Ovde njihove tri pesme zvuče sjajno, nudeći kvalitetan fazirani gruv i melodičnu psihodeliju, sve u fino produciranim, korektnim aranžmanima. Lepa ploča uz koju se časno može tripovati i na određeno vreme ostaviti iza sebe ova dolina suza:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-8-the-wake
Izlazak novog izdanja sjajnog indonežanskog projekta Mud Spencer je razuman razlog za slavlje. Kliwon je zanimljiva ploča, sa svega četiri pesme, što me je prvo navelo da pomislim da je u pitanju EP, ali kada sam video trajanje (skoro pedeset minuta) odlučio sam da je album, sve dok nisam čuo pesme i shvatio da je ovde omiljeni stoner lik sa Zapadne Jave radio u izrazito eksperimentalnom modusu. Recimo, najkraća stvar, Dead On The Heavy Funk sa svojih pet i po minuta trajanja je vrhunski psihodelični surf rock sa paklenim gruvom i savršenim poigravanjem gitara i efekata iznad njega. Pesma koja izdanje otvara, devetominutna Suzzanna je avangardni zvučni kolaž koji se pretapa u opušteni ali i dalje izrazito psihodelični stoner-jam i to ima izuzetno uspelu narativnu crtu sa gitarama koje rade MNOGO više od onog na šta nas je Mud Spencer navikao na prethodnim izdanjima. Hoću da kažem, i prethodne njegove radove sam voleo ali Kliwon je kvantni skok u najzanimljiviju moguću stranu i sa dve ostale pesme a koje su veoma dugački, izvanredno atmosferični psihodelični džemovi kvalifikuje se za jednu od najboljih heavy psych ploča koje sam čuo ove godine. Ne propustiti ni po koju cenu:
https://mudspencer.bandcamp.com/album/kliwon
Idemo dalje na thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Pa nek ide život. Kineski blackened speed asovi Demonslaught 666 imaju novi EP sa dve pesme (a što oni nazivaju „single album“, valjda najavljujući novi album) i tu nema greške. Witchstorm / Morbid Vendetta je kovitlac oštrih gitara, vrištanja, brze, nervozne svirke ali i dobrih rifova i disciplinovanog aranžiranja i ma koliko da se ovde preteruje u formi, Demonslaught 666 paze da im pesme ostanu suštinski zabavne. Užitak:
https://demonslaught666.bandcamp.com/album/witchstorm-morbid-vendetta
Filipinski black thrasheri Paganfire sviraju još od kraja prošlog veka i imaju masu izdanja a najnovije među njima je EP sa dve pesme, To Hunt, to Kill, to Devour. I to su dve pesme koje kidaju. Podugačke, takođe i Paganfire uprkos razbarušenom imidžu i nervoznoj energiji zapravo pišu dosta ambiciozne aranžmane. No, izvorni black-thrash rushdown je ovde svakako prisutan u punoj meri pa old school publika ima da uživa za sve pare:
https://paganfire-ph.bandcamp.com/album/to-hunt-to-kill-to-devour
Bloody Nightmare su iz Kolumbije i njihov drugi album, Pillars of Chaos nudi nekomplikovan ali ne i zanatski siromašan spid metal. Ovo je naprosto koncepcijski čista muzika, sastavljena od šmekerskih rifova, brzog tempa i visokog, melodičnog pevanja i u njoj nema nekakvih eksperimenata sa formom i žanrom. Bloody Nightmare vole melodični speed metal i kalsični heavy/ NWOBHM zvuk pa se to sve kod njih lepo čuje, a pesme su dobro napisane da spoje moćnu energiju, brzinu i razrađenije gitarske teme u skladnu celinu. Vrlo pitko, vrlo zabavno:
https://fighter-records.bandcamp.com/album/pillars-of-chaos
Spidčina je, prirodno, na programu i kod njemačkih Speedwhore. Ovo izdaje Dying Victims, a drugi album benda, Visions of a Parallel World nudi i zvučno i koncepcijski staromodan, vrlo prijatan speed metal. Ovde, naravno, ima i sirovog šibanja, ali i melodija, vokali su kao iz proverbijalne ludnice, a produkcija garažna, no sve to na gomili zvuči autentično, moćno i zabavno.
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/visions-of-a-parallel-world
Dying Victims imaju i još jedan album moćnog spid metala ove nedelje. Violent Sin su iz Belgije i Serpent’s Call je superiorno varvarska ploča napaljenih, prljavih falseta, pankerskih rifčina, raspojasanih solaža i najboljeg produkcijskog rada koji ste mogli dobiti u 1983. godini. Da se ja pitam ovo bi se izučavalo na muzičkim akademijama jer Violent Sin skidaju ne samo zvuk i ikonografiju stare četrdeset godina nego u svemu tome zvuče potpuno autentično i AGRESIVNO ubedljivo. Ovo je jedan od najboljih speed metal albuma koje sam čuo ove godine a nije da ih nije bilo, sa jednim mladalačkim, klinačkim ali ne i fatalno infantilnim smislom za humor i nekim od najjačih rifova koji su stavljeni na traku u poslednje vreme:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/serpent-s-call
Spid metal blok za danas zatvaraju Šveđani Under Attack koji su možda i najmelodičniji i najmekši u aktuelnoj ponudi. Njihov debi album Fury of the Thunder God uprkos naprženom imenu zapravo je negde između sirovijeg heavy metala sa okultnim i epskim elementima i speed metala. Ali da ne bude zabune, vrlo je lep. Ovo je intenzivno old school ploča i po zvuku i po svirci ali ko voli – uživaće. Under Attack zvuče patinirano i staromodno u najboljem smislu, a pesme im postižu epski ugođaj bez nabudžene produkcije i simfonijskih upadica:
https://underattack666.bandcamp.com/album/fury-of-the-thunder-god
Kanadski neo-trešeri Terrifier zvučle raspoloženo na trećem albumu Trample the Weak, Devour the Dead. Prošlo je šest godina od prethodnog albuma, doduše, pa se tu nakupilo i ideja i energije. Trample the Weak, Devour the Dead je črvsta, zarazna ploča solidnog tempa ali i finih, pamtljivih rifova, vokali Chasea Thibodeaua su odlični, produkcija prilično solidna a kad krenu solaže čovek se baš obraduje. Lep, ubedljiv thrash metal za sladokusce:
https://empirerecords.bandcamp.com/album/terrifier-trample-the-weak-devour-the-dead
Sirov, metaliziran hardkor stiže nam iz Malezije ljubaznošću benda Homicide. Nazvan Make Them Suffer njihov prvi EP (posle demo snimka iz 2020. godine) je kombinacija beatdowna i možda malo thrash metala. Simpatično to bude jer su rifovi dobri, pevanje promuklo i brutalno a ritam zakucavački i težak. Ništa specijalno originalno ali ova vrsta muzike ili radi ili ne radi a Homicide rade.
https://homicide2.bandcamp.com/album/make-them-suffer
Tu je onda i Migrant Fury, mošerski, verovatno jednočlani hardkor projekat iz Tampe. Demo 2023 je vrlo solidno produciran za ovako partizansku operaciju a tri pesme na njemu su pokretane besom zbog načina na koji SAD tretira migrante iz Južne Amerike, rasizma, nasilja. Surov, prebijački moshcore je idealan medijum za prenošenje ove poruke a demo se daunloduje po ceni koju sami odredite:
https://migrantfuryhc.bandcamp.com/album/demo-2023
Pa onda dođu Shanked iz Severne Karoline koji sviraju, u principu, metaliziran hardcore dobrog gruva ali su naštimovani toliko nisko da Demo 2023 treba da sluša i death metal publika. Sirovo, spontano, superteško, a nudi se za cenu koju sami odredite – idealno:
https://shankednc.bandcamp.com/album/demo-2023
Damage Control iz Filadelfije traže četiri dolara za samo dve pesme na svom demo snimku ’23 Promo, što je mnogo, pogotovo što je prva samo intro. Ali je muzika vrlo prijatan metalizirani hardkor/ moškor/ bitdaun, sa hrskavim gitarama, dobrim gruvom, odličnim pevanjem. Pevačica Danielle je vrlo jak adut benda a to što su potpisana čak tri bubnjara ne može da škodi:
https://damagecontrol2.bandcamp.com/album/23-promo
Kad smo već kod bendova sa pevačicama, Hold Me Tight nije baš ime uz koje biste očekivali tvrd, metaliziran hardkor, ali ova italijanska ekipa upravo to nudi na istoimenom EP-ju. Šest je to kratkih, eksplozivnih pesama negde između metaliziranog hardkora iz osamdesetih (šeta se tu Bad Brains i Agnostic Front mrčandajs) i savremenijih beatdown momenata i kombinacija radi odlično, sa teškim gitarama, jakim bubnjevima i odličnom pevačicom. Prava poslastica, jelte:
https://holdmetightband.bandcamp.com/album/hold-me-tight
Njujorški hardkorovci, Incendiary spajaju old school njujorški zvuk sa modernijim, disonantnm metalkor trikovima i album Change The Way You Think About Pain je kombinacija udaračkih, brutalnih moshcore gestova i razgovetnog, skoro pa melodičnog pevanja. Dobro to leži jedno uz drugo i Incendiary uspevaju da budu agresivni ali ne stereotipni i da njihova muzika ne završi samo kao oda nihilizmu. Vrlo dobro ugođena, napucana produkcija tačno ide uz ovakvu svirku:
https://incendiary.bandcamp.com/album/change-the-way-you-think-about-pain
Njemački Harm/Shelter nisu preterano originalni i njihov zvuk je generalno metalizirani moshcore sa prstohvatom nu metala, no ko to voli, novi EP Banished By Life ima četiri pesme i intro vrlo gruverskog, vrlo plesnog zvuka u dobroj produkciji, sa pevanjem koje je ubedljivo i ne možete ga ignorisati. Mislim, Harm/Shelter pišu VRLO kvalitetne pesme i ovo je savršeno ugođeno za napaljene klince koji cepaju steroide, dižu gvožđe, nose vunene kape i usred leta i smatraju sebe hardkorovcima „for life“:
https://badbrainrecords.bandcamp.com/album/banished-by-life
Ribbons iz Solt Lejk Sitija svoj krastpank osvežava genijalno vrištećim ženskim vokalom i dosta maštovitim varijacijama na klasičan rif-rad. Eponimni album ima sedam pesama od kojih dve čak i prebace dva minuta i generalno nudi razbijačku svirku napravljenu za šutiranje i haos. Plaća se po izboru:
https://ribbonsknots.bandcamp.com/album/ribbons-s-t
Još krastkora donose Nooses iz Arizone koji su nešto ekstremniji pa njihov D-beat punk podrazumeva i uletanja u grindcore brzine i vrištanja. EP A Pearl Wasted on a Swine ima solidnih šest pesama rokanja i pristojnog zvuka. Dobro je:
https://nooses.bandcamp.com/album/a-pearl-wasted-on-a-swine
Goregrind kao ispao iz 1991. godine donose Poljaci Delayed Ejaculation sa svojim debi albumom, Semen Stuffed Human Brain Soufle. Samo čitanje tog naziva albuma može da potraje duže od slušanja nekih od 22 pesme na njemu, jer je ovo propisan grindcore gde ni jedna kompozicija ne prebacuje dva minuta a većina je ispod minut, sa grgoljavim vokalima i jednostavnim, pankerskm rifovima presvučenim preko D-beat/ blastbeat komboa. Jeftina, andergraund produkcija, ali vrlo funkcionalan paket old school grindcorea koji se ne gubi u fetišima nego krlja. Plaćate koliko hoćete:
https://delayedejaculation.bandcamp.com/album/semen-stuffed-human-brain-souffle
Sully su njujorški metalizirani grindcore projekat gde glavnu reč vodi gitarista Erik Burke a koji je odradio smene u Brutal truth i Nuclear Assault (čak kratko i u Napalm Death, doduše samo uživo) pa se može reći da čovek zna znanje i da smo u sigurnim rukama. I jesmo. The Tony Demo koji je izdao pouzdani Horror Pain Gore Death Productions ima četiri pesme vrlo ugodne grindcore krljačine sa pesmama koje su uglavnom između dva i po i tri minuta i imaju i dosta gruva između maničnih sprinterskih deonica. Dobra produkcija, perfektna svirka, lepi rifovi, pa ko voli taj, jelte, Terrorizer/ Lock Up stil grindcorea ovde ima da se poraduje kao dete kad mu donesu telefon:
https://hpgd.bandcamp.com/album/the-tony-demo
Andaluzijski Serrucho su mi pažnju privukli prvo naslovnom stranom novog EP-ja koja pravi duhovitu aluziju na grafički identitet braće Dalton onako kako su ona prikazivana u stripovima o Taličnom Tomu, zatim logotipom koji uspeva da u sebi ima čitavu testeru, a onda i jebeno dobrom muzikom. Quien es el Zombie Aqui ima pet pesama što su u osnovi grindcore, ali traju i po tri minuta i nemaju problem da u nervoznu, brzu svirku uvaljuju gomilu melodičnih tema i svakojakog gruva. Serrucho sviraju veoma kvalitetno, a stilski zahvati u death metal, melodični death metal, black metal, himnični pank itd. im odlično leže i čine njihove vrlo mišićave, vrlo energične pesme prosto neodoljivim. Ovo je humoristički a ozbiljan, optimistički a destruktivan grindcore, a što je fenomenalna kombinacija. Plus, dobra produkcija ovog izdanja PLUS plaćate koliko hoćete. Mislim, ovo se ne propušta:
https://serrucho.bandcamp.com/album/serrucho-quien-es-el-zombie-aqui-2023
Grindcore remek delo stiže iz Nizozemske sa trećim albumom groningemskih Suffering Quota. Collide je ploča moćnog zvuka, uraganske svirke i savršeno napisanih dvanaest pesama koje u proseku dosežu daj bože dva minuta. Bend svira precizno, udara jako, ali ovo je pre svega savršeno napisano sa pesmama koje imaju dinamiku, krešenda, zanimljive rifove, vremena da stanu, okrenu se, pogledaju vas u oči, pljunu i, jelte, zaurlaju. Esencijalno:
https://sufferingquota.bandcamp.com/album/collide
Berkširski Evil Brain Taste u tekstovima osciluju između komike, VHS horora i ozbiljne socijalne opservacije pa im je tako i muzika između thrash metala, death metala i grindcorea. Ima takvih bendova i često je kod njih rizik da će muzika biti banalna zajebancija jer je bendu važnije da se oni zabavljaju nego da mi pronađemo transcendenciju u njihovom stvaralaštvu, ali Evil Brain Taste kao da nalaze pravu meru između sirove, pankerske zajebancije i promišljenijih kompozicija. Nije da je sad to na nivou inovacije kakvu su Macabre svojevremeno doneli ali drugi album ovog projekta, Number Two – snimljen osam godina posle prvog – lepo curi, ima jednu old school trešersku energiju i nepretencioznu primitivnost a da opet nudi solidnu količinu kvaliteta:
https://evilbraintaste.bandcamp.com/album/number-two
Entuzijasti švedskog death metala imaju ove nedelje da se posluže novim EP-jem veteranskog tandema Rogga Johansson i Håkan Stuvemark. Ova dva čoveka između sebe drže pola švedske death metal scene ali im to očigledno nije dovoljno da se zasite i otud projekat Fractured. Path Of The Rotten, debi izdanje, ima samo dve pesme ali ovo su simpatično epski komadi koji death metal ne shvataju samo kao D-beat pank sa malo dužim pesamama već tu ima malo kompleksnijeg aranžiranja, pa i simfonijskih elemenata. No, težak ritam, moćan vokal, masivan rif su i dalje ključni elementi muzike i kogod da voli švedski old school death metal ovde će utoliti svoju žeđ:
https://wombbathofficial.bandcamp.com/album/path-of-the-rotten
Greybeard su kanadski bend koji spaja melodičniji death metal, atmosferični blek metal, malo progresive i veliku ljubav ka RPG-ovima. To ujedinjenje gikovskih interesovanja je posle nekoliko albuma sada ovaploćeno i na EP-ju Session 4 – The Citadel a koji je četvrti u nizu studijskih produkata inspirisanih sesijama igranja kampanje Descent into Avernus za popularni Baldur’s Gate. Bend se nada da ga Wizards of the Coast neće tužiti jer je ovo očigledno rad iz ljubavi a muzika je prijatan, raznovrsatn metal sa dosta melodije, atmosfere i ženom na bas gitari. Valjano!
https://greybeard-yyc.bandcamp.com/album/session-4-the-citadel
Bečki Void Creation imaju novi album i njihov old school death metal je na Inexorable samo malo osavremenjen uz prstohvat modernih melodeath ideja. No, generalno, ovo je prilično starodmodna, konzervativna formula, pa još spakovana u dosta neprijateljsku produkciju. I mada sve to deluje dosta negativno na papiru, pesme nisu rđave i ovo vredi poslušati:
https://voidcreation.bandcamp.com/album/inexorable
Zato Rusi Cenobite isporučuju baš old school oračinu na svom drugom albumu, Torment Your Flesh and Explore the Limits of Experience. Iako dosledno okrenuti vrlo mračnim temama, ovi ljudi iz Sankt Petersburga zapravo muzički ne pokušavaju da obore nekakve rekorde u ekstremnosti, pa je ovo stamen, čvrst, razgovetan death metal koji će ljubiteljima Autopsy i švedskog zvuka iz devedesetih dati prijatne horor sanjarije. Pesme su dobro napisane, zvuk težak a svirka iskrena pa se ovo ne propušta.
https://cenobitesbox.bandcamp.com/album/torment-your-flesh-and-explore-the-limits-of-experience
Ne znam ni kako bendu padne na pamet da uzme ime Graverape. Ali, eto. Iako zvuče kao Šveđani, sa sve HM2 pedalama, ova dva Amerikanca su, eh, Amerikanci. I album, njihov drugi, Horrors of Life Eternal iako pogađa zvuk koliko toliko dobro, nije više od ipak prepričavanja iz druge ruke tuđih priča. Nije neprijatan, ovo je okej kombinacija doom-death momenata i atmosfera, sa bržim D-beat momentima, ali nema sad tu neke velike inspiracije već uglavnom prepisivanja. No, sluša se:
https://graverape.bandcamp.com/album/horrors-of-life-eternal
https://caveraperecords.bandcamp.com/album/horrors-of-life-eternal
Debi album internacionalnog (kanada, SAD, Meksiko) slamming detah metla projekta, A Pretext to Human Suffering došao je posle mase dobro primljenih EP-jeva. I, mislim, ovo je dobro, sa dobro napisanim pesmama i produkcijom. Meni tu nedostaje malo, ne znam, nekog šmeka, identiteta, ali možda sad i ja izvoljevam jer je Endless Cycle of Suffering generalno kvalitetna ploča brutalnog a gruverskog death metala spakovana u vitkih 32 i kusur minuta i isporučena bez previše kalkulisanja. Prijatno je:
Debi album finsko-estonskih Killhall me je prijatno iznenadio svojom eklektičnošću i dobrim uklapanjem različitih elemenata. Skullsplitter je, tako, ploča koja počinje kao thrash metal album, nastavlja kao death metal, prođe kroz groove metal, uđe u melodeath itd. Pesme su, pak, stručno napisane da se ovo žanrovsko istraživanje ne pretvori u puki šareniš i Killhall daju jedan fino formatiran program rifova, melodija, atmosfera. Produkcija nije na nekom previsokom nivou, ali ovde ima finog materijala:
https://killhall1.bandcamp.com/album/skullsplitter
Kanađani Ethereal Void se, koliko sam ja kadar da se razaberem, ne ubijaju od maštovitosti na svom drugom albumu, Gods of a Dead World ali ovo nije neprijatno za slušanje. U osnovi je mošerski, čvrst death metal sa dosta keči refrena, dosta gruva i prijatnih i tema a onda ispod toga idu nekakvi simfonijski aranžmani. Bend svakako nije neprijatan za slušanje mada glasan mastering dosta brzo zamara uši, no ako su vam uši mlađe od mojih i volite melodične solaže preko tvrdih, srednjetempaških čukanja, poslušajte:
https://design.bandcamp.com/album/gods-of-a-dead-world
Nisam sad baš LUD za melodičnim death metal zvukom nizozemskih Phlebotomized ali bend radi preko trideset godina i novi, tek četvrti album, Clouds of Confusion ima lepu ambiciju spajanja death metal agresivnosti i težine sa progresivnim, ekspanzivnijim, melodičnim metalom. Produkcija mi je verovatno najveća zamerka, pogotovo mastering koji je nepotrebno preglasan pa se nijanse i detalji svirke i boje zvuka nepovratno gube, a Phlebotomized se svakako trude oko pesama koje imaju epsku atmosferu i samo dosta monotono pevanje Bena de Graaffa drži zvuk ukorenjen u old school death metal estetici:
https://phlebotomizedhhr.bandcamp.com/album/clouds-of-confusion
Olkoth iz Južne Karoline surovo biju na debi albumu, At the Eye of Chaos. Ovo je black death metal sa vrlo agresivnom dispozicijom pa je ploča prepuna krljačine visokog tempa a koju onda solidno hlade malo, ali samo malo atmosferičniji sporiji momenti. Olkoth se izrazito trude da im pesme ne budu monotone pa uprkos zaista izraženoj agresivnosti zvuka i svirke, album može da se preluša u cugu i sa osmehom na licu.
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/at-the-eye-of-chaos
Za sirovu old school oračinu ćete ove nedelje da poslušate demo benda Casket Flesh iz Portlanda u Oregonu. Soundscapes of Horror ima pet pesama i intro, kao ispalih iz druge polovine osamdesetih, sve prljavo, bez nameštanja i glume. Primitivno i slatko a plaćate koliko želite:
https://casketflesh.bandcamp.com/album/soundscapes-of-horror
Ako sam gore bio vidno razoračarn novim Immortalom (od koga je, zbilja, ostalo samo ime), švedske komšije Vomitory su mi malo zalečile rane. Death metal veterani osnovani još krajem osamdesetih nisu snimili album dvanaest godina, ali je All Heads Are Gonna Roll, njhov deveti dugosvirajući produkt prijatan i za uho i za intelekt. Ne sad nešto predubok ili ambiciozan, ali, zaboga, Vomitory su već decenijama sinonim za vrlo strejt, zarazan death metal koji ne komplikuje nego ide napred i kida pa tako ni All Heads Are Gonna Roll ne pokušava da izmisli nešto novo u staroj formuli. Ali i ne mora jer formula radi: ukusni, preteći rifovi su presvučeni preko stamenog, brzog ritma, vokali su razgovetni a zverski, a aranžmani imaju taman toliko mašte da stvari ne budu dosadne i monotone ali da se ne odluta predaleko od osnovne, jelte, linije. Vomitory sam – uznemirujući tekstovi na stranu – uvek doživljavao kao gateway grupu za death metal gde normalnu osobu možete da naviknete na zvuk, teksturu i intenzitet pre nego što bude spremna za zahtevnije kompozicije, i oni su to i na novom albumu. Sve je ovde pitko ali ne i plitko, i prijatno pa je fer reći da su braća Gustafsson napravila uspešan kambek:
https://vomitory.bandcamp.com/album/all-heads-are-gonna-roll
U poslednjoj smo krivini, drugarice i durogvi i slušamo heavy metal i krosžanrovske uradtke. I odmah na početku FAK MI, losanđeleski Wings of Steel su izbacili jedan od najubedljivijih heavy metal debija ove godine. Ova dva prilično mlada lika, u svojim srednjim dvadesetm godinama, su spravila ploču koja uzima razne momente heavy metal i hard rock istorije i onda za svaki od njih napravi nešto svoje a što zvuči sveže plus AUTENTIČNO. Tako ćete ovde čuti i klasični heavy metal kakav je nekada pravio Ronnie James Dio sa svojim raznim bendovima (Liar in Love, Fall in Line), pa onda bluzirani hard rok koji podseća na, šta ja znam, Deep Purple ili Whitesnake ili čak malo i Led Zeppelin (Garden of Eden, Leather and Lace), pa onda i proto-trešersko prangijanje (nasovna pesma) i sve to nekako bude fino uklopljeno u osnovni stil benda. Gitarista Parker Halub je jako dobar ali pevač Leo Unnermark je apsolutni hajlajt albuma sa eksplozivnošću i energijom koje se perfektno uklapaju uz kristalno čist glas i savršenu kontrolu koju on nad njima ima. Kakav album, JEBOTE.
https://officialwingsofsteel.bandcamp.com/album/gates-of-twilight
Argentinci Los Densos kažu da su ih inspirisali bendovi poput Thin Lizzy, Satan i Judas Priest što je, jelte, odabrano društvo. Osnova u NWOBHM-u i malo okultne nadgradnje su takođe fin način da se svira metal pa je album Ruinas Entre Tinieblas prilično zabavna tvorevina. Neobavezna, ali ovo je energičan, rokerski heavy metal sa jednom garažnom dimenzijom gde lavkraftovština i okultizam stoje duboko u pozadini a u prvom planu je beerdrinkerska, melodična zabava:
https://losdensos1.bandcamp.com/album/ruinas-entre-tinieblas
Ako volite teatralan, nakićen metal sa operskim pevanjem, Oryad su tu da isporuče. Ovaj duo radi od 2018. godine a posle niske singlova i jednog EP-ja stigao je i prvi album, Sacred & Profane. I mada autori muziku opisuju kao „Progressive Doom Opera from the forest“, treba da bude jasno da je muzika značajno bombastičnija i ekstrovertnija od bilo kakvog dooma. Dakle, melodične pesme nemaju previše gotske uplakanosti ali imaju bučne, denflovane gitare i militantne ritmove između kojih idu klaviri, violine, naravno, gomila gitara. U prvom planu je svakako vokal Moire Murphy koja je uradila i sve tekstove i primarni je autor muzike i aranžmana. Njen mecosopran je moćan, ubedljiv i pomaže da stvari lepše klize čak i kada je muzika suviše cheesy u svojim kombinacijama folk tema i metal instrumentarija. Proverite:
https://oryad.bandcamp.com/album/sacred-profane
Screamin’Demons su novi (osnovani 2021. godine) projekat trojice bivših članova legendarnih italijanskih heavy metalaca Death SS. Ross Lukather, bubnjar, je najpoznatije ime ovde, sa biografijom koja obuhvata masu bendova (uključujući Zoo, Shadows of Steel, Filthy Teens), ali Screamin’Demons su generalno veteranska ekipa pa i debi album The New Era zvuči ubedljivo i snažno. Izašla za izuzetnu nemačku etiketu Pure Steel, ovo je kolekcija udaračkih heavy metal pesama koje imaju moderan zvuk i čvrstinu ali i old school melodičnost. Screamin’Demons fino spajaju taj neki sleaze/ glam senzibilitet sa vrlo čvrstim, vrlo rokačkim zvukom, nudeći mračnu a melodičnu muziku koju ćete voleti:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-new-era
Trespass su jedan od onih NWOBHM bendova za koje su svi čuli osamdesetih ali ih niko nije slušao jer su svoj prvi album, uprkos dosta dinamičnoj studijskoj aktivnosti u 1980. i 1981. godini snimili tek 1993. Posle je usledila još jedna dugačka pauza pa su nastavci usledili tek 2015. i 2018. Bend je aktivan još od 1978. godine ali je fer reći da su se držali niskog profila najveći deo poslednje četiri decenije. Četvrti album, Wolf at the Door ne nudi nikakvo otkrovenje, da se razumemo, ali lepo je čuti uredan, odmeren heavy metal u NWOBHM stilu koji ne pokušava da kapitalizuje nekakav staromodni pristup već naprosto zvuči prirodno i spontano. Ovo su pesme odmerenog tempa i izraza, sa lepim gitarskim temama i nekomplikovanim aranžmanima, bez ekscesa i glumatanja, ali sa prirodnim, u bluzu utemeljenim gruvom i prijatnom klasičarskom nadgradnjom. Ako volite Judas Priest ili Satan, Trespass nisu baš TOLIKO legendarni, s razlogom, ali se fino smeštaju u prazan prostor između i donose ugodnu, toplu muziku:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/wolf-at-the-door
Loud as Giants je kolaboracija između Justina Broadricka (Godflesh, Jesu, Final, Techno Animal i još milion projekata) i Dirka Serriesa, belgijskog avangardiste najpoznatijeg po dugovečnom projektu Vidna Obmana. Malo je i šokantno da ova dvojica istraživača zvuka nisu sarađivala pre 2023. godine, barem ne tako da se to snimilo i objavilo, ali evo, Empty Homes je album sa četiri pesme sanjivih shoegaze dronova i nenametljivog ritma i, mislim, naravno da je preslatko:
https://avalancherecordings.bandcamp.com/album/empty-homes
Metal Church su, nažalost u toku nedelje bili u vestima više zbog smrti originalnog bubnjara Kirka Arringtona, nego zbog novog, dvanaestog albuma, Congregation of Annihilation koji je upravo izašao. I, da, bend koji za četrdeset i kusur godina snimi svega dvanaest albuma verovatno nije imao mnogo sreće, ali opet, ima bendova i sa manje albuma za isto vreme a od kojih je svaki bio klasik. Mislim na Satan, naravno koji četiri decenije imaju isti zvuk i stil i svaki put kad snime album to je DOGAĐAJ. A Metal Church su mi uvek bili upravo suprotan primer sa jakim oscilacijma u kvalitetu ali i stilu. Ono što je nepobitno je da je ovaj bend snimio nekoliko ozbiljnih klasika, no novi album u njih ne spada. Srećom, nije ni loš. Ovo je, za ovu fazu već standardizovana kombinacijia thrasha i heavy metala, kojoj najviše fale memorabilniji rifovi i teme. Svirka je žustra, produkcija ne toliko loša imajući u vidu mastering koji je iz zvuka iscedio skoro poslednje tragove dinamike, pevač Marc Lopes, nov u ovom bendu ali sa solidnom biografijom koja uključuje saradnju sa Rossom Friedmanom u projektu Ross The Boss je jedna od najsvetlijih tačaka ploče sa svojim sirovim, režećim vokalima koji ipak izvlače dobre melodije i beskrajno lako se vinu u falseto. Tako da Kurdtu Vanderhoofu ovde samo zafale malo promišljenije teme. Često rifovi zvuče kao nešto što je gitarista drndao odsutne pažnje dok se zagrevao za svirku pa to nekako završilo na albumu a utisak je da onda i Lopes forsira jedan vrlo ekspresivan stil da bi nekako oživeo pesme pa tu ima malo jakih kontrasta. No, da ne ispadne da je ovo sad kao grozno, nije sve tako, ima ovde dobrih momenata i album je prijatan a sa trajanjem od skromnih 41 minut zapravo ne traje dovoljno dugo da dosadi:
Grci The Silent Rage trpaju vrlo prijatan heavy metal/ power metal kombo na svom drugom albumu, Nuances Of Life. Da se razumemo, nema tu MNOGO sad nekih nijansi i The Silent Rage su uglavnom čvrsto utemeljeni u ’80s zvuku negde između NWOBHM ekstremizma i nemačkih kolega tipa Accept pa i Helloween. Album je dakle, ne naročito inovativan, ali je srčan, pošten, pun jebenih rifova, diskretnih helenskih skala i pevanja koje kreće iz pete i stiže u visoke registre pržeći sve na svom putu. Produkcija, eh, preglasna, BAŠ preglasna, bez dinamike, ali The Silent Rage imaju dobre pesme i sviraju ljudski pa i iz tog četvrtastog zvuka izvlače najbolje. Beng jor hed!
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/nuances-of-life
Danci Trold sviraju dosta seljački folk metal na svom debi albumu Der var engang... ali nije sad da smo mi ovde neki veliki građani. Svakako, bend zvuči vrlo iskalkulisano sa svojom kombinacijom melodičnog germanskih tema i jednostavnog aranžiranja, sa sve iskeženim blek metal vokalima i bučnom, nedinamičnom produkcijom i sve to, jelte, hvata na prvu loptu a nema sad nekakvu veliku dubinu. Ali hajde, jebem mu, ima ovde slatkih melodija i ko se makar malo ne poraduje uz ove poskočice pa tom ni defibrilator neće pomoći:
https://troldband.bandcamp.com/album/der-var-engang-pre-order
Vexing iz Denvera imaju vrlo glasan zvuk a što može da zakloni činjenicu da je njihov progresivni sludge death metal prilično maštovit. Debi album Grand Reproach ima masu zanimljivih ideja a da je opet vrlo veran kinetičkom gruvu koji ne lome fatalno ni brojne disonance, death metal vokali i upadi blastbita. Samo da je taj kleti mastering malo bolji, ali i ovako ovo je ploča vredna da se posluša:
https://vexing.bandcamp.com/album/grand-reproach
Album nedelje je iz domena blek metala i ako je novi Immortal razočarao, makar je Blasphemer, nekadašnji gitarista Mayhema (i poznat i po radu sa Aura Noir, Vltimas, Nader Sadek…) osvetlao obraz sa prvim albumom svog novog projekta Ruïm. Ovo je kolaboracija njega, dakle Runea Eriksena, sa odličnim francuskim bubnjarem Césarom Vesvreom koji je uprkos mladosti stigao da svira i sa nekim važnim bendovima, poput Agressor. Elem, debi album projekta, Black Royal Spiritism – I. O Sino da Igreja, uspeva da ponudi i okultnu avangradu i surovo šamaranje, kako bih i očekivao od Blasphemera, sa prvom pesmom, Blood.Sacrifice.Enthronement, koja u deset minuta objasni filozofiju cele ploče. Blasphemer je bio u Mayhemu kada je bend vozio svoju najeksperimentalniju fazu pa je i Black Royal Spiritism – I. O Sino da Igreja neka vrsta logičnog nastavka albuma Ordo ad Chao. Ovo je blek metal koji svoju okultnu, demonsku prirodu traži u vrlo hermetičnim ambijentima i predelima, ali koji ne zaboravlja ni na vučnu silu agresije i energične svirke što ga je uvek držala nekoliko centimetara iznad ponora. Produkcija je prilično dobra, sa gitarama koje su povučene unazad kako ne bi dominirale zvučnom slikom (sasvi suprotno Immortalu, jelte) i odličnim radom bubnjara koji uprkos velikoj preciznosti i tačnosti zvuči kao čovek a ne kao mašina. Ja sam VEOMA zadovoljan.
https://peaceville.bandcamp.com/album/black-royal-spiritism-i-o-sino-da-igreja