Pogledao sam – putem HBO – film Bûka Baranê, preveden kod nas kao Milosna nevesta, a što je, pretpostavljam, bilo kreativno rešenje da se kurdski original i njegov engleski prevod (The Rain Bride) nekako privoli srpskom jeziku. Radi se o filmu iračkih Kurda, sa solidnim delom ekipe poreklom iz Turske i, s obzirom na njegove zanimljive teme i dosta ubedljivu realizaciju, malo je i iznenađenje da ova prošlogodišnja produkcija nije naišla gotovo ni na kakav odjek na zapadu. Trenutno ne vidim da postoji ijedan prikaz filma na Engleskom jeziku a to je verovatno posledica činjenice da film nije do sada obišao mnogo festivala. Što bi mogla biti i nekakva metafora za kurdski položaj ne samo u Iraku, već širom onog što nazivamo Kurdistanom, teritorijom koju dele najmanje četiri države u ovom trenutku.
No, Bûka Baranê nije zapravo film koji naglašeno tematizuje kurdsko iskustvo u Iraku, naprotiv, on se dominantno bavi temom koja je zapadu i bliža, dovodeći u svoj fokus stvari kao što su lična sloboda i položaj žene u društvu koje je, iako prosvećeno i sa jasnim naporom da se postavi kao kontrast preovlađujućim arapskim (i persijskim) običajima iz okruženja, zapravo i samo još uvek upleteno u mrežu tradicije i balast koji ona sa sobom nosi.
Bûka Baranê počinje vrlo efektnom scenom u kojoj grupa žena i muškaraca u narodnim nošnjama pleše na tradicionalnu perkusionističku muziku, uspostavljajući odmah impozantne dimenzije nasleđa i tradicije koji deluju sasvim bezvremeno u toj prvoj sceni. No, kada se kamera udalji unazad a koreograf zaustavi ples, postaje nam jasno da posmatramo predstavu na bini, zapravo probu plesačke grupe koja priprema predstavu bremenitu tradicijom, a koju će izvesti za praznik što dolazi kroz nekoliko meseci. Glavni koreograf će plesačima objasniti kako treba da igraju ali odmah dolazi u blagi konflikt sa glavnom plesačicom – za koju par scena kasnije shvatamo da mu je i supruga i majka maloletnog sina – jer ona pita zašto u scenariju predstave žene stoje u pozadini a muškarci se bore protiv mitskog neprijatelja da ih zaštite. Kada joj muž odgovori da je to tako u tim pričama, ona ga pita zašto to ne može da se promeni, ali njihov razgovor ne dolazi do stvarnog zaključka.
Jedan od razloga je i to da njen muž biva mobilisan i poslat na front. Ili, tačnije, njegov stari komandant jedinice mu kaže da se rat protiv ISIS-a dosta zahuktao i da je njihova jedinica izgubila mnogo vojnika poslednjih meseci zbog neprijateljskih nagaznih mina. Kako je ovaj čovek tokom služenja vojnog roka bio zapravo odličan deminer on i sam, posle malo premišljanja odluči da je njegova dužnost da se pridruži ratnom naporu pa plesnu grupu ostavlja u amanet supruzi i najbližem saradniku a on ode u okolinu Mosula da tamo radi sa minama.
Glavna junakinja Lori, u početku bela udovica, brzo postaje i prava udovica kada joj se javi da je nesreća vezana za eksploziju mine raznela nekoliko vojnika, uključujući njenog supruga, na komadiće, i film se u velikoj meri bavi njenom navigacijom kroz socijalni, poslovni i porodični lavirint kurdskog/ iračkog društva u tom statusu samohrane majke sa malim detetom ali i sa porodicama koje žele da tragediju amortizuju kako najbolje znaju i umeju.
Lori igra turska (pretpostavljam kurdska) glumica Silan Düzdaban čiji je prikaz žene što u kontekstu velike lične nesreće, i napora njene okoline da joj se nađe, pokušava da artikuliše svoju žudnju za slobodom –vrlo ubedljiv. Kada Lori kažu da je još mlada i da može ponovo da se uda, njena reakcija je gnevna, agresivno defanzivna. Ona tvrdi da je sebi dovoljna, a da njenom sinu ne treba drugi otac, mada je ovo drugo svakako pod znakom pitanja jer film prikazuje petogodišnjeg Mema kako odbija da jede i intenzivno pati u mesecima nakon očeve smrti.
No, Lori jeste samostalna i zapravo situirana. Pored penzije koju prima od države na ime muža nakon smrti zvanično upisanog u šehide, ona dobija i platu na poslu koji je našla upravo da ne bi zavisila od tuđe pomoći. Istovremeno ona plesnu grupu počinje da usmerava po svojim zamislima, dajući ženama prominentnije uloge u predstavi i ovo, pored njenog stalnog kašnjenja na probe (ili potpunog izostajanja sa istih na ime obaveza samohrane majke) dovodi do tenzija u grupi do momenta kada svi muški plesači odluče da je napuste.
Film Lori ne idealizuje i Silan Düzdaban je autoritativno igra kao ženu koja pokušava da shvati šta joj se desilo i kuda uopšte ide. Njena asertivnost i preduzimljivost u filmu definisana je manje onim što želi a više onim što zna da ne želi i ovde je odnos sa familijom – svojim roditeljima ali i roditeljima preminulog muža – prečica preko koje režiser (i tumač glavna muške uloge) Hussein Hassan pažljivo raspakuje komplikovanu tenziju između modernog i tradicionalnog. Hassan je iskusan glumac ali i režiser što radi dugometražne filmove od polovine prve decenije ovog stoleća i njegov rukopis ovde je izuzetno siguran. Film ima zapravo vrlo brz tempo, sa vrlo malim brojem „mood“ scena koje uglavnom služe kao kratke tranzicije između momenata u kojima se nešto bitno dešava i njegovo poštovanje za gledaočevo vreme je u ravnoteži sa činjenicom da priča jednu komplikovanu priču u kojoj su tanane ljudske emocije i nagon za samoodređenjem stavljeni u kontrast sa zastrašujućom pretnjom koju čini ISIS što napreduje ka daljim iračkim gradovima.
Duhok, u kome se narativ događa je veliki grad od oko 350 hiljada stanovnika a uprkos srazmerno siromašnom izgledu kraja u kome protagonistkinja živi, iz radnje je sasvim jasno da imamo posla sa klasičnim srednjeklasnim likovima. Glavna junakinja je, recimo diplomirala Engleski jezik i književnost i bavila se prevashodno plesom tokom karijere a kada vlasnik firme u kojoj se udovica zaposlila počne da joj poklanja nesrazmerno mnogo pažnje, uključujući mesečni bonus na platu zbog zalaganja na radu, ona ga vrlo decidno, pa i grubo odbije.
Glavni konflikt je sa tazbinom, i njihovim insistiranjem da se Lori uda za brata njenog preminulog muža. Ovim će porodica rešiti dva problema odjednom, zadržavajući snaju (i unuka) u svom vidokrugu ali i konačno vezujući svog mlađeg sina bračnim vezama. Naravno, to što ni on ni ona ne žele u brak jedno sa drugim – on već godinama pati za devojkom koja ga je ostavila i Lori posmatra pre svega kao, jelte, snaju – nije stvarno percipirano kao problem od strane navalentnog oca i samo za nijansu „mekše“ majke.
I iako Lori i njen dever insistiraju da od braka nema ništa, na kraju se, zbog mira u kući uzimaju. Hassanov film se, dakle, drži vrlo čvrsto u sferi realnog i plauzibilnog, pokazujući na primeru dvoje nesrećnih ljudi kako se u životu kompromisi nameću kao na kraju najmanje nesrećna rešenja pa dok novopečeni mladenci provode dane odvojeno a noću spavaju u odvojenim sobama, Lori, uprkos gunđanjima svekrve da treba da prestane da se bavi plesom, sa svojom grupom kreira koreografiju koja će slaviti žene kao slobodna bića što šire krila i lete iznad sveta koji pokušava da ih sputa.
Ovaj kontrast vrlo simboličke, estetske pobune, i vrlo stvarnog rata koji nadire po iračkoj teritoriji (jedan od televizijskih izveštača kaže i da se svi plaše da će NAREDNI rat biti pokušaj konačnog rešenja kurdskog pitanja) je spretno smešten u centar filma i Hassan ovde ne nudi nekakva readymade rešenja i lake pančlajnove. Finale filma sa gracioznim plesom grupe nasmejanih žena kontekstualizuje komentar jednog muškarca koji, slušajući u taksiju najavu plesne predstave prezrivo komentariše da ljudi ginu svaki dan a one bi da plešu.
No, film je zbog toga i uspešan u provociranju gledaoca jer bez mnogo popovanja i ikakvih didaktičkih monologa postavlja to pitanje o važnosti samoodređenja, važnosti dosezanja sopstvene slobode – a kojima, pretpostavka je, svi težimo, iako ih defnišemo drugačije – na planu jedne velike kolektivističke priče. Scenario ne umanjuje ISIS-ovu pretnju i kada na početku zapovednik jedinice objašnjava zašto je pobeda u ratu prioritet on kaže da ako ISIS stigne do Duhoka, niko neće slaviti praznik a žene će biti prodate na pijaci za po sto dolara – ovo nije puko vojničko preterivanje. Opasnost je realna.
A sa druge strane, REALNI život se i dalje odvija, i u kontekstu rata kojeg u tim krajevima ionako nikada nije bilo premalo. I onda odbrana društva nejednakih od neprijatelja deluje kao neiskrena, poluistinita, nedovoljno pravična ideja. Film kroz koreografiju i sugestivnu glumu Silan Düzdaban ali i ostalih glumaca sasvim jasnoi bez reči šalje poruku da se rat mora voditi nanajmanje dva fronta ako će pobeda u njemu da ima dublji istorijski smisao i mada ni slučano ne povlači znak jednakosti između ropstva ISIS-u i života u srazmerno slobodnom društvu u kome se protagonisti trenutno nalaze, on se usuđuje da ih definiše kao kontinuum represije nad ženama. To da u poslednjih par minuta ima nepotreban i ne preterano efektan narativni preokret ne umanjuje ni na koji način ovu „glavnu“ poruku.
Tehnički, pričamo o vrlo dobrom filmu. Pomenuo sam efikasnu režiju i efektnu montažu ali vredi istaći i kameru turskog direktora fotografije Semiha Yildiza koja je na momente izvanredna, sa pažljivim kadriranjima i često vrlo promišljenim kompozicijama. Finale filma sa predstavom koja na bini i sa svetlima i kostimima treba da deluje pomalo fantastično i nezemaljski je takođe veoma lepo snimljeno.
Moram da uputim i par kritika prevodu na srpski jezik. Uz sva uvažavanja činjenice da prevodioci danas rade u sumanuto lošim uslovima, sa užasno kratkim rokovima i za male pare, moram da primetim da je film – verovatno prevođen sa Engleskog a ne sa Kurdskog – u titlovima dobio uslužan ali vrlo neinspirisan, beživotan prevod a da je najveći prestup to besmisleno prevođenje naslova kao „Milosna nevesta“. Bûka Baranê, odnosno „nevesta kiše“ je kurdski termin za dugu a duga kao simbol i narativna poenta figuriše u najmanje dve scene u ovom filmu i uvezana je u rodnu tematiku što se nalazi u njegovoj srži. Samo malo više investiranja u materiju bi dalo, siguran sam, lepše rezultate.
No, u celini, Bûka Baranê je film koji ne gledate da biste se opustili – ovo je na kraju krajeva pripovest u kojoj su svi nesrećni sve vreme – ali je urađen vrlo korektno, spakovan u kompaktnu, funkcionalnu celinu i sa dostojanstvenom obradom komplikovanih, teških tema, a koja svoj zaključak daje u formi lepe plesne tačke. To bi trebalo da je dovoljno da ga svako pogleda.
