Vikend je trebalo da donese osveženje. Ali evo, šest ujutro je a ja se KUVAM. No, makar je doneo metal. Malo je ponekad dovoljno.
Idemo prvo s blek metalom i iako biste od benda sa imenom Bestial Bukkake čekivali nekakav gore/ noise/ grind izraz, ova nemačka ekipa zapravo cepa vrlo zabavan blackened grind/ death metal. Debi izdanje za grupu osnovanu prošlog leta zove se Masculine Metal Mutilation, a što je i termin kojim autori opisuju svoju muziku i mada se tematski ona ne bavi onim što biste očekivali od black metala, već, jelte, skreće u smeru devijantnog seksa i perverzne transcendencije, same pesme su zabavan, sirov ali kvalitetan zakucavački metal koji će vam ubrzati puls i produvati sve dizne. Zabava!
https://bestialbukkake.bandcamp.com/album/masculine-metal-mutilation
Poljaci Abused Majesty možda i previše petljaju za moj ukus na svom trećem albumu, Proxima Inferni ali to valjda tako ide kada imate simfonijsku karakternu crtu. Suštinski, ovo je vrlo solidan, poljski, dakako, blek metal sa merom melodije i melanholije usred vrlo čvrste i dsciplinovane svirke pa kogod da vol, neće biti razočaran:
https://abusedmajesty.bandcamp.com/album/proxima-inferni
Norvežani Sworn imaju vrlo prijatan četvrti album, A Journey Told Through Fire. Njihov melodični blek metal ovde je odsviran ubedljivo i produciran uredno tako da nema govora o rasplinutosti koja je česta kod kolega. Sworn imaju i dobro napisane pesme i dobro odmeren zvuk tako da se hladnoća i emotivnost ovde drže u finoj ravnoteži i ovo je ploča koju sa zadovoljstvom mogu da slušaju i početnici i veterani blek metala:
https://swornnorway.bandcamp.com/album/a-journey-told-through-fire
Nešto mi se dopao album jednočlanog slovačkog atmosferičnog blek metal projekta Blackfir. Nije sad da album V krajine chladnej donosi neke nove poglede na melanholični, emotivni, ’gazerski izraz, ali valjda mi se sviđa svedenost zvuka koji nije rasplinut kako to već zna da bude i jedna spontanost u razvijanju tema koja svemu daje meru iskrenosti. Lepo.
https://blackfir.bandcamp.com/album/v-krajine-chladnej
Dva Nijemca u bendu Valosta Varjoon dolaze iz mesta Neumarkt i deo njihovih tekstova se bavi lokalnom istorijom, što je vrlo slatko. Oh, i preziru naciste. Što je još slađe. Treći album projekta, Boarisch Grattlig nudi simpatičan, jednostavan ali otmen blek metal sa dosta atmosfere ali bez sad tu nekakvog produkcijsko-aranžerskog trikeraja. Ovo su jednostavno odsvirane, jednostavno snimljene pesme u kojima je emocija čista i neposredna a muzika naprosto prijatna. Lepo:
https://valostavarjoon.bandcamp.com/album/boarisch-grattlig
Sve što sam rekao za portlandski Weregoat prošle godine, važi i sada. Problem „je što su im omoti, tematika tekstova i promotivni materijal utemeljeni u mizoginim fantazijama izdignutim na nivo snuff pornografije“ i to manje više važi i za novi EP, Cuntng Darkness. Muzika je valjana, ovo je taj bestijalni black-death koji Weregoat cepaju sa mnogo sigurnosti a pomaže što ovde omot nije „eksplicitan“. Svakako vredi proveriti:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/weregoat-cunting-darkness
Amerikanci Black Eucharist su se baš potrudili oko promo-fotografisanja pa je njihov izgled maltene bolji nego njihova svirka. No, debi album, Inn of the Vaticide je svakako pristojan old school blek metal koga zanima isključivo i samo blasfemija i to, ako je ikako moguće, povezana sa perverznim, razvratnim seksom. Tako ovaj album ima čvrst, trešerski zvuk i pesme sa nazivima poput Black Ejaculate ili The Soiled Crucifix, mada je ova druga zapravo kratki sintisajzerski interludij, skoro pastoralan u svojoj nežnosti, kao podsećanje da bend ima više od jedne dimenzije. No, ovaj izlet u dungeon synth je samo kratki predah između akcionih scena mošerske, oštre muzike koja će vam prijati ako cenite staru školu i satanizam:
https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/inn-of-the-vaticide
Isto iz Amerike, ali iz Feniksa u Arizoni su (je?) Ethereal Blight čiji Demo One predstavlja vrlo častan napor kreiranja ekspresivnog, emotivnog blek metala. Ima to melodiju, ima ljudsku komponentnu i lepo zvuči uprkos ne sad nešto preterano originalnom pogledu na žanr. Dve propisne pesme, intro i autro, pristojna produkcija a plaćate po želji, sve kako treba:
https://etherealblight.bandcamp.com/album/demo-one
Ruski Goatamanita je negde na drugoj strani sa svojim varvarskim ratnim metalom. EP Hypha ima samo dve pesme (plus intro) ali treba imati kondiciju za ovo prebijanje bez milosti. Nesuptilno, beskompromisno, brutalno ali ZABAVNO a plaća se koliko sami date:
https://goatamanita.bandcamp.com/album/hypha
Izašao je novi Xasthur, naslovljen Inevitably Dark i stavljam ga u blek metal sekciju jer… pa, među ove 23 pesme zapravo ima dosta blek metala. No, Scott Conner nije ovde napustio svoj intimniji, folku bliži izraz koji mu je bio glavno interesovanje poslednjih godina pa Inevitably Dark kombinuje intrigantne mračne folk teme, eksperimente, blek metal, psihodeliju, industriju… Nema garancija da će vam se SVE dopasti, ali to je okej. Ovaj album demonstrira smelost i viziju čak i kada niste sigurni ČEGA je to zapravo vizija:
https://xasthurband.bandcamp.com/album/inevitably-dark
https://xasthurband.bandcamp.com/album/inevitably-dark-deluxe-edition
Oh, novi Tsjuder! Omiljeni old school Norvežani nisu snimili studijski album još od 2015. godine i Helvegr, njihov šesti, zvuči pozitivno napaljeno i krvožedno. Tsjuder su meni uvek malo vukli na Švedsku sa izrazito agresivnim zvukom i težinom nekarakterističnom za norvešku klasiku pa je i novi album baš opak, nudeći raznovrsnost ali centriranu oko agresivne, beskompromisne svirke i dosta heavy zvuka. Sve me obuzme milina kada bend koji znam decenijama unazad snimi nešto novo a to novo emituje ne samo zrelost već i podsećanje da uz nju ne mora dolaziti razmekšavanje. Helvegr je ploča koja ne uzima taoce i iza sebe ne ostavlja kamen na kamenu a kojoj se slušalac baca u naručje radosno i bez rezervi i nakon prvog slušanja. Sjajno!
https://tsjuder.bandcamp.com/album/helvegr
Pređimo na sporije i opuštenije forme, dakle doom metal, stoner rok, sludge metal, psihodeliju i hard rok. Šveđani Grimoria, evo, sviraju prijatni old school doom metal na svom EP-ju Lost in Shadows. Ovo su tri pesme kao ispale iz neke garaže koja ima direktnu vezu sa okultnim doom metalom sedamdesetih godina prošlog veka, ali i pristup modernijoj opremi, pa dobijamo zarazne melodične teme odsvirane na vrlo heavy, vrlo distorziranoj gitari, sa snažnom bas gitarom ispod nje i moćnim, teškim bubnjevima. Pesme su dobre i lepo ih nosi melodično – ali i dalje garažno – pevanje gitariste Mika Wizarda. Elem, ako volite baš Electric Wizard i slične napušene doom bendove, Grimoria su taman za vas:
https://grimoriaband.bandcamp.com/album/lost-in-shadows
Isto iz Švedske su i Terra Black, kvartet sa čak tri žene i jednim muškarcem, i prvim albumom u prodaji. All Descend je fino-zvučeća ploča sporog, otmenog stoner-dooma sa glacijalno sporim i teškim rifovima, slojevitim gitarama i lepim vokalima. Ne radi bend tu sad neke strašno inovativne stvari ali je konstrukcija epskih pesama od pet-pet i po minuta definitivno njihov forte, sa ubedljivim zvukom i atmosferom koja čoveka nosi od krešenda do krešenda kroz dinamičnu svirku i isti takav zvuk. Vrlo ubedljivo i prijatno:
https://terrablackband.bandcamp.com/album/all-descend
A iz Srbijice stižu Swamp Dukes sa EP-jem Living Nightmares i ovo je pet pesama finog sludge/ stoner zvuka oplemenjenog sa dosta southern groove arome. Bend ima dobar zvuk, dosta karaktera i piše ukusne rok pesme dokazujući po ko zna koji put da je Banat nepresušni rudnik kvalitetne rok muzike u ovoj državi:
https://swampdukes.bandcamp.com/album/living-nightmares
Italijanski Demonio donosi veoma prijatan psihodelični gruv na albumu Reaching For The Light. Šest je to pesama heavy psych zvuka koji ne preteruje sa težinom i psihodeliju drži unutar kvalitetnog rokenrol gruva, sa divljim gitarama ali disciplinovanom ritam sekcijom. Faz, efekti, ali onda i lepe melodije i ugodno pevanje, sve to u pristojnom miksu, ovo je stvoreno za uživanje a plaćate koliko hoćete:
https://demonio666.bandcamp.com/album/reaching-for-the-light
Za ljude koji vole lošije raspoloženje i aagresivniji izraz, Acrid Rot iz Pensilvanije na prvom i istoimenom EP-ju imaju četiri pesme sludge gruva. Nije ovo onako bučno i abrazivno kako sludge metal već ume da bude i Acrid Rot zapravo ugodno sebe smeštaju negde na tromeđu doom, stoner i sludge stilova, nudeći mračnu, sirovu ali zapravo simpatičnu muziku i jeftinu, ali funkcionalnu produkciju.
https://acridrot.bandcamp.com/album/acrid-rot
Moskovljani Hexenblatt sviraju vrlo težak a opet atmosferičan sludge-stoner, pa je EP Hey, Barman! obeležen finom tenzijom između doom sporosti i težine i jedne rastopljene, pustinjske atmosfere sa sve slajd gitarama. Uprkos naslovu, ovo je kontemplativnija muzika nego što zamišljate sa pevačicom Viktorijom koja valja spori, sneni melanholični bluz pre nego što pređe u death metal deo spektra. Dosta je sve to intrigantno a završetak sa obradom Melvinsa je idealan način da se saberu svi estetski elementi koje bend provlači.
https://hexenblatt.bandcamp.com/album/hey-barman
Kanađani Moonbather na istoimenom EP-ju voze odličan gruv, a koji podseća da se stonerska osnova u devedesetima raširila kroz gomilu mejnstrim metala. Tako se i ovde čuje da bend ima dosta osnova u zvuku White Zombie, ali sa stopalima čvrsto u pustinjskom andergraundu. Muzika je supergruverska, masna, zarazna, pevanje odlično, a produkcija mišićava i sve na gomili zvuči vrlo ubedljivo:
https://moonbather666.bandcamp.com/album/moonbather
Naši stari znanci, Stoned Ghost iz Nju Džersija imaju novi album, Omen i njihov blago progresivni sludge metal je ovde u dobroj formi. Stoned Ghost sviraju energično, a imaju težak, pun zvuk, i rokerski rifovi spakovani u samo malo proggy aranžmane se vrlo lepo slažu uz melodično pevanje i povremene ritmičke diverzije. Glasno, bučno ali pametno:
https://stonedghost.bandcamp.com/album/omen
Za glasniji, masniji i teži sludge metal tu su Nizozemci No Gods No Masters. Njihov drugi album, Torment vrlo jasno ukazuje izvore na kojima su se ljudi napajali pa su ove glasne, besne rok pesme svirane u maniru Eyehategod i Iron Monkey, strastveno, divljački i sa poštenim osećajem za gruv. Pet pesama, ali neke od njih su jako dugačke i upadaju u Electric Wizard teritoriju (a koje NGNM takođe navode kao uzore) pa znate da ste ovde obezbeđeni na duže staze. A plaćate koliko hoćete!
https://nogodsnomasters.bandcamp.com/album/torment
Jedan od svakako najupečatljivijih prvenaca koje sam čuo u poslednje vreme je dosta dugo najavljivani debi album čikaških High Priest. Nazvan Invocation i natovaren filozofskim i spiritualnim temama, ovo je stoner-doom metal koji radi mnogo i dobro da vas pripremi na svu težinu i žestinu što će ih na vas sručiti kada budete već ozbiljno načeti suptilnim uvodima. Vrlo melodični u vokalnoj ravni (izdavač Magnetic Eye hrabro ali ne i netačno pominje i Thin Lizzy), High Priest istovemeno odvaljuju bubrege veoma heavy zvukom (nažalost i jako glasno masterovanim) koji uspeva da organski spoji doomerske pasaže iz Black Sabbath arsenala sa modernim post metal stremljenjima. Jako, jako dobro:
https://highpriestchicago.bandcamp.com/album/invocation
Onda da pređemo na brze stilove: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. I evo odmah, izvrstan thrash metal stiže nam na prvom albumu sastava Dreadhammer, nazvanom Sovereign. Ova ekipa iz Kalkute radi već duže od pola decenije i ima iza sebe nekoliko singlova i jedan EP, pa je ovaj materijal VRLO prosviran, vrlo dobro produciran, i donosi visokokvalitetan thrash koji se očigledno oslanja na klasične Bay Area modele, sa prstohvatom Overkilla dodatim odzgo. Dreadhammer sviraju sjajno, pišu odlične pesme i aranžiraju ih sa ukusom pa su ovde solaže pažljivo komponovane a mali ukrasi tu i tamo osvežavaju osnovne matrice. Veoma, veoma dobar debi album:
https://dreadhammer.bandcamp.com/album/sovereign
Finci Iron Talon su prvi demo snimili pre četiri godine a sada se vraćaju EP-jem The Baron sa pet pesama simpatičnog thrash metala. Ovo je prihvatljivo melodično (slušajte solaže!) i u principu dosta blizu i tradicionalnom heavy metalu i po temama i po generalnom epskom štimungu, a dobar tempo u kome Iron Talon sviraju sve čini prijatnim i ne dopušta pesamama da se razvuku preko neke razumne granice. Ima tu produkcijskih elemenata koji su mogli biti i drugačije urađeni ali bend svakako postiže željeni old school zvuk i ovo je generalno prijatno izdanje da se presluša:
https://irontalon.bandcamp.com/album/the-baron
Teško je na keca ne voleti portlandski bend Soul Grinder kad vidite kako im izgleda basistkinja/ pevačica, April Dimmick. A i jebe kevu kako peva. Drugi album, Filth Encrusted nudi zaista štrokav, prljav, podzemni thrash metal koji bi se lepo osećao negde u kasnim osamdesetima/ ranim devedesetima na vašem gramofonu. Prljavo, ali atmosferično, jeftino ali zanatski umešno, sve ovo prosto puca od šarma pa predlažem instant slušanje:
https://soulgrinderofficial.bandcamp.com/album/filth-encrusted
Perracide je solo projekat Šveđanina po imenu Per Olov Martin Karlsson (a zovu ga, ne šalim se, Perra) a koji svira u milion bendova a svirao je u još milion, uključujući Dreadful Fate, švedsko-kanadski Darkened, ali i australijski Deströyer 666. Čovek je pre svega bubnjar ali u Perracide svira sve a debi album ovog projekta donosi vrlo agresivan i sirov deaththrash. Nema ovde neke filozofije, nema melodija i atmosfera, samo skoncentrisano, vitriolsko zlo. Underdog, dame i gospodo:
https://emanzipation.bandcamp.com/album/underdog
Rusi Megakill Paranoise snimili su drugi album, Worldwide Kopalhen i mada nemam pojma šta je Kopalhen – gugl kaže da je u pitanju „smrtonosni delikates“ – muzika je dopadljivi thrash metal sa malo retro šmeka. Hoću da kažem, Megakill Paranoise imaju jedan ekspanzivni, komunikativni pristup thrash metalu, koji me podseća na bendove što su nagrnuli iz istočne Evrope nakon pada, jelte, gvozdene zavese u ranim devedesetima. Ovde ima i humora i svakakvih maštovitih rešenja kakva niste tipično slušali od Slayera i Exodusa onog vremena i to što Megakill Paranoise u principu kasne tri decenije nije neki veliki problem jer njihova muzika svejedno puca od maštovitosti i dobrog rapsoloženja. Ako volite thrash koji se kombinuje i sa rokenrolom i voli da se našali, ovo su ljudi za vas:
https://carelessrecords.bandcamp.com/album/worldwide-kopalhen
Noksvilski izdavač Coffin Curse izdao je kompilaciju Garage Years: A Punk Tribute to Early Metallica, pa ako vas zanima kako osam pank i hardkor bendova iz Ohaja, Indijane, Džordžije, Tenesija i sa Floride, a za koje nikada niste čuli obrađuju pesme sa prva tri albuma Metalike, na pravom ste mestu. A obrađuju dobro, jebiga, a ovo su i neke od najikoničkijih metal pesama svih vremena. Mislim, Motorbreath? Battery! Creeping Death (a koja je odrađena u tribute-to-Ramones stilu)? Naravno! Sirovost ali i disciplina rane Metalike su ovde vrlo lepo uhvaćeni i neću lagati, ovaj album donosi uživanje celim svojim trajanjem:
https://coffincurseknox.bandcamp.com/album/a-tribute-to-early-metallica
Dopadljivi su i The Plot Sickens iz Sijetla sa svojim speed-thrash-crust koktelom na drugom EP-ju, II – Divide And Conquer. Ovo su dve žustre, satanističke a vesele pesme kvalitetne svirke, ložačkih rifova i čiste ali funkcionalne produkcije. Bend je svoj prvi EP snimio još pre sedam godina, ali kvalitet ovog drugog sugeriše da bi od njih apsolutno nešto moglo da bude. Vredi pratiti!
https://theplotsickens666.bandcamp.com/album/ii-divide-and-conquer
Pitsburški Underneath zakucavaju vrlo težak, metaliziran hardkor na svom EP-ju A Hungry Dog is an Obedient Dog/Machiavellian. Ovo muzički spaja sve živo, od moshcore metaliziranosti, preko screamo ekspresije do grindcore nervoze, producirano je tvrdo, kvalitetno i sa dve dvoipominutne pesme traje taman koliko treba da čoveka dobro oznoji a da ga ne umori. Odličan materijal:
https://underneathpa.bandcamp.com/album/a-hungry-dog-is-an-obedient-dog-machiavellian
Francuzi Upstart na svom demo-albumu Our Inner Demon ostavljaju vrlo dobar utisak, nudeći metalizirani hardkor po receptima ranih devedsetih. U ovoj muzici ima dovoljno preostalog panka da se sve ne transformiše u tough guy gangstersko metalisanje a da ipak ona sadrži mnogo tih proto-moshcore elemenata koje su mladi voleli početkom devedesetih. Svirka je vrlo kvalitetna, pevač ubedljiv, produkcija ne sad nešto idealna ali vrlo funkcionalna, pa bend koji je posle svog prvog snimka napravio pauzu od deset godina ovde ima sa čime da izađe pred slušaoce i ponosi se. A plaćate koliko hoćete!
https://upstart.bandcamp.com/album/our-inner-demon-demo
Indonežani Blazing Truth sa svojim novim demo snimkom, Demo 2023 donose jedan intro, ali i jednu lepu pesmu metaliziranog hardkora koja je napisana dosta studiozno i aranžirana sa puno ambicije. Ovo je odlično producirano, bend svira vrlo momački, a kvalitet pesme je na visini ako volite ovakvu muziku, sa mnogo klecavih delova ali i promišljenih detalja:
https://blazingtruth.bandcamp.com/album/demo-2023-4
Za porciju DC hardcorea tu su Full Circle. EP Those Who Fold sa svoje četiri pesme meni zvuči baš kao da su Minor Threat nastavili da sviraju i u devedesetiima otkrili metal, pa je ovo taj neki rani moshcore zvuk, ubedljiv i prijatan ako to volite:
https://fullcircledc.bandcamp.com/album/those-who-fold-ep
Rodno mešoviti Valara iz nemačkog Frajburga sa demom (Demo 2023) od dve pesme postavljaju svoj slučaj nudeći metalizirani, gruverski hardkor uz koji ćete plesati ili makar klimati glavom u odobravanju. Ima ovde svakakvih momenata – od stonerskih bluz rifova, do slammerskog beatdown zakucavanja – a produkcija, iako jeftina ima sve potrebne elemente, pa po ceni od daj koliko daš ovo svakako ispunjava svoju primarnu svrhu da bend predstavi sa svim njegovim osobenim karakteristikama:
https://valara.bandcamp.com/album/demo-2023
Ego Death iz Sijetla na svojoj kaseti Summer Tour Tape imaju dve pesme užasno abrazivnog, bučnog sludge/ hardcore metala. I, da, to zvuči baš onako kako zamišljate, sporo, teško, mučno, sa sve vrištanjem i mikrofonijom. I ko to voli, baš će mu prijati. Daje se, naravno, za pare koje sami odredite a što je vrlo fer jer ovo je, uprkos svemu, kvalitetan muzički program:
https://egodeathhc.bandcamp.com/album/summer-tour-tape
Iz Portlanda u Oregonu dolaze Guilt Tradition sa EP-jem Lust for Power koji ima solidnih pet pesama tepškog, gruverskog hardkora. Ovo nije suvi gangsterski moškor, već nešto bliže sludge i stoner formatu, sa srazmerno kratkim pesamama i težinom koja je otmena. Solidno! A plaćate koliko hoćete!
https://guilttradition.bandcamp.com/album/lust-for-power
Članovi kolumbijskog Dipzomania na fotki izgledaju vrlo mlado, mada je bend, ako je verovati Metal Archivesu aktivan već skoro deceniju. Muzika na EP-ju BOLILLAZOS BAILABLES VOL.1 svakako spada u omladinski krosover sa metalom i pankom smotanim u rolnu i zapaljenim na opšte uživanje. Ja svakako volim taj retro stil sa jakim ’80s mirisima pa od mene ovo dobija preporuku:
https://dipzomaniatxhxp.bandcamp.com/album/bolillazos-bailables-vol-1
Cavalerie iz pariza na EP-ju Siege War imaju dve pesme oštrog, napadačkog, mračnog metaliziranog crustcorea od kojih je druga posvećena tome da autoru teksta kožna garderoba stoji mnogo dobro. Okej. Treća je obrada Stoogesove I Wanna be Your Dog ali i pre nego što stignemo do nje Cavalerie su opravdali pažnu koju ste im posvetili a i daunloud se plaća koliko hoćete, pa eto:
https://cavalerie75.bandcamp.com/album/siege-war
Rusi Arrkaim sviraju nekakav moderni blackened hardcore i EP XVII Redux apsolutno privlači pažnju kvalitetom svirke i produkcije. I pesme su dobro napisane mada hoće da odu i u neku melodičniju, ’gazersku stranu, ali ovde pevanje na Ruskom nekako prirodno legne pa ja to lakše progutam. Solidno!
https://arrkaim.bandcamp.com/album/xvii-redux
Čileanski The Aggressor svira dve decenije a još nema album. No, EP Culto a la memoria nudi dve pesme energičnog, ložačkog thrash sprintanja pa je možda i sazrelo. Bend zvuči ubedljivo, sa razgovetnim pevanjem, ozbiljnim tempom, dobrim solažama i produkcijom koja je muljava ali na dobar način. Fino je:
https://theaggressorthrash.bandcamp.com/album/culto-a-la-memoria
Brazilci Massacre do Paralelo 11 baš kidaju na svom EP-ju Conforme-se. Bend je pre ovoga izdao samo jedan singl, još u pred-pandemijskom periodu, ali Conforme-se ih predstavlja kao u punom smislu formiran, moćan i ubedljiv thrashcore/ crossover sastav koji, uz rizik da iskoristim najočigledniju komparaciju svih vremena, zaista dosta podseća na Ratos de Porao. Prosto, ovo je NEIZDRŽIVO energično, brzo i diciplinovano a Massacre do Paralelo 11 pored pravovernih thrash rifova ovde ubacuju i samo malčice death metal začina, tek da zamiriše. Premoćno. Pa još i plaćate koliko sami želite! Obavezno!
https://massacredoparalelo11.bandcamp.com/album/conforme-se-2
Finski Uhritoimitus ima istoimeni EP sa petnaest pesama kompaktnog, ekonomičnog grindcorea. Ovde nema mnogo predigre, niti filozofije, pesme traju po pola minuta, svirane su u najvišim brzinama (i presecane power electronics interludijima) a zvuk je brutalno iskomprimovan. Teško da ćete ovde razaznati ijedan stvarni rif, ali bend zvuči vrlo uverljivo i isporučuje količinu energije i nihilizma koje očekujete. A za samo jedan jedini evro!
https://uhritoimitus.bandcamp.com/album/uhritoimitus-ep
Ne pišem ovde često o kompilacijama ali pošto odmah tu niže kukam za novim izdanjima Hatefilled, evo, nemački Rat Covenant izdao je kompilaciju raznih izdanja i demo snimaka ovog argentinskog jednočlanog goregrind projekta, Disfigured Torture i ovo je apsolutni MUST BUY ako ikako volite grindcore. Apsolutni jer Hatfilled ja već godinama ističem kao svetao primer idealnog omjera ekstremnosti i zanatskog kvaliteta, sve urađeno u najjeftinijim uslovima ali sa profesionalnim nivoom produkcije. A daunloud se naplaćuje koliko sami odredite! 39 pesama najprljavijih užitaka koje ćete imati ove nedelje:
https://ratcovenant.bandcamp.com/album/rat-125-hatefilled-disfigured-torture-compilation
Londonski Nganga prže solidan deathgrind na svom prvom albumu Kadiempembe, Devourer of Souls. Ovo je bend sa izraženim old school senzibilitetom – od Nuclear Death majice na promo fotografiji do vrlo carcassovskih rifova – a produkcija je bučna, prštava i prilično adekvatna za žustrinu sa kojom se svira. Nganga nisu ni slučajno neki inovatori ali imaju zanat i kvalitet pa ovih jedanaest pesama nude pristojan program mošinga i krljačine i ja ih slušam sa neizbrisivim osmehom na licu. A album plaćate koliko hoćete:
https://ngangrind.bandcamp.com/album/kadiempembe-devourer-of-souls
https://grindwarrecords.bandcamp.com/album/kadiempembe-devourer-of-souls-full-album
Anion/Cation je solo grindcore/ deathgrind projekat iz Masačusestsa a Ovals In Squares je zapravo više kompilacija neobjavljenih snimaka nego pravi album (jer autor kqaže da na albumu tek sada radi). No, dobro je ovo. Hermetično, da, ali čovek je kroz izdavanje velikog broja EP-jeva poslednjih godina vrlo izbrusio identitet i karakter ovog projekta i ovde ima i emocije ali i jedne sviračke i produkcijske discipline koje moram da podvučem. A plaćate po želji:
https://anioncation.bandcamp.com/album/ovals-in-squares-2
Losanđeleski Graf Orlock su rešili da se posle dvadeset godina oproste od publike albumom End Credits koji se tematski bavi apokalipsom i, pa, svakako morate ceniti da bend odlazi u momentu kada zvuči OVAKO moćno. Pričamo o spoju hardcore, grindcore, punk, metal itd. matrica na jedan osoben i organski način, sa zrelošću koja je skoro pa iznenađujuća za muziku što generalno uživa u svojoj primitivnosti. Graf Orlock uspevaju da budu jednostavni, možda i zaista primitivni a da pesme budu komunikativne, razgovetne, intrigantne, sasvim neposredne. Izvanredno:
https://vitriolrecords.bandcamp.com/album/end-credits
Sidetracked iz Takome u Bašingtonu imaju album Vile Future za Damien Records iz Minesote i tih sedamanaest pesama su gotove praktično pre nego što vi stignete da pročitate ovaj pasus i kliknete na link. Sidetracked sviraju superkompaktni, superbrzi hardkortreš/ pauervajolens bez ikakvih ukrasa, pokušaja kreiranja atmosfere, ičega sem brzih, kraktih, efektnih iskaza odrađenih velikom brzinom u najkrševitijem garažnom/ noise zvuku koji možete da zamislite. No, ovo je zapravo DOBRO napisano i mada su u pitanju mikropesme, ovo su promišljene mikropesme odsvirane uz veliku dozu discipline. Ako ste ikada slušali kultni nizozemski Lärm i mislili kako je sve to okej ali kako bi pesme trebalo da im budu JOŠ kraće, Sidetracked su vaši ljudi:
https://damienrecords666.bandcamp.com/album/vile-future
William Edwards aka Christian Badia je na vrlo ozbiljnom Mortician tripu u poslednje vreme, pa je i novi album njegovog projekta Massacred upravo izašao iako smo pre svega par nedelja imali i izdašni EP. Pandemonium Of Terror ima dvadesetjednu pesmu, daje se za onoliko para koliko sami odlučite da izdvojite i Argentinac ga opisuje rečima „Total brutal darkness covers this entire album, total destruction of the world!“ Solidan entuzijazam ali albumi koje Badia pravi pod firmom Massacred naprosto nemaju inventivnost niti produkciju njegovog drugog projekta, Hatefilled pa je i ovaj album tek odavanje pošte Mortician paradigmi, na jedan prilično low-effort način. Ima tu naravno šarma, ali pesme su nemaštovite, zvuk monoton i priznajem da mi Massacred sve manje drži pažnju. No, možda ste vi manje umorni od mene:
https://massacred669.bandcamp.com/album/pandemonium-of-terror-2
Gargor je simpatično ime za death metal bend. U pitanju je ekip iz Brisela a njihov ovogodišnji demo, Immolate (nakon debi EP-ja iz prošle godine) ima dve odlične pesme modernog, maštovitog death/thrash zvuka. Pričamo o dosta kompleksno aranžiranim kompozicijama sa puno promena ritma, harmonskog programa koji citira klasičnu muziku i mnogo gitarskog soliranja, a produkcija je prilično kvalitetna i adekvatna. Bend je osnovan 1998. godine kao Disaster i svirao je hardcore dosta dugo a što možda objašnjava tu kombinaciju razgovetnosti i raznovrsnosti u pesmama. U svakom slučaju ovo je prilično solidno i vredno pažnje pogotovo uz cenu za daunloud koju sami određujete:
https://gargor.bandcamp.com/album/immolate
Cadaverous Stench sebe opisuju kao „Berlinski chainsaw death metal“ i imaju logo sa dve ukrštene motorne testere da to i ilustruju. Vrlo lepo. Istoimeni EP sa četiri jednostavne pesme zaista ima „chainsaw“ zvuk gitare mada produciran jeftinije nego što bi bio standard da se ode u Švedsku. Ali dobro, Cadaverous Stench svejedno ima puno šarma sa svojim gruverskim, energičnim ali nekomplikovanim death metalom sviranim strastveno i ubeđeno. Lepo:
https://cadaverousstench.bandcamp.com/album/cadaverous-stench-ep
Molgah iz Virdžinije su 2020. godine snimili prvi album, pa pre dve godine imali EP Tales of Supernatural Misfortunes Vol.1, a sada, nakon drugog albuma, imaju i nastavak ovog EP-ja. Tales of Supernatural Misfortunes Vol.2 donosi uredan, maštovit naučnofantastični death metal koji ima sve potrebne „andergraund“ elemente, ali ih pakuje u kreativne, interesantne aranžmane sa dosta ’70s science fiction atmosfere što se fino uklapa uz mošerski, srednjetempaški metal. Vrlo promišljeno, dobro konceptualizovano, odlično realizovano – ukratko, bend koji vredi pratiti:
https://molgah.bandcamp.com/album/tales-of-supernatural-misfortunes-vol-2
Ljubitelji Johnnyja Petterssona mogu da se raduju uz saznanje da novi album njegovog (nominalno) dvojca sa Britancem Jonom Rudinom više nije u duo postavi. Šveđanin je Death Storms napisao i snimio sam i, mislim, čovek koji svira u bar 15-20 aktivnih projekata (Wombbath, Massacre, da pomenemo samo najpoznatije) ovde nije imao problem da spravi pola sata brutalnog ali epskog death metala. Ovo je na tragu klasične švedske heavy formule tipa Grave, samo sa steroidima koji su utovareni lopatom, pa je muzika agresivna, beskompromisna i beskompromisna. Ume od sve te agresije malo da bude i monotono, zvuk je pogotovo uniformno bučan, ali Pettersson ima dovoljno znanja i veština da svaku pesmu nečim okiti kako ne bi sve delovale baš isto pa je ovo pola sata koji uglavnom lepo prođu:
https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/death-storms
Londonski Worship The Sacrifice su, kako sami ponosno kažu, „The UK’s FIRST Schizophrenic Death Metal band!“ Ne znamo šta to znači ali demo snimak Laid At The Altar (A Demonstration) je dosta robusna ponuda sirovog, ali ugodnog death metala koji pomalo zanosi i u deathcore stranu ali ne onako kako vi sad zamišljate. Ovo je generalno street level muzika, gruverska, jeftino producirana, srednjetempaška ali zapravo maštovita, sa pesmama koje imaju osobene melodije i aranžmane. Bendu ovo nije prvi rodeo, snimalo se tu još od 2021. godine i kao korak ka sazrevanju do albuma, ovaj demo je zabavna faza.
https://worshipthesacrifice.bandcamp.com/album/laid-at-the-altar-a-demonstration
Mnogo tvrđi, teži, brutalniji death metal stiže nam iz Velsa. Virology su iz Kardfa, Virology 2023 EP im je prvo izdanje i ovo je brutal death/ slamming death urađen izuzetno korektno i bez sad nekakvog izmišljanja tople vode. Ono što mi se sviđa je da bend drži jednu elegantnu liniju u zvuku, bez fetišizovanja pojedinih elemenata pa je muzika razgovetna i HEAVY umesto da bude razmrljana i karikirana. Drugo, svirka je odlična pa onda i pesme zvuče vrlo sigurno iako ne razbijaju kalup ni u jednom smeru. Lako je voleti slamming death metal kada vam se ponudi dobar gruv i Virology upravo to rade:
https://virology.bandcamp.com/album/virology-2023-ep
Trilogiju britanskog death metala upotpunjavaju DeathCollector, ponovo iz Londona. Ovo je kvartet vrlo iskusnih (da ne kažem matorih, jelte) muzičara a koji su svirali u mnogo bendova pa i debi ovog projekta, Death’s Toll zvuči ubedljivo i jasno estetski zaokruženo. DeathCollector voze staroškolski death metal sa dobrom produkcijom i gruverskom svirkom i ovih devet pesama ne donose nikakvu novu filozofiju na svet ali pružaju ugodan mošerski program sve vreme:
https://deathcollector1.bandcamp.com/album/deaths-toll
Evo nas na kraju i pregledamo i preslušavamo albume iz domena heavy metala ali i raznih krosžanrovskih izdanja koja nismo znali gde drugde da stavimo. I, evo, na primer, iako Slovaci We Still Here sebe vide prosto kao metalkor bend, EP Drowning je barem isto toliiko death metal. Melodičan ali propisno promukao i besan. Materijal na ovom EP-ju definitivno ima neka neočekivana, divlja stilska zanošenja ali bend svira srčano a produciran je mnogo prirodnije nego što je za bilo kakav metalkor standard pa mi je sve bilo simpatično. Plaćate koliko želite:
https://westillhere.bandcamp.com/album/drowning
Meksički Steel Night sviraju vrlo tradicionalan heavy metal na svom novom EP-ju, Last Warrior. Prva pesma, naslovna, nudi pet minuta melodične, brze rokačine na pola puta između NWOBTHM i power metal formula, sa poštenom, meljućom bas-gitarom, epskim gitarskim melodijama i visokim tempom. Druga, I’m the Evil je mid-tempo metal kakav su i Judas Priest znali da pošteno provuku u ono vrene, što znači da se Steel Night vrlo lepo uklapaju u zvuk 1981. Ili 1982. godine. Pevač je očigledno najslabija karika prevashodno zbog naglaska sa kojim peva na Engleskom i dosta falša ali, dobro, sve je to simpatično. Tu je i treća pesma, dosta maidenovska In the Fire, u demo verziji i vrlo je solidna, kao uostalom i ceo ovaj EP. A tek omot…
https://steelnightofficialband.bandcamp.com/album/last-warrior-ep
Nikada nisam čuo za bend Viking Queen ali ovi Norvežani fino, što se nekad govorilo, praše na albumu Hail to the King. Pričamo o tradicionalnom heavy metalu utemeljenom na hard rok postulatima, sa jednom diovskom epikom i teatralnošću koja podrazumeva i pevačku akrobatiku i puno razigranih solaža na gitarama, povremeno wannabe top 40 refrene, ali heavy metal gruv je uvek u prvom planu. Ako ne možete da prežalite što se, recimo, 1983. godina ikada završila, bendovi poput Viking Queen će učiniti da na trenutak bol umine:
Izraelski Death Magick se dosta lepo predstavljaju na svom snimku Demo MMXXIII. Tri su to pesme heavy metala koji zvuči modernizovano ali sa korenima čvrsto ukopanim u tradicionalnom zvuku. Svirka je ekspresivna, komunikativna, pesme su ugodno epske a bez nekakve pretenciozne, prepumpane produkcije i ovo je jako pitak, jako prijatan materijal (Edit: osim što ga je bend sklonio sa Bandcampa. Ostavljam tekst jer će se sigurno uskoro ponovo pojaviti):
https://deathmagick1.bandcamp.com/album/demo-mmxxiii
Metalci iz Eseksa, Forged In Black imaju novi, treći pravi album, Lightning in the Ashes i nije to sad 100% ugođeno po mOjim preferencama ali sluša se… Forged In Black u klasični heavy ubacuju i thrash elemente pa je ovo album epskih melodija i trešerskog mošinga, vrtoglavih solaža i mid-tempo petljanja sa duplim pedalama i denflovanim rifovima. „Petljanje“ je operativna reč i imam utisak da bend svoje pesme isuviše aranžira, dodajući im više elemenata nego što je neophodno, ali opet, u toj kanonadi ideja provuče se i dosta dobrih. Forged In Black definitivno ne možete optužiti za nemaštovitost i na albumu ima mnogo toga da se čuje i, potencijalno, zavoli:
https://forgedinblack.bandcamp.com/album/lightning-in-the-ashes
Australijski Suneater spajaju sludge, doom i post metal u jednu agresivnu, gadnu celinu. No to je gadost sa dosta elegancije i EP Dormant ima pet pesama destilisane ružnoće i rafinirane agresije. Dakle, ovo nije sve vreme svom snagom, već pazi da vas lepo nategne pre nego što vas, jelte, spršti, pa vredi podastrti se toj vrsti tretmana ako volite sporo, teško i mučno:
https://suneaterau.bandcamp.com/album/dormant-ep
Nizozemski Gilgamesj su svirali od 1975. godine sve do 1995. i za to vreme nisu snimili ni jedan album mada jesu izbacili nekoliko demoa, EP-jeva i splitova. Onda su se 2009. godine okupili ponovo i… prvi album je upravo izašao. Neki bendovi rade BAŠ studiozno i polako, ali da se razumemo, sva ta težina istorije na stranu, Another Daybreak je ugodna, prijatna ploča starinskog metala, sa otmenim, patiniranim pesmama i lepim zvukom. Bend bez mnogo filozofije vaskrsva stil na prelazu između progresivnog roka, okultnog roka i tradicionalnog metala, nudeći atmosferične pesme i prozračan, lep zvuk. Nema nekih specijalnih inovacija ovde ali meni Gilgamesj veoma prija:
Pošto sam star i ogorčen čovek, čim vidim da bend sebe opisuje kao „alternativni metal“ uhvatim se za pištolj – a koji uopšte ne nosim! – i progunđam nešto o nastupajućoj propasti sveta u koju nas vode ovi mladi sa njihovim smicalicama i rodno inkluzivnim jezikom. Ali ispostavlja se da su Italijani Born With a Basic Goodness zapravo izvanredni. EP Crisi je pun odlične svirke i produkcije, a četiri pesme na njemu spajaju metal, pank rok, posthardkor i generalno žestoku rokačinu vrlo bešavno i bez nekih filozofiranja. Ovo je mladalački energično, spontano a disciplinovano i baš je užitak za slušanje. Svaka čast!
https://bwbgoodness.bandcamp.com/album/crisi
Atinjani Protean Shield svoj istoimeni debi-album otvaraju kao da su pod zidinama Troje i spremaju se da isprate dvoboj Ahila i Hektora na popodnevnom suncu. Drugim rečima, ovo je epski, melodičan hevi metal vrlo partikularno egejskog mirisa. Iako se već naredna pesma bavi poznatom japanskom pričom o 47 samuraja bez gospodara, album generalno zvuči ujednačeno u toj svojoj epici, a koja je spakovana u kompaktan, ne preglasan zvuk i disciplinovanu svirku. Protean Shield ne iznenađuju nekim kreativnim rizicima na ostatku albuma, ali njihova kombinacija melodične epike i čvrste, poštene svirke vrlo lepo radi i donosi slušaocu mnogo milja:
https://proteanshield.bandcamp.com/album/protean-shield
Lisabonski Rage and Fire sa prvom albumom, The Last Wolf donose melodičan, energičan heavy metal koji dosta podseća na neke svetle trenutke istorije metala iz osamdesetih, uključujući Iron Maiden. Pametnom dosta! Pevanje basiste Ricka je možda najmanje atraktivan element jendačine ovde ali je i on sasvim prihvatljiv a muzika je, iako prilično derivativna, vrlo prijatna:
https://rageandfire.bandcamp.com/album/the-last-wolf
Valletta iz Severne Karoline ima vrlo darežljivu ponudu na EP-ju Come Alive sa čak šest ekspresivnih, energičnih pesama. Valletta je negde između ekstremnog metala i rokenrola, sa malo thrash i malo black i malo death elemenata ali i sa gruvom koji je prijateljski nastrojen i na momente i melodičan. Teško da će ovo zaista dobaciti do neke šire publike ali je zapravo vrlo prijatno za slušanje:
https://vallettanc.bandcamp.com/album/come-alive-ep
Talentovani Garry Brents, mastermajnd iza gomile interesantnih andergraund projekata kao što su Cara Neir, Gonemage, Homeskin itd. itd. itd. ima i projekat koji se bavi rekonstrukcijom nu-metala onako kako ga ovaj čovek rođen u drugoj polovini osamdesetih pamti. Dakle sa nostalgijom za detinjstvo. Memorrhage je upravo snimio debi album, Memorrhage, i ovo je, pa, zanimljiva rekonstrukcija. Hoću reći, Brentsova muzika ima sve elemente klasičnih Slipknot, Korn, Linkin Park itd. ploča, ali ih spaja na osobene načine. Rezultat je mnogo „pametnija“ muzika od bilo čega što su nabrojani napravili, ali i muzika koja nema te himnične refrene i druge hukove koji bi mogli da se porede sa njihovim najboljim momentima. Brentsova snaga je ovde u detaljima, teksturi i dubini zvuka, sa sjajnim mešanjem pljeskavog basa, komprimovanih gitarskih disonanci, nervoznog, tvrdog bubnjaskog ritma, puno divljeg skrečovanja i sptpnskih vokala, ali sa druge strane meni sve pesme zvuče kao da sušam jedan isti komad koji se sve vreme ponavlja. No, interesantan projekat:
https://memorrhage.bandcamp.com/album/memorrhage
Ne sećam se da li sam ranije slušao bečki sastav Loather ali evo, novi album Eis je prilično dopadljiv. Ovo je između post-blek metala i post-metala generalno sa melanholičnom atmosferom, ali solidnim heavy gruvom i pesmama koje nikuda ne žure, gradeći lagano svoj argument kroz mnogaja ponavljanja i praktično obredne strategije. Može to čoveka lepo da uhvati a onda da ga bend smrvi upadanjem u jedan od glasnijih, bučnijih pasaža i Eis je vrlo pristojno sagrađen na ovoj dinamici. Prijatno:
https://loathermusic.bandcamp.com/album/eis
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/eis
Iako se Mothman and The Thunderbirds iz Filadelfije načelno vode kao (progresivni?) stoner rok bend i njihova muzika ima odlike stoner roka – teške gitare, nizak štim, generalnu energičnost – EP Gazer je mnogo šire vizije nego što biste očekivali. Ovde se dobar heavy rock groove meša sa maštovitim progresivnim idejama do mere da muzika prestaje da bude „rok“ i pretvara se u vrlo funkcionalan pačvork. Kreativno i vrlo zabavno:
https://mothmanandthethunderbirds.bandcamp.com/album/gazer
Mirakler iz Pistburga ubrizgavaju pun špric najgrđe prljavštine u svoj noise rock. Album How I Became the Devil je garažni, užasno sirovi, bolesni pržački gruv kakav biste očekivali na nekakvom Aphetamine Reptile izdanju početkom devedesetih, samo producirano i masterovano glasnije nego ikada. Petnaest kratkih, ali sadržajnih, MOĆNIH pesama koje zvuče kao Jesus Lizard na kreku. Vrhunski, dakle, užitak. Ne propustiti:
https://mirakler.bandcamp.com/album/how-i-became-the-devil
Grčki Stray Gods su eksplicitno konstruisani na temeljima koje su postavili Iron Maiden pa im onda i drugi album, Olympus, kao i prethodni, zvuči u dobroj meri kao da slušate pesme snimlljene za Somewhere in Time ali za koje nije bilo mesta na tom albumu. A ne bunim se, meni to prija. Stray Gods ne beže od svog statsua klona, naprotiv trude se da iz njega izvuku maksimum i neke pesme ovde su zaista veoma dobre, sa zaraznim, pamtljivim glavnim temama, energičnim ritmom i odličnom vokalnom akrobatikom Boba Katsionisa. Vrlo prijatno, letnje, poletno:
https://straygods666.bandcamp.com/album/olympus
https://roar-straygods.bandcamp.com/album/olympus
Stari asovi iz Kolorada Jag Panzer imaju dvanaesti album za više od četrdeset godina svirke i, pa, The Hallowed je vrlo pristojna ploča benda koji nikad nije spadao u nekakav prvi ešelon metal scene ali je uvek bio pouzdan. Nakon što je prevaziđena kriza pre desetak godina kada je grupa bila na ivici raspada, prvi naredni album je došao 2017. godine a The Hallowed je prvo dugosvirajuće postpandemijsko izdanje i ovde ima koliko hoćete stare vatre. Jag Panzer su staromodni ali to im vrlo lepo stoji, pokazujući da melodični a opet, andergraundu verni metal iz osamdesetih zapravo nikada ne zastareva. Da ne insistiram sada na poređenjima sa drugim bendovima, reći ću samo da Jag Panzer ovde u prvi red isturaju originalnog pevača (i osnivača) Harryja Conklina sa dobrim razlogom. Njegov glas služi da solidne matrice izdigne iznad proste solidnosti i lansira u svemir, nudeći slušaocu energiju i emociju. Lepo!
Dobro, valjda je jasno da album nedelje dolazi iz kuhinje Michaela Gire? Da su Swans za, evo, četiri decenije rada snimli samo šesnaest albuma je svedočanstvo i o tome da njihova muzika nikada nije nastajala lako, da nikada nije bila trivijalno, mehanički konstruisana niti pravljena samo da se uklopi u žanrovski kalup. The Beggar stoga i sam zvuči kao Swans najviše jer ne znate šta sa svakom sledećom pesmom možete da očekujete. Michael Gira, Larry Mullins, Kristof Hahn i ostali ovde prosto sviraju „Swans“ muziku, prolazeći kroz ceo spektar tehnika, filozofija i ideja koje je bend za ove četiri decenije proživeo i prosvirao, šetajući se od ekstatičnog folka i eteričnog drona, preko rok teatra, pa sve do pretećeg proto-industrial gruva sa kojim je ovaj projekat dao celoj generaciji metal muzičara domaći zadatak. Gira bukvalno nikome na ovom svetu danas nema šta da dokazuje i The Beggar je zvuk benda oslobođenog od ikakvih očekivanja, nastao iz najdublje unutrašnje kompulzije da se pruži ruka i negde, napolju, u svetu, dotakne nešto živo. Apsolutna lektira:
https://swans.bandcamp.com/album/the-beggar
