Kako je ovog proleća u bioskope stigao i treći deo Marvelovog filmskog serijala o Čuvarima galaksije, pomislio sam da je sada idealna prilika da nešto kažemo o stripu The Human Fly, opskurnom i prilično temeljito zaboravljenom Marvelovom strip-serijalu iz sedamdesetih godina. Kako? Zašto? Pa, sve je to povezano.
Naime, jedan od svakako najupečatljivijih članova tima Guardians of the Galaxy je Rocket Raccoon, lik inspirisan pesmom Beatlesa, a koji je nadrastao svoj možda prirodni status maskote i pokazao se kao kompleksna osoba čiji se karakter i životna priča i nalaze u centru radnje trećeg filma. Ovaj lik nastao je u u magazinu Marvel Preview 1976. godine a kreirali su ga Keith Giffen kao crtač i Bill Mantlo kao scenarista. Mantlo će se šest godina kasnije, kada bude pisao Hulka, setiti svoje kreacije i početi da je koristi prvo u Hulku a zatim i u sopstvenom miniserijalu. Rocky će na neki način biti sudbinski vezan za Mantloa i time što je pred izlazak prvog filma o timu Guardians of the Galaxy Marvel prihvatio da plati Mantlou izvesnu sumu novca kao kompenzaciju za korišćenje lika koji je on kreirao – što nije naročito uobičajna praksa imajući u vidu da Marvel po važećim ugovorima poseduje sva prava na intelektualnu svojinu koju su ljudi kreirali radeći za njih – kako bi ovo doprinelo plaćanju skupe dugotrajne nege potrebne Billu još od ranih devedesetih godina prošlog veka kada je nastradao u teškoj saobraćajnoj nesreći.
Iako Bill Mantlo već decenijama ne piše stripove i više od trideset godina je izvan ove industrije, radi se o jednom od onih Marvelovi scenarista koji su sedamdesetih godina prošlog veka u ogromnoj meri doprinosili ne samo tehničkoj evoluciji žanra već su u njega unosili sopstvena interesovanja za socijalne fenomene i značajne procese u društvu, bavili se i nekom vrstom aktivizma i promocijama kontrakulturnih ideja. Uz Lena Weina, Gerryja Conwayja, Marva Wolfmana, onda i Rogera Sterna i Petera Davida, Bill Mantlo je deo par generacija scenarista koji su u osetnoj meri izmenili ton i tematiku superherojskih stripova u Kući ideja.
Mantloa neki danas pamte pre svega po interesovanju da piše stripove bazirane na igrčkama/ akcionim figurama kompanije Mego koje je viđao u izlozima radnji polovinom sedamdesetih i ubedio tadašnjeg Marvelovog urednika, Jima Shootera da otkupi licence pa je posle par godina rada kao kolorista i scenarista za „fill in“ epizode u etabliranim magazinima konačno pisao svoje serijale, Micronauts i Rom: Space Knight. No, Mantlo je bio vrlo zainteresovan da radi i sa „klasičnijim“ superherojima koji bi mu pomogli da kroz njihove priče analizira nekae aktuelna pitanja američkog društva. Sa Georgeom Perezom je kreirao lik Belog Tigra, prvog hispanoameričkog superheroja (makar u mejnstrim stripovima) i ovaj mu je lik bio toliko važan da je kasnije, kada je pisao Spajdermena, obezbedio da Hector Ayala gostuje u dovoljnoj meri da se njegova lična priča dovede do kraja. Kada mu je 1982. godine predat Incredible Hulk, Mantlo je tokom pet godina transformisao ovaj lik iz podivljale, „bebeće“ persone u kompleksniji karakter sa emocijama i intelektom bližim njegovom „ljudskom“ parnjaku Bruceu Banneru.
Mantlo je bio i scenarista na Daredevilu kada je ovaj strip počeo da crta Frank Miller i predao mu serijal u amanet – a znamo kako se TO na kraju završilo (dosta slavno), no, danas pričamo o serijalu The Human Fly, srazmerno skromnom tekućem magazinu od svega 19 brojeva (što bi danas bilo smatrano prilično uspešnim rezultatom za nov lik) a koji je izlazio između 1977. i 1979. godine i na naslovnoj strani bučno objavljivao da je ovo „najneverovatniji superheroj od svih – zato što je stvaran“.
Odmah da kažemo da se ovde ne radi o liku po imenu Human Fly, a koji se pojavio u Spajdermenu nekih godinu i po dana ranije (kreirali su ga Len Wain i Mantlo kao scenaristi, te Gil Kane kao crtač). Mantlo je za ovu priliku, kako je i objasnio u pogovoru za prvu epizodu, bazirao lik na zaista postojećoj ličnosti koja je doživela i preživela neke dramatične epizode u svom životu, nevezano za svoju i inače dramatičnu profesiju i The Human Fly je predstavljao (vrlo snažno žanrovsku) fikcionalizaciju delića života kanadskog kaskadera i daredevila, po imenu Rick Rojatt što je ovo ime, ali i s njim povezane kostim i mask,u koristio u stvarnom životu. Da odmah bude jasno, Rojatt se nikada ne pominje po imenu u ovom serijalu i avanture „Čoveka muve“ su bazirane na njegovom životu samo u najlabavijem mogućem smislu, ali… ovde postoji jedna humana ambicija nekarakteristična za superherojski strip onog doba koja je demonstrirala Mantlovu posebnost u procesovanju onoga što vidi u svetu oko sebe, ali i u veri da su stripovi medijum koji zaista može da promeni ljudski život.
Rojatt je bio kaskader koji je sedamdesetih godina, dok je to još bilo moderno, postao poznat po tome da je stajao na mlaznom avionu klase DC-8 dok je ovaj leteo brzinom od 400 kilometara na sat iznad pustinje Mohave i države Teksas. Ovaj „death-walk“ poslužiće i kao inspiracija za zaplet prve epizode The Human Fly, ali ono što je prevashodno inspirisalo Mantloa je Rojattov „origin story“.
Naime, Rojatt je tvrdio da je nekada radio kao kaskader u Holivudu (mada se napominje da o ovome nema tragova u dostupnoj dokumentaciji) ali da je doživeo tešku saobraćajnu nesreću u Severnoj Karolini, u kojoj su mu poginuli žena i deca a on sam je sa ivice smrti spasavan tokom četiri godine lekarskih intervencija i 38 hirurških zahvata. Rojatt je dalje tvrdio da je paklenim režimom vežbanja (koje je podrazumevalo i jutarnje trčanje a onda zaranjanje u kadu punu leda) svoje telo uspeo da ponovo dovede u top formu iako je „60 procenata njegovih kostiju zamenjeno komadima čelika“.
Vrlo je verovatno da je ova priča malo nakićena, a sam Rojatt je posle povrede tokom rizične tačke iz 1977. godine nestao iz javnog života i kasnije mu se zametnuo svaki trag. No, Mantlov pogovor tvrdi da je Rojatt sve svoje stantove radio pre svega da bi pokazao deci sa invaliditetom širom sveta kako je moguće pobediti okolnosti za koje se misli da su im sudbina i inspirisao ih da i sama ulože sve što imaju u sopstveni razvoj.
I serijal The Human Fly je sagrađen upravo oko ove ideje. Kostim koji glavni junak u njemu nosi baziran je – prilično verno – na crvenom kostimu sa plaštom koji je Rojatt nosio u stvarnom životu – i bez koga se zapravo nije pojavljivao ni na jednom svom događaju ili na intervjuima, a njegova priča iako „superheroizovana“ čvrsto prati opisani etos.
Svi stantovi koji se vide tokom 19 epizoda ovog stripa zasnovani su na ideji dobrotvornog delanja – gde novac tipično ide za neku instituciju koja se bavi odraslim osobama ili decom sa invaliditetom – a glavni junak u obraćanjima javnosti kroz medije uvek podlvači da je on mislio da će biti nemoćan do kraja života a da je snagom volje i istrajnim vežbanjem uspeo svoje telo da dotera u formu koja ga stavlja maltene na isti nivo sa Marvelovim superherojima.
Naravno, u ovom stripu jeste bilo gostovanja Marvelovih superheroja. Mantlo je već u prvoj epizodi, koja se tiče kidnapera putničkog aviona, naspram Human Flyja stavio Spajdermena, da bi se u kasnijim pričama pojavljivali i Ghost Rider i Daredevil i White Tiger, ali serijal The Human Fly je definitivno imao tu distinkciju da se bavio likom koji je bio mnogo zainteresovaniji za humanitarni rad nego za borbu protiv kriminala, užasavao se nasilja i čiji su čitaoci čak eksplicitno u pismima tražili da strip ima manje superherojskih kameo-gostovanja a više „stvarnog“ sadržaja.
Utoliko, ovo je strip u kome imamo dobar broj uobičajenih zapleta u kojima pripreme za izvođenje tačke u muzeju, ili čak samo pojavljivanja u javnosti bivaju prekinuta incidentima koji se dešavaju i u čijem su centru neki loši ljudi, kriminalci, sa zlim namerama – ponekada i kostimirani, kao što je zaplet sa Copperheadom u Metropolitan muzeju u Njujorku – ali jednako često se ovde radi o zapletima u kojima se glavni junak suočava pre svega sa okolnostima koje ugrožavaju ljudske živote. Glavni junak bi onda svojim neverovatnim fizičkim sposobnostima i požrtvovanošću na granici svetačke uletao glavom tamo gde niko drugi ne bi ni nogom i spasavao decu od medveda, od Nijagarinih slapova, od kriminalaca…
Mantlova ambicija bila je svakako da pokaže plemenitost i požrtvovanost lika koji nema supermoći niti je deo superherojske zajednice i mada je The Human Fly svakako „neverovatan“ u onome što radi i prikazuje u ovim stripovima, ovaj se strip zaista izdvaja tim insistiranjem na humanitarnom duhu u kome glavni junak dela.
Ovo je važnija dimenzija nego što se na prvi pogled možda čini jer za superherojske stripove generalno je karakteristična ta insularna priroda priča koje se posle određenog vremena pretvaraju u sapunske opere gde se poznati likovi pre svega bore protiv drugih poznatih likova i drama se nalazi u evoluciji njihovih odnosa radije nego u pretnji koju negativci predstavljaju za, jelte, civilno stanovništvo. The Human Fly je sasvim umakao ovom obrascu i u njegovih deetnaest epizoda nema negativaca-povratnika niti ekstravagantnih zapleta sa odlascima u svemir ili graničnom naukom.
Umesto toga, The Human Fly ima svoj mali tim ljudi koji su inspirisani njegovom snagom i plemenitošću i koji rade sa njim na kreiranju tačaka što će i same inspirisati osobe sa invaliditetom.
Mantlo je, kao i druge kolege njegove generacije, bio pionir „diverziteta“ pa tako kao pilot ovde služi crna žena a inženjer koji dizajnira kaskaderske tačke i opremu za glavnog junaka i sam je osoba sa invaliditetom – bivši vojnik koji je u Vijetnamu izgubio šake i radi pomoću dve metalne proteze. Mantlo njegovu priču koristi da kritikuje ne samo odnos američke administracije prema vijetnamskim veteranima, a što je bila (i ostala) omiljena desničarska tema još od onog vremena, već i da se dotakne levičarske teme (ne)opravdanosti američkog angažovanja u ovom ratu generalno. Danas bi, bez sumnje bilo glasova koji bi gunđali na to što „Marvel stavlja politiku u svoje stripove“ ali valjda je to zato što vlasnici tih, jelte, glasova, sedamdesetih nisu čitali Marvelove stripove. The Human Fly je onoliko „woke“ strip koliko možete da zamislite za svoje vreme, sa akcentom na osnažujućim pričama o osobama sa invaliditetom, jednim zapletom koji se vrlo eksplicitno bavi etičkim pitanjima vezanim za trgovinu oružjem, a poslednja priča je dvodelni, kompleksniji narativ o ne samo rasnoj diskriminaciji američkih starosedelaca u rezervatima već i o eksploataciji njihove kulture i tradicije na ime profitiranja od turizma.
Naravno, danas bi problem donekle bio jezik ovog stripa. Korišćenje reči „Indijanac“ (sa sve namerno uvredljivom formom „Injun“) ili „bogalj“ u dijalozima bi bez sumnje neke čitaoce odvratilo od daljeg čitanja bez obzira na kontekst i namere priča, a asketski model ponašanja glavnog junaka – koga nikada ne vidimo bez maske niti imamo uvid u bilo kakav njegov unutarnji život izvan razmišljanja o situacijama koje rešava ili tačkama koje priprema – bi mogao biti kritikovan kao preblizu diskutabilnim maskulinističkim prototipovima kakve fetišizuje deo „incel“ populacije. No, ako se uradi korekacija za vremenski jaz od četiri i po decenije The Human Fly je IZRAZITO progresivan strip koji se jako trudi da predstavi manjinske grupe i kulture izvan one glavnog toka i vrlo kritički govori o mnogim uobičajenim fenomenima i modelima ponašanja u američkom društvu.
Glavni crtač na serijalu je bio Lee Elias (neke brojeve crtali su i Bob Lubbers i Frank Robbins), i njegov eksplozivni, atraktivni a realistični stil je u mnogome pomogao da se proda fantazija o tome da je The Human Fly zapravo samo malo doterana realnost. Kako je Elias, rođen u Engleskoj ali odrastao u SAD, svoju reputaciju izgradio prevashodno na serijalu Black Cat koji je četrdesetih godina izdavao Harvey Comics a čija je protagonistkinja bila kaskaderka što je postala superheroina, ima neke lepe simetrije u tome da je tri i po decenije kasnije radio strip o kaskaderu koji od sebe odbija superherojski glamur i melodramu i koji su čitaoci, kao i Black Cat u četrdesetima, hvalili za realističnost. Eliasova ljubav prema klasičnom stilu Miltona Caniffa vrlo se dobro vidi i u The Human Fly i ovo je uvek bio za oko lep, atraktivan strip.
Ne i „veliki“ strip i poslednja epizoda je bez mnogo ceremonije na poslednjoj strani objavila da se serijal ovde završava i zahvalila se čitaocima koji su slali ideje za naredne epizode i stantove koje bi titularni junak u njima izvodio, objavljujući njihova puna imena i adrese. Danas bi ovo bilo smatrano „doksovanjem“ ali 1979. godine je videti svoje ime i adresu u Marvelovom stripu moralo biti vrtogalvo uzbudljivo.
Mantlo je, kako rekosmo, nastavio da radi Daredevil a zatim Incredible Hulk, a onda je počeo studije prava i kasnije radio kao javni pravobranilac, sve dok ga 1992. godine, dok je vozio rolerblejd, na ulici nije udario automobil. Počinilac nikada nije pronađen a za razliku od protagoniste njegovog stripa, Mantlo se nikada nije oporavio od povreda. Njegov brat, Michael je obećao da će voditi računa o Billu do kraja života i čak 2019. godine skupljao novac putem jedne internt platforme za kraudfanding, kako bi isplatio dugove vezane za negu i možda uspeo da brata izvuče iz doma za starije. Nažalost, Michael je umro pre tri godine i time se njegova plemenita misija prevremeno završila.
Iako priča ima možda gorak kraj, njena poruka je i dalje optimistična i humana. Nije čak ni važno koliko je istine bilo u stripovima o The Human Fly, a verujemo da nije mnogo. Njihova srž je bila istinita, i ubedljiva, i nadahnjujuća, a kod umetnosti, čak i tako „niske“ kao što su superherojski stripovi, to se jedino računa. The Human Fly danas ne možete naći na omiljenoj digitalnoj platformi niti je Marvel ikada izdao modernu kolekciju ovog serijala – ali ovo je jedan od onih stripova koji se pamte jednom kada ih pročitate. Pa, mislim, snađite se.
