Ko je zaboga očekivao da će najzanimljiviji strip što ge je Tom King započeo u ovoj deceniji biti stilizovani, ljubavni serijal urađen tako da jako – često i pomalo satirično – asocira na klasične ljubiće iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka? Svi? Svi su to očekivali? Zaista? Oh…
Dobro, nije da i sam nisam dao najbolje kritike upravo Kingovim stripovima baziranim na dubokim, kompleksnim romansama komplikovanih protagonista – konkretno Batmanu i Human Targetu – ali Love Everlasting o kome danas pričamo je notabilno različit koncept. King ima reputaciju, jelte, „muškog“ pisca – u hemingvejevskoj tradiciji pisanja o muškarcima koji OSEĆAJU ali ŠUTE i ne govore o svojim osećanjima, i čak i njegovi stripovi koji nemaju romansu u centru svoje priče su osetno obeleženi ovakvim senzibilitetom. Utoliko, i Betmen i Christopher Chance su u Kingovoj izvedbi bili sredovečni, zreli muškarci koji su ljubav našli ne samo neočekivano već i uprkos svojim odabranim životnim putevima u kojima nomilano nema mesta za nežnost i romansu, ali glavna junakinja Love Everlasting, Joan Peterson je ne samo žena već i žena kojoj su ljubav i romansa centralna stvar u životu. Životu? Ili životima? Well… it’s complicated.
Iako naslovna strana prve epizode Love Everlasting sadrži naizgled vrlo stereotipnu ljubavnu scenu u kojoj žena i muškarac u zagrljaju jedno drugom izjavljuju večnu vernost, jasno je, na ime balončića sa njenim mislima, a i na ime eksplozije koja se dešava u pozadini da ovo neće biti OBIČAN ljubić. No, naslovna strana kolekcije prvih pet epizoda, izašla u Februaru (sasvim, jelte, NE slučajno, baš na Dan zaljubljenih) ima mnogo eksplicitniji prizor. Na njoj protagonistkinja pozira u okrvavljenoj venčanici i sa sačmarom u rukama i prilično zlokobno objavljuje: „Zdravo, moje ime je Džoan Piterson… i verovatno sam zaljubljena u tebe.“
Video sam da se na nekim mestima po internetu Love Everlasting opisuje kao horor-serijal, a što je tačna deskripcija koliko bi tačno bilo i da Star Wars opišemo kao „nitimnu porodičnu dramu“. Ovde svakako postoji osećaj nelagode i jeze ali Love Everlasting ih drži na egzistencijalnoj ravni i mada neke od epizoda sadrže scene grafičkog nasilja, one su stilizovane, čak karikirane, i njihov smisao nije da izazovu somatsku reakciju ili katarzično emotivno pražnjenje. Sam Tom King i koautorka serijala, fenomenalna crtačica Elsa Charretier ukazuju da im je sa Love Everlasting ambicija više da kreiraju epsku, dugačku priču koja će zapravo analizirati čitavu istoriju pripovedanja, pa King pominje Sandmana kao uzor a kasnije će Imageov marketing dodati i Sagu kao referencu. Sa osam epizoda do sada izašlih, odmah ću reći, ne vidim da Love Everlasting ima dovoljno konceptualnog goriva u rezervoaru da zapravo potraje kao ijedan od dva navedena serijala. I Saga a pogotovo Sandman su stripovi koji su imali značajno opštije sržne premise na svom početku, bazirajući se više na likovima i univerzumu nego na zapletu a što im je u daljem toku omogućilo da pričaju vrlo nezavisne priče u praktično različitim žanrovima.
Love Everlasting, sasvim suprotno tome, ima jedan zaplet koji varira iz broja u broj i mada bi se moglo argumentovati da svaka sledeća epizoda nominalno ima malo drugačiji žanrovski miris, sve su one zaista samo varijacija na klasični „romance comics“ žanr i njegova koketiranja sa žanrovskim kodiranjima (vestern, viktorijanski roman, ratni roman itd.). Utoliko, nisam siguran da ovde ima prostora da se išta radikalno promeni i prvih osam brojeva se definitivno vrlo čvrsto drže postmoderne dekonstrukcije/ satire ljubavnog stripa, dajući njegovim tropima jednu filipdikovsku, egzistencijalnu nelagodu.
Za sada to, da bude jasno, ide dosta dobro i ne mislim da je neophodno da Love Everlasting ima 60 brojeva da bismo ga prepoznali kao dobar ili veličanstven strip pa se nadam da King neće na silu ići na postizanje volumena uporedivog sa Sandmanom ili Sagom. King je, uostalom, scenarista koji ima vrlo distinktan glas – a koji ga dobro služi i ovde, kada piše u „ženskom“ ključu – i nisam siguran da bi eksperimentisanje sa promenom glasa i senzibiliteta ovog stripa zarad postizanja nekakve raznolikosti između njegovih priča bilo nužno u ičiju korist.
Love Everlasting je vrlo važan Kingu. Pokrenut kao Substack projekat za njega i Charretierevu, ovo je i prvi creator-owned strip koji je King napravio – posle desetogodišnje karijere u mejnstrim stripovima – i kroz njega on pokušava da istraži neke teme kojih se već doticao u radovima za Marvel (Vision) ili DC (Mister Miracle) ali bez potrebe da se uvezuje u komplikovane superherojske univerzume koji pripadaju drugima. S obzirom da sam onoliko drvlje i kamenje bacio na njegovog Rorschacha i sumnjičio ga da je u pitanju potpuno nezavisno nastao skript koji je kasnije prisilno – i besmisleno – uvezan u univerzum Watchmena, veoma mi je drago da je Love Everlasting nastao ovako kako je nastao i da nismo u glavnoj ulozi morali da gledamo ženu koja se zove Lois Lane a ovo bi bio nekakav Black Label Elseworlds naslov sasvim neprilagođen njenoj istoriji. Mada, u šestoj, sedmoj i osmoj epizodi Love Everlasting Charretierova crta glavni muški lik vrlo slično DC-jevom Clarku Kentu, tako da, nikad se ne zna, ovo na neki način, izokola može da potkači i Supermen stripove svojom dekonstruktivnom/ satiričnom žaokom.
Danas se na to pomalo i zaboravlja, ali „romance comics“ su bili vrlo BIG DEAL tokom solidne dve decenije, sa početkom oko 1947. godine i sa nekoliko magazina koji su uspeli da potraju sve do poznih sedamdesetih, kada su superheroji već UVELIKO bili sinonim za stripovski mejnstrim. Uspon ljubića je bio vezan za nekoliko izukrštanih društvenih fenomena, ali notabilno za opadanje popularnosti superherojskog žanra kada se Drugi svetski rat završio. Izdavači su tražili način da privuku odrasliju publiku svojim produkcijama, pa tako, dok su dojučerašnja deca migrirala ka tzv. „teen humor“ stripovima (poput MLJ Comics/ Archieja, Patsy Walker itd.), odraslima su nuđeni vesterni, horori, ratni stripovi ali i – romanse. Na površini slični stripovima za tinejdžersku publiku, pogotovo jer su ovi i sami imali teme zaljubljivanja, romantičnih veza, ljubavnih trouglova itd, romance comics su se ipak notabilno razlikovali svojim insistiranje na realističnijem grafičkom prikazu ali i pričama koje su bile smeštene u svakodnevni milje – idealizovanog američkog, jelte, suburbanog života – i usvajale jedan vrlo patrijarhalan, konzervativan svetonazor. Tipično su u ovim stripovima mlade žene prikazane kao emocijom vođena bića koja sebe doživljavaju kao nedovršene kreacije ako nisu u vezi sa snažnim, maskulinim muškarcem, pa su i zapleti bili smešteni u srednjeklasni mizanscen sa neprikrivenim slavljenjem podele uloga u porodici na onog koji ujutro ide na posao i zarađuje i onu koja je presrećna što može za njim da počisti, spremi ručak i izvede decu u park da proćaska sa drugim mamama dok se klinci igraju. Ovi stripovi su, generalno, sa vremenom evoluirali da se dotaknu subkulturnih fenomena koji će se tokom decenija pojavljivati u SAD (rokenrol, hipici…) ali su ostali naglašeno patrijarhalni, sa tipičnim prikazom dva tipa muškarca koje žena može poželeti – romantičnim bad boy pustahijom koji će im ukrasti srce ali neće, čak i uz najbolje namere, obezbediti materijalnu sigurnost i socijalnu stabilnost, i pouzdanim, konzervativnim starmalim likom koji će biti, jelte, zaštitnik i hranitelj buduće porodice.
Zvuči zastrašujuće iz današnje perspektive – sem ako niste deo one polovine Srbije koja na sve ovo klima glavom i gladi poster sa sloganom „ona da rađa, on da ih brani“ – a ne treba ni zaboraviti da su čitav žanr izmaštali baš kreatori Kapetana Amerike, što u kontekst stavlja dobar deo medijuma američkog stripa.
Ne šalim se – smatra se da je žanr začet magazinom Young Romance za Crestwood Publications, koji su Joe Simon i jack Kirby, dve legende američkog superherojskog stripa pokrenuli na jesen 1947. godine, eksplicitno na naslovnoj strani prvog broja ukazujući da je ovaj magazin „dizajniran za ODRASLIJEG čitaoca stripova“. Superheroji su, zaista, u tom trenutku delovali kao ispušena lula, i posao se morao naći negde drugde, a Young Romance je vrlo brzo pokazao svoj potencijal pa je već sa trećim brojem ovaj magazin imao tiraž od preko milion primeraka. Konkurencija je brzo reagovala pa su u kasno leto 1948. na štandove stigli Marvelov (tada su se još uvek zvali Timely Comics) My Romance, a onda i Foxov My Life True Stories in Pictures, da bi u jesen iste godine Fawcett pokrenuo Sweethearts. Do 1950. godine ljubići su bili velika i ozbiljna stvar u američkom stripu – Fawcett je čak te godine objavio tri broja magazina Negro Romance, koji je bio neka vrsta eksperimenta kreiranja ljubavnog stripa za crnu publiku i mada danas to sve zvuči suludo segregacionistički, da ne kažem rasistički, ovaj je magazin tretirao svoje protagoniste kao jednako zrele i emancipovane osobe u poređenju sa njihovim kolegama iz drugih stripova.
Sve ovo King i Charretierova uspešno sažimaju a zatim dekonstruišu kroz svoj strip, nudeći vrlo uspeo koktel satire, egzistencijalne jeze ali i sasvim iskrene fascinacije nekim od tropa ovog žanra. Da bude vrlo jasno, Love Everlasting nije rađen kao pastiš ljubića iz prošlog veka i mada King često koristi uobičajene trope kao što je recimo pretapanje naracije glavne junakinje u naslov epizode, a Charretierova ima aluzije na ikonične kompozicije, poze i izraze lica*, grafička naracija je potpuno moderna, tekst i dijalozi prilagođeni savremenim ritmovima pripovedanja a čitav dizajn stripa (letering Kingovog omiljenog saradnika Claytona Cowlesa, koji ovde HARA, ali i opšti dizajn za koji je zaslužna sjajna Emma Price) je tu upravo da podvuče odmak od represivnog formata ljubavnog stripa.
*znate već, žena koja u prvom planu, okrenuta ka čitaocu, otire suzu iz oka i u mislima se pita da li će ona ikada doći na red da bude srećna dok se u pozadini iza nje grli i ljubi, jelte, heteroseksualni ljubavni par
Iako se za sada ne može sa sigurnošću reći ŠTA se tačno u Love Everlasting dešava (na kraju krajeva, jedna od glavnih navlaka ovog stripa je upravo ta misterija i tenzija između onog što mislimo da je stvarno i onog što ne može biti stvarno) – jedna od očiglednih tema je upravo prikaz žene – njene psihologije, filozofije, emotivnog života uloge u društvu itd. – u korpusu popularne literature. Ili, svakako, jednog njenog dela, ali dela koji je imao važnu kulturološku poziciju u medijumu koji svi volimo. Jer, mislim, možete, jelte, više voleti DC od Marvela ili ih sve prezirati i zaklinjati se u Love & Rockets, ali teško da će se naći čitalac američkog stripa koji ne prepoznaje Jacka Kirbyja kao njegovu stožernu figuru.
Utoliko, Love Everlasting – iako ni slučajno nije u pitanju nekakav direktan obračun sa Simonom i Kirbyjem, pogotovo ne nakon Rorschacha koji je slao vrlo zbrkane signale vezane za Millera i pokojnog Ditka – crpi svoju transgresivnu energiju iz nesklada što postoji između onog kako žanr propisuje da žena treba da bude prikazana i onoga kako žena oseća da bi mogla da živi ako bi joj se priznalo jednako pravo na slobodu koje imaju muškarci. Love Everlasting se bavi konfliktom između preskripcije društvenih uloga koje mnogi smatraju delom tradicije i kulture i time po definiciji nedodirljivim, i instinktom ka, žudnjom za samoodređenjem individue koja ima iste emotivne i socijalne potrebe kao i svi drugi ali u sebi pronalazi svest da – možda – želi da ih ostvari pod svojim uslovima.
Prvih pet epizoda u Love Everlasting su otud romantični narativi o jednoj istoj ženi – Joan Peterson – ali koji se događaju u različitim mizanscenima, različitim vremenskim periodima pa i različitim žanrovskim formatima. Ovde dobijamo i klasični srednjeklasni suburbani strip, i vestern i južnjački gotik i sub-hemingvejevsku tragediju iz Prvog svetskog rata, sa spretno vođenim narativnim lukovima o jednoj istoj osobi koja proživljava svaku od ovih (melo)dramatičnih romansi ali koja, posle određenog vremena, počinje da se priseća prethodnih romansi i da se pita šta se to sa njom događa i kako je moguće da se njen život, reklo bi se, sastoji samo od ciklusa zaljubljivanja i ostvarivanja dramatičnih, pa i tragičnih veza sa muškarcima, često redosledom koji ni istorijski ne može da ima nikakvog smisla. U kasnijim epizodama vidimo i reference na druge romanse koje su se dešavale u gusarskom mizanscenu 17. veka ili disko-eri sedamdesetih godina prošlog i Joan Peterson s razlogom doživljava praktično psihotičku disocijaciju ličnosti.
King i Charretierova ovo za sada vode vrlo solidno, puštajući simbolike i kulturne trope da govore sami za sebe i ne upadajući u velika objašnjavanja, pa Love Everlasting uspeva da kvalitetno surfuje na talasu začudnosti koji donose smene vremenskih perioda i Joaninih partnera i sve intenzivnijoj plimi osećaja da nešto nije u redu. Taman kada zapreti opasnost da strip uđe u kolotečinu sa prostim recikliranjem klišea iz ljubića i lakom satirom, scenario uvodi vidnije elemente fantastičkog zapleta gde se tek naslućuje da postoji nekakav razlog ili makar plan vezan za Joanine sukcesivne reinkarnacije unutar romantičnih narativa.
Tom King nije Jonathan Hickman pa da mu prirodno ide baratanje alternativnim životima jedne iste osobe, ali pisanje problematičnih romantičnih narativa koji sadrže preteću komponentu, pa, to njemu ide od ruke – Vision je to odavno dokazao – a promena tempa stripa nakon pete epizode veoma pomaže da se čitaočeva pažnja osveži. U šestoj, sedmoj i osmoj epizodi se, za razliku od prvog toma gde je svaki broj imao nezavisnu priču, narativ direktno nastavlja i Joana ne razume da li ovo znači da je u nečemu „uspela“ i prekinula sukcesiju reinkarnacija i neuspešnih romansi ili je stereotipni, nominalno savršeni život majke i domaćice u kome se trenutno nalazi neka vrsta ironične kazne.
Naravno, ni čitalac to ne zna, ali je zaintrigiran i, evo, ako smem u njegovo ime da nešto izjavim: nadam se da će King imati dovoljno spretnosti da ovaj narativ dostojanstveno doveze do kraja, puštajući simbolike da govore same za sebe i samo koliko je neophodno usmeravajući protagonistkinju da dela. Jer za sada to ide VEOMA dobro i samo se plašim da Love Everlasting na ime svoje ambicije da bude VELIKI narativ ne izgubi fokus koji za sada ima.
Kako god da na kraju bude, mora se priznati da Charretierova ovaj strip nosi na plećima sa velikim autoritetom. Ova žena je već dosta radila za DC i Marvel, i pored obaveznih smena u „komercijalnijim“ stripovima kao što je Star Wars, imala i sreće da joj često daju radove vrlo ugođene sa njenim preferiranim stilom. Rad na Starfire, The Unstoppable Wasp, Bombshells, ili Harley Quinn je pokazao kako dobro ovoj autorki ide kreiranje femininog, stilizovanog crteža sa vidnim pop-art uticajima, a da se to onda uklapa u perfektnu grafičku naraciju. Sa Love Everlasting Charretierova omažira klasične ljubiće bez toga da imitira njihov stil, nudeći stilizovane, ekspresivne likove i ubedljivu atmosferu koja je istovremeno evokativna, satirična i u krajnjoj analizi autentično nelagodna. A onda kada krenu smeli eksperimenti sa distorzijom naracije – i table od čak 24 panela – svo njeno majstorstvo (koje sam već jako nahvalio pišući o njenoj saradnji sa Mattom Fractionom) se kondenzuje i pleni sigurnošću i ubedljivošću.
Matt Holligsworth na koloru takođe ovde demonstrira svoje majstorstvo osmišljavajući za svaku od vremenskih era u kojima se pojedine priče događaju individualni univerzum svetla i tonova i mislim da je simbioza njegovih kolora sa crtežom Charretierove jedno od najfunkcionalnijih uparivanja u savremenom američkom stripu.
Love Everlasting je začet kao onlajn, Substack projekat, u eksperimentalnom bekstvu od klasičnog stripovskog publikovanja, ali je brzo nadrastao ovu platformu i počeo od leta prošle godine da izlazi kao „normalan“ strip za Image Comics. Image je uradio i prvu kolekciju i, štaviše, objavljeno je da će osma, februarska epizoda ove godine (Image je izdaje u Junu*), biti poslednji broj Love Everlasting koji izlazi na Substacku, sa kompletnim prelaskom na Image od devetog broja.
*u trenutku dok ovo kucam još je Maj, ali dok ovaj tekst bude objavljen, ta će epizoda već biti dostupna u Imageovoj publikaciji…
Šta to znači za budućnost samog Substacka koji je poslednjih par sezona vrlo agresivno delio novac unaokolo da privuče mejnstrim autore američkog stripa svojoj digitalnoj samizdat platformi – pa to ćemo tek da vidimo. Nije da se u međuvremenu nisu pojavile i druge firme sa sopstvenim vizijama o digitalnom stripu (mislim pre svega na, jelte, DSTLRY), pa će sve to, ako ništa drugo, makar iz sociološke radoznalosti biti interesantno posmatrati.
Ali da ne lutamo od teme, Love Everlasting je za sada zanimljiv, svež i energičan strip čija je tema bitna a pripovedni pristup intrigantan, sa nekom od najbolje grafičke opreme što danas uopšte postoji u severnoameričkom strip-izdavaštvu. Pa ga, eto, čitajte. Originalna Substack platforma je ovde a Imageove verzije možete kupovati na Amazonu.
