Srazmerno mirnija nedelja na ovom početku leta. Doduše, prethodnih smo tjedana imali nisku izuzetnih izdanja izuzetnih bendova pa je svakako red da se sada malo odmorimo uz izbor manje ISTORIJSKE ali svakako zabavne muzike.
Blek metal kao i obično otvara današnji jelovnik. Samo jednog člana ima Ebony Pendant, glavni projekat za jednog Simona Cosebooma, bubnjara iz Kalifornije koji svira i u Degraved, Griefspell itd. Ebony Pendant već ima jedan album i nekoliko EP-jeva a novi album, takođe Ebony Pendant nudi lo-fi ali kvalitetan blek metal. Naravno, sve je to vrlo self-indulgentno i vrlo žanrovski predvidivo, ali je uredno napravljeno i ima ličnu notu umesto da bude samo neinspirisano imitiranje drugih bendova. Lepo:
https://ebonypendant.bandcamp.com/album/ebony-pendant
Last One On Earth je jednočlani projekat iz Ročestera u državi Njujork, a ...And the Next in Line mu je treći album za tri godine. I ovo, primetimo, nije preprodukcija kakva je ponekad karakteristična za jednočlane blek metal bendove što znaju da izbace i po 5-6 albuma godišnje. Andrew Dewar ne radi TIM tempom i zbog toga i ...And the Next in Line zvuči vrlo pristojno, napisan studiozno a snimljen pažljivo. Naravno ovo je u osnovi pankerski, neposredan blek metal ali su aranžmani nešto kompleksniji od proseka, sa prostorom za gruv i hevi metal melodičnost pa i sa produkcijom koja iako vrlo jeftina, funkcioniše kako treba. Dewar je i talentovan ali i posvećen radu i mada je njegova muzika usredsređena na samoću, izolovanost i depresiju ona je zapravo poletna i slušaocu daje energiju. Lepo:
https://lastoneonearth.bandcamp.com/album/and-the-next-in-line
Norveška ni ove nedelje ne razočarava. Bergenski trio Avertia izbacio je svoj četvrti album, Midnight Returns i ovo je prefinjena kombinacija klasičnog norveškog blek metala sa tradicionalnijim, melodičnijim heavy izrazom, a sve nadeveno sa malo folklora. Avertia generalno imaju zvuk i strukture pesama standardne norveške blek metal škole i njihova muzika zvuči hipnotički na ime ujednačene dinamike, gruva, ali i tih toplih, prijatnih melodija. Album u slušaocu evocira lepe slike, blago melanholične, ali bez prenaglašavanja očaja i depresije kako je to u blek metalu pravilo. Izuzetno lep album:
https://avertia.bandcamp.com/album/midnight-returns
Za očaj i depresiju da se javite na adresu split albuma Broken Homes, između nemačkih Mokhir i malezijskih Mumuksu. Svaki bend ovde donosi po dve pesme i šalim se, nije ni ovde sve samo u depresiji i očajanju. Mokhir je svakako nešto melodičniji i melanholičniji ali ovo su solidno napisane i aranžirane pesme a Mumuksu su posebno odlični sa svojim praktično post-blek metal pristupom i odlično propduciranim dugačkim pesmama koje su pravi, jelte, tobogan emocija i gejzir energije:
https://amagicollective.bandcamp.com/album/broken-homes-split
Poljski projekat ZØRZA isporučuje za Poljsku uobičajen koktel profesionalizma i melanhličnih emocija na debi EP-ju IEI. Ovo su četiri pesme melodičnog black-death metala, sa puno atmosfere, uključujući i jednu pesmu koja je čitava samo u nežnim ambijentima, bez gitara i bubnjeva. Sve to jako zabacuje i u post-blek metal smeru sa dsta sigurnosti a posebno je naslovni komad, na kraju materijala sa svojih skoro deset minuta meditiranja karakterističan za ovaj pristup, pa ko voli, treba da posluša:
https://zorzapbm.bandcamp.com/album/iei
Sasvim drugi pristup black-death zvuku imaju Sturmtiger nekada iz Danske a dans iz Londona. Album Transcendent Warfare, njihov drugi, snimljen devet godina nakon prvenca i nakon nekoliko split izdanja, je agresivna, divlja ali disciplinovana war-metal neman koja ne haje za atmosfere, emocije i takote moderne koncepte i samo je zanima da se na vas zaleti svom brzinom i izujeda vas koliko može dok se ne završi. Blago podrumska produkcija samo doprinosi autentičnosti pa Sturmtiger zadovoljavaju onu glad koje se ponekad stidite ali je ne možete večno poricati:
https://sturmtiger.bandcamp.com/album/transcendent-warfare
Serpent Of Old je novi projekat nekih iskusnih turskih muzičara iz polja ekstremnog metala pa je i debi album, Ensemble Under the Dark Sun vrlo ubedljiv prvi iskaz. Pričamo o vrlo tehničkom, vrlo čak, ledenom, skoro mašinski preciznom black-death metalu koji lepo spaja uzdržanu melodičnost „čistog“ blek metala sa disonantnim death metal rifovima i stalno nemirnim, dinamičnim aranžmanima. Može malo čoveka svakako da zamori to stalno menjanje ritma, posebno u ovako dugačkim pesmama, ali Serpent Of Old se izrazito trude da to ne bude čista demonstracija njihovog kapaciteta da zapamte složene strukture pesama i sve to na kraju odiše jednom otmenošću i hladnom elegancijom. Vrlo impresivno:
https://serpentofold.bandcamp.com/album/ensemble-under-the-dark-sun
Jako su dobri štutgartski Vordt na svom debi albumu Ashes, a ovo ne kažem često za neki DSBM sastav. Vordt naprosto znaju da mi zadrže pažnju i da u pesme od šest, osam i trinaest minuta ubace dovoljno energične, krljačke svirke da to fino uravnoteži atmosferičnije, meditativnije delove. Pritom zvuk benda ima zdravu osnovu sa doduše glasnim masteringom ali dosta uspelim miksom koji fino razdvaja instrumente – slušajte tu bas gitaru kako vozi! – i ne svodi se na brljotinu kako to često biva kod depresivnih blek metal bendova. Impresivno:
https://vordt.bandcamp.com/album/ashes
https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/ashes
Kada svoj avangardni black-death metal projekat nazovete po Pokemonu, verovatno šaljete poruku da vas ne treba shvatati preozbiljno, za ne? Pa, ne, Snorlax iz Australije, jednočlani projekat Brendana Aulda, bubnjara bendova Consumed i Daedric Armour, je prilično ozbiljan i koncepcijski i kompozitorski i produkcijski. Drugi album ovog projekta, The Necrotrophic Abyss nudi maštovit, atmosferičan a žestok black-death metal sa lepim odnosom oštre, napadačke svirke i reflektivnijih, ne baš mirnijih ali ne i stopostotno agresivnih pasaža, lepo kombinujući black metal epiku sa death metal užurbanošću. Uzbudljivo, zabavno:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/the-necrotrophic-abyss
Ruski duo Serpens Lvx nažalost svoj debi album, Hendecagramicon: Adversarial Ethos Exoterically Unlocking Shrines of Dissolution produciraju na meni skoro nepodnošljiv način, kreirajući upravo gorepominjanu brljotinu u kojoj je sve skupljeno u sredinu a onda i divljački iskomprimovano u masteringu. Rezultat je glasna ploča koja vam odmah privuče pažnju ali onda nalazite kako dalje slušanje zahteva nesrazmerno mnogo napora da se ta pažnja i održi. Šteta, jer pesme su prilično dobre, sa tim nekim modernim blek metalo koji spaja epiku i energiju, pa još i sve to uvija u actečku mitologiju i misticizam. Lepo ali samo da je bolje producirano…
Pre par meseci sam pohvalio singl australijskih Dusk Cult kojim su najavljivali novi album a sada je taj album stigao i, pa, Night Sky Revelations je očekivano odlična ploča. Ovo je moderan, melodičan ali ne sad nešto naglašeno „emo“ ili „gaze“ blek metal, sa produkcijom i rifovima koji su zapravo čvršći nego što je žanrovski standard. Opet, Dusk Cult zapravo ne koketiraju sa death ili thrash metal formama i njihov blek metal je veran svojoj suštini, spajajući harmonične kompozicije sa žestokim, energičnim izvedbama i snažnom, kvalitetnom produkcijom. Ugodno:
https://duskcult.bandcamp.com/album/night-sky-revelations
Za porciju totalne, jelte, devastacije poručićete sebi debi album ekvadorsko-švajcarsko-ruskih Supayniyux. Bend postoji od polovine prve decenije ovog stoleća a pre ovog albuma im je poslednji demo bio još 2014. godine. Možda je i zbog tolike predigre Genocidio infernal ovakva erupcija bijesa i energije. Da se razumemo, ovo je nesuptilna, jednostavna muzika, sa jedinom ambicijom da vas poravna sa patosom i onda se popiša po vama, pa će jeftin i ravan miks i srazmerno monotone kompozicije sastavljene od apokaliptičnih rifova, konstantnog blastbita i vrištanja sigurno nekom biti i dosadne. No, Supayniyux imaju taj beskompromisni duh koji je zavodljiv, pa album, čak i ako ne možete da ga preslušate iz jednog cuga, svakako pakuje mnogo autentičnosti i snage u svojih 37 minuta paklenog, jelte, genocida:
https://fromdeepestrecords.bandcamp.com/album/genocidio-infernal
Kao jedan od najuspešnijih i kreativno najzanimljivijih jednočlanih blek metal projekata u ovom trenutku, nemački Kanonenfieber je počeo i da nastupa uživo. Live at Dark Easter Metal Meeting je snimak natupa na minhenskom festivalu ovog proleća i za ovu priliku je spiritus movens ovog projekta, Noise, okupio kvintet muzičara koji su u nešto više od pedeset minuta izveli najveći deo njegovog debi albuma iz 2021. godine, plus pesme sa kasnijih EP-ja iz prošle. Naravno da je perfekcionista kakav je Noise ovde obezbedio vrhunski kvalitet muzičara, zvuka i generalnog performansa pa je Live at Dark Easter Metal Meeting predstava veličanstvenog (anti)ratnog blek metala sa samim šefom na autoritativnim vokalima i ostatkom ekipe koja radi kao dobro podmazana mašina. Ceo nastup je veoma dobar a finale sa The Yankee Division March zaokružuje ovaj deo karijere Kanonenfieber na idealan način. Spremni smo na nove avanture:
https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/kanonenfieber-live-at-dark-easter-metal-meeting
Prelazimo na ove nedelje vrlo skromnu ali kvalitetnu ponudu dooma, stonera, sludgea, hard roka i psihodelije. Beograđani Mortuary Hearse na svom debi EP-ju, The Cosmic Urn nude tri pesme lepog, melodičnog doom metala. Ovo je vrlo jasno i ubedljivo napisan materijal sa korenima u Pentagram/ Cathedral, Candlemass itd. stilu, toplog zvuka, lepih rifova, dobre dinamike. Posebno je prijatno čuti melodično pevanje koje je promišljeno aranžirano i ako išta moramo da kritikujemo to je naglasak gitariste i pevača H.nB.Pr. Alexandrosa, koji je, da se razumemo, SASVIM SOLIDAN ali će možda našim ušima zvučati suviše srpski. No, to je sitnica i Mortuary Hearse mogu svojim debi izdanjem da se ponose bez rezervi:
https://mortuaryhearse.bandcamp.com/album/the-cosmic-urn-ep
Argentinci Tres Ojos – tri, pretpostavljam, oka – imaju jedan album snimljen pre pet godina, a novi EP, Liberación sa svoje dve pesme predstavlja lepu uvertiru za sledeći. Ovo je razigran, ekstrovertan sludge-stoner metal sa debelim, teškim zvukom i agresivnim gruvom, ali bez isključive želje da bude brutalan. Tres Ojos u krajnjoj liniji pišu pamtljive melodije i refrene koje ćete rado zapevati sa njima (čak i ako ne razumete Španski) i ovo je prijatna, atmosferična muzika kojoj lepo stoje i HEAVY ali i mirniji, relaksiraniji delovi:
https://tresojosbsas.bandcamp.com/album/liberaci-n
Heezer su iz Finske a njihov EP Mushroomhill Boogie Tapes ima četiri pesme feelgood rokenrola. Ovo je negde između garažnog panka, grandža i stoner roka, sa teškim ritmovima, poletnim tempom i dosta mladalačkog bezobrazluka u izvođenju. Pesme su svakako dobro napisane, kompaktne u trajanju i sa himničnom dimenzijom koja sugeriše da je na koncertima uz ovo uvek dobro, jelte, zezanje. Ne propustiti, pogotovo ako možete da izdržite dosta spljeskan master:
https://heezer.bandcamp.com/album/mushroomhill-boogie-tapes
Poljaci Metallus, pak, sa albumom Funeral Of The Sun nude baš onako dramatičan, na granici karikature, dakako, doom metal kakav ja volim. Ovo je „okultno“ intonirana rok muzika sa korenima u andergraund hard roku sedamdesetih i to podrazumeva spore, elegantne ritmove, lamentirajućeg pevača, melodične a teške gitare… Da su Black Sabbath bili manje na bluzu a više na folku, zvučali bi ovako, pa je Metallus izdanak one neke druge, narodnjačkije struje ’70s dooma čije smo odjeke kasnije čuli u romantičarskim radovima Candlemass, Cathedral i My Dying Bride. No, Metallus zvuče starinskije, sirovije od nabrojanih doom legendi i njihov album je razoružavajuće neposredan, vraćajući doom metal toj suštini osećaja veličanstvene propasti koju kod njega volimo, bez mnogo dodatnog produkcijskog peglanja i studijskog promišljanja. Pre-le-po:
https://metallusdoom.bandcamp.com/album/funeral-of-the-sun
Hajdemo sad na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. I evo, odlični su čileanski trešeri Vandal na svom novom EP-ju, Obertura. Ovih pet pesama i malo manje od pola sata muzike su demonstracija superiornosti latinoameričkog thrash zvuka u odnosu na sve ostralo u poznatom svemiru sa svirkom koja je superbrza a disciplinvoana, sa zaraznim rifčinama, naloženim pevačem, nabudženim ali adekvatnim zvukom. Vandal su ovde SVE što volim kod thrash metala, i tehnički izvrsni a estetski fokusirani i usmereni na maksimalno prženje i naprosto ne mogu da ih preporučim dovoljno jako:
Čile je prilično dobro predstavljen ove nedelje jer i Akramen iz Santjaga imaju novi album, Distopolis. Ovaj bend svira od kraja prošlog veka i na svojoj trećoj dugosvirajućoj ploči zvuči sigurno, usvirano, kvalitetno. Produkcija je prilično organska, zvuk dinamičan a pesme poletne, brze, tečne, sa finim trešerskim rifovima i lepršavom svirkom bubnjarke Paule Marin (koja od nedavno svira i u Witches Sabbath). Vrlo klasičan, vrlo ugodan thrash metal koji kao da je čekao negde od 1988. godine da nas zaskoči i oduševi:
https://akramen.bandcamp.com/album/distopolis
Surturian iz Minhena sviraju thrash ’n’ roll kao da je 1983. godina. Debi EP I – The Eyemaster ima pet pesama kvalitetnog, himničnog metal rokanja sa tim nekim patiniranim pristupom, ali sve odsvirano vrlo disciplinovano, precizno i producirano kvalitetno. Ovo je old school koji se ne stidi fuzije sa new school elementima kada mu to odgovara pa neke od ovih pesama pored rokerskih solaža i motorhedovske atmosfere ubace i po koji blek metal pasaž. Lepo. Lep način da se predstavite svetu!
https://surturian.bandcamp.com/album/i-the-eyemaster
Tehnički thrash metal je u drugoj polovini osamdesetih doneo nekoliko vrlo lepih albuma ali je kasnije nekako tehnički death metal preuzeo tu „tech“ struju i danas su tehnički thrash bendovi relativna retkost. Mladi Ukrajinci XenotronE se trude da pokažu da ovde itekako ima još goriva u rezervoaru pa njihv debi EP Queen Of The Night sa tri pesme i jednim introm vrlo ubedljivo nudi mnogo aranžmanskog vatrometa, harmonske raznovrsnosti, matematički kompleksnijih ritmova i, naravno, bas gitaru bez pragova. XenotronE su vrlo dobri u svemu ovome, provlačeći interesantne rifove i teme, a ostajući ipak unutar thrash paradigme, sa prodornim zvukom i energijom koja se ne može ignorisati. Vrlo ugodno!
https://xenotronethrash.bandcamp.com/album/queen-of-the-night
Italijani Razgate sa svoje strane voze standardni, klasičan ’80s thrash metal i to im vrlo lepo stoji. Njihov četrvti album, Born To Rot In Hell je kao da ste u vremeplov ubacili Slayer, Forbidden i recimo Razor, pa se onda pre pritiskanja dugmeta za budućnost popišali na kontrole. Rezultirajuća muzika je vrlo ubedljiva i zabavna, sa energičnim, brzim pesmama i mnogo mošerske rifačine ali fer je i reći da se Razgate baš ne ubijaju od originalnosti i da je ovaj album kao neka kompilacija hajlajta thrash metala osamdesetih. No mene to ne odbija ni trunku i ovo je trešina 200% po mom ukusu:
https://razgatethrash.bandcamp.com/album/born-to-rot-in-hell
Pa su tu onda i gotenburžani Hostilia sa svojim prvim EP-jem, Atomic Thunder. Bend sebe prodaje kao direktan izdanak Bay Area Thrash škole ali kako su ovo tri BAŠ mlada Šveđanina slatko je čuti kako likovi rođeni na drugom kontinentu i u narednom veku interpretiraju BAT formule. Slatko, slatko ih interpretiraju i slatko ih implementiraju i ovo je uzbudljiv, pankerski thrash metal koji donosi radost srcu i priziva osmeh na lice:
https://hostiliathrash.bandcamp.com/album/atomic-thunder-ep
Tročlani mičigenski Pink Pout ima album vrištavog hardkora pod imenom Nothing Stays. Ovo je metaliziran ali i dalje u osnovi pankerski hardkor sa moćnim ženskim vokalom i gitarom koja pola vremena zvuči kao da je izvan štima zahvaljujući obilnim korus modulacijama, a što muzici pored pank oštrine daje i meru psihodeličnosti i to je vrlo fin, vrlo dobro odmeren gest. Pesme su napisane odlično i iako album drži liniju pank rok neposrednosti, monotonije ovde nema. Odlična ploča:
https://anothercityrecords.bandcamp.com/album/nothing-stays
Hjustonski Pity ima tri kratke pesme i intro teškog, energičnog metaliziranog hardkora na demo snimku Demo 2023. Ovo je mošersko, srednjetempaško gaženje ali bez gangsterskih halucinacija, sa pesmama od po minut, pevačem koji gubi razum dok vrišti i ukusnim metalskim rifovima, sve u solidnoj, jeftinoj produkciji. Ukusno i dijetalno!
https://pitytxhc.bandcamp.com/album/demo-2023
Italijani No More Lies imaju logo koji podseća na amblem nekakvog fudbalskog kluba pa je i njihov hardcorepunk dosta navijačkog tipa sa horskim refrenima i parolaškim izvikivanjem stihova. Album Il Cuore Della Bestia (srce, jelte, zveri) svakako nudi propisan hardkor treš sa muzikom koja ume da bude i veoma brza, organski nastavljana na tradiciju italijanskog hardkora. Volite Negazione, Infezione, Indigesti i Cripple Bastards? No More Lies su perfektan dodatak vašoj muzičkoj kolekciji uz album izvrsno napisanih i vrhunski produciranih pesama odsviranih IZ SVE SNAGE. Superkvalitetno:
https://nomorelieshcspqr.bandcamp.com/album/il-cuore-della-bestia
Portlandski hardkorovci Sacrificial Decay stavljaju i „stenchcore“ među tagove kojim opisuju svoju muziku i ovde svakako ima te blage metalske ekstenzije klasičnog d-beat formata koji ova deskripcija podrazumeva. Ugođeni uz više britansku ali delom ipak i američku tradiciju mračnijeg, hermetičnijeg metaliziranog hardkora, Sacrificial Decay na EP-ju Obliteration Rite imaju četiri pesme koje, ako mene pitate, umeju da potraju i duže nego što je idealno, ali i to je deo tradicije. Ovo je svakako korektno i pritiska potrebnu dugmad:
https://sacrificialdecay.bandcamp.com/album/obliteration-rites
Pa tu onda dođu Beyond All Doubt iz Finiksa sa kvalitetnim demo snimkom B.A.D. Demonstration. Ovo je praktično album, sa sedam pesama (za sedam dolara) ozbiljnog metaliziranog hardkora, dobrog, teškog zvuka i pesama koje kao da su izašle iz mid-90s šinjela u koji su bili umotani Agnostic Front i Madball. Ako volite tu vrstu nabadačine, nabodite se slobodno, dobro je ovo:
https://beyondalldoubt.bandcamp.com/album/b-a-d-demonstration
Incision iz Vankuvera su metaliziraniji, nervozniji, pa je i njihov EP Mirroring An Indefinite Depiction pet pesama napucanog, bučnog hardkora na granici sa posthardkorom, disonantnim sludge metalom i tako tim mučnim idejama. I ovo mislim u najboljem smislu, jer Incision umeju da pišu pesme tako da ne idu od nula do sto u prvom taktu već da imaju nekakvu gradaciju i dinamiku, a i miks je, kad na stranu stavim jako bučan mastering, vrlo solidan i maštovit.
https://incision604.bandcamp.com/album/mirroring-an-indefinite-depiction
Brazilci Nação Faminta započinju svoj EP Rise Of The Masses isečkom iz Jacksonovog kultnog filma Braindead i „I kick ass for the Lord“ su reči koje nas odmah stavljaju u pravilno raspoloženje za konzumiranje njihovog crossovera. Ovo je klasičan, vrlo prijatan metalizirani hardkor po uzoru na formule sredine osamdesetih sa disciplinovanom svirkom, jednostavnim a zapaljivim pesmama i vrlo pristojnom produkcijom. Ne originalno, naravno, ali ugodno.
Njujorčani Mantis na istoimenom EP-ju tresu ozbiljan hardkor pank. Ovo je muzika koaj rado ulazi i u posthardkor/ noise rock vode a onda vas dohvati i istrese na patos brzim, za šutke pogodnim pasažima. Kratke pesme, garažni zvuk, jedna autentična prljavština i svirka iz sve snage, ovo se sluša sa osmehom na licu od početka do kraja:
https://m4ntis.bandcamp.com/album/mantis-ep
Italijani This Age Hated pak nude bučan, energičan, gruverski posthardkor koji na momente povuče i na fank metal devedesetih. Šašava kombinacija! EP Discomfort je njihov drugi i odlično je i odsviran i produciran sa jakim, naglašenim ritmom i moćnom bas gitarom koja snažno zvoni na sredini pozornice. Dobar i pevač, sve u principu odlično:
https://thisagehated.bandcamp.com/album/discomfort
Whoa, nisam očekivao da u 2023. godini vidim novo izdanje glazgovskih Disaffect, ali eto prijatnog iznenađenja. Škotski anarhisti su se ovde udružili sa poljskim Sanctus Iuda i oba benda su originalno bila aktivna u devedesetima a sada su snimila split album, Fuck All Borders. Disaffect su, po raspadu u devedesetima imali i neke naslednike, poput recimo Scatha, a koji je meni bio i bolji bend od samih Disaffect no valjda me malo cepa i nostalgija pa mi je njihov anarhopank/ d-beat vrlo prijatan na ovom albumu. Šest pesama poštenog, znojavog škotskog panka sa ustaničkim, anarhističkim sthovima otpevanim u dva glasa je ponekad dovoljno da se čovek odobrovolji. Sanctus Iuda su mi pak bili nepoznanica i ovde su me prilično oduševili. Njihova muzika spada u istu fioku sa d-beat osnovom i anarhopank nadgradnjom ali bend ovde zvuči brže, gladnije, energičnije i prodornije od nešto poznatijih škotskih kolega i njihovih šest pesama KIDAJU. Odličan paket:
https://armageddonlabel.bandcamp.com/album/fuck-all-borders
Kad ste matori kao ja uvek se malo glupo zakikoćete kada vidite da neki bend sebe taguje sa emoviolence. A nije smešno. Ostraca iz Virdžinije vrlo jasno epitomiziraju ovaj zvuk na albumu Disaster, nudeći tužne, tragične harmonije, konstantno vrištanje i muziku natrpanu neizdrživom dramom. Naravno da je to uvek na granici karikature ali šta, molim vas, od svog ovog ekstremnog metala koji ja slušam pa NIJE na granici karikature? Ostraca su dobri, uverljivi, zarazni i, što je najvažnije, imaju mašte da se ne svedu na puko sviranje žanra. Vredno svakog sekunda vašeg vremena:
https://ostraca.bandcamp.com/album/disaster
Kanadski Phantom Lung ubijaju bez milosti na svom novom EP-ju, Abhorrent Entity ii: moribund. Ovaj srednji deo trilogije ima samo dve pesme ali više, verujte mi, ne biste ni izdržali. Jer Phantom Lung su ne blackened hardcore nego blackened hardcore koji se sapleo i upao u bure sa death metalom pa je rezultujuća muzika spoj svih najmračnijih, najagresivnijih impulsa svih ovih žanrova. Ni četiri minuta, ali ni četiri minuta vrhunskog nasilja:
https://phantomlung.bandcamp.com/album/abhorrent-entity-ii-moribund
Primećujete da je dosta dobrog hardkora izašlo ove nedelje? Systemik Viølence su ekipa iz Lisabona sa ambicijom da se svira razarački hardkor treš koji bi spajao japanske i švedske uzore i to je, jelte, i bukvalno i u prenesenom smislu muzika za moje uši. I dušu. Album Negative Mangel Attitude ima deset uglavnom dvo-dvoipominutnih pesama koje se uredno predstave, pocepaju vas na komade i odu svojim poslom. Odlična svirka, dobra produkcija, pa još i prilično dobri tekstovi, ovo je ubedljivi all inclusive paket za krastpankere i sav ostali pošten svet, a daunloud pritom plaćate po želji:
https://systemikviolence.bandcamp.com/album/negative-mangel-attitude
Sad imamo dosta čudnu situaciju da je isti bend izdao iste nedelje dva albuma pod dva različita imena i oba su fenomenalna ali je posve nejasno kako i zašto se to dešava. Bend je Spine iz Kanzasa sitija ali prvo izdanje je pod imenom Spine Practice i album East Coast 2023 uprkos tome što je tagovan kao metal donosi devetnaest kratkih pesama, jelte, hardkor treša kakav volite ako ste odrasli uz sličnu muziku osamdesetih poput nekih od nas. Ovo jete metalizirano, prevashodno u smislu teškog, moćnog zvuka (bas odvaljuje bubrege, gitara masira kranijum itd.) ali je muzički klasičan, jelte, „HC“. I odlično je. Album plaćate koliko hoćete:
https://spinepractice.bandcamp.com/album/east-coast-2023
E, a onda ide drugi album, pod imenom Spine i Raíces je njihov treći zvanični album, za denverski Convulse Records i ovo je naprosto predobro. Pričamo o hardkoru u njegovom najsuštinskijem smislu, sa pesmama koje su u osnovi pank (neke imate i na gornjem albumu u drugim verzijama), ali odsvirane nemilosrdno, brutalno, sa trajanjima uglavnom ispod minut i zvukom koji prži, kida, probada i cepa na sve strane. Bend je apsolutna ubilačka mašina ovde, pokazujući još uvek svoje korene inspirisane youth crew zvukom sa kraja osamdesetih ali ubrzan do vrlo opasnog tempa i sa kombinacijom rifova, ritma i vokala koji čoveku podižu puls, pritisak i adrenalin. Razbijanje:
https://convulserecords.bandcamp.com/album/ra-ces
Eiter su grindcore ekipa iz nemačkog grada Münstera i kažu da Münsteru treba više grindcorea. Pošteno. Mislim, kom gradu NE treba više grindcorea? P još kad se zove Münster? Aj rest maj kejs! Elem, album Gewalt nudi trinaest pesama od kojih samo jedna prebacuje dva minuta i ovo je vrlo uredan, vrlo disciplinovan blackened grindcore sa moćnim tempom, ekspresivnim pevanjem i dosta vrlo solidnih rifova. Eiter nisu ona najprimitivnija struja u grindoreu, naprotiv, njihove pesme imaju dimenziju promišljenosti, pa i duhovitosti unatoč svojoj izraženo kompaktnoj formi. Vrlo dobra produkcija i vrlo prijatna ploča:
https://eiter666.bandcamp.com/album/gewalt
Deathknell iz Čikaga imaju vrlo preteći, vrlo mračan zvuk. EP Of Burden and the Marrow Within sa svoje tri pesme slušaoca obavije sa svih strana i obruši se na njega ukusnim, atmosferičnim death metal rifovima i mrvećim ritmom, nudeći prilično old school ugođaj. Ovo je, pretpostaviću prvo izdanje za ovu ekipu, ali muzika je, iako ne sad nešto INOVATIVNA, ugodno atmosferična, sa čak malo teatarskih ambicija (slušajte zvona i demonske recitacije na polovini nasovne pesme) smeštajući se negde u mid-90s kalup ali sa lepo osmišljenim temama, melodijama i aranžanima. Ako ste ikad voleli Immolation, Banished, Incantation, Morbid Angel, Deathknell su obavezna lektira:
https://deathknell1.bandcamp.com/album/of-burden-and-the-marrow-within-2023-ep
Francuzi Abhorrent Execration imali su već jedan demo proletos, a evo sada i kasete Death... Doom... Despair... sa četiri pesme, pa, da, podrumskog, tamničkog death/ doom metala. Je li očajanje preovlađujuća emocija ovde? Zavisi – ako volite andergraund death metal zvuk uživaćete u ovim lepljivim, teškim rifovima i sporom, mučnom ritmu a koji onda pređe u brz mučan ritam, tako da je sve u redu sve vreme. Meni se ovo dopada a daunloud se plaća po vašoj želji:
https://abhorrentexecration.bandcamp.com/album/death-doom-despair
The Triceratops Experiment su dva lika iz Teksasa a Dasein je EP sa četiri pesme koji stiže posle dva singla i, pa, zvuči vrlo ubedljivo. Ovo je moderan, pomalo atmosferičan, blago melodičan ali suštinski žestok i agresivan death metal koji me ne asocira previše na triceratopse ili bilo koje druge dinosauruse. Ovo je svakako muzika sa izvesnom dozom naučnofantastičnog senzibiliteta i u sebi ima i futurističku i kinematsku dimenziju pa se sluša sa interesovanjem i, uprkos velikoj brzini i agresivnosti, izaziva pre svega prijatne osećaje:
Old school death metal vrlo kavernoznog, blur-core tipa je na programu trećeg albuma argentinskih Infernal Curse. Ovaj bend svira već petnaest godina i mada su mi potpuno nepoznati, Revelations Beyond Insanity ih prikazuju u vrlo dobrom svetlu sa veoma zaokruženim zvukom i svetonazorom i kvalitetnim pesamama. Mislim, naravno, sve je to primitivno ali OSDM je muzika koja počiva na meri primitivnosti i bez nje ne funkcioniše. Bend ima i masu živih izdanja, splitova, EP-jeva itd. pa se ovde prosto čuju kilometraža i usviranost. Šest pesama i nepunih pola sata nesvetog čukanja direktno u lobanju na ovom izdanju nemačkih Iron Bonehead Productions, NE PROPUSTITI:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/infernal-curse-revelations-beyond-insanity
Deteriorot postoje od kraja osamdesetih ali su prvi album snimili 2001. godine a onda drugi 2010. Nije se dakle tu PUNO radilo ali Paul Zavaleta, glavni i sada i jedini originalni član benda je skupio novu postavu i izdao treći album, The Rebirth, koji je kompletno napisao, snimio, producirao, miksovao. Moguće je da je sve i odsvirao jer se na Bandcamp stranici ni ne pominju drugi članovi za koje saznajemo putem Metal Archivesa, no to je zaista sekundarno, ova muzika je NJEGOVA kako god da okrenete. I, mislim, simpatična je, mada i ima izvesnu „demo“ dimenziju u svojoj jednostavnosti. Opet, ako volite pravi old school death metal, ovo nudi upravo to, bolesne, teške rifove, neprestani gruv, mučninu i ekstazu u isto vreme. Zavaletini vokali su na ivici parodije ali su gitarske solaže vrlo dobre pa se to kompenzuje. Meni ovo svakako prija, pa ne vidim razlog da mu se ne posveti malo pažnje ako volite death metal garažu:
https://deteriorot.bandcamp.com/album/the-rebirth
Mutual Hostility su tri lika iz Ohaja koja cepaju vrlo ukusan death metal. Debi album, Inhuman Anguish se ne trudi da smisli neke nove forme u ovom žanru ali ovde se čuje puno vrlo prijatnog ’90s death metal gruva pa materijal sa devet pesama i malčice duži pod pola sata lepo procuri. Ovo je onaj primitivni a disciplinovani fazon koji ste uvek voleli kod, recimo, Cannibal Corpse i Mutual Hostility ga vrlo spretno provlače:
https://lethalscissor.bandcamp.com/album/mutual-hostility-inhuman-anguish
Naši stari znanci, Coffin Mulch iz Glazgova nastavljaju sa valjanjem sirovog, neprerađenog, superteškog death metala u maniru švedskih buzzsaw bendova. Album Spectral Intercession im je prvi i ako ste voleli njihove dosadašnje EP-jeve, ovde nema šta mnogo da razmišljate: skidajte se i ulećite. Coffin Mulch prže velike, naložene rifove, pesme su aranžirane jednostavno i prirodno, ovde nema ritmičkih petljancija i ambicioznih kompozicija i sve je podređeno ideji totalnog oslobađanja čoveka da bude, bar na neko vreme, zver. Odlično sve to zvuči i Škotlanđani dobijaju izuzetno jaku preporuku za svoj lepljivi, mirisni death metal:
https://drycough.bandcamp.com/album/spectral-intercession
https://coffinmulch.bandcamp.com/album/spectral-intercession
Enter The Villain je „dva do pet“ likova iz Kanade a koji sviraju kvalitetan, disciplinovan, gruverski death metal što onda prelazi u progresivni post metal. Album The Prospect of More Violence je zapravo kao neka laboratorijska demonstracija death metala, sa čistim zvukom, promišljenim rifovima pa čak i maštovitim ekstrapolacijama klasičnih death metal ideja ali uvek u sigurnom gruvu i sa pažljivim proširivanjem ekspresivne palete sa kojom se radi. Originalno i interesantno, a hedbengerski obdareno:
https://enterthevillain.bandcamp.com/album/the-prospect-of-more-violence
Evo nam još Čileanaca. Thornafire sviraju od kasnih devedesetih a Leprosario lazareto im je šesti propisni album (pored gomile drugih izdanja) i ne samo iskustvo i tehnika već i osoben karakter benda se ovde vrlo dobro čuju. Thornafire sviraju death metal koji izlazi iz standardnih matrica, ne samo lako kreirajući ukusne akustične, melodične minijature već i pažljivo radeći sa rifovima, temama, ritmovima i aranžmanima i u vrlo standardnom death metal zvuku, da se kreiraju pesme kakve generalno ne čujete kod kolega. Veliko je osveženje slušati death metal koji nije samo regurgitacija postojećih formi i Thornafire zaslužuju pažnju:
https://greatdanerecords.bandcamp.com/album/leprosario-lazareto
Greg Wilkinson i Chris Reifert iz Autopsy imaju i projekat-sa-strane u kome sviraju malčice manje primitivan death metal sa solidnim uplivom doom metala. Static Abyss, kako se ovaj duo zove, je upravo izdao drugi album, za Peaceville naravno, i Aborted from Reality je nešto zrelija ploča od prošlogodišnjeg debija. A koji mi se veoma dopao. Aborted from Reality uzima istu old school death metal osnovu koju su Autopsy praktično izmislili, a onda na nju dodaje taman toliko dostojanstvenog doom metala da krajnji rezultat bude istovremeno i bestijalan i elegantan. Majstorski! Drugi album zvuči i ekspanzivnije u aranžmanima, sa gitarama koje imaju slobodu da kreiraju atmosfere i ambijente pored odličnih death-doom rifova pa ovo moram da preporučim vrlo VRLO snažno:
https://peaceville.bandcamp.com/album/aborted-from-reality
Da ne bude da nikada ne pohvalim neko melodeath izdanje, evo, drugi album francuskih Fallen Joy, izašao deset godina nakon prvog i naslovljen prikladno The Reborn je, pa… kičast i jako melodičan, ali opet i nekako fokusiran, prijatan. Kao da su The Black Dahlia Murder krenuli u Švedsku, u Gotenborg, ali usput svratili u Pariz i tamo pijančili cele noći. Hoću reći, melodije su ovde BAŠ slatke i poletne, pesme srazmerno jednostavne, produkcija srazmerno suva i sve se to lepo proguta bez podrigivanja:
https://fallenjoy.bandcamp.com/album/the-reborn-lp
Statistički gledano, ne očekuje se da death metal bendovi svoje albume nazivaju L.O.V.E. kao da su božemeprosti neki hipici, ali baš su to uradili Italijani Apocalyptic Salvation na svom debiju. Ovo je, da ne bude zabune, energičan, mišićav death/ deaththrash sa puno mošerskih rifova i jednom razoražavujće jednostavnom old school koncepcijom. To se vidi i u temama tekstova i u fokusu na rifove u aranžiranju. No, bend svira ubedljivo, ima solidan zvuk pa ako volite Cannibal Corpse i njihove satelite, pogotovo na setinzima iz devedesetih, ovo će vam baš prijati:
https://apocalypticsalvation.bandcamp.com/album/l-o-v-e
Pre par godina mi se dosta dopao debi album londonskih Pathogenic Virulence. Ova rumunska ekipa u rasejanju sada je snimila i demo, nazvan samo Demo 2023 i slutim da je ovih sedam i p minuta muzike najava novog albuma. A surova je to najava jer je ovo i dalje kvalitetan, vrlo težak, brutalan slamming death metal. Pričamo o dve pesme vrlo disciplinovanog, vrlo četvrtastog i po zvuku i po svirci, metala koji, svakako, može da bude monoton zbog tog sasvim nedinamičnog miksa i mastera, ali koji sadrži mnogo dobrih slemerskih rifova i ima prijatan gruv. Meni odlično:
Kalifornijski kolektiv „spadala i idiota“, kako sami sebe opisuju, Paroxysmal snimio je četvrti album, Force Feeder i ne znam da li je korektno brutal death metal opisivati rečima kao što su „zabavan“ i „poletan“ ali baš te utiske mi slušanje ovog opusa ostavlja. Paroxysmal se naravno ne iscrpljuju samo u brutal death formatu i ovo je slojevitiji album, sa stručno udenutim melodičnim i atmosferičnim elementima sa poreklom iz black metala, ali i progresivnijim, tehničkijim elementima koje biste pripisali nekakvom filozofski ambicioznijem death metal sastavu. No, ključni element je ovde spretnost sa kojom se svi ti sastavni delovi sklapaju u kompozicije. Ovo nisu, a to je važno, samo nasumično sklopljene kompilacije ideja drugih bendova nego vrlo uspelo napsiane pesme u kojima se narativni sloj i drama veoma lepo uklapaju i nude pamtljive, upečatljive celine. Paroxysmal su produkcijski dosta standardni, sa masteringom koji je glasan i in your face, ali je makar u miksu napravljeno dosta napora da se obezbedi prisustvo sitnih detalja na koje su muzičari itekako obraćali pažnju tokom izvođenja pa Force Feeder ima znatnu dubinu pogodnu za mnoga slušanja. Veoma, veoma dobro:
https://paroxysmal.bandcamp.com/album/force-feeder
Za kraj kao i obično pregledamo heavy metal i krosžanrovska izdanja. Snowblind su trio iz Kolumbije sa tri albuma, a od kojih se treći, aktuelni, zove Behind the Snow i ovo je tradicionalni ’80s metal sa organskim zvukom, melodičnim refrenima i energičnom svirkom koja dolazi prirodno kad svirate male klubove i barove. Snowblind su vrlo solidan faksimil heavy metala iz ranih osamdesetih, sa očuvanjem njegovih rokenrol i bluz korena (bend je, na kraju krajeva, nazvan po pesmi Black Sabbath) ali i sa ubacivanjem dosta glam i proggy elemenata u potentnu, eksplozivnu smešu. Ne originalno, dakle, ali eminentno slušljivo i zabavno za svakog ko voli rani Iron Maiden, Thin Lizzy, Tygers of Pan Tang i slične bendove:
https://snowblind-hardnheavy.bandcamp.com/album/behind-the-snow-2
Vrlo, vrlo, VRLO retko ovde pišem o power electronics izdanjima, prevashodno jer je većina njih na koja naletim slučajnom pretragom interneta, jelte, smeće, pa se tako ograničavam nas nove albume Merzbow i sličnih klasika. No, izuzetak pravim za indonežanski Hymne Akhir Zaman jer je album Prelude : The Apocalypse veoma dobar. Ovaj autor apsolutno shvata da se čak i u muzici koja je, jelte, totalna buka, i dalje radi o komponovanju, o estetskom odlučivanju i kreiranju celina koje imaju nekakvu internu strukturu. Sedam kratkih komada na ovom albumu bave se različitim intelektualnim i duhovnim temama a raznovrsnost pristupa – iako je sva muzika napravljena od fidbeka – je osvežavajuća i opravdava čitav album ovakve buke. Odlično:
https://hymneakhirzaman.bandcamp.com/album/prelude-the-apocalypse
Australijski Night Legion sa svojim drugim albumom, Fight or Fall nude raspevan, kičast ali dobronameran power metal. Njihova vukodlačka priroda ovde je spakovana u devet pesama i manje od četrdeset minuta melodičnog, bučnog metala solidnog tempa ali i sa sporijim, atmosferičnijim momentima koji lepo preseku ubrzani-Maiden što čini osnovu ovog zvuka. Ko voli power metal što nije preproduciran ali je i dalje vrlo profi i vrlo himničan, ovde će se lepo udati:
Jako je simpatično da su Nizozemci Attila snimili peti album, Devil’s Carnival četiri godine nakon prethodnog, potvrđujući da više ne nameravaju da prave pauze od četvrt veka između ploča. Veteranski sastav iz Utrehta je osnovan pre tačno četrdeset godina i Devil’s Carnival zapravo zvuči kao katalog intersovanja vrlo radoznalog hard rok/ metal benda iz tog perioda, sa izraženom progressive rock dimenzijom i produkcijom koja ignoriše moderne glasnije-je-boljije paradigme za račun nečg intimnijeg i dinamičnijeg. Attila prave prilično hermetične pesme i ovo je kao neka mračnija ekstrapolacija hard roka, doom metala i progresivnog roka iz sedamdesetih gde okultni rokeri sreću stadionske zvezde iz Deep Purple-Whitesnake lige da džemuju nakon noći gutanja magičnih pečuraka. Poslušajte, ima ovde sjajnih momenata:
https://attilanl.bandcamp.com/album/devils-carnival
Album nedelje je, oh… Novi Raven? Stvarno nas nečastivi ponekad razmazi preko svake mere. Jedan od legendarnih NWOBHM bendova, osnovan još 1974. godine sa svojim petnaestim albumom, All Hell’s Breaking Loose nudi vrlo razigran, energičan, maštovit metal na prelazu između NWOBHM rokačine i thrash metal gaženja i ovo je nepunih 38 minuta čiste zabave. Raven nemaju šta kome da dokazuju sa skoro pedeset godina rada u CV-ju i muzika koju ovde sviraju je očigledno nešto što oni pre svega VOLE i sviraju sa ljubavlju pa je album niska pravovernih bengera, bez mnogo filozofiranja, ali sa osećajem i za melodiju i za atmosferu i za rifčine. Pritom, ovo je i vrlo tehnička a opet nenametljivo tehnička svirka, sa bubnjarem Mikeom Hellerom iz Malignancy koji poliva kao blesav, sa visokim, iritantnim a tako dragim vokalom originalnog basiste Johna Gallaghera i gitarskom pirotehnikom njegovog brata Marka. Zvučaće ludački da kažem da su Raven u životnoj formi spremajući se za pedesetu obljetnicu rada ali… ovaj album je naprosto tako dobar i prepun kreativnosti da može da se sluša u krug po pet puta i da vam ne bude mnogo. Masivan naklon.