Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto je nedavno zvanično počelo leto, a dalo se primetiti po tropskim temperaturama koje su zavladale u balkanskoj džungli, onda je red da preslušamo i jedan, uh, čekajte, prolećni album?? U propratnom tekstu za drugi album sastava Liba Villavecchia Trio, a koji je naslovljen Birchwood, odnosno, hm, „brezovina“, Liba Villavecchia objašnjava da je breza već dugo vremena smatrana simbolom proleća, ljubavi i svetlosti a da su upravo to teme koje njegova ekipa obrađuje na ovoj ploči. Pa, dobro onda, ljubavi i svetlosti nam valjda nikada nije previše, nevezano za to u kom smo se godišnjem dobu nesmotreno obreli.
Iako je Javier „Liba“ Villavecchia rođen još krajem pedesetih godina, ovaj trio je još uvek vrlo sveža postava, ali toliko vibrantna i funkcionalna da se na ovom albumu čuje kako svi prosto pucaju od entuzijazma. Osnovan 2021. godine ovaj katalonski sastav je najnovija avantura za Villavecchiu koji je veteran džeza i slobodne improvizacije. Trio je svoj prvi album, Zaidin, izbacio prošle godine – baš u proleće – a izdao ga je ugledni portugalski Clean Feed i prikazao multigeneracijsku postavu u vrlo funkcionalnoj, vrlo raspoloženoj formi. Prošle godine sam opširno pisao o ovom sastavu, ukazivao na Villavecchijinu karijeru kao muzičara, autora muzike ali i predavača na ESMUC školi u Barseloni, specijalizovanog za improvizaciju, ali i podvukao da ostala dva muzičara u triju imaju, pored očiglednog free jazz i improv pedigrea i korene u metal muzici.
Ne znam koliko je to VAMA prirodno, ali meni je nekako uvek bila logična ta spona između ekstremnog metala i, hm, ekstremnog džeza, u žeđi za ispitivanjem gde su granice forme, za rizičnim konceptima koji vam nikada neće doneti slavu i pare a možda će vam se zbog njih mnogi smejati itd. Alex Reviriego na kontrabasu i Vasco Trilla na bubnjevima i ovde kao i na prvom albumu sviraju sasvim u okvirima onog što biste smatrali avangardnim dezom i ovde nema painkillerovskih jazz-metal ekscesa, ali čuje se svakako jedna glad da se te granice forme poguraju do same ivice pucanja, da se u Villavecchijine teme i aranžmane ubrizga što je više moguće eksperimenta sa ritmom, metrikom, tembrom, dinamikom.
Villavecchija ovaj album, dakle, smatra prolećnim, optimističnim materijalom koji priča o svetlosti i ljubavi i mada su njegove teme na alt saksofonu vedre i razigrane, ovo ipak nije ni blizu nekog easy listening iskustva. Kogod je slušao Zaidin može i na Birchwood da očekuje sličnu koncepciju spajanja vrlo strukturiranog, vrlo „matematičarskog“ sviranja i apstraktnih modernističkih istraživanja teksture i prostora. Ovo je, kako god da okrenete, hermetična muzika koja u svojim aranžmanima ni slučajno ne prati nekakav standardni format „pesme“ i zahteva slušaoca spremnog na sve u svakom trenutku. Zato su Villavecchijine optimističke teme i komplikovane, ali prijateljske melodijske linije i važne kao pojasevi za spasavanje za slušaoca kome je ovo možda jedan od prvih rodea u fri džez sitiju.
Slušajući Birchwood nemoguće je i malo se ne upustiti u meditiranje kako free jazz ili samo avangardniji džez može da znači tako mnogo različitih stvari za različite muzičare, pa čak i za iste muzičare na istom albumu. „Free“ može da podrazumeva mnogo toga, od sviranja izvan skala, ali sa metrički i dinamički jasno ispisanim temama koje samo ne upadaju ni u jedan harmonski sistem koji priznajete, ali može da podrazumeva i svirku bez ritma i metrike, u kojoj muzičari jedni drugima serviraju predloge pa na njih odgovaraju, pa onda i pasaže čistog „zvuka“, bez tonalnosti ili očiglednih struktura. Birchwood sve ovo sadrži, često i u okvirima iste kompozicije i mada je ovo, kako rekosmo, svojevrstan izazov za određeni tip slušaoca, uvek je u pitanju fascinantna, i intrigantna ploča.
Zanimljivo je i da je Birchwood, uprkos svojoj vrlo izraženoj „uvežbanosti“ ploča koja je nastajala praktično na drumu. U okviru priprema za izlazak i promovisanja prvog albuma, trio je, kako svedoči lider, bio u non-stop koncertiranju pa su i kompozicije za ovaj album nastajale u hodu i uvežbavane između koncerata. Na prvi pogled može da zvuči neverovatno da je album ovako gusto ispisane, kompleksne muzike nastajao skoro uzgred, između nastupa na kojima su svirane druge kompozicije, ali onaj najizraženiji utisak koji on ostavlja je upravo o bendu koji diše i misli kao jedno. Birchwood naprosto zvuči kao ploča trojice ljudi koji su slepljeni jedan za drugog i razumeju šta onaj drugi radi i pre nego što taj drugi krene da ga radi.
Odmah na početku će, tako, naslovna kompozicija pokazati kako Villavecchija zvuči snažno i ubedljivo, poigravajući se sa temom, ulazeći u raspoložena krešenda i vozeći brze, energične linije, a kako ga ostala dvojica prate u stopu, dopunjujući svaki njegov ton idealno postavljenim kontrapunktima i udarcima, prateći njegovu dinamiku, kao da u njima trojici kuca jedno srce. Sam saksofonista će se na duže momente skloniti u stranu da prepusti dvojici mlađih muzičara centar pažnje i njihov rad je izuzetan i kada nema melodijskog reflektora da na njih baca snažni snop svetla. No, vraćanje u osnovnu temu je podsećanje da, uprkos utisku da dobar deo vremena muzičari sasvim slobodno improvizuju, u temelju ovih kompozicija stoje jasno formatirane, vrlo složene teme koje slušaoca ubace u kinetički gruv iz kog mu nema spasa.
Druga kompozicija, osmominutna Lublin izranja iz sitnih zvukova i pisaka izvučenih na kontrabasu, da bi im se saksofon pridružio a zatim uleteo u energični freebop koji po ko zna koji put podseća da je Villavecchia veliki poštovalac Ornettea Colemana.
Skoro jedanaestominutna Blue Quinoa je jedan od najkompleksnijih komada saTrillinim apstraktnim uvodom, Villavecchijinom snažnom a jednostavnom temom a onda dugačkim delovima bez ritma u kojima preovladavaju boja, tekstura i ambijent. U odnosu na nju je naredna, Anima, praktično sentimentalna sa temom koja je otvara ali se i ona brzo izmeće u kompleksan ritmički gruv gde ornetkolmenovsko, „harmolodičko“ improvizovanje dolazi u prvi plan.
Dve najkraće kompozicije su ostavljene za kraj. Deep Yellow je jedan apstraktniji, hermetičniji komad koji naglašava ambijent i slušaoca smešta u bezvremeni prostor gde je teško prebrojati sekunde ali je lako uživati u nežnim Villavecchijinim maštarijama koje ostala dvojica pažljivo podcrtavaju iz drugog plana. Senan je još jedan harmolodički fank za kraj, sa Villavecchijinim šetanjem osnovne teme kroz skale i improvizovanjem sve do odlaska u potpunu apstrakciju i tamni ambijent, samo da bi povratak u temu album dovezao do eksplozivnog finala. Moćno!
Bircwhood je snimljen Marta prošle godine u, kako kaže Villavecchia, idiličnoj kući sagrađenoj još u trinaestom veku. Iako na momente „težak“ i zahtevan, ovo je bez sumnje album optimistične energije ali pre svega jednog organskog spajanja trojice muzičara u kompozitnu celinu na kojoj ne umete da razaznate šavove. I to je divno.