All Talk je grafički roman urađen u stilu evropskih/ francuskih albuma, ali u izdanju kanadskog Black Panel Press. Ovaj je izdavač osnovan 2017. godine, eksplicitno inspirisan „evropskim grafičkim romanima“ i od tada je fokusiran na izdavanje grafičkih romana što ih rade autori sa raznih strana sveta a namenjeni su odrasl(ij)oj publici. Imam nameru da se pobliže upoznam sa radom ove kuće, pogotovo što rade i u nekim od meni najomiljenijih žanrova (stripovane biografije slikara iz poslednjih stopedeset godina? DAJTE ODMAH NEMAM VREMENA DA ČEKAM), imaju sluha za queer autore koji dolaze iz društava koja nisu, jelte, severnoamerička i generalno se trude da im katalog bude raznovrstan i zanimljiv. Firma je, po svemu sudeći veoma mala i do sada je izdala šesnaest albuma, ali osnivač i šef, Andrew Benteau deluje kao čovek na svom mestu, sa strašću i posvećenošću da se pored svojih, jelte, glavnih poslova u marketingu, od kojih živi, bavi i ovime, i to se mora poštovati.
All Talk je, dakle, prvo izdanje Black Panel Press na koje sam stavio ruke i u pitanju je svakako interesantna kombinacija autora i motiva. Scenarista ovog albuma je Bartosz Sztybor, jedan vrlo zaposlen Poljak čija biografija kaže da se rodio 1984. godine u jednoj od najopasnijih četvrti u Varšavi i da je kao klinac želeo da postane gengsta reper ali se ipak na kraju odlučio da postane pisac. Zvuči kao definitivno manje profitabilna, manje uzbudljiva ali i bezbednija profesija, ali Sztybor izgleda ne želi sebi da previše olakšava stvari pa se njegov spisateljski rad proteže kroz nekoliko medija i kontinenata. Možda ga najviše ljudi prepoznaje kao direktora naraztva u poljskoj kompaniji CD PROJEKT RED, veoma uspešnom developeru i izdavaču blokbaster igara kao što su The Witcher i Cyberpunk 2077. I dok bi nekome to bilo sasvim dovoljno posla i odgovornosti, Sztybor očigledno ne voli mnogo da spava pa je on i autor stripova po Witcher i Cyberpunk 2077 predlošcima za američki Dark Horse, a napisao je i animiranu seriju Cyberpunk: Edgerunners za Netflix. U Poljskoj je uradio desetine stripova i grafičkih romana sa raznim crtačima (recimo Niezła draka, Drapak!, pa onda autobiografski Come Back to Me Again), da ne pominjem razne knjige za decu, a na strip festivalima u Brazilu, Poljskoj i Španiji je podobijao i razne nagrade za scenario. Naravno, napisao je i nekoliko filmova, scenario za dokumentarnu televizijsku seriju Kwatery Hitlera o mestima na kojima je Hitler živeo u Nemačkoj i Poljskoj, i publikovao stripove i u Francuskoj.
Sa crtačem na ovom grafičkom romanu, Francuzom po imenu Akeussel upoznao se na Instagramu i pitao ga da rade neki strip-projekat zajedno. Akeussel, inače diplomac fakulteta vizuelnih umetnosti, se bavio stripom, uglavnom kroz samizdat formate, ali je radio i u animaciji i u tom trenutku, veli Sztybor, nije bio raspoložen da se vraća stripu. Tokom par nedelja ćaskanja o filmovima i stripovima, dvojica autora su se dotakli serije The Wire i Sztybor je primetio kako bi Akeusselov stil bio idealan za strip koji bi imao sličan senzibilitet kultnom televizijskom opusu, ali sa mizanscenom postavljenim u Berlin, gde je scenarista jedno vreme živeo. Akeusselu je ovo, reklo bi se, bilo isuviše slatko da bi rekao ne, pa je projekat na kraju urađen. Black Panel Press je, kako to danas često mora, lansirao Kikstarter kampanju da pomogne finansiranje projekta (ne znam koliko je prikupljenih 2.118 kanadskih dolara pomoglo, ali neka se to računa kao preorderovanje od strane ljudi koji bi ovo svejedno kupili) i album je izašao pred kraj Marta.
Moram da primetim kako je All Talk strip koji priča jednu u principu vrlo poznatu priču, ali da je Akeusselov crtež ono što joj daje originalnost. Sztybor navodi The Wire kao jednu od glavnih inspiracija, što je svakako prepoznatljivo u mnogim elementima ovog stripa, ali kako se radi o vrlo mladim osobama različitih etniciteta, u urbanom getu jedne od evropskih metropola, fer je reći da se ovde da prepoznati i priličan uticaj kultnog filma Mržnja Matthieua Kassovitza.
Glavni junak ove priče je Rahim, mlad momak afričkog porekla u jednom od berlinskih kvartova gde se mešaju Afrikanci, Arapi, Turci i drugi imigranti i u kome, uprkos ostvarenju sna o tome da se dokopate bogate Evrope i započnete novi život, nažalost buja i kriminal, maloletnički i, jelte, punoletnički. Početak stripa nam pokazuje Rahima kako učestvuje u prepričavanju urbane legende o „Besmrtnom Alu“, lokalnom gangsteru koga su Turci izbušili mecima, uključujući pogodak u grlo, da bi im on, krvareći kroz zube rekao kako mogu da pucaju u njega koliko hoće ali ne mgu da ga nateraju da ućuti. Ova priča uveliko menja formu i detalje u prenošenju od usta do usta, ali glavna poruka ostaje netaknuta i Rahim intenzivno sanja o tome da jednog dana i sam postane ozbiljan gangster sa ozbiljnom zaradom ali i respektom u zajednici, kako bi klinci jednog dana ovakve priče pričali o njemu, raširenih očiju i srca ispunjenih strahopoštovanjem.
Rahim inače nije nekakav ozbiljan gangster, već više zgubidan koji živi sa samohranom majkom koja se, pak, smuvala sa lokalnim pandurom a kome je pokojni Rahimov otac bio, reklo bi se, neka vrsta doušnika. Rahimu ovo pravi grdnu konfuziju u glavi, da ne pominjemo stalna šuškanja da mu je otac zapravo bio gej i da je on nastao više kao način da se zametne trag a ne iz neke velike ljubavi. Pominjani policajac nije sad neka najmoralnija osoba na svetu, ali vidimo ga kako čini nekakav polovični pokušaj da Rahima uveri da mu je otac bio dobar čovek i kako ga savetuje da se okane gengbengovanja jer mu to neće doneti baš mnogo dobrog u životu.
Ali kad je (pseudo)očinski savet učinio išta korisno za napaljene, besne klince? Nikada, eto kada. Rahim ima dvoje bliskoh drugova, od kojih je jedan kul klinka Wiz, čiju čast Rahim stalno misli da mora da brani od lokalnih đilkoša iako je ona MNOGO kompetentnija za to (a i za sve ostalo) od njega, a tu je i Focus, jedini iz male ekipe koji je, čini se, evropskog porekla i koji jedini od sve troje ima nekakav stalan izvor prihoda.
E, sad, to što je taj izvor prihoda valjanje gandže, skanka i eksera lokalnim sitnim krimosima, jeste problem, ali Focus je definitivno najpreduzimljiviji i najbolje raspoložen, najekstrovertniji član malog ansambla, sa ambicijom koja je jasno definisana i naporom da se ona dosegne. Za razliku od njega Wiz je kul ali inertna, dok je Rahim ispunjen besom, nesigurnošću, željom da se dokaže, da bude uspešan i poštovan, ali bez jasne ideje kako sve to da postigne.
All Talk je, utoliko, jedna metodična disekcija koncepta toksične muškosti tamo gde taj koncept nanosi ozbiljnu štetu na dnevnom nivou. Rahim nije samo smrtno uvređen kada neko i pomisli da bi on potencijalno mogao da bude gej, već i reaguje patološki prejako kada oseti da je Wiz povređena čast, ali i smišlja sumanute planove kako da se dokaže u zajednici i demonstrira da nije „all talk“ nego ozbiljan, jelte, perspektivan mladi gangster koga stariji treba da primete a njegovi „klasići“ da uvaže i poštuju.
Nažalost, ovaj plan ne samo da je besmislen i opasan već je i izgrađen na potpuno bolesnim, izvitoperenim interpretacijama socijalnih odnosa i vrednosti u zajednici pa Rahim odlučuje da dela i sebe preventivno zaštiti od napada za koji sluti da dolazi i istovemeno pokaže da je faca. Njegovo dvoje drugova misle da to što on radi nije baš najpametnije ali drugarstvo je jače od pameti pa mu se pridružuju u loše promišljenoj pustolovini. Ne moram ni da kažem da se, naravno, planovi uopšte ne odvijaju onako kako je Rahim zamislio i da neće, nažalost, baš svi na nogama dočekati poslednje strane ovog stripa.
Naracija u All Talk je vrlo rastegnuta i ovo u suštini deluje kao strip od 48 strana veštački razvučen na 120. Sztyborovi dijalozi su kvalitetni i hvataju taj duh tryhard tinejdžera koji pokušavaju da dokažu da su zreliji nego što bi trebalo, ali treba se i navići na to da je za maltene svaku repliku odvojen poseban panel i da dijalozi koji bi u nekom „pravom“ američkom ili evropskom stripu bili spakovani na jedan ili dva panela ovde zauzimaju po 4-5 tabli. No, ovo je svakako svestan estetski izbor i All Talk time emulira filmski ili televizijski ritam naracije, pogotovo sa insistiranjem na kadrovima uglavnom iste veličine kojih najčešće ima po dva u kaišu. Ovo nije rigidno pravilo i priča blago menja tempo – sa sve interesantnim flešbekovima i ubacivanjima sekvenci iz snova ili čiste simbolike između replika u dijalozima – ali ovde vro retko ima velikih kadrova koji bi pokazivali okruženje i pričanje je fokusirano na likove.
Naravno, likovi su ovde glavni jer njihova priča nije ni herojska pa čak ni antiherojska već izrazito gubitnička i All Talk prikazuje beznadnost življenja u getu, na samo nekoliko koraka od udobnosti i bogatstva „normalnog“ zapadnoevropskog života. To je priča koju uglavnom svi već znamo, ali ispričana pristojno i vrlo agresivnim a opet disciplinovanim grafičkim jezikom. Akeussel je vrlo karakteran u svom izrazu, sa jednom praktično fanzinskom estetikom ali i izgrađenim pripovednim tehnikama i sigurnošću. All Talk nije nekakav revolucionarni rad, dakle, ali bez sumnje zaslužuje pažnju i od mene dobija preporuku za čitanje. Black Panel Press opcije za kupovinu ima ovde.
