Za Evil Dead Rise nikako ne može da se kaže da tvrdi pazar. Nećete stići ni da se okrenete da kažete gledaocu do sebe da je uvodna scena sa subjektivnim kadriranjem očigledni omaž Raimijevim pionirskim tehnikama snimanja iz prva dva Evil Dead filma, a jedna mlada devojka će već biti bez skalpa, krvava, uplakana i spremna da se pridruži legijama mladih žena u paklu žrtvovanih za užitak ljubitelja horor filmova tokom poslednjih pola veka.
Oko srca mi je malo toplo što četrdeset godina nizvodno Evil Dead i dalje hrani hlebom Sama Raimija i Brucea Campbella koji su na ovogodišnjem filmu potpisani kao izvršni producenti. Jasno je da oni tu nisu imali bogznakakav kreativni input i ovaj je film vrlo eksplicitno fanovski omaž, pa i pastiš njihovog revolucionarnog doprinosa hororu sa početka osamdesetih, kakav ni jedan od njih dvojice ne bi danas snimao, ali opet, ovo je posle svega priča sa srećnim krajem u kojoj je projekat iz ljubavi i eksperimentisanja grupice ortaka postao ne samo kamen-međaš savremene popularne kulture već i potentni savremeni brend što ljudima koji su sve to izmislili danas obezbeđuje mirnu starost. Svakako, Raimi je u ovom veku pokazao da ima potencijal da bude i blokbaster režiser u srcu korporativne tame ali čovek ne može da se ne nasmeši na pomisao da je Evil Dead Rise konačno jedan komercijalno uspešan produkt Evil Dead franšize i da se sumanuti, šloki horor iz šume koji su Raimi i drugari napravili trudeći se da naskoče na popularnost Halloweena i Friday the 13th danas piše sa toliko ništica da je za, evo, nešto jače od tri meseca bioskopske distribucije prihod uspeo da skoro desetostruo premaši budžet filma pa je i relativno rano puštanje filma na HBO manje znak nekakve Warnerove nelagode što se zahvata u stari, blatnjav bunar a više jedan zasluženi počasni krug.
Prošle godine sam, pišući o originalnoj Evil Dead trilogiji, rekao između ostalog i da mi je rimejk prvog filma iz 2013. godine bio tehnički korektan ali suštinski besmislen poduhvat uzimanja nečega što je VEĆ bilo rimejk samog sebe (ako smem da tako pojednostavim odnos Evil Dead i Evil Dead 2) i postalo legenadrno najpre na ime svoje partizanske snalažljivosti i inovativnosti nastale iz (finansijske) nužde i ubacivanja TOGA u modernu, upeglanu formu.
Sasvim slično tome, Evil Dead Rise je častan, visceralan moderni horor film, koji gledaoca ne obavezuje nekakvim predugim trajanjem niti preteruje sa ambicijom da tu nešto sad polemiše sa originalima pa nudi strejterski, krvoločan, sadistički horor koji smo svi već videli, obilazeći opšta mesta bez stida ali brzo i efektno, i nada se da će to biti dovoljno. Nekome možda i hoće.
Irac Lee Cronin je pre ovog filma imao samo jednu dugometražnu produkciju ali je u Evropi snimljeni The Hole in the Ground bio dovoljno ubedljiv da ga New Line Cinema i Warner regrutuju da napiše i režira ovaj film. Dosta dobro primljena televizijska serija iz prošle decenije je uostalom pokazala da ovaj properti još ima potencijala i samo je ostalo da se vidi da li film bez tako intenzivnog glavnog junaka kakav je Ash u tumačenju Brucea Campbella ima ikakvog smisla u današnoj konstelaciji horora.
Jer, evo, da budem neposredan pa možda malo i grub – rimejk Evil Dead je što se mene tiče bio film bez glavnog junaka jer se doslovno ne sećam glavnog lika iz tog filma. Evil Dead Rise ide korak dalje i gotovo da programski nema glavnog junaka. Lilly Sullivan, naravno, svaka čast i za prezentnost i za trud oko glume, ali njena Beth jedva da ima karakter i scenario se, uprkos svom upinjanju da je prikaže kao nestandardnu devojku-iz-horor filma sa njenom, jelte, profesijom roudija za rokenrol bendove što idu po svetskim turnejama i njenom, jelte, strašnom ali divnom tajnom (koju gledaoci znaju od druge scene), zapravo na kraju ni ne bavi njom pa Beth nije čak ni scream queen već samo, eto, alatka da se narativ dovede do kraja.
Evil Dead Rise svakako pokušava da neke stvari uradi drugačije. Ovde su žene skoro svi glavni likovi – i „negativni“ i „pozitivni“ – a nakon omaža originalima u uvodnoj sceni koja se dešava u šumi i, rekosmo, znalački podražava neke Raimijeve tehnike snimanja (pa onda i praktično eksplicitno gledaocu pokazuje da zna šta je ovaj pomislio kada se ispostavi da smo gledali samo kameru zakačenu na drona), radnja se prebacuje u urbani mizanscen.
Ovo je, naravno, sve sasvim u redu i vrlo poštujem što film programski beži od tropa koje su originali uspostavili. Ako je originalnmi Evil Dead „kažnjavao“ svoje protagoniste za bekstvo iz sigurnosti zajednice i pomisao da tamo negde u provincijskoj vukojebini mogu i smeju da budu sami i slobodni, pa i da se, jelte, upuste u erotske igrarije, Evil Dead Rise prikazuje urbanu dramu kroz koju prolazi kul keva sa troje dece, zgradom predviđenom za rušenje, spajanjem kraja s krajem na mišiće i magiju (jer keva je tatu majstorica, a klinci su klinci), odbleglim mužem i sestrom koja se pojavljuje kad je niko ne očekuje i proglašava da je napravila sranje i da joj treba samo malo podrške.
Ovo legitimno bežanje od klasičnih arhetipskih postavki i ispitivanje modernih, jelte, tipskih ideja koje će možda postati arhetipi ako se autori budu dovoljno trudili, pa i jasan nastavak Croninovih opsesija roditeljskim strahovima iz prvog filma. No, Evil Dead filmovi nikada nisu imali uredno posložene motive, motivacije i simbolike, pa tako kad ovde krene rokanje, a krene prilično brzo, ni Evil Dead Rise više ne obigrava oko simbolike vezane za porodicu i krhke odnose između generacija i prosto šutira direktno u jaja, ne štedeći ni klince ni kevu. Ovde nema suptilno ispletenog narativnog opravdanja zašto se jednoj nesrećnoj ali hrabroj porodici dešavaju ovakve stvari, Cronin samo pobaca nekoliko horor klišea u dijaloge – zgrada u kojoj žive izgrađena je na temelju nekadašnje banke, slučajni zemljotres otkrije zvučne zapise stare čitavo stoleće koji trigeruju kaskadu demonskog užasa – i pređe na nasilje, sadizam i klanje.
Sa jedne strane, svakako mogu da pozdravim tu vrstu vernosti originalnim filmovima koji su i sami bili tek pregršt nabacanih refernci na poluupamćenu lavkraftovštinu kao najtanji moguć izgovor za sumanutu glumu Brucea Campbella i praktične specijalne efekte. Sa druge, Evil Dead Rise je u svojoj prvoj polovini na momente prilično dosadan. Ne nešto uvredljivo dosadan, likovi su svi makar interesantni – klinac koji se loži da bude didžej pa otud i opravdanje što ima opremu na kojoj može da se pusti vinilna ploča iz 1923. godine, klinkica od 7-8 godina koja lutkama odseca glave jer se plaši da su duhovi stvarni, srednja sestra sa jednom simpatičnom androginom pubertetskom personom, pa onda i majka i tetka koje su obe na svoj način kontrakulturno usmerene – svi ti likovi imaju dovoljno, jelte, karaktera da budu zanimljivi, ali film ni malo ne interesuje da se tim karakterima zaista bavi. Ovi ljudi, prevashodno žene, su, zajedno sa još par komšija koji i sami imaju zametke karaktera, topovsko meso i film ne radi naročito zanimljivo kada pokušava da nas ubedi kako su njihove dijaloške razmene („A šta je mami? Hoće li biti dobro?“) stvarne i kako treba da se za njih zainteresujemo.
Ovde sam se malo i nervirao jer Cronin do pola filma ide samo najutabanijim stazama, uzimajući od Raimija koliko mu je potrebno i zahvatajući iz bogate škrinje kinematskih horor-klišea, pogađajući atmosferu, svetlo i kolorit ali ostajući na nivou jedne korektne stilske vežbe. Evil Dead Rise naprosto nema taj off-the-wall, nepredvidivi energetski naboj originalnih filmova, razmišljanje izvan formata žanra, probijanje novih puteva onda kada su postojeći nedostupni ili preskupi i nudi jednu uigranu ali mnogo puta viđenu cirkusku tačku u kojoj su mi izgled i gluma ansambla bili možda najsvetliji element.
Srećom, od polovine pa nadalje ovo uglavnom prestaje da bude važno jer Cronin pravi seriju set pisova gde su u prvom planu pokolj, krvopljus, viscera. Evil Dead i jeste bio neka vrsta pionirskog prodora, pogotovo sa Evil Dead 2 u kome je prelaz sa horora na akcijaš bio praktično revolucionaran i mada Cronin ne prilazi nikakvoj revoluciji ni u jednom momentu, druga polovina filma će zadovoljiti gore houndove u svima nama. Prosto, gustina scena koje su sadističke, energične, mučne ili zaprepašćujuće visceralne (povraćanje crva, dekapitacija, makaze u facu, spaljivanje, kupanje u krvi, oh , korišćenje kuhinjskog rendeta kao oružja!) je ovde tolika da gledalac prestane da razmišlja o motivima, karakterima ili prostornoj logici između scena i prepusti se splatter stihiji koja šiklja sa ekrana. Kada glavna junakinja (or is she?) neizbežno počne da koristi kombo motorne testere i puške sa krupnom sačmom da razreši situaciju, već ste u sasvim navijačkom raspoloženju i svesni da gledate film koji zapravo ne ume da kaže ništa novo ali makar ume da se najebe keve demonima i omalteriše krvlju skoro celu garažu u prizemlju zgrade. Nekom je, rekosmo, i to dovoljno a kako je Cronin više nego raspoložen da radi dalje filmove a još se i šuška o Campbellovom povratku u serijal, biće zanimljivo pratiti dalje kuda bi Evil Dead, sada već u svojoj petoj deceniji filmskog života, mogao da zabasa.
