Pročitao sam šestodelni serijal izdavača Ahoy Comics, Billionaire Island: Cult Of Dogs, a koji je na dosta mesta na internetu nazvan ključnim satiričnim stripom 2022. godine. Kako je u pitanju novi rad scenariste Marka Russella i crtača Stevea Pugha i nastavak njihovog dosta uspešnog originalnog serijala Billionaire Island iz 2020. godine, onda je jasno da ovde operišemo sa poznatim vrednostima i da je pitanje samo koliko je satira uperena na najbogatije ljude na svetu i njihovu neprirodno veliku, nesrazmernu akumulaciju kapitala mogla da postane oštrija a koliko smešnija tokom godina pandemije.
Ovo sam čitao, kao i neke druge Russelove radove u sklopu priprema da se obrušim na njegov ulazak u univerzum Incala, a o kome ćemo pričati za koji dan. Russell je, iako je stripove počeo da piše srazmerno nedavno, debitujući negde 2015. godine sa serijalom Prez za DC, uspeo da za sebe izgradi ne samo ime već i reputaciju autora koji ume da piše promišljene, atmosferične stripove što umeju o aktuelnim društvenim, jelte, problemima i protivrečnostima da govore na duhovit način ali i iz perspektive melanholičnih protagonista čija refleksija na stvarnost oko njih čitaocu prenosi do tada možda neprimećene nove emotivne slojeve žanrovskih stripova. Ovo ga je odlično poslužilo kada je pisao superherojski mejnstrim a svakako je pomoglo i što se Russell nije dao zarobiti na nekom tekućem superherojskim serijalu pa su njegovi One Star Squadron za DC i Fantastic Four: Life Story profitirali od činjenice da su u pitanju bile zaokružene, jasno definisane priče sa početkom i krajem, takođe lišene potrebe da imaju obaveznu količinu akcije, pa je Russell mogao da plasira svoje ideje kroz likove koji provode mnogo vremena u kontemplaciji o svom životnom putu i njegovoj svrhovitosti.
Ipak, Russell je najpoznatiji na ime svojih satiričnih stripova, a kako se u Severnoj Americi satirični strip uglavnom pojavljuje u novinama i nije čest u magazinskom izdavaštvu, tako i Russell uz još par kolega (Bryce Ingman i, uh, Garth Ennis… kad je već Nick Spencer odustao) praktično drži ovaj deo tržišta sam, pa mu onda i nije teško da konstantno dobija pohvale da je najbolji u tome što radi. Opet, da ne budem ciničan, činjenica da Russellovi stripovi uspevaju da pridobiju publiku i da ih izdavači uglavnom tretiraju kao propisne mejnstrim radove, sa kvalitetom produkcije nerazaznatljivim od ostatka njihove ponude znači da Russell ipak radi dobru stvar, nudeći često obrade tema kojih se drugi ne dotiču a koje su, te obrade, pitke i lako shvatljive za široku čitalačku publiku naviklu na neke druge sadržaje.
Pišući krajem 2020. godine o originalnom Billionaire Island, ocenio sam da je Russellov rad prijatan, zabavan, da ima odličan komični tajming – uz takođe odličnog Stevea Pugha čiji crtež je idealna realizacija Russellovih ideja – ali da se tematski on bavi prevashodno obilaskom opštih mesta. Zajedljiva komedija usmerena na dekadentni sloj najbogatijih stanovnika planete Zemlje koji imaju sasvim druge poglede na svet pa i sasvim osobene PLANOVE za taj svet ovde se uglavnom zadržala na lakom pokazivanju prstom na najočiglednije apsurde u današnjem istorijskom trenutku i prirodno, intuitivno ismevanje narcisoidnih kreatura koje smatraju da su posebne, kao i da su taj svoj posebni status izborile nekakvim svojim posebnim kvalitetima, iako je veliki broj njih naprosto imao sreće da se rodi tu gde se rodio.
Billionaire Island: Cult Of Dogs nastavlja se direktno na završnicu originalnog stripa i u njemu se oseća ta post-pandemijska pamet ili makar promena percepcije koju smo zajednički iskusili tokom pandemije a koja, ta promena percepcije i prinos pameti, nije zapravo uvećala naš optimizam. Pomalo je i, jelte, zabrinjavajuće osvrnuti se na početke 2020. godine i globalno širenje zaraze, setiti se da smo svi stiskali zube i govorili da, kad ovo prođe, ima da osetimo veliko okašanje. No , sada, kada je to uglavnom zaista prošlo i COVID-19 se svrstava u infekcije koje su među nama ali ne prete preplavljivanjem naših zdravstvenih sistema – sem ako ne budemo BAŠ neozbiljni – preovlađujući osećaj je, pa, gorčina?
Delom i jer svi razmišljamo je li moglo da bude bolje i jesmo li mogli da bolje zaštitimo one najugroženije od zaraze i bolesti. Ali delom i jer je pandemija razotkrila neke poražavajuće istine o čovečanstvu. Jedna od njih je dalje enormno bogaćenje najbogatijih osoba na svetu tokom perioda koji je obeležio opšti pad ekonomskih pokazatelja i recesija u dobrom delu planete. Druga je i „zvanično“ unapređenje konspiratoloških urbanih mitova u legitiman (ili makar za ignorisanje nemoguć) deo javnog diskursa. Već smo ovde više puta govorili kako je nekada „teorija zavere“ podrazumevala spekulisanje o vanzemaljcima i ravnoj Zemlji a da danas politički i društveni lideri ispaljuju sumanute ideje vezane za, između ostalog, biologiju i medicinu putem masovnih medija i „zvaničnih“ komunikacijskih kanala i da ovo ima sve više – žaslosnog – uticaja na javne politike. Pandemija je ozvaničila eru post-istine u istoriji čovečanstva i teško je ne biti malo smrknut zbog toga.
Billionaire Island: Cult Of Dogs se oslanja upravo na ova dva motiva za svoj narativ. U zapletu ovog stripa stoji činjenica da je ostrvo milijardera iz prvog serijala uništeno, da je sa sobom povuklo veliki broj najbogatijih osoba na svetu i da je ishod bilo urušavanje svetske ekonomije. Naravno, Russell je Amerikanac pa urušavanje svetske ekonomije ovde prevashodno znači da se AMERIČKA ekonomija urušila i da su Sjedinjene Američke države prestale da zaista postoje. Administracija koja je predvodila veliku naciju, suočena sa nestankom velikih akumulacija kapitala koje su tu naciju održavale u pokretu – uglavnom, implicira strip, na ime vere i nade u kapital a ne na ime konkretne vrednosti koju on zaista dodaje radnom procesu – je odustala od pokušaja da zemlju održi na okupu pa je ona spontano dezintegrisana na manje celine koje predvode najbogatiji pojedinci i kompanije.
U praktičnom smislu, uprkos spontanom pojavljivanju naoružanih milicija i enklava radikalnih ideologija, ovde nema klasične medmaksovštine i društvo po inerciji nastavlja u sličnom smeru kao i ranije samo sada sa još izraženijim konzumerizmom i korporativnim ideologijama koje zamenjuju nacionalne.
Russell ovde može da se igra na jednom bogatom igralištu ukazujući ne samo na to kako je marketing zamenio „klasičan“ javni govor nego i da su mu se onda pridružile teorije zavere pa da ono što je ostalo od američke javnosti luta između krajnosti koje su apsurdne čak i kada se pogledaju svaka za sebe a tek zajednički nemaju smisla. Ipak, one sve opstaju i javno mnjenje, onoliko koliko ga ima, svodi se na nadvikivanje oko bizarnih teorija zavere i nade da će „najbogatiji čovek na svetu“ nekako iskoristiti svoj nagomilani kapital da ponovo pokrene posrnulu ekonomiju i vrati sve u stanje kakvo je bilo pre kolapsa.
Ova vera u kapital i potpuno prenebregavanje činjenice da je rad ključni deo stvaranja vrednosti – bez koga je kapital suštinski impotentan – je, naravno, vrlo aktuelna u današnjem istorijskom trenutku pa je Russell s pravom potencira. Cult of Dogs iz naslova ovog miniserijala odnosi se, naravno, na činjenicu da je najbogatiji SISAR na svetu pas koga pamtimo iz prvog serijala a koji je bizarnim spletom okolnosti postao pravni vlasnik bogatstva koje se validira na stotine triliona američkih dolara. Pas je, naravno, još uvek negde tamo, na onome što je ostalo od ostrva a američko društvo koje je u rasulu ali i dalje ume da zamisli spas samo kao vraćanje na haos koji je postojao neposreno pre kolapsa, čini sumanute napore da ga pronađe jer će to na neki način vratiti stvari u normalu.
Ta ideja da rešenje za problem koji je kreiran zloupotrebom tržišta leži u upumpavanju JOŠ novca na tržište je, naravno, u satiričnoj srži ovog stripa, ali je njegova glavna teza zapravo da je tržište ne onaj „prirodni“ regulator, koji adamsmitovskom „nevidljivom rukom“ nekako sve na kraju dovede u pravu ravnotežu koja najvećem broju ljudi najviše odgovara, već da je tržište, pogotovo u današnjem istorijskom trenutku kada su kapital i rad transformisani u apstraktne finansijske „proizvode“, puka igra na sreću.
Jedan od likova doslovno u epistolarnoj formi (pišući pisma koja zatim baca u okean) objašnjava da je u firmi bio prokažen kada se otkrilo da kapital ulaže ne u hartije od vrednosti i deonice već da ga koristi za klađenje na trkama pasa. Opet, kako on ukazuje, njegov učinak na kladionici bio je načelno bolji od učinka većine kolega koje su tržišnu igru igrale „normalno“ i veliki deo njegove refleksije na svoj život i karijeru odnosi se upravo na promišljanje toga je li njegov način rada bio etički neprihvatljiv, da li je on zapravo imao stvarne veštine i kapacitete da rukuje velikim količinama – tuđeg – novca i šta to sve znači za ljude koji žive od svog rada.
Ovde se vidi i da Billionaire Island: Cult Of Dogs zapravo, i pored glasne, često pomalo i visceralne komedije (pogotovo kada se bavi teorijama zavere) ima izraženiji taj element melanholične refleksije, koji je dosta čest u Russellovim stripovima (videti pod Not All Robots između ostalog) i da je balans između satiričnih gegova i dugačkih monologa u scenama koje prikazuju samotno putovanje radije nego nekakvu „akciju“ ono po čemu se ovaj nastavak izdvaja od originala.
Što jeste prijatan balans ali vredi primetiti da Russell ovde u principu žrtvuje zaplet toj atmosferi stripa i toj niski gegova koji su povremeno zaista smešni. „Glavni“ zaplet se ovde tiče novinarke koja pokušava da – u svetu koji je odavno prestao da se interesuje za istinu – raščivija neke korporativne tajne što bi mogle da imaju devastirajuće efekte po stanovništvo, ali zapravo Billionaire Island: Cult Of Dogs i pored velikog broja strana u svojih šest brojeva, nema mnogo prostora da se ovim zapletom pozabavi ozbiljnije niti da lik novinarke proradi dublje pa on u konačnici i nema tako veliki efekat humanizovanja narativa kako je možda bilo planirano.
No, strip svakako ostaje prijatan i pitak a velikim delom i zahvaljujući odličnom crtežu Stevea Pugha i kolorima koje daje Chris Chuckry. Pugh i Chuckry kreiraju realističan, vrlo „mejnstrim“ vizuelni identitet stripa u kome su onda instance vizuelne komedije vrlo efektne i imaju težinu možda i više nego Russellov tekst, dajući stripu energiju nestašne satire i urnebesnog apsurda koju Russellovi suzdržani dijalozi onda samo lepo podgrevaju. Leterer je ovde bio Rob Steen, perfektno zaokružujući dizajn i vizuelni identitet stripa.
Billionaire Island: Cult Of Dogs je, dakle, dosta siguran povratak tima na teren, sa tematski apdejtovanim serijalom, ali i sa ponešto promenjenim tonom u odnosu na original. Ako ste voleli originalni Billionaire Island, ovo se svakako preporučuje za čitanje jer iako Russellova satira i dalje ne ide preduboko, ona se svakako bavi temama koje jesu aktuelne i, nažalost, deluju kao da će biti sve aktuelnije. Kolekcija izlazi krajem meseca a pojedinačne epizode imate ovde.
