Da ste me pitali koji će zaboravljeni igrački serijal doživeti veličanstvenu rezurekciju u 2022. godini, pa, Gungrave bi sigurno bio nešto čemu bih se potajno nadao, ali ne i nešto što bih se usudio da izgovorim naglas, sve u strahu da ne ispadnem glup, perverzan i detinjast. TIM REDOSLEDOM. A ipak, krajem prošlog Novembra Gungrave G.O.R.E ušetao je u naše živote, nonšalantno, kao da mu godine ne mogu ništa i kao da je njegov titularni junak, Grave, evo koliko juče odložio svoja dva pištolja na natkasnu, pa se jutros osvežen probudio, dočepao ih u snažne šake i krenuo da poliva opoziciju takvom silinom kao da je municija besplatna. I, ne, nisam napravio grešku u kucanju naslova igre, on se zaista piše tako, bez tačke iza poslednjeg slova. Zašto? Ne znam, evo, nisam pametan. Slova „g“, „o“, „r“ i „e“ u ovom slučaju treba da budu nekakav akronim od Gunslinger of REsurrection, ali zašto tu onda tačka nije posle „e“ a ne posle „r“, to niko, pa ni Vladimir Orlić ne bi umeo da objasni. A taj je bar navikao da poklapa opoziciju svom snagom. Pripišimo to naprosto činjenici da su igru pravili u Koreji a da su izdavači Japanci i da smo još dobro prošli. A prošli smo i što se same igre tiče, pa zapravo iznenađujuće dobro.
Mislim, serijal Gungrave je svoju poslednju pravu igru, drugi nastavak u serijalu, naslovljen Gungrave: Overdose publikovao na konzoli Playstation 2 još 2004. godine. Čak i tada je ovaj serijal u mehaničkom smislu već smatran odveć jednostavnim za nove generacije igrača, pa je zapravo Overdose – sa dosta problematičnim učinkom – pokušao da unapredi dizajn originalne igre koji se bukvalno svodio na varijaciju stare definicije pucačine iz pera legendarnog Aleksandra Petrovića: „ideš i pucaš“. Posle Gungrave: Overdose delovalo je kao da ta neka naivna, detinja jednostavnost dizajna više nema svoje mesto u modernom igračkom krajoliku gde su na Plejstejšnu počev od 2005. godine harali već vrlo „tehnički“ akcioni naslovi poput Resident Evil 4, Devil May Cry 3, God of War pa i Killer 7.*
*ovde niije zgoreg malo se zamisliti koliko smo bili jebeno razmaženi te godine, nesvesni da prisustvujemo izlasku serije apsolutnih klasika
Otud je Gungrave, a koji je imao i anime seriju 2003. godine, iskopan iz, da izvinete na predvidivoj igri reči, groba tek za potrebe Playstation VR naslova Gungrave VR 2017. godine. Ovo JESTE imalo smisla jer je igra u kojoj se igrač kreće vrlo sporo i ne mora da mnogo precizno nišani, a pritom ima relativno nezahtevnu grafiku i traje svega par sati neka vrsta idealne kombinacije karakteristka za igranje u virtuelnoj realnosti. No, izgleda da je ovaj eksperiment bio više nego uspeo jer je japanski Red Entertainment odmah upregao korejske developere Iggymob, a koji su radili VR igru, da se uradi i „pravi“ nastavak Gungrave franšize. I to je na kraju ispao Gungrave G.O.R.E objavljen prošle godine za sve aktuelne Plejstejšne, Eksboksove ali i Pisi. Ambiciozno.
Gungrave je neka vrsta mog grešnog zadovoljstva, igra koja spaja hiper-kul anime estetiku, poražavajuće jednostavan dizajn mehanike i igranja i urnebesno spektakularnu prezentaciju za jedan kombo koji meni u sekundi prespaja sinapse u mozgu i vodi me u stanje konstantne preplavljenosti slašću. Ono je jedna od onih situacija u kojim ne samo shvatate da je igra koju igrate „glupa“ već i da je njena „glupost“ njen najveći adut. U pitanju je čist, neukaljan „palate cleanser“, dakle igra koja će vam odmoriti mozak, proraditi prste, servirati apsurdno preteran (i kul) spektakl i na trenutak vas teleportovati u neku bolju prošlost kad igre nisu zahtevale da prvih sat vremena provedete gledajući uvodne filmove i podešavajući nagib obrva glavnog lika niti su vas tokom igranja opterećivale statistikama, sakupljanjima nekakvih besmislenih predmeta, virtuelnim valutama… Gungrave G.O.R.E, da budemo odmah jasni, ima i sistem unapređivanja karakteristika glavnog lika i jedan resurs koji se sakuplja da biste to mogli da izvedete, ali ovo je em vrlo jednostavno em direktno vezano za to sa koliko stila i raznovrsnosti igrate igru, pa nekakvog zatupljujućeg i dosadnog skupljanja „loota“, od koga bi se čovek osećao kao da mora da radi umesto da se zabavlja, nema ni na horizontu. Hvala svemu što je sveto.
Naravno, serijal Gungrave generalno nudi vrlo jednostavnu, čak prostačku varijantu zabave. Izmaštan od strane japanskog manga umetnika po imenu Yasuhiro Nightow, poznatog pre svega po vrlo uspešnom serijalu Trigun, Gungrave je od početka imao jasnu ambiciju da bude igra gde će stil biti supstanca a jedina aktivnost koju u njoj radite – pucanje – dizajnirana tako da nudi apsolutni maksimum „sadržaja“ za čula. Ovo na neki način veoma podseća na izvesnu tradiciju zapadnjačkog šutera iz trećeg lica, poglavito na serijal Max Payne, ali dok su zapadni imitatori (poput Xbox serijala Dead to Rights) išli na ekspanziju mehanike Maxa Paynea i sadržajnije narative, kreatori Gungravea su, naprotiv, išli na još suženiji fokus i isporučivanje igraču apsolutne krtine iskustva sve dok se ne uhvati za grudi i pomisli da, jebote, od ovog može i da se rikne. Gungrave je utoliko neka vrsta apsolutnog vrhunca konzolnog third person shootera za generaciju Playstation 2/ Xbox mašina, nudeći samo i isključivo non-stop akciju sa samo najminimalnijim narativnim intruzijama, kontrole podešene tako da precizno nišanjenje nije potrebno jer je dovoljno da se okrenete u generalnom smeru najbliže grupe neprijatelja a meci će se već sami snaći, i audiovizuelni spektakl od koga bi se i pomenuti Max Payne malo štrecnuo i zapitao se da li je ovo, dođavola, uopšte legalno staviti u videoigru.
Utoliko, kako rekosmo, Gungrave je vrlo prosta, čak prostačka igra, neka vrsta igre iz vica, igra napravljena onako kako ljudi koji ne igraju igre zamišljaju da sve igre izgledaju: masakr svom snagom sve vreme, bez sofisticiranosti, varijacije, značajne narativne dimenzije, naslov sastavljen od čiste akcije u kojoj čovek što ga zovu „Grob“, a koji na leđima nosi oružje u obliku mrtvačkog kovčega, koristi dva pištolja, sa čini se beskonačnom municijom, da na onaj svet pošalje stotine mafijaških revolveraša koji brane imperiju izgrađenu na proizvodnji ilegalnih narkotika i eksploataciji adikcije.
Iako Gungrave ima određeni „lore“ i sam Grave ima i nekakvo ime iz vremena dok je još prvi put bio živ, te nekakvu prošlost, lepota originalne igre je svakako i u tome da sve to nije bitno. Čak i danas, više od dve decenije nakon izlaska Gungrave je eminentno zabavan, jednostavan ali ne uvredljivo plitak naslov koji dobro prepoznaje koliko katarzično ova vrsta akcije bez posustajanja ili nekakvih besmislenih distrakcija može da deluje na igrača. U donjem videu se vidi prelazak najvećeg dela prve misije iz igre koji sam snimio ovih dana koristeći emulaciju i, moram da kažem: Gungrave se odlično drži. Ali… Gungrave je bila igra koju završite za dva sata. Pitanje da li će Gungrave G.O.R.E, sa svojom čak tridesetjednom misijom i ambicijom da i sam malo proširi mehanku originalne igre, uspeti da prenese taj osećaj čistote i neposrednosti što ju je original imao je bilo sasvim fer postaviti čim se igra pojavila. Čitajte dalje za utiske!
Gungrave G.O.R.E ima priču koja je direktan nastavak starih igara ali ona, zaista, nije bitna kao što nisu naročito bitne ni veze sa prethodnim igrama. Stari igrači će dobiti svoju porciju fan servicea, pogotovo negde pred kraj kad inače nemi, amnezijom pogođeni protagonist doživi neku vrstu buđenja, ali ti elementi narativa, karakterizacije i „lorea“ su u praktičnom smislu marginalni. Zaplet se svodi na rat Graveove organizacije protiv „Raven Clana“ a koji je kriminalni, jelte, kartel, što valja drogu vanzemaljskog porekla i preti da poremeti poredak na planeti Zemlji. Naravno, „rat“ se ovde svodi na najjednostavniju moguću ravan: u većini misija Gravea naprosto iz letelice spuste ispred ulaza u enterijer (ili ređe eksterijer) gde se nalazi mnogo naoružanih kriminalaca i igra ga svaki put na početku podseti šta je njegov zadatak ispisujući mu posred ekrana, jelte, „mission objective“: KICK THEIR ASS.
U ovakvim igrama, napravljenim da budu vrlo „stylish“ – a Gungrave G.O.R.E se u mnogim svojim elementima eksplicitno naslanja na tradiciju character action igara – ekstravagantan, minuciozan dizajn izgleda protagonista i antagonista je veoma važan pa tako i ovde, uprkos napuštanju cel-shaded stila grafike iz originalne igre, a koji je sasvim jasno dosta dugovao anime predlošcima, sam Grave i njegovi saradnici i protivnici – makar oni sa imenima – dobijaju upečatljiv, živopisan izgled. To su žene sa izgledom loli-devojčice ili kabaretske dive, to su muškarci sa tetovažama po faci i maskirane spodobe sa više udova nego što propisi predviđaju, a dizajn odeće, opreme i frizure, pogotovo kod samog Gravea su na vrhunskom nivou. Gungrave G.O.R.E želi da se osetite kul i ako samo gledate igru i njegov mešap gotskog glamura, vestern coola, loli koketerije i splatter horora je funkcionalan i uzbudljiv. Ovde pomaže i to što je dizajn nekih od mapa i sam vizuelno upečatljiv, sa estetski prijatnim sažecima gradova iz jugoistočne Azije i hajlajtom u vidu dugačke borbe u kazinu u Singapuru koja kao da prvu misiju iz prve igre raskošno razmotava u nešto veličanstveno. Ikumi Nakamura nije baš prva osoba na koju bih pomislio kada bih tražio art direktora za nastavak neke od Gungrave igara ali izgleda da je i njoj prijalo da se vrati u industriju na mala vrata (žena je prethodno radila na Okami, Ghostwire Tokyo, Bayonetti, The Evil Within…) i ona i Benoit Ferriere su ovde pružili dobru partiju.
Kako rekosmo, sam dizajn igranja ima ambiciju da samo malo produbi mehaniku originala i to ovde na kraju dosta dobro funkcioniše uz opasku da je ovo igra u kojoj zaista ne treba tražiti previše dubine i kojoj je urnebesni spektakl destrukcije krajnja svrha. Iako Gungrave G.O.R.E vrlo očigledno izgledom aludira na Devil May Cry (pa i muzikom: Tetsuya Shibata je ovde jedan od dva kompozitora, a drugi, iako nije nikada radio na samom Devil May Cry, je njegov kolega i autor muzike za mnoge takođe Capcomove igre, Yoshino Aoki), njegov mehanički sloj je značajno jednostavniji. U osnovi obe igre nagrađuju „stil“, odnosno raznovrsnost poteza kojima eliminišete protivnike, ali tamo gde Devil May Cry ima složene komboe i transparentan sistem ocenjivanja, Gungrave G.O.R.E ima samo „beat“ brojač i dodeljuje posebne „art“ poene za završnice iz blizine.
U svojoj suštini, i pored konstantnog urnebesa na ekranu, Gungrave G.O.R.E zapravo igra nije igra refleksa i koordinacije pokreta već igra metodičnog upravljanja sa četiri merača. Jedan se tiče Graveovog štita, koji se obavlja kada ne trpite štetu, drugi zdravlja koje nestaje permanentno kada nemate štit, treći energije potrebne za izvođenje specijalnih poteza („Demolition Shots“) a četvrti je brojač pogodaka u neprijatelje (ali i inventar) koji se ovde umesto „combo“ zove „beat“ i od koga zavisi sposobnost izvođenja određenih poteza. Vrlo konkretno, kada beat pređe cifru od 50 možete izvesti tzv. „storm barrage“ što je pucanje u svim smerovima, bez nišanjenja i idealan način da očistite okolinu oko sebe, ako ste bili okruženi neprijateljima (a što je najčešća opasnost kojoj je izložen početnik). Brzo eliminisanje velikog broja neprijatelja će brzo napuniti skalu merača koji vam daje poen pomoću kog izvodite demolition shot poteze (a kojih ima više i imaju, u teoriji, posebne namene za posebne situacije) a koji još drastičnije oštećuju protivnike ali i obnavljaju zdravlje. Ovo je sve u skladu sa idejom da je Grave ono što bi RPG igrači nazvali tenkom: lik koji ide pravo na protivnike, prima mnogo štete na svoja prsa i ima kapacitete da tu pretrpljenu štetu popravi svojim ofanzivnim radom.
Naravno, beat merač se resetuje ako par sekundi ne pogađate nikoga ili ništa svojim mecima pa je zato i važno što su se developeri potrudili da ambijente ispune brojnim nameštajem, instalacijama, ukrasima itd. koje je moguće uništiti paljbom a što održava ovaj merač u visokim brojkama, a istovremeno i potpomaže utisak da ste pervertit koji i kada je pobio sve živo na ekranu nastavlja da puca po inventaru kao da želi da i sami molekuli zidova tajnog skrovišta zločinaca budu kažnjeni za njihove prestupe.
I to je praktično sve. Kada jednom uđete u ovu petlju, u njoj ostajete do kraja igre. Neki prikazivači su se jesenas malo vajkali da igra posaje teška prema kraju ali na normal modu težine će svako moći da skoro bez prolivene kapi znoja demolira kompletan Raven Clan. Čak i bossovi na samom kraju igre, od kojih neki imaju po dve faze, ne predstavljaju posebno veliki izazov, naročito ako ste vredno ulagali u levelapovanje Graveovih karakteristika između misija. Ovo je, uostalom – a što se vidi po različitim trofejima koje igra dodeljuje za prelaske na različitim težinama – samo priprema za „pravi“ prelazak na najvišem nivou težine gde kombinaciaj boljih statistika i akumuliranog znanja treba da se pokaže na terenu u ambijentu najvećih iskušenja.
No ovaj RPG-lite element igre je malčice i mač sa dve oštrice. S jedne strane, poene je moguće potrošiti na potpuno beskorisne stvari kao što su različiti napadi hladnim oružjem (tj. kovčegom sa municijom koji Grave tegli na leđima) a koji nisu ništa efikasniji od default napada koji imate i posle malo analize postaje jasno da su jedina smislena ulaganja u zdravlje, štit i štetu koju nanose hici, tim redosledom. Sa druge, igra u nekim momentima kampanje određene misije poverava drugim likovima koje niste mogli da levelapujete pa su ovo momenti u kojima bi trebalo da budete srećni što dobijate likove koji se kreću brže i imaju posebne specijalne napade, ali je osećaj, pogotovo u nekim od poslednjih misija, kao da ste kažnjeni slabim likovima sa malo zdravlja i nejakim ofanzivnim kapacitetima.
Napadi kovčegom iz blizine i mogućnost privlačenja ošamućenih protivnika lancem, te egezkucije iz blizine, su sa svoje strane, pristojno odmereni dodaci bazičnom Gungrave dizajnu i ne samo da izgledaju kul nego i predstavljaju dobrodošlu punktuaciju u borbi koja se svodi na pritiskanje trigera na kntroleru i šaranje stikom levo-desno po ekranu, ali njihova taktička dimenzija je relativno skromna i bledi pred korisnošću što češćeg, što drskijeg spemovanja demolition shot napada. Utoliko, Gungrave G.O.R.E ima kapacitet da vam, ako niste SKROZ investirani u ludu, bezumnu destrukciju, postane i malo monoton. Ovde nema zanimljive priče da vas igra njome zadrži, niti ikakvih skrivenih predmeta po mapama da se malo razbije ujednačenost pucanja, Gungrave G.O.R.E se samo i isključivo fokusira na pucanje i time je sa jedne strane vrlo veran nekim izvornim igračkim konceptima, ali je fer reći da nudi samo jedan jedini ukus i da ako to nije VAŠ ukus, teško da ćete videti kraj tridesetprve misije posle nekih 7-8 sati igranja.
Druge zamerke se odnose na, recimo animaciju, pogotovo kod korišćenja demolition shotova. Igra ima izuzetno prijemčiv grafički stil, to smo već naglasili, i Graveovo lansiranje džinovske rakete (koju će onda i šutnuti prema neprijateljima, za svaki slučaj) je baš onaj mikro-orgazmički klimaks kakav očekujete od igre ovog tipa, ali efekat na neprijatelje je onda vrlo razočaravajući, bar u grafičkom smislu jer igra u tim trenucima zamrzava sve na ekranu sem Gravea i njegovog projektila, a onda kada ponovo „pusti“ vreme, svi popadaju na zemlju kao daske. U redu je, naravno, da se igraču dodeljuje vrlo veliki broj frejmova nepovredivosti, ali u animacijskom smislu efekat je u početku smešan a kasnije zamoran. Slično tome, iako napadi samim kovčegom deluju RAZARAČKI, neprjatelji na njih ne reaguju zanimljivim animacijama (ili, jelte, uopšte) i samo će nestati kada im se potroši rezervoar zdravlja. Ovo igru pak potkazuje kao jeftiniji produkt koji je morao da dobro odmeri u šta će investirati svoj ograničeni budžet.
No, u celini, ako sve ovo uzmete u obzir i odlučite da vam je 7-8 sati BEZUMNOG ali ne potpuno plitkog pucanja prijemčiva ponuda, Gungrave G.O.R.E nudi pristojnu zabavu. Istina je da ova igra radi samo jednu stvar, ali je radi uglavno dobro, servirajući eksplozivan eksploatacijski grindhouse sa desetinama i stotinama toplih tela koja se pretvaraju u kašu ali i taman dovoljno taktičkog izazova da ne zaspite dok je igrate. Ovde je osmatranje ne samo merača o kojima smo pričali već i toga koji neprijatelji koriste raketne bacače, kako biste im brzim udarcem vratili projektil pravo u facu, onaj element sofisticiranosti što izdiže Gungrave G.O.R.E iznad puke eksploatacije i od kognitivnog sadržaja u potpunosti ispražnjenog produkta. Iako poslednjih par misija zapravo ni po težini niti intenzitetu ne nadmašuju naročito značajno ono što je došlo pre njih, Gungrave G.O.R.E mi ni jednog sekunda nije bio dosadan i sasvim ću, da se razumemo, sa apetitom igrati nastavak ako ga bude. Da li ću ga kupiti po punoj ceni? Ne, jer to nisam uradio ni sa ovom igrom, ali Gungrave G.O.R.E je uprkos svojoj mračnoj fasadi igra za relaksaciju i čistu, nevinu zabavu a takvih čovek mora imati u svom životu makar da se podseti zašto je uopšte počeo da se bavi ovim hobijem.
