Pogledao sam Ninja Gari odnosno The Ninja Hunt, kako je film preveden u distribuciji za američko tržište, akcioni jidaigeki film snimljen 1964. godine kao jedan od prvih ozbiljnijih samurajskih filmova koje je napravio studio Toei Company. Poznatiji po svojim kasnijim tokutatsu akcijašima i legendarim anime serijalima poput Kamen Rider i Super Sentai, Toei su ipak uradili i nekoliko ozbiljnijih „period drama“ naslova kojima je Ninja Gari na neki način bio rodonačelnik i postavio jedan vrlo ugledan nivo produkcije i tona, zadajući time drugima domaći zadatak.
Naravno, do 1964. godine japanski novi talas je uveliko harao ostrvskom kinematografijom sa revizionističkim pristupom klasičnim žanrovima koji su prevodili Shōhei Imamura, Nagisa Ōshima, Yasuzo Masumura, Toshio Matsumoto, Masaki Kobayashi, Kon Ichikawa, Kaneto Shindo pa i nekrunisani kralj Nikkatsuovih B filmova Seijun Suzuki… Utoliko, Ninja Gari, iako suštinski samo jedan častan pokušaj da se kreira „običan“ chanbara film u kome će se gledati atraktivno mačevanje, a nindže, obučene u crno će da iz usta izduvavaju šiljke pravo u oči neprijateljima, ni sam nije umakao jednom modernijem čitanju tradicionalnih predložaka. Iako u suštini jednostavna priča o grupi ronina koja se nalazi pod opsadom povelikog odreda nindža, Ninja Gari je notabilan film po svojoj natmurenoj atmosferi i antiherojskim karakterizacijama protagonista. Ako je Kurosawin Sedam Samuraja deceniju pre toga načeo imidž samuraja i, još uvek ih prikazujući kao karijatide vrline, sugerisao da se svet pomerio napred i da su oni neka vrsta relikta prošlosti, Ninja Gari je tamna, gritty varijacija na sličan motiv, sa grupom samuraja čiji se metodi za rešavanje problema pokazuju povremeno kao i gori od samog problema.
Ninja Gari nema ambiciju temeljite dekonstrukcije tradicionalnog prikaza samuraja i, uopšte, jidaigeki tropa, onako kako je to na primer Kobayashi uradio u svom remek-delu Harakiri, i ovo je svedenija, na akciju više okrenuta pripovest a koja najpre podseća na revizionističke vesterne šezdesetih godina. Ako je Kurosawin film o sedam samuraja odmah inspirisao američki odgovor u Sedam veličanstvenih, Ninja Gari na neki način stiže nošen talasom američkih radova poput 3:10 to Yuma ili One-Eyed Jacks a rame uz rame sa prvim naletom italijanskih vesterna iz šezdesetih poput Leoneovih For a Fistful of Dollars ili For a Few Dollars More. Naravno, Ninja Gari nema distinkciju velikih imena vezanih za ovu produkciju i zapravo je u pitanju režijski debi čoveka po imenu Tetsuya Yamauchi ili, ako više volite Tetsuya Yamanouchi.
Yamauchi, rodom iz Hirošime, berba 1934. godine, i pre ovog filma radio je kao pomoćnih režisera na samo dve Toeijeve produkcije. Ali obe su bile kostimirani filmovi sa istorijskom tematikom (Mijamoto Musaši, Džingis Kan…) pa je Yamauchijev debi bio veoma sigurno urađen i demonstrirao kapacitet samog studija ali i mladog autora da napravi uverljivu samurajsku dramu. Scenarista je ovde bio Yamauchijev vršnjak, Kôji Takada koji je tokom plodne karijere što se produžila do duboko u dvadesetprvi vek napisao više od stotinu filmova, od samurajskih akcijaša do jakuza krimića. Takada je između ostalog bio i jedan od scenarista Toeijevog eksploatacijskog hita The Street Fighter iz sedamdesetih a samo 1964. godine je pored Ninja Gari imao još tri filmovana scenarija.
To da su ovakvi filmovi štancovani kao na pokretnoj traci nije neka preterana novost za ljubitelje japanske žanrovske produkcije, no, Ninja Gari je fin primer filma koji, uprkos tome što mu nije ambicija da pomera temelje žanra i preispituje sve njegove fundamentalne vrednosti, ne samo da impresionira na tehničkom planu već i zaista ima tu struju revizionističkog i krši neka tradicionalna pravila da bi pomerio gledaoca iz njegove zone komfora.
Na glumačkom planu ovde je svakako najveće ime Jûshirô Konoe, veteran u tom trenutku na pragu svoje pedesete godine, sa desetinama uloga samuraja koje je već odigrao u skoro pune tri decenije karijere. Konoe u glavnoj ulozi čini mnogo na tome da se oseti ta revizionistička energija, sa čovekom čije je lice vezivano za tradicionalne samurajske skaske koji u ovoj priči demonstrira neku vrstu patološke opsesije pa, iako je na strani „dobrih momaka“, čini gotovo nezamislive stvari u finalu.
Tetsuya Yamauchi nije izrastao u titana japanskog filma i zapravo je do svoje penzije polovinom devedesetih (umro je 2010. godine) potpisao samo deset filmova i jednu televizijsku mini-seriju. Poslednji, deseti film, urađen 1982. godine je bio upravo rimejk Ninja Gari, ovog puta u koloru, i o njemu ćemo pričati neki naredni put. Ovde je dovoljno reći da je Yamauchi radio kako mu studio kaže, pa je snimao i kaiđu filmove (The Magic Serpent iz 1966. godine) i detektivske filmove (Zenigata Heiji snimljen iste godine), ali se vraćao i nindžama sa Tobidasu Boken Eiga: Akakage iz 1969.
Nindže su, naravno, bile deo japanskog foklora i popularne kulture i pre šezdesetih ali su u šezdesetima doživele pravi bum kada su studiji (Toei, Toho, Daiei…) krenuli da ih forsiraju, dodajući klasičnim samurajskim pričama element misterije i tajnovitosti oličen u pritvornim antagonistima, ili, pak, prikazujući same nindže kao kompleksne, nestandardne protagoniste. Ninja Gari nije MNOGO komplikovan narativ mada je to prilično relativan iskaz s obzirom da zapadnjački gledalac može malo i da se iznenadi kada vidi da ovde isti autoritet sebe s jedne strane predstavlja kao vrlo formalizovan, i iznad svake sumnje u vođenju države i društva, a sa druge unajmljuje nindže da vrlo beskrupuloznim metodama dovedu do rušenja starog, tradicionalnog samurajskog klana.
Priča se dešava pri kraju Edo perioda japanske istorije, u drugoj polovini devetnaestog veka i prati klan Matsuyama čiji ostareli predvodnik oseća da mu se bliži kraj. Kako je naslednik klana detence od 6-7 godina, patrijarh traži od šoguna da pismom garantuje da će prepoznati kontinuitet suvereniteta njegove organizacije, a što deluje neophodno imajući u vidu da je šogunat Tokugawa poslednjih godina apsorbovao nekoliko susednih klanova oslabljenih kako međusobnim čarkama, tako i, pokazuje se kasnije, delovanjem nindži. Iz Edoa stiže, kako bi to naš predsednik rekao, pismeno, kojim Šogun potvrđuje starini da priznaje suverenost klana, ali, eto, to je ta formalna kvaka da za nekoliko nedelja klanu treba da stigne i zvanični predstavnik Šoguna kome će onda biti prezentirano pismo a on će svojom rečju overiti ceo dogovor.
Deluje nepotrebno prekomplikovano, birokratizovano i formalistički, ali postaje jasno da je sve to zapravo samo deo plana šogunata da do dolaska predstavnika izazove nesreću u sedištu klana Matsuyama u kojoj će pismo biti uništeno, kako bi šogunat imao izgovor da klan naprosto asimilira.
Savetnik umirućeg predvodnika klana je svestan cele ove kompleksne zavere pa on unajmljuje četiri ronina, lutajuća samuraja koji su ostali bez posla nakon što su njihovi klanovi uništeni i usisani od strane šogunata, i oslanja se na njih kao na specijalnu jedinicu koja će obezbediti da pismo do dolaska predstavnika iz prestonice ostane neoštećeno.
Četiri samuraja koji dobijaju ovaj zadatak igraju četiri upečatljiva glumca, na čelu sa Konoeom i njihova karakterizacija, iako svedena, primetno odskaće od samuraja zaposlenih u klanu. Sva četvorica su okoreli usamljeni vukovi svesni da se u ovom periodu istorije igra isključivo na prljave fore i mada im lokalni samuraji ne veruju i zahtevaju od šefa da otpusti ronine, njihova efikasnost je već u tome što niko od njih nije pod sumnjom da je na platnom spisku šefa nindži, jedne polulegendarne figure po imenu Yami No Kurando. Štaviše, glavni junak, Gorôzaemon Wadakura, a koga igra Konoe i koji se prirodno nametnuo kao šef četvorice ronina insistira da se provere svi zaposleni iz poslednje dve godine jer je gotovo sigurno da je među njima infiltriran neko koga plaća Kurando.
Ninja Gari je, u suštini film o opsadi male tvrđave koju brane samuraji što jedni drugima više ne smeju da veruju a napadaju je nindže akrobatskih sposobnosti, obučene u crno, i ovo je izvor nekoliko atraktivnih scena mačevanja i borbe. No, suština tenzije koju film forsira, naravno, nije u tim scenama gde se maše katanama i unaokolo bacaju šurikeni, već baš u tom prepoznavanju da nindže ne igraju po pravilima, da će se rado maskirati i u regularne putnike-namernike, da će imati svoje ljude, pa čak i žene, odavno instalirane u tvrđavi, često i na pozicijama od poverenja. Wadakura očajava jer lokalni samuraji ne shvataju koliko se prljavo mora igrati da bi se izašlo na kraj sa ovakvim neprijateljem – delimično i zato što ovi ratnici, navikli na čast, čojstvo i junaštvo naprosto ne mogu da pojme da će šogun ići ovoliko ispod pojasa u svojim zakulisnim igrama.
Tako je jedan od centralnih momenata u filmu zamka koju Gorôzaemon Wadakura pravi za nekoliko najsvežije zaposlenih samuraja, kako bi isterao na čistac onog među njima koji je Kurandova krtica. No, iako je posle krvave scene borbe u papirnim hodnicima tvrđave jasno da je NEKO pokušao da izvrši sabotažu iznutra, i dalje se ne zna tačno ko, pa Wadakura prvo pribegava mučenju a zatim i nasumičnom ubijanju ljudi koji su formalno pod njegovom komandom. Ovo je scena puna napetosti i osećaja da su sva pravila prekršena. Kada jedan od samuraja sa osudom, pun besa, Wadakuri prebaci da je pobio nedužne ljude ovaj se jako iznervira i počne da objašnjava da su nindže beskrupulozne i da je jedini način da se u borbi sa njima pobedi taj da se bude „okrutan“.
U kasnijem toku filma vidimo i brutalnost u kojoj učestvuju žene a finale je jedan izvrsno napravljen set pis što se događa tokom sahrane preminulog patrijarha i gde se vodi poslednja grčevita borba u samoj kripti, sa nindžom koji se krije u senkama i Wadakurom koji će mačem proburaziti najbližeg saradnika i kolegu kako bi jednom za svagda stavio van stroja beskrupuloznog, sadističkog nindžu. Ova scena, pogotovo nakon što je kolega-samuraj demonstrirao veliku požrtvovanost, nosi tu transgresivnu, antiherojsku dimenziju koja ovom filmu tako dobro pristaje.
Naravno ona dolazi na kraju filma koji već, što se tiče kamere, osvetljenja, kadriranja i scenografije, ekstremno impresionira. Rađen sa širokougaonim sočivom, ovo je bio i prvi film na kome je Shigeru Akatsuka potpisan kao direktor fotografije i vidi se tu jedan napor da se, što kadriranjima, što dinamičnim zumovima, što upečatljivim korišćenjem senki i kontrasta, ostavi utisak maštovitosti i snažno sugerišu atmosfere. No, Ninja Gari nije film koji insistira na trikovima i razmetljivim tehnikama snimanja, ovde je sve odmereno i korišćeno sa ukusom. Tako na svaku scenu atraktivne nindža-akrobatike, gde kaskaderi sa mačijom lakoćom kao da lete uz zidove i veru se po krovovima, dolaze vrlo pozorišno kadrirane sekvence u kojima ima vrlo malo (ili nimalo) rezova, nema promena rakursa, nema ni značajnijeg pomeranja kamere i glumci odrađuju ceo posao u jednom dahu – ovo je pogotovo uspelo u sceni u kojoj jedan od samuraja shvata da žena koja se tu mota ceo film zapravo radi za neprijatelja, ali ne uspeva da se otme njenim ženskim čarima i, pa… stvari se ne završavaju dobro ni za jedno od njih dvoje.
No, verovatno je najupečatljiviji element produkcije saudntrak. Toshiaki Tsushima je za Toei radio decenijama, praveći muziku i za jakuza filmove, i za seksi komedije i za gomilu anime i tokutatsu serija i filmova na televiziji. Napisao je skor i za The Sreet Fighter a i Tarantino je jedan njegov komad umuvao u prvi Kill Bill da ispoštuje veličinu. Tsushima je u ovom filmu na idealnoj zlatnoj sredini između japanske tradicije i modernističke akademske kompozicije. Atonalne teme i reske, distorzirane udaraljke ovde prevazilaze puko prevlačenje kabuki stila u filmski medij, a Tsushimine kompozicije su dramatične i pažljivo prilagođene samim scenama. Kada u jednoj od scena ženski lik trpi mučenje iglama koje joj zabadaju pod nokte, do tada već poznata kombinacija duvača, analogne elektronike i perkusija dobija sitne, pointilističke note trijangla koja gledaocu sugerišu šta se događa i kada ne vidi.
Uopšte, dizajn zvuka je na jako visokom nivou u ovom filmu, stojeći rame uz rame uz izvrsnu fotografiju i osvetljenje, te efikasnu montažu. Yamauchi, rekosmo, nikada nije izrastao u ime koje se sa strahopoštovanjem pominje u istom dahu sa Kobayashijem ili Imamurom, ali ovo nikako nije bilo na ime pomanjkanja veštine, znanja ili stila. Naprosto, Toei je imao svoje planove, on se njima prilagodio i ostao firmin čovek do kraja. Utoliko, Ninja Gari je neka vrsta ne sasvim izgubljenog (film je dobio digitalno remasterovano Criterion Collection izdanje u SAD) ali svakako pomalo zaboravljenog dragulja jidaigeki žanra, jedan u sebe siguran, efikasan gritty akcijaš koji svoje teme efektno plasira kroz podtekst dok u tekstu nudi brutalan, pravolinijski prikaz čoveka koji u potrazi za iskupljenjem žrtvuje sve oko sebe i na kraju trijumfuje, pomažući da dobro pobedi iako je učinio UŽASNO mnogo lošeg da bi se to desilo. Nimalo rđava pripovest i jako solidno izvedeno pripovedanje. A o rimejku ćemo prvom prilikom!
