E, pa, ako ste nekako pregurali nedelju, vrućine, Vučića i generalno vražije sadržaje koje nam ovo leto i Srbija serviraju, vreme je da se opustite uz metal.
I to odmah uz blek metal. A tu mnogo opuštanja, da se dogovorimo, nema. Wind’s Lord su tri lika iz Njujorka koji sviraju sirov, dosta primitivan blek metal. Tu pričamo o estetskim kvalitetima ove muzike, tehnički su sasvim korektni, mada je u produkcijskom smislu EP The Meaningless God jedna prilično partizanska priča. Bend postoji od 2017. godine i ovo mu je drugo izdanje, posle albuma iz 2019. i, da se razumemo Wind’s Lord znaju da napišu i odsviraju pesmu. Njihov ideal da „create something that make us feel in a dark atmosphere while we play our weapons“ je ovde, bez obzira na Broken English, eminentno postignut sa smenom testerišućih udaračina i atmosferičnijih momenata nalik na saundtrak za ’70s horor filmove. Šarmantno je ovo:
https://windslord.bandcamp.com/album/the-meaningless-god
Nizozemski one man band Beenkerver je debi album izdao prošle godine a sada se vraća odličnim EP-jem, Twee Wolven. U naslovu i tekstovima se radi o onoj koncepciji da se u svakom od nas nalaze dva vuka i bla bla bla, unutarnji konflikt, spoznaja svoje stvarne prirode, ali muzika je, oh, SJAJNA. Niels Riethorst ne da svira brzo, nego svira brzo i MOĆNO, oslanjajući se na ’90s predloške a onda na njih dodajući malo melanholičnih melodija, epskih refrena i… zaista, ovo je jako dobro. Ceo projekat ima bučan, glasan zvuk a opet zvuči organski, zahvaljujući vrlo kvalitetnoj izvedbi, pesme su upečatljive, energične, emotivne i, pa, ovo se ne propušta:
https://beenkerver.bandcamp.com/album/twee-wolven
Finci Staota već iza sebe imaju jedan album – koji se meni prošle godine prilično dopao – pa je Demo 2023 verovatno neki njihov način da se malo zanimaju dok ne krene snimanje drugog. Ovde imamo dve originalne pesme, jednu brzu, jednu sporu, emotivnu, kako je red, i to je simpatično, a onda kreću obrade i Staota obrađuju Depression, Bolt Thrower (potpuno prilagođujući njihov mrveći death metal svojoj blek metal izvedbi) i Destroyer 666. Eklektično, blago lo-fi i simpatično:
https://staota.bandcamp.com/album/demo-2023
Kvlt of Odium iz Los Anđelesa svojim debi albumom, End of Light, resetuju blek metal na fabrička podešavanja. Ovo je sirov, energičan, bestijalan blek metal koji nema pojma o nekakvim šugejzovima i depresijama nego trese, lupa, jelte, udara, kako se to nekad govorilo. Prijatan je, svakako, mada ni slučajno originalan. Ovo je rekonstrukcija, mnogo pre nego nekakvo gledanje u budućnost, ali, eto, prija na vrućinu, a i omot je genijalan:
https://kvltofodium.bandcamp.com/album/end-of-light-full-length-2023
Ne zna se ni ko su ni odakle su Death of a King, ali upravo su izdali prvi album. Misteriozni bend svoj debi, Antimatter, opisuje rečima „extreme metal madness“, ali u nešto mirnijim terminima, ovo je dosta kvalitetan moderni black-death metal u kome se svira tvrdo, brzo, žestoko, ali ima mesta i za melodiju pa i za atmosferu. Sve zvuči profi ako ne sad nešto EKSTREMNO originalno:
https://doak.bandcamp.com/album/antimatter
Suprotno, kalifornijski Encirclement svode blek metal na njegove osnovne komponente: buku i urlik. Novi, drugi album ove ekipe osnovane 2020. godine zove se Misanthropic Upheaval i nudi devet pesama varvraskog, neprerađenog ratnog metala. Bude to monotono zbog sirovog zvuka i kad su pesme duže čovek ima utisak da sluša radio na kom se mešaju signali najmanje dve stanice ali Encirclement ovde apsolutno zabodu par komada primalnog, praistorijskog metala koji se mora poštovati:
https://encirclement666.bandcamp.com/album/misanthropic-upheaval
Depresivni blek metal iz dubina, jelte, Ontarija, mora da bude leden. Tuatha Dé Danann iz Hamiltona nudi baš ledenu lo-fi muziku na debi albumu Coillte na Marbh. Nema ovde mnogo šaranja izvan linije, ovo je self-indulgentni metal koji pravi jedan čovek, tužan i hermetičan, ali nekako uspeva da zvuči iskreno i pozitivno naivno sa svojim sobnim zvukom i jeftinim analognim efektima i mene je nekako raznežio:
https://tuathadanann.bandcamp.com/album/coillte-na-marbh
Berlinci Nidare sviraju, citiram, „untrve post black metal“ i, jebem mu, dobri su. EP Naehe und Flackern stiže za petrama debi albumu koji je izašao u Decembru, sada ima pevanje i nudi tri pesme vrlo ubedljivog čukanja. Jasno, produkcija je sva zbrljana i ono malo separacije instrumenata što ju je miks napravio je spljeskano u masteringu, ali pesme su dobre, dramatične, emotivne, atmosferične a opet dovoljno mišićave i hladne za moj ukus. Odlično je ovo:
https://nidare.bandcamp.com/album/naehe-und-flackern
A Moskovski Ochag ima vrlo svežu fuziju blek metala, postpanka i screamoa pa EP Племя sa svoje četiri pesme zvuči teskobno na nekoliko distinktnih načina. I svaki od njih je zanimljiv. Ochag pišu atmosferične, dramatične pesme i sviraju ih atraktivno, energično ali bez nekog preteranog peglanja, nudeći muziku koja zvuči organski uprkos vrlo prorađenim strukturama i dinamikama. Veoma dobro:
https://ochag.bandcamp.com/album/–2
Praški-pilsenski Somniate na svom drugom albumu, We Have Proved Death napajaju se ezoteričnom literaturom, konkretno postmodernim postapokalištičnim romanom In Watermelon Sugar koji je 1968. godine izdao američki spisatelj Richard Brautigan. Kako se i nadate, muzika je APOKALIPTIČNA i hermetična u isto vreme, nudeći mračni ugođaj ali i cerebralne atmosfere. Ovo je blek metal više po, jelte, korenima nego po formi i fer je reći da se u muzici Somniate čuje dosta avangarde šireg opsega i post blek metala. No, ključno pitanje – je li ovo dobro – dobija, srećom, vrlo decidan pozitivni odgovor. Ovo nije IZRAZITO inovativna ploča, ali Česi su se uvrstili u ešelon avangardnih blek i post blek sastava poput Mayhem ili DHG koji vrlo dobro rukuju formom i traže nove, neistražene suštine u njoj, ne odričući se temeljnih vrednosti agresije i izolacionizma, ali ne zadovoljavajući se pukom replikacijom.Vrlo lepo:
https://lavadome.bandcamp.com/album/we-have-proved-death
https://somniate.bandcamp.com/album/we-have-proved-death
Oh, shit, prijatno su me iznenadili Chasmlurk iz Solt Lejk Sitija sa svojim istoimenim debi albumom. Ovo je relativno sirov, relativno retro blek metal sa nemalo Immortal šmeka u svojim pesmama ali i sa dosta svojih ideja i trikova da zvuči sveže. Naravno, svirka je raspoložena, melodije su epske a produkcija ugodno krševita. Lepo korišćenje klin vokala na mestima gde mogu da proizvedu najjače trigerovanje i dosta tr00 etitjuda u muzici pa Chasmlurk od mene dobijaju oba palca na gore:
https://chasmlurk.bandcamp.com/album/chasmlurk
Oh, treći album londonskih Deitus zvuči vrlo solidno. Ja i britanski blek metal se obično gledamo mrko i pravimo se da se ne poznajemo, ali Irreversible se niti drži klasične blek metal matrice niti hvata na simpatije. Naprotiv, ovo je ekstremna, žestoka muzika koja ide tamo kuda joj u tom trenutku treba, vozeći ponekad divlje solaže, nekada neočekivano melodične teme, ali uglavnom nudeći ekstremnost i glasnu rokačinu. E, pa, mislim, odlično je to a i produkcija ima jaja bez toga da je skroz betonirana:
https://deitus.bandcamp.com/album/irreversible
Za porciju norveškog blek metala ove nedelje idete u Biri gde sviraju i žive Borgarting, jedan vrlo tradicionalan sastav. Drugi album bedna, Beist nudi sve ono što volimo kod Norvežana, ledene, jednostavne rifove, prirodan, organski gruv, dosta atmosfere ali vrlo sveden zvuk i miks, bez sad nekih studijskih kićenja. Borgarting prosto zvuče kao pet bradatih ljudi koji umesto da seku drva cepaju gitare i bubnjeve i ovo je baš onako šumski, tradicionalan blek metal kakav mi je bio potreban da se malo odmorim ove nedelje:
https://dusktone.bandcamp.com/album/beist
Braća Turci ove nedelje ubedljivi. We Assemble to Praise the Black Sun je kompilacija malenog izdavača Heavy Craft Music sa šest turskih black metal bendova koji su svi OPAKI i nadam se da ovo najavljuje neka buduća duža izdanja jer se radi uglavnom o sastavima koji su na počecima svojih karijera. Muzika je beskompromisna, surova i ubedljiva, stil uglavnom prati 2nd wave estetiku i, evo, ne znam koji mi se od ovih bendova više dopada. Sve je odlično:
https://heavycraftmusic.bandcamp.com/album/we-assemble-to-praise-the-black-sun
Idemo dalje na stoner rock, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rock. I, evo, Tunguska iz Norviča baš opako tresu na svom prvom EP-ju, Colossal. Ovo je vrlo izgrađen, kvalitetan sludge metal, sa ozbiljnim gruvom, ozbiljnim zvukom, ozbiljnim pevačem. Tunguska stručno kombinuju tenzični, disonantni gitarski napad sa bluzerskijom osnovom nudeći atmosferične a agresivne pesme i kogod voli Eyehategod ili Iron Monkey neće biti razočaran. Pet pesama, solidna produkcija, visok kvalitet:
https://tunguska-sludge.bandcamp.com/album/colossal
Debi album vašingtonskih Death Wins se i sam zove Death Wins i ovo je miniLP od nekih 36 minuta i pet pesama sludge metala koji se bez mnogo stida dodiruje sa death metalom u mraku. Gruverski je to, ima atmosferu ali voli i da zakuca vrlo teškim, agresivnim ritmovima i denflovanim rifčinama. Death Wins svakako imaju dobru viziju i svirka je na ozbiljnom nivou pa ih preporučujem bez straha:
https://death-wins.bandcamp.com/album/death-wins
Stoned Mammoth Theory, iz oregonskog Portlanda je, po rečima autora (a ne znam pravi li ovo više od jedne osobe) „a slow, heavy and face melting sludge project“. I mada to zvuči preteće, drugi EP, The Lost ima pet pesama energičnog ali suštinski dobroćudnog stoner-sludge zvuka. Ovo je ne samo dobro producirano i odsvirano već i pesme više naglašavaju gruv nego agresiju i svakako se ne treba plašiti da će da vam se lice spontano istopi:
https://dukestudios.bandcamp.com/album/the-lost-ep
Nisam bio spreman da mi se dopadne nešto što izvodi „bend“ a verovatnije pojedinac po imenu Alcoholik Spok. And yet here we are. Alkoholičar Spok na svom trećem albumu, Alcoholik Spok 3 vozi bolestan, drogiran, psihodeličan ali zapravo sasvim razumno haotičan psihodelični-stoner-rok-eksperiment koji povremeno ode u svemirski sintisajzerski oblak i tamo ostane prilično dugo. Ima rifova, ima ritmova, ima semplova, ima drona i u celini, ovo je zapravo prilično dobro:
https://alcoholikspok.bandcamp.com/album/alcoholik-spok-3
Eight Foot Manchild smo već slušali. Ovaj bend iz Masačusetsa sebe naziva prvim i prema tome najboljim svetskim „doombrass“ sastavom, mešajući duvačke instrumente, superteške doom gitare i gruv koji se šeta između Black Sabbath i Slya Stonea. Novo izdanje, EP Shrine of the Orange Sunn mi se dopada više nego prethodno jer je bend istovremeno i sigurniji u svom izrazu, a i eksperimentalniji. Psihodeličnost je zagarantovana a i dosta dobre zabave:
https://eightfootmanchild.bandcamp.com/album/shrine-of-the-orange-sunn-ep
Povremeno gunđam što italijanski Argonauta Records ne stavlja sva svoja izdanja na Bandcamp u trenutku izlaska ali za sempler Devouring the Mountains Vol. 8. nemam zamerki. Ovo je i, naravno, odličan izbor bendova koji izdaju za Argonauta, sa nekim mojim stalnim favoritima, poput indonežanskih Mud Spencer ali i gomilom sastava za koje niste čuli a realno će da vas izuju iz patika. Naravno da ovu kolekciju prvoklasnog stoner roka plaćate koliko želite, pa, evo, razmazite sebe, zaslužili ste:
https://argonautarecords.bandcamp.com/album/devouring-the-mountains-vol-8
Ne znam što su Green Inferno iz Nju Džersija slali svoj album Trace The Veins čak u Švedsku da ga izmiksuje i izmasteruje Esben Willems iz Monolord kad sam ovako nedinamičan i ružan zvuk mogao da im napravim i ja, I TO ZA MANJE PARA, ali verujem da su oni baš ovo hteli. Njihov sludge-doom je i inače ružan i negativan i trudi se da odbije slušaoce sem ako nisu BAŠ into this shit pa se onda i zvuk uklapa u tu estetiku. Ako JESTE into this shit, Green Inferno su prilično prijemčivi sa šest podužih pesama bolesnog gruva i mračnih atmosfera:
https://greeninfernoband.bandcamp.com/album/trace-the-veins
Naravno da Nijemci Spiritual Void imaju pesme od po dvanaest i trinaest minuta na svom drugom albumu, Wayfare. Ovo je doom metal kao takmičenje u izdržljivosti, sa prilično ružnom produkcijom, epskim pevanjem i hipnotičkim, valjajućim rifovima. Dopada se to meni mada taj prilično nedinamični zvuk i činjenica da su pesme pravljene tako da se, jelte, vide sve kulise, znači i da ovaj album ne mogu da ocenim kao nešto najvrhunskije. Ali prija:
https://spiritualvoid-doom.bandcamp.com/album/wayfare
Nisam sad neki veliki ljubitelj Soundgardena ali nije ni da sam potpuno imun na njihov šarm. Odlični izdavač iz Olbenija, Magnetic Eye Records izdao je dva dosta dugo najavljivana albuma obrada Soundgardena pod imenima Superunknown (Redux) i Best of Soundgarden (Redux) i ovde imate solidan izbor od trideset ’Gardenovih komada a koje su uradili vrlo ugladni savremeni bendovi poput Beastwars, Ufomammut, High Priest, Witch Ripper, Frayle, Blue Heron, Freedom Hawk ili Jack Harlon & The Dead Crows. Za mnoge od ovih bendova spreman sam da ustanem sa stolice štagod da urade ili kažu pa sam i ovde odvojio uvo i čuo dosta dobre muzike. Meni najomiljeniju Black Hole Sun uradili su Spotlights i dali fini dodatni preliv psihodelije nihilističnoj himničnosti orignala. Sjajno, a isti bend je uradio i Jesus Christ Pose i, jelte, nije razočarao! Ako vam se ovo dopadne, Magnetic Eye imaju u katalogu slične projekte za Hendrixa, Pink Floyd, Helmet, AC/DC, Alice in Chains pa i same Black Sabbath i vredi ih poslušati:
https://reduxrecords.bandcamp.com/album/superunknown-redux
https://reduxrecords.bandcamp.com/album/best-of-soundgarden-redux
Solidni Šveđani Cavern Deep koje sam pristojno zavoleo na debi albumu od pre par godina sada imaju novi album, Part II – Breach i ovo je opet konceptualna ploča koja zapravo nastavlja priču o arheologu začetu na prvom albumu. Ni muzički ovde nema sad nekih velikih odstupanja od tvrdog kursa, ovo je spor, dostojanstven i prilično tužan doom metal, bez zavrtanja ka stoner i sludge rukavcima, sa dugačkim, sporim pesmama koje ne moraju da budu glasne da bi bile TEŠKE. Dostojanstveno:
https://caverndeep.bandcamp.com/album/part-ii-breach
Za malo progersivnog sludge metala tu su Radiant Knife iz Luizijane. Album Pressure, je jako glasan, produciran da vam uši stavi pod presu, jelte, i izgnječi do neprepoznatljivosti, ali ovo su vrlo solidno napisane pesme, svirka je tehnička i atraktivna a da ne deluje razmetljivo a album je pun svežih ideja i njegova agresija se fino temperira višeslojnošću. Impresivno:
https://radiantknife.bandcamp.com/album/pressure
Bloody hell, Gruzini Dismyth počinju svoj treći album toliko sabatovskim rifom da sam se malo trgao i morao da pogledam na sat da vidim koja je godina. Ispotavlja se da je čitav Forest Of The Sorrow vrlo VRLO kvalitetan doom metal opus sa sabatovsko-pentagramaškim rif-arsenalom, odličnim pevačem i gruvom uz koji samo sa smeškom klimnete i sklopite oči od miline. Odlično je ovo odsvirano, onako, organski sa puno solaža iz duše između rifova, te jakom vokalnom pirotehnikom – da su Cathedral ovo čuli 1991. godine, izbacili bi Leeja iz sopstvenog benda – a pažljivo odmeren balans između bluzerskog hard roka i „okultnijeg“ dooma garantuje dosta širok zahvat publike. Odličan album. Da se obrati pažnja.
https://dismyth.bandcamp.com/album/forest-of-the-sorrow
Idemo sada na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Post Mortem je debi album češkog trija Death on Arrival i ovo je vrlo pristojan thrash metal. Ne sad nešto izrazito inovativan ili na bilo koji način revolucionaran, ali Death on Arrival sviraju kvalitetno, imaju karakter i vole dobar gruv. Mislim, solidno to zvuči, sa pesmama od kojih svaka ima svoju distinktnu temu i atmosferu pa cenim trud i rad uložen u ovo izdanje:
https://deathonarrival.bandcamp.com/album/post-mortem
Španskim trešerima Inversus prošli album se zvao Réquiem pandemia, a izdali su ga pre pandemije COVID-19. Sad su rešili da se ne zezaju pa su prešli na Engleski i novi EP se zove Evil Seeks Evil i sadrži pet pesama melodičnog, razigranog thrash/ heavy metala. Ovo ne hvata isključivo na snagu i brzinu već se muzičari trude oko aranžmana i raznovrsnog gruva i meni se dobar deo toga ne sviđa, jer i inače nisam lud za kombinacijama groove i thrash stilova. Ali! Inversus se ZAISTA trude i njihova muzika ima propisnu underground dimenziju pa mi je zbog toga simpatična. A i puštaju da sami odredite cenu za ovaj solidno producirani EP:
https://inversuslleida.bandcamp.com/album/evil-seeks-evil
Ima više bendova koji se zovu Javelin, ali samo jedan koji ima i umlaut na ključnom slovu. Dakle, Jävelin iz Finske su upravo idzali debi album a svoju muziku opisuju kao „Sleazy Heavy Metal Punk of Darkness and Evil“. Čudi me da nisu umesto „of“ napisali „ov“ ali možda ih je automatska korekcija sjebala u najosetljivijem momentu. Elem, naravno da je ovo speed metal, sa malo panka, zaista, sa malo sleaze rock elemenata i, mislim, super je. Jävelin sviraju brzo, posvećeno, satanistički ubedljivo, imaju jednostavne a dobre pesme, sirov a opet podnošljiv zvuk i ovo se sluša sa velikim osmehom na licu:
https://javelinofsin.bandcamp.com/album/j-velin
Simpatični su Ancient Crown iz Sirakuze u Njujorku. Drugi album, nazvan isto kao i bend, verovatno s dobrim razlogom, nudi zaporavo dosta hermetičan a opet mošerski i zapaljiv thrash metal, sa dosta death metal elemenata. Ovde su rifovi kompleksni a aranžmani napravljeni da se osetite teskobno dok hedbengujete, otprilike kao mladi Slayer koji je odrastao slušajući Autopsy. Ako to možete da zamislite. Vrlo dobro!
https://ancientcrown.bandcamp.com/album/ancient-crown
Nemački Vendetta su osnovani još 1984. godine, ali Black as Coal im je tek šesti album. No, ovo je drusan, dugačak opus – šest godina nakon prethodnika – i osvežena postava ovde donosi muziku koja je istovremeno staromodna ali i vitalna i nepotrošena. Hoću reći, Black as Coal ne nudi tek, eto, thrash metal kakav sviraju svi ostali, i pesme su mu često iz više delova, sa jakim zabacivanjima ka heavy metal delu spektra, a onda i vrlo ubedljivim, pravovernim thrash deonicama. Vendetta dolaze iz vremena kada ova muzika još nije bila kodifikovana i bilo je prirodno da eksperimentiše pa ovaj album nosi fini dah pionirskih istraživanja u modernoj, kvalitetnoj produkciji:
Nemamo tako često priliku da čujemo kako umetnik uzme neki svoj stari album pa ga ponovo snimi, ali braća Cavalera su nam upravo to priuštili. Cavalera Conspiracy su dakle, za Nuclear Blast izbacili Bestial Devastation, ponovo snimljen materijal sa prvog izdanja Sepulture, split albuma sa Overdoseom, kao i Morbid Visions, dakle, ponovo snimljen ceo prvi album Sepulture i, evo, 38 i 37 godina kasnije, legitimno je reći da su ovo neke od najvažnijih i najboljih pesama u istoriji ekstremnog metala, a što smo već znali, ali i da su Igor i Max propisno hardkor likovi koji ovim pesmama daju, razume se, nešto skuplji zvuk i kvalitetniju svirku ali APSOLUTNO čuvaju divljački duh ’80s thrash i death metala iz Južne Amerike. Dobro, i ja sam mator pa mi srce zaigra kad čujem kako su pokidali Antichtist, ili, recimo, usporili a otežali Troops of Doom, ali mislim, kad čujete novu pesmu kojom se Bestial Devastation zatvara, mislim da ćete se zapanjiti kako ovi ljudi i danas umeju da naprave ovakve stvari. Lepo, jebem mu:
Tu je i novi Cancerslug, usred leta, valjda da obezbedi da se i na plaži osećate bolesno. Nazvan vrlo, sugestivno, Fucker, ovo je album sa dvadeset pesama prljavog, himničnog horor panka. Potpis na Bandcamp stranici tvrdi da je Alex Story ovom prilikom ne samo sve napisao nego i sve odsvirao, što možda i objašnjava pomalo zbrljanu produkciju. Mada… nije da je ovaj bend ikada imao ozbiljnu produkciju. Fucker je obeležen mučnom atmosferom u pozadini poletnih pank pesama i Alexovim vađenjem duše rokenrolu. Ko voli, voleće i ovo:
https://cancerslug.bandcamp.com/album/fucker
Noble Rot iz Konektikata kažu za sebe da sviraju „fastcore“ ali izgleda da ne znaju šta to znači. Iako su pesme na vrlo pristojnom EP-ju, Dead in a Surf Town sve kraće od minut i po, njihova muzika je više nekakav posthardkor gruv i BPM vrednosti ovde ni ne prilaze cifri od, recimo 180 što bi valjda bio nekakav minimum da nešto nazovete „brzim“, jebem mu lebac. No, kad se moj fetiš brzine stavi na stranu, Noble Rot su zapravo odlični sa gruverskim, organskim pesmama i pankerskom energijom koja se ne može ignorisati. Jako dobar bend a izdanje plaćate koliko želite:
https://noblerotband.bandcamp.com/album/dead-in-a-surf-town
Evo, recimo, Pizza Death iz Melburna su mnogo bliži fastcore idealu. Njihov drugi album, Reign of the Anticrust ima dvadeset pesama šaljivog (mislim, sve se vrti oko pice), ali kvalitetnog krosovera/ fastkora, sa puno energije, ukusno ubačenog humora i generalno jednom naizgled neodgovornom ali disciplinovanom dispozicijom. Čak je i dobro producirano!
https://pizzadeathband666.bandcamp.com/album/reign-of-the-anticrust
Tu je i novi Belushi Speed Ball. Ovo je EP sa tri pesme This Is Actually What We Look Like (a pto je aluzija na jedan stari EP koji je imao epski omot nalik na nekakvoplatno Franka Frazette), a koje je masterovao Joel Grind i mada Belushi Speed Ball ovde ne donose bogznašta novo sve je to prijatan krosover/ thrashcore iz Kentakija kakav volimo i poštujemo:
Swarf Damage su sa Ajl of Mena i zvuče kao, recimo, Metalika koja svira krosover. Oh, šta kažete, UVEK ste želeli da čujete tako nešto? Sa ovim nećete pogrešiti, album Swarf Damage ima osam pesama kvalitetnog thrash metala sa taman toliko panka u sebi da bude poletan ali je sve odsvirano i producirano pod konac, sa kao žilet oštrim rifovima i bendom koji zvuči vojnički disciplinovano ali i napaljeno. Vrlo dobro!
https://swarfdamage.bandcamp.com/album/swarf-damage
Relapse imaju prvi album američkih End Reign i ovo je fina kombinacija hardkora i metala, sa prilično jasnim ’80s uticajima ali i njihovom modernom interpretacijom. Hoću reći, The Way Of All Flesh Is Decay zvuči kao da ste uzeli Slayer ili Sodom iz osamdesetih pa ih izmešali sa Agnostic Front ili Cro-Mags, sve promućkali i dali mu moderan, novomilenijumski preliv opasnosti i nadrkanosti. Zvuči zanimljivo? Ma zvuči opako! Slušajte:
https://theendreign.bandcamp.com/album/the-way-of-all-flesh-is-decay
Kolumbijski Neutral su simpatični na svom novom EP-ju, Quimera, nudeći krosover sa sociopolitičkom tematikom, dosta dobru produkciju i pesme koje uprkos tome što ne traju predugo, imaju prostora za dosta kompleksne aranžmane. No, ključni element šarma je taj vrlo tr00 zvuk i energija sa kojima se Neutral predstavljaju, nudeći autentični bes i želju za promenom, uz pesme koje prosto zovu na šutiranje i haos. Dobar materijal koji plaćate koliko želite:
https://neutralbanda.bandcamp.com/album/quimera
Sa promo fotke teksaških Hellfury vas na keca zapljusne Misfits majica i žena sa krdom tetovaža i nadrkanim resting bitch face izrazom na licu. Hoću da kažem, i pre nego što čujete prvi takt albuma Cost of Life imate dobar osećaj. I taj osećaj se nastavi i kad krene muzika. Ovo je mnogo više d-beat punk nego što liči na Misfitse, ali ima tu jedne lepršavosti koja fino osvežava standardnu d-beat matricu i nudi jedan, ako tako mogu da kažem, pankerskiji, razigraniji ugođaj. A žena peva jebeno dobro:
https://hellfuryatx.bandcamp.com/album/cost-of-life
Fino zvuče Indonežani Risingroad na svom debi albumu, Class Warfare. Ovoje metalizirani hardkor sa distinktnim krosover ukusom, ali i sa težinom i brutalnošću, te gruvom koji potiču iz nešto kasnije faze evolucije ove muzike. Risingroad svakako sviraju odlično i imaju dobru produkciju, a pesme su žestoke i besne, sa porukama protiv, jelte, rasizma, a za klasni rat itd. Osvežavajuća kombinacija tog heavy zvuka i te izrazito levičarske retorike, preporučuje se iz sve snage:
https://risingroad.bandcamp.com/album/class-warfare
Foreign su nemačka beatdown hardcore ekipa čiji novi EP, Smoke, nakon debi albuma iz 2020.godine nudi pet epesama ozbiljnog, poštenog, znojavog rada. Ovo je dobro produciran metalizirani hardkor sa finim rifovima i pevačem koji hoće malo da povuče i u onom hiperekspresivnom Nu Metal smeru, a bend zna da istrese i dobar gruv/ slem ali i da zasvira brže. Za razliku od dobrog dela beatdowna, ovo nije ni preterano gangsterski ni usredsređeno SAMO na težinu i gruv pa se meni prilično dopalo:
https://foreignhc.bandcamp.com/album/smoke
Ne znamo odakle su Combat Demolition Unit, ali eponimni minialbum koji su izdali za Damien Records iz Minesote nudi najoštriji, najagresivniji hardkor ove nedelje. Ovo je nemilosrdno vrišteća muzika sumanuto distorziranih SVIH instrumenata (uključujući bubnjeve) ali pre svih bas gitare, sa neverovanim količinama mikrofonije oko i unutar pesama. Sve je to, da se razumemo, estetski izbor jer ovo nije nekakav podrumski, početnički projekat već vrlo kvalitetno zaokružen materijal nepraštajuće agresije i, jelte, pravednog besa, i mene je potpuno poravnao sa patosom. Izvrsno:
https://damienrecords666.bandcamp.com/album/s-t-6
U sličnom formatu su i vankuverski Seasons Worn čiji novi EP, A Flower in Faith nudi puno buke, vrištanja, efekata, semplova, disonance… Ovo je hardcore negde između screamo, mathcore i grindcore paradigmi, vrlo prirodan, vrlo dobro napisan i produciran tako da vam probode uši i ako može isisa mozak sve vreme vrišteći. Pet pesama pametne i maštovite a ekstremne agresije, a sve po ceni koju sami odredite. Majestično!
https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/a-flower-in-faith
The Mighty Fall sa Rod Ajlenda OTKIDAJU na svom albumu Filmed On Location!!! Oni sebe opisuju kao „cowbell hardcore for a keg party at the end of the world“ a muzika je, pa, eksplozivni hardcore koji se nalazi na nekoj idealnoj sredini između pank roka i metaliziranog hardkora, pa se tu i malo posthardkor šmeka ušunja u miks. Pesme su raznovrsne ali uniformno odlične, pevač Mike Carps je razarač, a zvuk benda mišićav a opet dovoljno živ i prozračan. Sa koje god strane da se pogleda, ovo je izvrsno izdanje i ne valja se propustiti, a pritom DAUNLOUD PLAĆATE KOLIKO SAMI ODLUČITE:
https://themightyfallband.bandcamp.com/album/filmed-on-location
The Killer iz Čikaga imaju dve pesme na svom prvom snimku, Demo 2023, i ovo je debeo, težak metalizirani hardkor a koji ima D-beat osnovu i dosta podseća na britanske predloške poput, šta ja znam, Hellbastard i Amebix. Meni se to dopada, naravno, jer je kvalitetno i atmosferično a i naravno da se plaća koliko sami odredite:
https://thekiller.bandcamp.com/album/2023-demo
Kalifornijski krastkorovci The Suffering vrlo pošteno kažu da su bend „za fanove reglera za gain“, na, jelte, mikseti. Hoću reći, njihov EP Bare Bones At The Annex 2023 ima onaj predebeo, pretežak zvuk gde znate da je najmanje pola kanala na mikseru u crvenom sve vreme, ali bend ipak ne zvuči kao amaterski, klinački projekat. Ovo je kvalitetan, mračan, nihilističan crustcore koji d-beat osnovu spaja sa blastbitovima i nudi mračnu viziju sadašnjosti a budućnosti se ni ne nada. Ono što mi se posebno dopada je da bend ne ide na totalni minimalizam pa su ove tri pesme napisane robusnije, sa više promena ritma, atmosfere i harmonije nego što je za crustcore standard, a da opet osnovna estetika svedenosti nije napuštena. Plaćate koliko hoćete A VREDI:
https://thesuffering001.bandcamp.com/album/bare-bones-at-the-annex-2023
Španci Unicornium su, reklo bi se šaljivi deathgrind sastav ali EP Unicornium ima tri vrlo pristojno odsvirane i producirane pesme u kojima se provuče i malo goregrinda i malo brutal death metala, sve sa ukusom i odmereno za program koji ne stigne ni do šest minuta ali pruži dosta užitka. Vrlo solidno!
https://unicorniumband.bandcamp.com/album/unicornium
Wretched Death iz San Dijega misle da sviraju death metal ali pesme su toliko kratke i nervozne da je ovo više „core“, mada, naravno, ne deathcore. Bend za sebe kaže i da je „perfect if you want 1-2 minute songs purely about gross shit“ a pošto se prva pesma na EP-ju moribund zove Nazi Crusher, mislim da možemo da budemo dobri prijatelji. Krljačina iz srca a za pare koje sami odredite:
https://bewarewretcheddeath.bandcamp.com/album/moribund
Odlični su mi bili Abysm sa Novog Zelanda na svom albumu Neuroses. Ovo je kompaktan, vrlo disciplinovano odsviran deathgrind sa malo mathcore egzibicija, ali su u prvom planu energija, bes, eksplozivnost. Produkcija je napucana, ali adekvatna za muziku koja je sva u aperkatu i disonantna i abrazivna i, ako niste na nju pripremljeni, može da vam da i malo košmara. A opet, tehnički kvaliteti, imaginativnost i čista strast sa kojom Abysm sviraju ne može a da vas ne osvoji.
https://abysmnz.bandcamp.com/album/neuroses
Brutal death metal je na jelovniku kod dua Formaldehyde iz Oklahoma sitija. Bend postoji od polovine devedesetih ali je tek prošle godine snimio prvi album a koji je sledio nisku singlova sa obradama klasičnh pesama Cannibal Corpse. Neće vas iznenaditi da novi EP, Blood Tyrant, a prvo izdanje pod novim imenom, Formaldehyde AD, zvuči dosta kao Cannibal Corpse sa polovine devedesetih. Ne samo Cannibal Corpse, ovo je skroz u stilu bendova tipa Broken Hope, Sickening Gore itd, nudeći taj primitivni a opet gruverski, kanibalistički, horor trip koji je u to vreme bio radikalan a sada je, jelte, nostalgičan. Jeftina ali adekvatna produkcija, solidna izvedba, nula originalnosti ali puno duše:
https://formaldehydedeathmetal.bandcamp.com/album/formaldehyde-ad-blood-tyrant
The Pit iz Meksika su upravo izdali svoj drugi album, Of Madness and Evil Whispers čitavih petnaest godina posle prvog, i, mislim, vredelo je čekati. Ovo je old school čukačina, death metal jedne starinske, nikako i prevaziđene forme, sa velikim, atmosferičnim rifovima i poštenom, radničkom svirkom. Dok ovo slušate, znate da su to svirali ljudi koji su se znojili i ulili sve što imaju u muziku, pa gruv, atmosfera i energija albuma deluju autentično, a pesme su aranžirane da zvuče spontano i prirodno. Veoma zabavan album:
https://personal-records.bandcamp.com/album/of-madness-and-evil-whispers
Britanski solo projekat Nest Of Scum je do sada na sebe skretao pažnju vrlo kvalitetnim izdanjima dobrog death metal/ deathgrind gruva i solidne produkcije. Novi album, Brutes je, po rečima samog autora, Grahama Matthiasa manje orijentisan na tehničke kvalitet svirke a više na sirovost i rifčine. Pošteno, mada je u pitanju i dalje tehnički vrlo kvalitetna ploča. Matthias prosto ume da napravi dobre pesme koje jesu brutalne i agresivne ali imaju i mnogo šarma, pa je ovaj album ispunjen naprosto zabavnim deathgrind i death metal pesmama koje, poput lika sa omota, hvataju i ne puštaju:
https://nestofscum.bandcamp.com/album/brutes
Kakva old skulčina na prvom demou nizozemskog death metal projekta Savage! Demo 1 ima tri pesme koje zvuče kao da ste sve švedske death metal bendove iz 1989. godine ubacili u kacu, ispresovali i iz njih iscedili najsuštinskoju suštinu, pa tu suštinu pohranili na kasetu, pustili kasetu da se marinira nekoliko decenija u najdonjoj fioci a onda je 2023. godine ubacili u dek, pritisnuli Play i otvorili portal za pakao. Mislim, ovo je odlično odsvirano, napisano jako dobro (sa vrlo VRLO očiglednim emuliranjem klasičnog Entombed, Nihilist i Dismember stila), producirano zapravo prilično solidno i u celini moćno i pored terminalnog nedostatka originalnosti. Mislim, Revulsion je prosto death metal HIT a i ovaj demo plaćate po želji:
https://savagedeathmetal.bandcamp.com/album/demo-1
Desekryptor iz Indijane su novi adut švedskog izdavača Blood Harvest i savršeno se uklapaju u zvuk etikete. Debi album, Vortex Oblivion u svojih osam pesama i manje od 40 minuta muzike nudi atmosferičan, mračan, skurilan death metal koji izaziva halucinacije, pleni izuvijanim, bolesno melodičnim rifovima i lavirintskim aranžmanima. Ovo je, svakako, dosta razgovetnije i komunikativnije od nekih STVARNO hermetičnih death metal albuma koje povemeno čujemo ali upravo tu i leži šarm Desekryptora, sa vrlo lepo odmerenim odnosom hermetičnosti i mošerskog, prijemčivog gruva. Vrlo solidna produkcija pritom i, mislim, užitak za svakog ko voli old school maltretman na tragu Immolation, Morbid Angel i sličnih prvoboraca:
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/vortex-oblivion
Ako ste više gore hound, onda je tu prvi demo nizozemskih Mancuerda sa opscenim omotom i nazivom Through Skin, Muscle & Bone. Sastav iz Haga ovde zvuči tradicionalno dementno, sa muzikom koja je primitivna, primalna, sirova i sa tematskim interesovanjem za nekrofiliju i slične, jelte, gadosti. Korektno je to, pa ako volite takvu vrstu death metala, Mancuerda vrede da se poslušaju. Ovo je zbilja kao da ste otkopali nešto iz ne više tako svežeg grooba i tutnuli mu gitaru u ruke a ono, jelte zasviralo:
https://seedofdoom.bandcamp.com/album/through-skin-muscle-bone
Horror Pain Gore Death Productions imaju u ponudi drugi album sastava Exsanguination iz Masačusetsa a koji bi bio mnogo prijatniji da nije baš toliko napržen u masteringu. No, ako su vaše uši manje osetljive na SVE CRVENO SVE VREME (a greota jer je miks dosta prostoran), primetićete da je ovo užasno prijemčiv death metal švedske provinijencije, sa umiljatim rifovima, vrlo finom, živom svirkom i generalno melodičnim a agresivnim programom celom dužinom. Jako lepo, ako vam ne smeta master:
https://hpgd.bandcamp.com/album/burial-rites
Jer, evo, recimo, slušajte koliko lepo zvuči novi EP danskih Ascendency, A Manifest of Imperious Destiny, izašao za Dark Descent. Danci ovde prže četiri pesme SJAJNOG black-death metala koji i sam zvuči organski i razigrani, ali ima zdraviji zvuk i ovde miks može da se raširi po zvučnicima bez opasnosti da sve eksplodira. Na stranu zvuk, Ascendency pišu vrlo lepe pesme i nude old school black-death koji nije samo ekshumacija ostataka nečeg što je neko već odsvirao i sahranio pre trideset godina nego, prosto, kidanje:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/a-manifest-of-imperious-destiny
Kanadski Inhumed započinju svoj novi EP, Feasted Upon Like Carrion apsolutno predugačkim ali ipak solidnim introm. Ono što usledi posle je energičan, nestašan death metal skoro potpuno bez dinamike u zvuku ali sa kvalitetnom, tehničkom a opet prijemčivom, pa čak i „keči“ muzikom. Inhumed vole melodije, i umotavaju ih u mračniji harmonski šlafrok ali ne mogu da sakriju osmeh dok ih voze. Prijaće i vama:
https://inhumedcanada.bandcamp.com/album/feasted-upon-like-carrion
I da završimo sa heavymetalom, power metalom i raznim krosžanrovskim igrarijama. Treći album grčkih heavy metalaca Thelemite se od strane njihovog izdavača, rumunskog Sleaszy Rider, proglašava albumom godine, čisto da ne budete u ikakvoj dilemi. I, mislim, dobro je ovo, Survival of the Fittest je kvalitetan i zabavan album klasičnog ’80s sleaze metala, čiji su adut dobro napisane, zarazne pesme (i omot koji je jasna aluzija na Priestov Defenders of the Faith). Ovde su refreni zapaljivi, gitarske harmonije pravoverne a ritam čvrst i odmah vas pokrene. Da je ovo izašlo 1986. godine, vrlo bi se solidno kotiralo na domaćem radiju 202 kojim su vladali Cinderella i Bon Jovi pa navalite:
https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/thelemite-survival-of-the-fittest-pre-order
Trash Pandas iz Viskonsina su malo metal, malo pank, malo, jelte, alternativa. Ali lepo im stoji ta viskonsinska mućkalica žanrova rok muzike. EP Finally Alive nije uživo, kako bi neko pomislio po naslovu već je prvo pravo izdanje ove ekipe i ima četiri lepe, karakterne pesme tvrđe rok muzike sa dobrom pevačicom i znalačkim kombinovanjem metala, roka, panka… Naprosto je dobro:
https://trashpandasrock.bandcamp.com/album/finally-alive
Oh, odličan je i Grayshape iz Baltimora. Ovo je posthardcore sa energijom, jelte, pravog hardkora, pa album This Is Out Of Body ima sedam kratkih pesama visokoenergetskog sastava, jebeno zaraznih rifova, odličnog, jelte, ekspresivnog pevanja i stalnih promena ritma koje, nekim čudom ne smetaju prevalentnom gruvu. Haotično a opet uredno, producirano solidno i vrlo zabavno. Još i plaćate koliko hoćete PA NE MOŽE BOLJE:
https://grayshape.bandcamp.com/album/this-is-out-of-body-2
Kada sam video da se demo francuskog power metal sastava Last Riders zove Metal Fans, očekivao sam neku ciničnu, usiljeno humorističku osudu raznih štetnih formi ponašanja kod metal publike. Kad ono, ne! Last Riders zapravo pevaju o tome da su sami fanovi metala i ovaj demo je vrlo šarmantan, tako sav neposredan, pun energičnog, žustrog izraza a bez one beživotne produkcije česte u power metalu. Slatko je a završava se obradom Gamma Ray, što govori otprilike na šta ovi ljudi pucaju. I, naravno, plaćate koliko hoćete:
https://lastriders.bandcamp.com/album/metal-fans-demo
Nuclear Dudes je solo projekat Jona Weisnewskog iz Sandridera i teško je reći šta se ovde tačno svira, pošto Jon nema problem da svira SVE, Dobro, ne SVE sve, ali album Boss Blades je koktel industrial metala, synthwavea, filmskih semplova, grindcore i powerviolence nabadanja, i generalno humora i nesputane ekspresije. No, Weisnewski je odličan muzičar koji sve to provlači istovremeno i neobavezno i profi pa se album sluša sa pozitivnom anticipacijom novih svinjarija i širokim osmehom na licu. Da su Ministry upali u mešalicu za beton zajedno sa Agoraphobic Nosebleed, ovo bi bio prvi blok ugrađen u konstrukciju novog ljudskog društva!
https://nucleardudes.bandcamp.com/album/boss-blades
Igor Cavalera ove nedelje ima, evo, već treće izdanje, saradnju sa austrijskim avangardistima Bolt Gun. EP The Warren ima samo dve pesme muzike koja je, formalno, negde između blek metala i doom metala ali je suštinski naklonjenija dronu, ambijentu i power electronicsu. Da se razumemo, ovde i dalje imamo gitare, bubnjeve i vokale, ali pričamo o četrnaest minuta i četiri sekunde koji pre zvule kao cunami nego kao rokenrol singl:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/the-warren
Chamber iz Nešvila su jedan od onih metalcore bendova od kojih ne možete umaći koliko god da se trudite. Ovo je mučan, ekstremno agresivan, beskompromisan zvuk pun disonanci, potpuno ispražnjen od dinamike, sav in your face i nameran da vam to vaše lice i odgrize ako može. No, dosledna agresivnost i klaustrofobičnost albuma A Love To Kill For me jako radi i Chamber uspevaju da svojim Dillinger-Escape-Plan-sreće-Slipknot-u-slepoj-ulici-i-izbode-ga-u-bubrege postignu i malo transcendencije:
https://chambertn.bandcamp.com/album/a-love-to-kill-for
Timo Jacobs, bubnjar Cave In ima i nekoliko drugih projekata a jedna od njih je i Myælin, neka vrsta ritualističkog noise-psych-metal sastava koji je upravo objavio novi album. Meditations on The Book of the Law je filozofska, meditativna ploča koja je istovremeno udara dosta snažno i mada ovde kompozicije umeju da potraju i po pola sata, svirka je žustra i glasna najveći deo vremena. Haotično je to, takođe, sa instrumentima koji često idu u različite strane i može vam se pričiniti da slušate više od jedne pesme u isto vreme, ali TO JE I POENTA. Zanimljivo:
https://myaelin.bandcamp.com/album/meditations-on-the-book-of-the-law
Švedski power metalci Bloodbound rokaju albume kao da je to besplatno. Tales From the North im je deseti album a prvi su izdali 2005. godine, jedva godinu nakon osnivanja. No, ovolika produkcija ih nije iscrpla, kreativno ili energetski, i Tales From the North je pompezna, radosna, zabavna ploča. Preslađena za moj ukus, ali Bloodbond umeju da napišu epsku, cheesy pesmu sa gomilom multitrekovanih vokala i strateški aranžiranim klavjaturama pa ja taj juriš narodnjačke dragosti i metalske discipline ne mogu da odbijem.
Thomas Carlsen’s Transmission je, jelte, solo prjekat talentovanog mladog Norvežanina Thomasa Carlsena. Prevashodno gitarski, jelte, čarobnjak, Carlsen sa debi albumom, A Brave Horizon nudi dosta tradicionalan heavy metal sa deset pesama i pedesetak minuta pirotehnike i epike. Produkcija je za moj ukus možda i isuviše čista i ne bi joj škodilo malo dinamike ali se ne može poreći da ovo zvuči uglavnom vrlo solidno, sa zdravim, raspoloženim gitarskim radom, dobrim tempom i procesijom uglavnom odličnih pevača koji oživljavaju Carlsenove ubrzani-Mejdni matrice. Prijatno:
https://thomascarlsenstransmission.bandcamp.com/album/a-brave-horizon
Svaki bend koji se nazove po pesmi Iron Maiden odmah od mene ima makar, jelte, radoznalost a kada mu debi album ima gotivan omot koji podseća na 2000AD koncepte, samo izvedene u futurističkoj, HQ stilizaciji, dobija i moju zainteresovanost. Britanci Tailgunner su, doduše, prošle godine imali prvi EP koji se meni dopao, pa mi nisu potpuna nepoznanica a zadovoljstvo mi je da izvestim da je album, Guns for Hire, vrlo prijatan. Ovo je, da se razumemo, sasvim standardni neo-NWOBHM program, sa prijatno neprebudženom produkcijom, karakternim pevačem i dosta lepih melodija. Ono što bend nema na originalnosti, dobija se na autentičnosti i kvalitetu svirke pa se Tailgunner preporučuju ne samo indirektno nego i, jelte, samom muzikom. Poslušajte, vredi:
Album nedelje dolazi iz domena blek metala, a i iz Londona. I, sad, iako često serem po britanskom blek metalu, ima bendova za koje mislim da su legitimno vrhunski. Kejs in point: Calligram. Londonska momčad upravo je izdala drugi album, POSITION | MOMENTUM i ovo je takvo kidanje da sam malo zaplakao od sreće. Calligram nikada nisu bili „čist“ blek metal, uvek držeći meru pank neposrednosti kao ravnotežu cerebralnom, atmosferičnom metalu u osnovi svog zvuka pa i drugi album vrlo lepo pogađa ovaj odnos, nudeći pesme koje su emotivne, kontemplativne pa i na momente legitimno emotivne, a da se ploča uvek sluša kao jedan tr00 hardkor opus koji niti kalkuliše niti se štedi. Moćno, zrelo, dirljivo, a bogami i krljački do BESVESTI:
https://calligram.bandcamp.com/album/position-momentum
