„Opet neki Spajdermen, Mehmete“, kažete vi sad i pomalo iznenađeno. „Pa dokle, ako boga znaš?“ Ali ne, ne, umiriću vas odmah, ovaj strip, Spider-man: Fake Red je zapravo DOBAR.
Ili bar prilično dobar, mada dosta toga o aktuelnoj Marvelovoj Spajdermen ponudi govori činjenica da je najbolji Spajdermen koga sam čitao ove godine došao ne samo iz kataloga drugog izdavača nego sa drugog kontinenta. Iz Japana, sestre moje napaćene. Direktno iz japana.
Marvel je početkom ovog veka, uvidevši da klinci u Americi počinju masovno da čitaju mange i da njihovi tiraži višestruko nadmašuju njihova izdanja, napravio bizaran (ali dosta lažan) pivot ka Japanu, tako što je nekoliko svojih propertija spinofovao u „manga“ inačice, pa i regrutovao nešto japanskih crtača za Marvel Mangaverse projekat. Onda smo pored standardnih loših superherojskih stripova sa preloma milenijuma dobili i originalno loše „mange“ sa Marvelovim superherojima, koje su samo površno imitirale grafički stil i ton mangi iako nisu imale ništa od njihove tehničke, da ne pominjem kulturne srži. No, to je bio zaista čudan period – današnji Marvelov glavni i odgovorni urednik, C.B. Cebulski je služio kao glavni konsultant za Marvel Mangaverse i uspevao da privuče neke crtače iz Japana da rade za Marvel, ali je onda počeo da se pretvara da je Japanac koji piše američke stripove pa je pod pseudonimom Akira Yoshida objavio, eh, nekoliko stripova. Tada još nismo koristili termin kulturna aproprijacija, ali, evo, prošlo je dvadeset godina od ovog bizarnog incidenta i konačno pred sobom čitamo pristojnu, a PRAVU mangu o Spajdermenu. I to je neka vajdica.
Istini za volju, Spajdermen je jedan od retkih Marelovih likova koji su VEĆ imali pravu mangu u svojoj istoriji (drugi je Hulk). Pričamo o zaista starom Spider-man: The Manga stripu iz 1970. i 1971. godine koji je publikovala Kodansha, uz licencu što ju je dobila od Marvela, ali sa stripom koji je zapravo uzimao osnovne elemente Spajdermen mitosa a onda, posle par epizoda krenuo nekim svojim smerom kreirajući smešu egzistencijalne drame i grotesknog (povremeno seksualizovanog) horora. Nije to bilo ni isuviše popularno u Japanu pa je serijal brzo završen, a na Engleskom je objavljen tek pred kraj devedesetih.
Spider-Man: Fake Red (ili na Japanskom Spider-Man: Itsuwari no Aka) je primer nove saradnje između Marvela i japanskog izdavača Kodansha. Serijal je izlazio 2019. i 2020. godine u Kodanshinom magazinu Magazine Pocket, a Viz Media je objavio kolekciju svih epizoda, na Engleskom jeziku prošlog meseca i, kako rekoh, doneo nam strip koji više nego ono što Marvel danas ima u ponudi, radi sa likom Spajdermena i, možda i upečatljivije, radi sa nekim njegovim klasičnim motivima jače i uspešnije nego što to trenutno umeju Amerikanci.
Autor stripa, Yusuke Osawa je zapravo priličan ljubitelj i poznavalac zapadne popularne kulture, i do sada je već radio manga adaptacije Star Wars propertija kao što je The Mandalorian. U kratkom pogovoru za Vizovu kolekciju on kaže da je bio potpuno opčinjen Raimijevim prvim filmom o Spajdermenu početkom ovog veka i da se jedva usuđivao da mašta o tome kako bi jednog dana voleo da crta Spajdermena. Njegov rad na ovom stripu veoma očigledno potiče sa mesta velike ljubavi (Osawa sebe naziva „die hard“ fanom) i pokušaj je, kako i sam autor kaže, da se uđe u srce onog što čini da su superheroji „super.“
Spider-Man: Fake Red se zove tako jer većinu vremena zapravo ne prati stvarnog Spajdermena nego lika koji se, navlačeći njegov slučajno pronađeni kostim, samo pretvara u javnosti da je Spajdermen. U lepom omažu originalnoj Spider-man mangi iz sedamdesetih, čiji se glavni junak zvao Yuu Komori, glavni junak u Spider-Man: Fake Red je tinejdžer po imenu Yu Onomae, Amerikanac azijskog, jelte porekla, koji živi u Njujorku sa svojom porodicom. Yu je za mange prilično tipični klinac koji pati od standardnih boljki za svoj uzrast. On je nesiguran u društvu, ne ume da priča sa drugim ljudima, a pogotovo devojkama, ima probleme da isprati školski program jer ga je otac upisao u vrlo prestižnu gimnaziju kako bi posle mogao da ide na dobar faklutet i bude uspešan u biznisu i generalno se oseća depresivno većinu vremena. Jedine dve stvari koje voli su superheroji – partikularno Spajdermen, ali i ostali Marvelovi junaci čijom je memorabilijom ukrašena čitava njegova soba – i sportsko penjanje na lažne, jelte, stene u obližnjem klubu u koji ide ujutro, rano, pre škole kako bi verući se uz vertikalne prepreke na nekoliko trenutaka zaboravio sve ostale stvari u životu koje mu ne idu od ruke.
Yu živi u Njujorku gde su superheroji uobičajena pojava ali imaju i veo misterije oko sebe. Spajdermen je, uprkos Daily Bugleu i njegovom nakostrešenom uredniku Jamesonu što vodi stalnu kampanju protiv njega, zapravo omiljen u narodu i kad god ga vide na ulici ljudi vade telefone, mašu mu, zovu ga na slikanje. Spajdermen je ovde zbilja onaj Friendly-Neighborhood lik kakvog pamtimo iz, jelte, mladosti, a Yu ga posmatra sa potpunom fascinacijom i pustom željom da jednom bude kao on. Osim što, jelte, nema supermoći.
No, u jednom momentu Yu pronalazi Spajdermenov kostim pored kante za đubre i kako to već obično biva, jedna pogrešna odluka vodi ka drugoj i – dok ste lupili dlanom o dlan, Yu ga je obukao a onda se desila nekakava kriza u javnom prostoru i tinejdžer sebe zatiče kako se presplašeno ali nezadrživo baca u njenom smeru da vidi može li da pomogne.
Yuov osećaj odgovornosti jeste uobičajen motiv za japanske stripove i, šire, japansku kulturu generalno, ali ovde je kostim i efekat koji on proizvodi kada ga ljudi vide – uključujući kriminalce od kojih su neki prepadnuti a neki ne žele da se sa njim kače jer ga obožavaju – spretno upisan u ovu matricu. Yu jedva preživljava svoju prvu akciju u kostimu Spajdermena – spasavanje deteta iz zapaljene zgrade – i nakon nje se oseća uglavnom preplašeno i šokirano i svestan je da što pre mora da nađe pravog Spajdermena da mu vrati kostim (i web shootere, koji su jedini „super“ element Yuovog superheroisanja).
No, njegov život počinje da se iznenadno menja. Yu u sebi, doduše, ne pronalazi samouverenost koja bi išla sa nekakvim sazrevanjem i shvatanjem da Superheroje ne čine herojima moći nego srce u junaka, ovo nije TAKAV strip. Yu je mnogo realističnije, pa i časnije prikazana mlada osoba koja shvata da mu se život menja nakon pronalaska kostima, ali je sve vreme bolno svestan da laže sve oko sebe, uključujući drugaricu iz razreda, ali i iz penjačkog kluba, Emmu prema kojoj je razvio romantične emocije. Emma ga do nedavno doslovno nije primećivala, jer se Yu tipično japanski sklanjao iz vidokruga ljudi za koje misli da su kul i da ih je nedostojan, ali nakon susreta sa njime u kostimu Spajdermena, njihov odnos se menja…
Yuovo sazrevanje kao lika je zanimljivo jer je centrirano na ideju da je nečasno da se on pretvara da je nešto što nije. Iako on čini nesporno herojske stvari – iz kojih jedva izvlači živu glavu – osećaj dužnosti da pravom Spajdermenu vrati njegov identitet, ali i da Emmi razjasni da je u zabludi je jači od svega drugog. Naravno, stvari postaju komplikovane kada shvatimo gde je originalni Spajdermen, Peter Parker i zašto ga već danima nema u javnosti.
Autor stripa vrlo spretno spaja vrlo klasični Spajdermen seting – strina Mej i kuća i Kvinsu, Meri Džejn kao sveže smuvana devojka koju Peter stalno ispaljuje na ime superherojskih obaveza što stalno niču sa urbanim kriminalom i nesrećama u gusto naseljenom gradu – sa nekim novijim likovima i elementima pa sam veoma uživao u tom blendu klasičnih i novijih protivnika kao što su Scorpion, Mysterio, Venom ali i Screwball, te dosta umešnom korišćenju lika kao što je Silk da poveže Yua sa „pravom“ superherojskom zajednicom. Finale u kome „pravi“ i „lažni“ Spajdermen rade zajedno protiv jednog klasičnog negativca je izuzetno atraktivno i uspešno prorađuje sve one motive o velikoj moći i odgovornosti, požrtvovanju i istrajnosti.
Hoću reći, Spider-Man: Fake Red, uprkos svojoj „japanštini“, a koju ne krije, ostavlja OSEĆAJ dosta blizak čitanju klasičnog Spajdermena, sa humanim jezgrom priče u kojoj je titularni junak stavljen na iskušenja ali da njegova iskrenost, poštenje, požrtvovanost i humanost nikada nisu pod znakom pitanja, a gde protagonista Yu nije puki sikofantski reflektor Spajdermenove slave već autentični glavni lik sa sopstvenim razvojnim lukom i sazrevanjem. Pa još šta strip uradi sa pomenutom devojkom Emmom – ovo je bukvalno čitanje lekcije američkim scenaristima koji su radili nedavne Spajdermen događaje što su me toliko nanervirali.
Yusuke Osawa je vrlo, vrlo solidan crtač i njegovo prikazivanje Njujorka je, bez obzira što se vidi da se radi o japanskom stripu, izvrsno, sa tim duhom užurbanog gradskog jezgra Menhetna koji prosto kulja sa stranica. Sam glavni lik je perfektno prikazan kao običan čovek u kostimu Spajdermena koji se JEDVA snalazi u situacijama gde je sasvim očekivano da će izgubiti glavu, a da njegova nespretnost i grčeviti napori nisu prikazani nedostojanstveno ili sa prenaglašeno humorističkim tonom. Konačno, kada Osawa crta „pravu“ superherojsku akciju, Spajdermena u borbi protiv Scorpiona, na zidovima vrtoglavo visokih višespratnica, ovo je izvanredan program koji ne imitira direktno radove nedavno preminulog Johna Romite starijeg ili Rossa Andrua sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih ali apsolutno ima istu energiju i kinematsku širinu od koje zastaje dah.
Sve u svemu? Spider-Man: Fake Red je ugodan, srazmerno kratak ali zaokružen narativ koji kaže šta ima sa mnogo sigurnosti i ne smara vas daljim objašnjenjima. Ja sam uživao a ako biste i vi da malo uživate, Viz Media vam ga nudi na prodaju ovde i ovde.
