Bez nekog posebnog povoda, sem nostalgije za preminulim Georgeom Perezom, ovih sam dana čitao Marvelov sedmodelni strip iz 1977. godine, Logan’s Run, jedan izvanredan primer sumanute sinergije i dementne derivacije koja je pre četiri i po decenije bila neka vrsta standardne procdure u ukrštanju medija popularne kulture. Daleko od toga da je Logan’s Run bio najbolji Perezov rad iz ovog (ili ma kog drugog) perioda, ali s obzirom da je ovo i jedan od prvih njegovih stripova koje sam čitao u životu, presudno je uticao na moju percepciju američkog stripa generalno ali i na moju ljubav ka Perezovom crtežu partikularno. Objavljvan u strip Reviji Denis, Politikinom magazinu koji je objavljivao puno dobrih britanskih, evropskh stripova, ali izbegavajući „standardnu ponudu“*, Logan’s Run je na srpskohrvatskom jeziku izlazio od Novembra 1977. godine do Januara 1978. (u brojevima 79, 80, 81, 82 i 86) i uredno završio svoj narativni luk od pet epizoda koje je Marvel u originalu izdao svega nekoliko meseci ranije (prva Marvelova epizoda je nominalno iz Januara 1977. godine, a što u praksi znači da je u prodaji bila negde pred kraj 1976, taman da se nadoveže na film koji je još uvek ponegde bio u bioskopima do tog momenta). No, ono što u to vreme mali Mehmet nije znao – a ne možemo mu MNOGO zameriti, ta imao je tek šest i po godina i još nije išao ni u školu za ime sveta – je da je Marvel onda nastavio narativ i posle pete epizode, pokazujući čitaocima šta se dešavalo NAKON završetka narativa koji su pružali literarni i filmski predložak. Ova vrsta hubrisa i divljačkog ali nekako šarmantnog kapitalističkog impulsa da se koliko-toliko popularni properti proširi, pa makar i na silu, je bio i relativno uobičajen pristup za derivativne radove u ono vreme pa je Logan’s Run na neki način poslužio i kao predložak za to kako će Marvelovi stripovi par meseci kasnije kreirati nastavak narativa Star Wars pre nego što je snimljen naredni filmu serijalu…
*u smislu da su franko-belgijski klasici uglavnom već izlazili u Panorami pa Gigantu, Stripoteci i Super Eks Almanahu, da je superheroje i 2000AD radio Eks Almanah itd.
Logan’s Run je prvo bio roman, kratka distopijska priča iz 1967. godine koju su napisali William F. Nolan i George Clayton Johnson. Iako danas šezdesete posmatramo kroz nostalgičnu prizmu leta ljubavi, seksualnog oslobađanja, rokenrol halucinacija i psihodelije, istina je i da je naučna fantastika u ovom periodu doživela ubrzano sazrevanje i da su sa hvatanjem zaleta za novotalasne revolucije distopijski narativi bili sve popularniji. Logan’s Run se sasvim izvesno inspirisao omladinskim buđenjem i protestima šezdesetih jer je njegov zaplet oslonjen na ideju ljudskog društva koje vrednuje mladost do te mere da u njemu starijih osoba i nema. U kontrasu sa NAŠIM svetom u kome je starenje populacije najizraženiji demografski trend, Logan’s Run se dešava u urbanizovanom, visokotehnološkom svetu 22. veka gde se život okončava u 21. godini ritualnim, doduše humanim pogubljenjem izvršenim toksinom koji izaziva kod umirućeg osećaj zadovoljstva i mirnoće. Na ovaj način ideal društva mladosti i energije je postignut u praksi, a populacija se odražava na istoj brojnosti, čime je maltuzijansko prokletstvo vezano za neravnomeran rast stanovništva i resursa izbegnuto. Protagonista Logan-3 je član specijalne policije, Sandmana, a koji love „begunce“ odnosno runnere, one koji pokušavaju da izbegnu egzekuciju i žive preko alociranog broja godina.
Logan’s Run je bio dovoljno uspešna knjiga da dobije dva nastavka, prevashodno podstaknuta prijemom filma koji je u bioskope ušao 1976. godine. Ova režija meni inače dragog Britanca Micahela Andersona (odgovornog za Dambusters, All the Fine Young Cannibals, Around the World in 80 Days, ali i prvu filmsku adaptaciju Orwellove 1984) će biti samo jedan u nizu njegovih radova na adaptacijama savremene naučne fantastike. Pored 1984. Anderson će kasnije uraditi i ekranizaciju palp junaka Doca Savagea a onda u osamdesetima i televizijsku seriju po Bradburryjevim Marsovskim Hronikama, pa se krajem devedesetih vratiti Verneu sa serijom 20,000 Leagues Under the Sea. Mojoj generaciji je Anderson poznat i kao režiser filma Orca iz 1977. godine, jednom od uspešnijih imitacija Spielbergovih Jaws.
Sa Logan’s Run Anderson nije dobio posebno sjajne kritike, jer je narativ delovao pomalo smušeno a kombinacija cerebralnije filozofske potke i akcione realizacije nije sjajno funkcionisala – mada je istina i da sam ja kao klinac bio dovoljno impresioniran set dizajnom i kostimima da mi ovo ne zasmeta previše. Činjenica je da je film u priličnoj meri izmenio radnju romana, delom zbog budžetski prezahtevnog finala knjige, delom zbog potrebe da se priča utemelji na „akcionijem“ narativu i jasnijem sukobu između likova.
Strip, a čiji je scenario isprva pisao meni omiljeni Gerry Conway, je kroz prvih pet epizoda zapravo dosta verno sledio priču filma i on i sam demonstrira da ovaj narativ, jasno razdeljen na set-pisove, zaista ne zna najtačnije šta hoće da kaže i kuda je krenuo. No, osnovne teme su zanimljive pa i snažne i ostaju takvim i četiri i po decenije kasnije.
Radnja je ovde pomerena u 23. vek, Loganovo ime je Logan-5, a limit na očekivanom životnom veku je 30 godina. Ovo autorima omogućava da društvo prikažu kao još uvek mladalačko ali ipak zrelije, sa Loganom koji ima 25 godina na početku i vrlo je prilježan u lovu na begunce koji odbijaju da uđu na „Vrtešku“ kada navrše 30. Vrteška je ovde neka vrsta tehnološkog mehanizma predstavljena stanovništvu Grada (koji nema ime ali je iz kasnijeg narativa jasno gde se geografski nalazi) kao svojevrsna lutrija gde će srećni dobitnici dobiti obnavljanje „licence za život“ dok će oni manje srećni biti humano ubijeni. Mali problem je što niko nikada nije upoznao ikoga kome je život obnovljen, ali društvo, naizgled, funkcioniše manje-više po planu.
Teme su ovde jasno izložene: Grad u kome Logan živi je tehnološko čudo ali i ultimativna fašistička fantazija. Resursi su, naizgled beskonačni jer grad napaja energija iz obližnje hidroelektrane i kako se sve dešava pod kupolom i niko ne izlazi niti ulazi, radi se o samodovoljnom, besonačno reciklirajućem sistemu oslonjenom na eksterni obnovljivi izvor energije. Društvom rukovodi (ženski) kompjuter koji građane porađa u mašinama za rađanje (nema majki, nema porodica), distribuira resurse, stara se o redu i miru i upravlja „satovima“ na njihovim dlanovima koji pokazuju koliko im je još ostalo do odlaska na Vrtešku. Logan i njegove kolege Sandmani (u Denisovom prevodu samo „lovci“ a što meni i danas zvuči bolje) su tu da ulove begunce koji odbijaju da se povinuju odlasku na Vrtešku i sve šljaka kao, jelte, sat.
Sve dok Logana Kompjuter ne pošalje na tajnu misiju da se infiltrira u populaciju (budućih) begunaca i pronađe Svetilište (u originalu Sanctuary a što se prevodi i kao pribežište, mada je prevod u Denisu svemu dao sakralni preliv koji je šestogodišnjeg Mehmeta grdno ložio), neku vrstu mitskog mesta na kome runneri tvrde da se može bezbedno živeti do kraja svog prirodnog života. Da bi njegovo infiltriranje među begunce bilo uspešnije, mašina Loganu odbije sve preostale godine života i dalji narativ njegov „beg“ prikazuje kao tenziju između pretvaranja da je begunac i autentičnog straha od prerane smrti koje ga pretvara u neku vrstu vernika u Svetilište i saveznika (bar nekim) beguncima.
Nije ovo najspretnije pripovedana priča u Marvelu – posle Conwayja na prvoj epizodi, ostale četiri je napisao David Kraft, sasvim korektno – ali ona ima te dostojanstvene ideje o ljudima koji se osvešćuju i prepoznaju distopijsko okruženje u kome žive, zatim susrete sa netaknutom prirodom ali i ostacima stare (naše) civilizacije izvan kupole, pa onda i jedno dirljivo finale u kome Loganova novopronađena vera u humanost ali i taj dostojanstven prikaz „starosti“ daju kredibilnu (post) hipi katarzu u završnici i pokazuju raspad sistema Grada ali i mlade ljude koji „starost“ počnu da doživljavaju kao plemeniti ideal.
Fakat je da je ovo ispričano kroz poluakcioni strip sa dosta tuče i pucnjave, manijakalnih robota-umetnika i tako tih uobičajenih ’70s tropa „B“ naučne fantastike. No, ovo je crtao George Perez (a tuširao i kolorisao veliki Klaus Janson) i Logan’s Run je uvek jedan atraktivan Marvelov rad iz ovog perioda sa kvalitetnim dizajnom futurističkog grada, nepobitno upečatljivim erotizovanjem muškog tela (posebno u iscepanoj uniformi koju Logan nosi u kasnijim epizodama) i lepim kontrastom sa ostacima „stare“ Amerike koju protagonisti sureću nakon bekstva iz Grada. Daleko od najboljeg Marvelovog stripa iz ovog vremena, Logan’s Run svakako ima svoje kvalitete i vredan je istraživanja makar kao artefakt svog vremena. Na kraju krajeva, fascinantno je videti da i u narativu koji se buni protiv represivnog, formalizovaog sistema, tretman ženskih likova ostaje unutar „damsel“ tropa i da je Jessica, Loganova saputnica u begu, jedna, jelte, očajnica, koja se sa njim upoznaje preko mreže za prostituciju kroz koju obične žene mogu da volontiraju da budu na raspolaganju muškarcima što im je potrebno opuštanje, a onda se ostatak stripa uz njega šlepuje kao dementni eye candy. Da ne pominjem tinejdžere-otpadnike koja žive u napuštenoj katedrali i koja su navučena na narkotike što im daju neljudsku snagu i brzinu…
Čak i tako, dve epizode izašle nakon završetka glavnog narativa su apsolutno najluđi deo ovog paketa. Napisane od strane Johna Warnera a u crtežu Toma Suttona (tuševi Terry Austin i Klaus Janson, kolor Don Warfield i Phil Rache) one su klasičan primer nasilnog, gotovo ludački drskog preokretanja finala jednog tuđeg narativa i kreiranja nastavka koji bukvalno poništava sve što se desilo prošlog meseca. Završnica originalnog narativa u kojoj stanovnici Grada nalaze snagu da prepoznaju da su živeli u tehnokratizovanoj laži i osvajaju deo svoje humanosti se ovde odmah izokreće u „stanovnici Grada su besni na Logana jer je uništio mašinu koja ih je hranila i oblačila“ i ove dve epizode su korektan ali ultimativno besmislen akcioni spektakl u kome se Loganu javlja da u centru grada postoje znaci da iza načina na koji je bilo ustrojeno društvo stoji zapravo intrigantna misterija…
Ali kakva je misterija u pitanju nikada nismo saznali – a pitanje je da li je iko sem Johna Warnera imao ikakvu ideju o tome – jer je serijal sa sedmim brojem sasvim neceremonijalno ugašen, ostavivši čitaoce da se zauvek pitaju šta je bilo sa Loganom i njegovim Gradom.
Utoliko, Denisova odluka da objavi samo prvih pet epizoda koje su adaptirale film deluje i kao savim razuman potez – Logan’s Run ni na filmu ni u stripu nije bio najbolji distopijski narativ sedamdesetih godia prošlog veka, ali strip i dalje ima svoj karakter i nepogrešivi grafički identitet Georgea Pereza koji će za koju godinu prebeći u DC, tamo početi da crta Nove Titane i ostalo je istorija. RIP za velikog majstora što je preminuo prošle godine, a ako ste veoma radi da ovaj strip i danas čitate, a mrzite piratske skenove, sve sem šeste epizode se da kupiti po sasvim razumnoj ceni.
