Teško je reći da sam bio nostalgičan za filmom Top Gun. A opet, Top Gun: Maverick je u meni izazvao dosta prijatnih senzacija što, s obzirom na njegovu tematiku i likove mora biti da je bilo najpre na ime nostalgije za jednim filmom, jednim režiserom, možda najviše jednim vremenom koje je prošlo ali se vredno rekonstruiše iznova i iznova kroz artefakte popularne kulture našeg doba što su osamdesete godine prošlog veka izdigle na nivo legendarne, magične epohe. Moj imunitet na osamdsete je obično na solidnom nivou jer sam bio, jelte, uglavnom u subkliničkoj depresiji tokom većeg dela decenije, ali ima nečeg fascinantnog u tome sa kakvom naučnom preciznošću ovaj film izvodi nekromantski ritual na lešu Tonyja Scotta.
Istina je, naravno i da sam ja u vreme kada je Top Gun ušao u bioskope bio klinac od petnaest godina, već dovoljno blaziran da se unapred ogradim od filma koji je delovao kao war porn za skorojeviće iz suburbije – a za razliku od muževnih, hipernasilnih fantazija za radnike, seljake i poštenu inteligenciju u kojima su igrali Chuck Norris, Clint Eastwood, Charles Bronson, Sylvester Stallone i Arnold Schwarzenegger – ali i dovoljno ozbiljno užieljen u svoju ulogu filmofila da bih otišao da ga pogledam motivisan idejom da je to naprosto stvar opšte kulture.
I nisam naravno, pogrešio. Top Gun Tonyja Scotta nije ni danas moj omiljeni film Tonyja Scotta, ali jeste jedan od filmova koji gotovo savršeno prikazuju zanatsku izvrsnost Tonyja Scotta. Iako nikada nije napravio artistički prodor u srcu holivudske tame, kao što je njegov brat postigao ne jednom već najmanje dvaput, sa Alienom i Blade Runnerom, mlađi Scott se formatirao kao režiser bombastičnih akcionih filmova i (akcionih) trilera u kojima će glavne uloge igrati ljudi izmešteni iz pozicije klasičnog (’80s) action stara. Will Smith i Denzel Washington u kasnijim danima, a pre toga Christian Slater, ali presudno Tom Cruise (pa i Eddie Murphy) stavili su Scotta na mapu sa pomeranjem akcionog filma iz ultra-gritty nihilizma koji je dominirao dobrim delom poznih sedamdesetih i osamdesetih godina i dali mu preliv romantike, high-tech pozitivizma i nije preterano reći da je činjenica da je Mission: Impossible presudno uticao na karijeru Toma Cruisea najvećim delom oslonjena na ono što je ovaj napravio sa Scottom u Top Gun pa onda i u Days of Thunder.
S obzirom na to koliko je originalni Top Gun izdržljiv kao deo popularne kulture, koji ne napušta diskurs ni danas, više od tri i po decenije nakon premijere, malo je i neobično da nastavak nije bio napravljen do prošle godine. U osamdesetima ovaj film je bio monstr-hit, smeštajući se na presek više demografija i kulturalnih podgrupa, dajući ljubiteljima akcionog filma motore, kožne jakne i atraktivni dogfajting a ljubiteljima, pa, lepih ljudi i romanse, glavnog junaka koji je, pa, lep, i koji se ne stidi da bude zaljubljen. Jedna scena odbojke na pesku, mnogo nauljenih muških torzoa i homoerotske tenzije stavljene na mnogo vidniju poziciju nego što je bio standard za ’80 akcijaše, postavili su ovaj film u poziciju game changera koji je presudno izmenio tok istorije. Nije preterano reći da lepi ljudi poput Keanua Reevesa ili Willa Smitha nikada ne bi postali akcioni starovi da nije bilo Top Guna i Toma Cruisea.
Cruise je, naravno, potvrda da ni decenijsko petljanje sa sajentologijom nije dovoljno da uništi čoveka koji sam radi svoje stantove i blagosloven je genima što ga drže u sada već neugodno mladalačkoj formi, pa je on danas jedna od retkih zvezda Holivuda osamdesetih koja ne samo da čvrsto drži uzde svoje karijere u svojim rukama već kreira i producira filmove i vozi jednu od najvećh franšiza u poslednje tri decenije upravo tamo kuda sam poželi.
Otud je njegova višegodišnja borba da napravo nastavak Top Gun imala samo jedan ali vrlo razumljiv problem. Naime, pitanje „zašto“?
Originalni Top Gun je bio jedna od kasnijih refleksija na vijetnamsku traumu, ali za razliku od Stalloneovog Ramba i Norrisovog Missing in Action, umotana u high-tech oblandu i sa optimističkim svetonazorom. Tamo gde su Stallone i Norris bili old school otpadnici, razočarani u sistem i liberalnu Ameriku koja je izdala veterane, očajnički odbijajući da prihvate da se rat završio, fantazirajući o još jednom trku kroz džunglu, ali ovog puta u plemenitoj misiji oslobađanja zarobljenika napuštenih od strane američke javnosti omamljene zaslađenom pop muzikom, neonskim diskotekama i kokainom, Cruise je bio „maverick“, dakle, neko ko, u teoriji, igra po svojim pravilima, ali na kraju dana dobri momak čvrsto unutar sistema koji sprečava Treći svetski rat i pokazuje da može da inspiriše i druge nepoćudne pilote lovaca da budu timski igrači. Top Gun je bio film o tome da se snovi mogu živeti i da ih ne morate napustiti čak i kada vam se ostatak sveta smeje, ali da ćete na kraju najlepše sanjati kada sanjate, jelte, zajedno. Umesto desničarskog lone wolf individualizma Chucka Norrisa i Sylvestera Stallonea (pa onda i Clinta Eastwooda i Charlesa Bronsona u njegovim neprebrojnim saradnjama sa J. Lee Thompsonom) Cruise je pokazao da individualnost ne mora da bude prepreka kolektivizmu, nudeći jedan prijateljskiji, svetlijim bojama obojeni fantazam Amerike koja je tehnološki slabija od svojih neprijatelja ali uspeva da prevagne na ime srca u junaka koje kuca najjače kada je sinhronizovano sa srcima drugih, jelte, junaka.
Top Gun: Maverick radi isto ovo, ali u sasvim drugim okolnostima. Ako je Top Gun bio jedan od poslednjih pravih hladnoratovskih filmova, Top Gun: Maverick je jedan od prvih filmova novog hladnog rata, postpandemijski proksi-ratni spektakl u kome neprijatelj nikada nije imenovan (totalno je u pitanju Iran, jelte) a misija na kojoj se nalaze Cruiseovi piloti se tiče uništenja postrojenja za obogaćivanje uranijuma u neimenovanoj „rogue“ naciji (dakle, totalno Iran). Ovde nema neposrednog rizika od Trećeg svetskog rata ili bilo kakve globalne eskalacije, u pitanju je samo praktično higijenska mera koja će obezbediti da nekoliko godina kasnije specijalne jedinice US armije ne moraju da se muče i traže teroriste sa atomskim bombama u arsenalu.
Naravno, STVARNI zaplet filma se pre svega odnosi na ideju da su piloti borbenih aviona danas skoro pa relikt prošlosti. Cruise je na početku i dalje samo kapetan Mitchell, neko ko je delom jer ga to ne zanima a delom i jer je i dalje malo svojeglav, uspeo da ne dobije unapređenje i kancelarijski posao. Dok njegov glavni rival (a na kraju prijatelj) iz prvog filma, Iceman Vala Kilmera, sada ima čin admirala i vodi Top Gun akademiju na kojoj su obojica diplomirali, Maverick je zadovoljan da bude test-pilot za nove avione koji Ameriku ponovo treba da iznesu na vrh lanca ishrane u međunarodnom vojnom kontekstu. No, tamni oblaci se nadvijaju nad ovim eksperimentalnim programom kada visoki oficir (Ed Harris u rutinskoj minijaturi) ukaže da su bespilotne letelice danas de fakto primarni način angažovanja dalekih meta i da će piloti uskoro biti iskorenjena profesija, preteći da oduzme čitav budžet ovom programu i preusmeri ga na drone warfare.
Ovaj konflikt između ljudskog rada i automatizacije je danas, naravno, mnogo širi od puke vojne industrije. U trenutku dok ovo kucam štrajku američkih scenarista priključili su se i sindikalizovani glumci, svesni da studiji sanjare o bliskoj budućnosti u kojoj će scenarije pisati algoritmi a glumci biti 3D replike skeniranih fizionomija i tela koje se mogu slobodno kombinovati u naprednom softveru za modelovanje. Argument da automatizovana proizvodnja nema „dušu“ je star makar i koliko Benjaminova rasprava o umetnosti u doba mehaničke reprodukcije (dakle skoro devedeset godina) i Top Gun: Maverick ga postavlja u centar svoje priče, ali ne radi zaista dovoljno na tome da ga i razradi. Umesto stvarnog jukstapozicioniranja „bezdušnog“ drone warfarea gde udaljeni operator upravlja robotizovanim hardverom bez ikakvog rizika po sebe, sa pilotima koji stavljaju glavu u torbu svaki put kada sednu u kokpit, dobili smo samo ovo potonje, odnosno panegirik pilotima kao, jelte, modernim vitezovima što se izlažu neviđenim rizicima za slobodu slobodnog sveta, iako je i sama misija koju oni ovde izvode bombardovanje (bez objave rata) teritorije suverene nacije.
No, makar je to, jelte, bombardovanje, urađeno zanatski korektno. Trojica scenarista i Joseph Kosinski u ulozi režisera su zanatski posao odradili vrlo solidno, nudeći refleksiju na originalni Top Gun u nekoliko slojeva. Cruise je ovde pozvan da bude instruktor a ne da sam leti na opasnoj misiji, njegov zadatak je da od gomile vrhunskih mladih pilota kojima se stalno govori da su najbolji na svetu napravi tim koji će raditi kao, jelte, tim a ne gomila individualnih usijanih glava, ali i da, ključnije, svoje iskustvo iz stvarnog konflikta (iz prvog filma) stavi naspram njihovog akademskog shvatanja korišćenja borbenih aviona.
Avioni koji se ovde koriste su F-18ice, popularni Horneti, stari u ovom trenutku više od četiri dekade i jedna od glavnih tema u filmu – makar diskurzivno – je da neprijatelj ima bolje presretače (lovačke avione „pete generacije“ koje je za film dizajnirao Lockheed Martin, da izgledaju blago futuristički i opasno) a da je jedini način da se misija obavi uspešno i piloti živi vrate kući taj da sami piloti shvate da iz knjiga ne mogu da nauče da ratuju.
Cruise je ovde duševni, humani veteran koji i dalje nije preboleo Gooseovu smrt iz prvog filma –a Gooseov sin (Miles Teller koji samo što je izašao iz teretane i pretvorio se u geek-Hulka) je, eto preokreta, jedan od mladih pilota koje on obučava, pun gorčine i resantimana za čoveka koga smatra odgovornim što nema oca – i čiji je prioritet da se njegovi piloti sa misije vrate živi. Naravno, naspram njega je komanda kojoj je bitnije da se bombing run odradi kako treba, a ako bude žrtava među našima, pa, to je deo vojničkog života. Ovo je sasvim lepo podešena tenzija u dramskom srcu radnje i Cruiseove nestandardne metode obuke gde sa klincima igra razne igre i pokazuje im da ništa ne znaju ako se slepo drže naučenog sa akademije daje rezultate u kreiranju hemije. Ovde pomaže što su glmci dobri pa im onda često prilično parodične replike makar lepo stoje. Cruiseov Maverick i Tellerov Rooster se tu malo kao i neugodno taru jedan o drugog, Maverick je na ivici suza u jedno dve-tri scene i to da je i u stvarnom životu prošlo više od tri decenije otkada je Goose poginuo zapravo pomaže da se ovim standardnim melodramatičnim momentima da malčice patine.
Naravno, govno udara u fen brže nego što se očekivalo pa mala ekipa kreće na misiju ranije nego što je bilo zakazano a njihov instruktor, uprkos svemu što se pre toga govorilo, leti sa njima kao predvodnik…
Top Gun: Maverick ima gomilu šašave, kičaste drame i romanse (hipermladolika Jennifer Connelly ovde zamenjuje Kelly McGillis i koliko joj je dato da glumi, solidno je karakterna) sa članovima Cruiseovog tima koji prolaze kroz standardne stadijume neverice, inaćenja, razočaranja i na kraju slepog poverenja u senseija. Cruise sam na više mesta preglumljuje, pogotovo u emotivnoj sceni sa bolesnim (i u stvarnom životu) Valom Kilmerom koja sedi na samoj ivici makabr parodije, ali film svakako nudi prvorazrednu avionsku akciju. Ovde se, naravno, istorijska vertikala koja vodi još od filmova iz četrdesetih preko Hamiltonovog Battle for Britain iz poznih šezdesetih pa do Lucasovog Star Wars mora dalje nastaviti ekstravagantno snimljenim i režiranim scenama ogromne brzine, visokih uloga i ljudske dimenzije koju glumci moraju da ubrizgaju paničnim okretanjem glave u skučenim kokpitima i dramatičnim replikama. Sve je to prilično kempi, kako i treba – Kosinski je, na kraju krajeva, debitovao filmom Tron: Legacy – i kada u poslednjih pola sata krene da se udara po nostalgiji iz sve snage, sa sve rashodovanim F-14 Tomcatom koji je Cruiseu i Telleru, jelte, jedina nada da će ikada videti svoje najmilije, film je odavno prekoračio daleko preko granice plauzibilnog i pretvorio se u lo-tech Star Wars sa sve dramom koja kulminira u „trench run“ katarzi i bezličnim neprijateljima u neobeleženim letelicama.
Top Gun: Maverick je, da zaokružimo, kičast film, sa dosta scena čija je jedina svrha izazivanje nostalgije, i čiji kast dobrih mladih glumaca sugeriše hemiju što bi podsećala na uspešne spinofove Rockyja (dakle, na filmove iz serijala Creed) kada bi Cruise samo malo umeo da se izmakne iz centra događaja i prepusti pozornicu novoj generaciji. No, ovakav kakav jeste, Top Gun: Maverick je ograničen njegovim fetišizovanjem Maverickove duševne muževnosti i neugašene virilnosti i podsećanje da ispod velikog drveta ništa drugo ne može da poraste. Ovo jeste pristojno zabavan akcijaš lepe mada nemaštovite stilizacije, korektnog mommy-porn koeficijenta i ubedljive starwarsovske dogfighting akcije ali on kraju dana, posle svih tema koje je zazvao u prvoj polovini, ne govori mnogo više od toga do da bez starca i dalje nema udarca i da mlađarija bolje da još jače udari po teretani, steroidima i kozmetičkoj hirurgiji jer Cruiser nema nameru da se penzioniše u skorije vreme. Meni je sva ta parada kiča i lepih ljudi bila, pa, zabavna, i neću lagati ako kažem da ću ga rado pogledati još koji put kad naleti na nekoj televiziji ali Top Gun: Maverick nije ništa drugo do spomenik Tomu Cruiseu i njegovoj dijabolično mladalačkoj fizionomiji pa na te setinge treba postaviti i svoja očekivanja.
