U trenutku dok ovo pišem Beogradom haraju brutalne letnje vrućine pa je, mislim, rezonski da danas odradimo jedan kratak osvrt na lak, zabavan i generalno dobrodušan komični strip o superherojima. Ako ste odmah promrmljali ime „Mark Russell“, čestitam, ali nije vam bilo preteško jer je on danas praktično jedini scenarista koji konzistentno piše komične stripove unutar američkog mejnstrima i uspeva da neki od tih stripova budu superherojski. Naravno, za ovu priliku, sparing partner mu je Bryce Ingmna, i sada već znate da pričamo o drugom tomu (čudi me da se Ahoy! Comics oteo iskušenju da ovo nazove drugom sezonom) superherojske satire o kojoj sam već pisao pre nekih godinu dana. Dame i gospodo, uvažene zvanice, danas vam predstavljamo My Bad Volume 2: Thirty Minutes or Dead.
Superherojska satira ili, čak, samo komični superherojski stripovi danas su uglavnom rezervisani za izdanja negde na marginama planova velikih izdavača. Vremena u kojima su Keith Giffen ili John Byrne pisali satirične, humorističke serijale koji su mogli biti smatrani mejnstrimom su uglavnom iza nas. Ako se ne računa Deadpool, a koji je ipak „normalna“ komedija, satirični stripovi se najviše pojavljuju u nekim alternativnim univerzumima, kao što su Spider-ham i drugi parodični Spider-man stripovi koje je Marvel u poslednje vreme objavljivao. Nije, naravno, ni sasvim nejasno zašto veliki izdavači uglavnom odbijaju da se sprdaju sa svojim propertijima, a koji ih hrane, jelte, lebom, jer kada se zagrebe ispod supherherojskog glamura, zaista se može naći nešto trulo, ponekad i do srži, u TOJ državi.
Jedan od najboljih elemenata projekta My Bad je što i za drugi tom crtež radi Peter Krause, čovek sa vrlo klasičnim, vrlo glamuroznim stilom, koji bez problema prolazi kao „prava“ superherojština ako ga samo okrznete pogledom, a što njegov vizuelni humor, kao i humor u samom tekstu čini utoliko efektnijim. My Bad Volume 2 pritom ulazi još malo dublje u meko tkivo superherojštine, agresivno parodirajući i satirišući neke vrlo prepoznatljive propertije DC i Marvel univerzuma pa je, recimo, Krauseova verzija Wonder Woman, divlja, snažna žena veća od većine muškaraca u ovom stripu i deluje kao neko ko bi mogao da fatalno poremeti odnose moći i u samom DC-ju.
Kao i u prvom tomu, My Bad Volume 2 je strukturiran kao neka vrsta strip-magazina što objavljuje različite stripove u jednom broju, ali tako da su svi ovi stripovi povezani. Ingman i Russell svoj univerzum nazivaju „Important New Superhero Universe“ kako bi emulirali marketinške taktike velikih izdavača iz prošlosti i sadašnjosti, pa suštinski svi stripovi koji ovde izlaze (sve ih je nacrtao Krause, a napisali na smenu dvojica scenarista) pričaju istu priču i samo izmeštaju gledište fokusirajući se na različite likove. Ovo je, naravno, moglo da se sve izvede i u okviru samo jednog stripa, ali je svakako smešnije da se pravimo da čitamo nekoliko odvojenih serijala sa likovima koji imaju individualne avanture a koje se onda spletom okolnosti integrišu u jedan „univerzalni“ narativ.
Zaplet u My Bad zapravo nije najvažnija stvar. Russellovi stripovi generalno, a ovo važi i za Ingmanov autput unutar Ahoy! Kataloga, žive od scene do scene, od replike do replike koristeći zaplet pre svega kao labavi kontekst u kome se dešava situacioni humor. Nedavno sam pisao o drugom tomu Russellovog serijala Billionaire Island i mada je ovo po konceptu ambiciozniji narativ, ni u njemu sam zaplet ni slučajno nije težišta pažnje čitaoca. Utoliko, u My Bad Volume 2 kao zamajac radnje uzet je jedan dobro isprobani kliše – serijski ubica koji se specijalizovao za superheroje. I pre nego što pomislite da su Russell i Ingman na nišan stavili sam Watchmen sa njegovim zlokobnim „someone is killing capes“ semenom zapleta, odmah da ukažemo: stvari su ovde daleko relaksiranije. My Bad Volume 2 ni ne pokušava da kreira „stvarnu“ tenziju spram ugroženosti ansambla sueprheroja koje smo upamtili iz prvog toma jer serijski ubica koji ovde likvidira jednu po jednu osobu zapravo demonstrira vidan nedostatak kognitivnih kapaciteta. Naizgled nalazeći svoje žrtve u telefonskom imeniku, atentator prerušen u raznosača pica dolaziće na adrese ljudi čija prezimena podsećaju na superherojske nadimke likova u ovom univerzumu i tamo pucati u njih iz velike blizine. Ova humoristička koncepcija najvie deluje kao da je nastala iz poludnevne zajebancije u nekom nizu na tviteru gde su ljudi smišljali prezimena koja podsećaju na poznata superherojska imena i, dakle, ne pričamo o nekakvim vrhuncima stripovske komedije, ali baš tu je bitno da ovaj strip crta Peter Krause.
Krauseov crtež uspeva da proda neke od najnebuloznijih koncepata koje su Russell i Ignman u stanju da smisle. Recimo, njihov iskompleksirani bogataški sušerheroj, The Chandelier – parodija na Betmena – je u Krauseovom crtežu savršena kombinacija urnebesne narcisoidne nesigurnosti u sebe i psihopatološkog odsustva empatije, i čak i sasvim jeftini verbalni gegovi uspešno vrše svoj komični zadatak kada ih Krause nacrta. Isto tako, serijski ubica koji IZGLEDA kao obični raznosač pica – a što trigeruje seriju napada na obične raznosače pica svuda po gradu – zapravo ima bizarnu i strašnu tajnu koja bi, da je nacrtana manje ubedljivo bila prosto krindži.
Krauseov crtež je još glamurozniji i još efektniji u priči koja se bavi naporima drugog bogataškog lika – bivšeg superzločinca – da sebe rebrendira kao dobročiniteljskog superheroja. Kupovina opreme i identiteta od penzionisanog superheroja dobre reputacije njemu je ovde put ne samo u superherojsku zajednicu protiv koje se do nedavno borio već i način da nekako umanji svoj osećaj usamljenosti kroz perspektivu ostvarivanja romantične veze sa superheroinom koja nosi ime Good Karen. Naravno, kako znamo da ime „Karen“ poslednjih par godina služi kao internet-lozinka za bele žene iz privilegovanih socijalnih miljea koje zloupotrebljavaju svoj društveni položaj da ispravljaju percipirane nepravde (tipa, Afroamerikanac u parku je nametljivo šetao svog psa i učinio da se nelagodno osećam) , tako i Good Karen ovde služi za satirisanje altruističkih poriva (ne samo) žena iz privilegovanih slojeva i isticanje njihove razdvojenosti od realnosti u kojoj živi većina društva.
Ono što stoji, kao i u vezi sa prvim tomom ovog stripa, je da ništa od ove satire ne ide u neku preveliku dubinu. Ingman i Russell će u daljem razvoju zapleta ovog toma parodirati i klasični superherojski trop o invaziji iz svemira koju samo zemaljski superheroji mogu da spreče, ali ovaj element nije naročito kompleksno razrađen. Glavna tema stripa od početka do kraja ostaje upravo ta razdvojenost privilegovanih društvenih slojeva od, rekosmo, realnosti u kojoj većina obitava, pa nije slučajno što je ovde većina superheroja predstavljena kao da dolazi iz orbite imućnih belih Amerikanaca čija su interesovanja i prioriteti u pogledu zaštite društva osobena i nemaju mnogo veze sa stvarnim društvenim problemima.
I na jednom metanivou, a što ostaje ugavnom neizgovoreno u ovom stripu, ovo jeste nekakav kritički pogled na superherojštinu. Naravno, suviše je jednostavno reći da superherojštinu prave samo beli privilegovani muškarci za bele privilegovane muškarce ali u njoj svakako postoje refleksije društvenih strahova i prioriteta karakterističnih za klasu i populaciju kojoj autori pripadaju. Superheroji šezdesetih i sedamdesetih, recimo, su vrlo često kao svoj glavni „posao“ videli zaustavljanje uličnog zločina, džeparoša, otimača tašni, kasnije silovatelja u jasnom reflektovanju strahova bele srednjeklasne Amerike onog vremena. I, onda, istina je da je danas veliki deo javnog diskursa – koji se danas vodi po društvenim mrežama i u onlajn-kolumnama – oblikovan mišljenjima i interesovanjima (i interesima) onih koji imaju veliki deo moći u društvu. To što Bezzos ili Zuckerberg nisu tako neposredni kao Musk, koji kompulzivno tvituje sve gore i gluplje stvari, naravno ne znači da ogromne platforme kojima upravljaju ne prioritizuju pre svega njihove želje, ponekad verovatno i nesvesne.
Dakle, fokus na bogataški diskurs u okviru superherojskog mizanscena u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti ima smisla, to hoću da kažem, iako je istina i da je istorijski samo deo superherojske zajednice zaista vezan za privilegovane slojeve društva i da se sasvim jednako može govoriti o kontrakulturnim elementima superherojštine u istorijskom kontekstu.
Enivej, My Bad Volume 2 je generalno zabavan humoristički strip čija je komika često na prvu loptu ali je izvedena zanatski vrlo kvalitetno, u izuzetnom crtežu i koloru (Paul Little, Kelly Fitzpartick), sa odličnim leteringom Roba Steena i sa ne prevelikom ali ipak postojećom ambicijom da čitaoca ohrabri da razmišlja o nejednakostima u društvu i tome šta leži u njihovom korenu. Sasvim korektno ako već ne esencijalno. Ahoy! Comics sve to prodaje ovde.
