Nayola, portugalski dugometražni animirani film iz 2022. godine je jedan od onih primera kako produkcije koje nisu tradicionalno poznate po animiranim bioskopskim hitovima imaju kapacitet da izbace nešto osobeno i zapravo instant prijemčivo. Ovo je još više impresivno jer Nayola velikim delom koristi 3D modelovanje i animaciju da oživi događaje što se odvijaju centralnoj Africi tokom više decenija, legitimišući ovu tehniku kao umetnički pristup koji, u pravim rukama može da ima artistički nivo na ravnoj nozi sa drugim tehnikama animacije koje tradicionalno vezujemo za filmsku umetnost (nasuprot pukom entertejnmentu).
Možda je važno da naglasimo ovu podelu: naravno da savremeni animirani filmovi iz velikih produkcija, poput Pixara, Disneyja ili Universala poslednjih godina (u Pixarovom slučaju još od sredine devedesetih) koriste trodimenzinalnu kompjutersku grafiku kao primarni način kreiranja svojih svetova i karaktera ali ovde pričamo o produkcijama masivnih budžeta. Primera radi, Disneyjeva Zootopia je imala budžet od stopedeset miliona evra, Segin Sonic the Hedgehog 2 i Universalov The Super Mario Bros. Movie oko sto miliona svaki, dok se za hibridni Space Jam: A New Legacy barata rasponom od 150 do 300 miliona dolara. Naravno da ovakve planine novca nisu dostupne malim evropskim produkcijama – Nayolu je finansiralo čak pet evropskih kompanija, sa sve zahvatanjem i u državne fondove da se namaknu potrebna sredstva – i onda je i prirodno da će ovaj film u domenu grafike i animacije biti mnogo bliži jeftinim serijskim produktima koji se prave za sindikalizovano prikazivanje na dečijim kanalima, na striming platformama ili, čak, onim rađenim direktno za YouTube. To da Nayola i pored relativno jednostavne animacije i korišćenja tehnika koje su često bliže „motion comic“ estetici i onome što viđamo u nezavisnim video igrama nego bioskopskim animiranim filmovima uspeva da deluje ubedljivo, artistički intrigantno i da obezbedi da se njegov senzibilitet jasno prenese je, dakle, trijumf koji vredi isticati u prvi plan.
Nayola je prvi dugometražni film režisera po imenu José Miguel Ribeiro, a koji je od sredine devedesetih aktivan u proizvodnji kratkih animiranih filmova. Njegova ekspertiza se ovde jasno prepoznaje jer je sa svojih osamdesetak minuta Nayola ubedljivo urađena priča koja govori o tri žene različitih generacija što su svaka na svoj način pogođene dugačkim građanskim ratom u Angoli. Film je sa svojim fokusom na karakter svake od njih pokušaj da se kreira jedna vrsta istorijske vertikale prelomljene kroz žensko iskustvo teških iskušenja afričke nacije što je svoju nezavisnost dobila tek polovinom sedamdesetih godina prošlog veka a onda direktno uletela u višedecenijski građanski rat.
Recentna istorija Angole je poučan ogledni primer za to koliko je evropska kolonizacija vanevropskih teritorija radikalno unazadila populacije ovih prostora. Ne da Evropljani nisu doneli NIŠTA korisno Africi ili Latinskoj Americi ili Aziji, naravno, nećemo poricati da tehnološki ili medicinski kapaciteti danas na raspolaganju afričkoj populaciji njoj donose nekakav boljitak, ali čak i ako apstrahujemo istoriju robovlasništva i onoga što bi u nekim drugim okolnostima bilo proglašeno genocidom, stoji da je već samo to što su postkolonijalne decenije velikog dela afričkih država obeležene ratovanjem između frakcija koje zastupaju interese moćnih struktura drugih država (i sa drugih kontinenata) u uslovima veoma krhke vladavine prava, razlog da se evropske zemlje DANAS I OVDE ne samo posipaju pepelom već da plaćaju astronomske reparacije afričkim državama.
Angola je, rekosmo, svoju nezavisnost od Portugalije – zemlje za koju je danas skoro teško poverovati da je bila kolonijalna sila – dobila polovnom sedamdesetih i to nakon što je u Portugaliji ustanak i puč srušio stari, fašistički diktatorski režim u tom trenutku već šest godina pokojnog Antónija de Oliveire Salazara. Naravno, sloboda od kolonijalnog jarma je plaćena jako skupo i Angola je odmah ušla u građanski rat između tri frakcije, jedne sa podrškom Kube i Sovjetskog saveza (a koja je i bila najvažnija u procesu uklanjanja portugalske vlasti i uspostavljanja socijalističkog, jednopartijskog režima), jedne koja je u početku bila bazirana na maoističkim idejama radikalnog komunizma da bi posle toga bila kooptirana od strane službi SAD i Južnoafričke Republike i okrenula se za 180 stepeni, boreći se protiv socijalističke vlasti i komunizma generalno, i treće koja je radila za interese suseda i regionalne sila koja se u to vreme zvala Zair a danas je to Demokratska Republika Kongo.
Ovaj je rat trajao sve do 2002. godine i mada se Angola danas smatra relativno stabilnom državom sa demokratskim režimom, pa čak i spada u jednu od najbrže rastućih ekonomija u svetu, ostaje i da populacija ima jako kratak očekivani životni vek, da je smrtnost novorođene dece ekstremno visoka a da energične antikorupcijske akcije aktuelne vlade imaju u sebi i meru populističkog, kako bi skrenule pažnju nacije sa još uvek jako niskog standarda života i čestih represivnih mera civilnih vlasti i policije.
Nayola pokušava da dobar deo ovog narativa sažme u priču o tri žene – unuci, majci i babi – koje su kolektivno videle tešku prošlost Angole, preživljavaju njenu ne baš ružičastu sadašnjost ali uz pogled u budućnost od koje se ne sme odustati. Titularna Nayola je žena srednje generacije, sa iskustvom ratovanja u građanskom ratu koji je odneo njenog muža. Veliki deo filma bavi se njenom potragom za suprugom koja se odvija kroz lutanje od ratišta do ratišta i učestvovanje u borbama, ali i svedočenje brutalnim praksama koje znamo da čine deo ratova u Africi – od postavljanja nagaznih mina do egzekucija zarobljenika. No, jednako je značajna i scena u kojoj se stric i nećak prepoznaju ratujući na suprtonim strana, i nakon kratkog ideološkog prepucavanja spontano razumeju da je krv važnija od ideologije.
Ova minijatura je uspela jer je urađena jednostavno i bez stilizacija, dajući jedan realističan, paradigmatiča momenat u dugačkom ratu. On služi i kao povezivanje sa bazom u filmu koji je dobrom delom obeležen Nayolinim lutanjem kroz snolike kadrove nabijene fantazmagoričnim slikama i simbolikom. Delom je ovo prirodan deo umetničkog postupka koji nastoji da poveže žensku perspektivu na rat i folkolornu tradiciju sa realnostima ratovanja koje je, suštinski, proksi rat između sila koje nisu lokalnog porekla pa tako imamo scenu plesa u razrušenom gradu i strašne momente koji slede nakon otvaranja vatre ali i bacanja humanitarne pomoći iz aviona. No, delom je to, čini mi se i nastojanje da se Nayolina karakterizacija poveže sa totemskim, kolektivnim elementima centralnoafričkih verovanja, običaja i nasleđa i njena spona sa šakalom koji se pojavljuje spontano i ostaje u velikom broju scena, samo da bi ona kasnije praktično prihvatila na sebe njegov identitet je deo ovog napora, kao što je i nekoliko scena snova/ delirijuma koji imaju jake elemente šamanske simbolike i inicijantskih putovanja.
Kontrast ovome čini deo filma koji se bavi njenom ćerkom Yarom, mladom, gevnom devojkom iz geta Luande koju ljuti socijalna nepravda i politička represija i koja svoj bes kanališe kroz repovanje. Ako je sama Nayola koncentrat „afričkog“ u sponi sa precima i istorijom krvavog sazrevanja nacije, Yara je spona sa ostatkom sveta, ili makar onim njegovim delom koji sebe vidi kao progresivni zapad – devojka koja i vidi i gleda dalje od geta u kome živi sa babom, spremna da se bori za boljitak sada i ovde ali ne i da zauvek ostane u sada i ovde. Njeni stihovi su buntovni i inspirativni, narezani diskovi koje deli unaokolo su njen način scijalnog aktivizma, a u spavaćoj sobi ima postere sa Čeom Gevarom i feminističkim porukama i spremna je i da se žrtvuje da bi bilo bolje.
Scene sa Yarom, gde se ona suočava sa represijom u zajednici ali i gde sa kolegama i istomišljenicima svoja neposredna iskustva pretače u muziku su inspirisane, ali film u svojoj drugoj polovini mora da uspori kako bi povezao tri generacije u jednoj porodici i ovo nije nužno urađeno najidealnije. Od toga da baba, čije sećanje seže najdalje u prošlost i ima najviše iskustva, dobija premalo prostora i samo služi kao pomirljivo rame za plakanje, pa preko finala za Nayolu – koje je snoliko i simboličko radije nego konkretno – do finala za Yaru koje se, čini se, svodi na napuštanje svega što je do malopre gorljivo branila, film kao da ne zna šta je tačno njegova poruka koju bi da pošalje kroz pančlajn sem neke generalne ideje o tome da treba imati nadu. Za priču koja se potrudila da se pozabavi vrlo konkretnim pitanjima i svoje likove tretirala dijalektičko-materijalistički, ovo neodređeno finale, uprkos lepim, poetskim slikama, dolazi kao blago razočaranje.
A što naravno i povlači za sobom neizbežna pitanja o autentičnosti celog narativa. Naravno, lepo je što se Portugalci bave ovom pričom uz odgovornost i nastojanje da pričaju u ime onih čije glasove – uprkos tome što i oni pričaju Portugalski – retko čujemo, ali Nayola mi u najboljem slučaju deluje kao dobronamerna, informisana fantazija iz evropske perspektive o tome koliko je teško u Angoli i gde leži nada za Angolu, ali, ipak, samo fantazija. Gledao sam intervju sa nekoliko ljudi iz publike sa premijere filma u Luandi a koji su svi, dakle, lokalci, hvalili njegovo bavljenje ženama i poruku o nadi i njenom nenapuštanju, ali i ove su mi reakcije delovale kao sasvim generalne i bez dublje interakcije sa „mesom“ filma, njegovim tretmanom totemističke ikonografije, njegovim vrlo idealističkim pa time i dosta klišeiziranim prikazom mlade reperke (koja odiše onim što bi ovde nazvali distinktno NVO tonovima) itd. Moj utisak je da je filmu falilo još petnaestak minuta u finalu i dublja razrada sva tri lika, čime bi svoje intrigantne teme i karakterizacije dovezao do kraja kakav one zaslužuju.
No, Nayola prilično ubedljivo pogađa svoje mete na grafičkom planu, nudeći lepo sašiven spoj ručno rađene dvodimenzionalne grafike i trodimenzionalnog modelovanja. Spisak 2D crtača i animatora na odjavnoj špici je podugačak i ovo nikako nije jedan od onih filmova napravljenih skoro stoprocentno „u kompjuteru“, pa su „afričke“ stilizacije u kojima se prikazi džungle pretapaju u naivno slikarstvo, a košmari prikazuju lavirinte od bodljikave žice i životinje u nju uhvaćene jako solidne. Ne mogu da svedočim koliko je folklorni element art direkcije autentičan ali film nesumnjivo ima i prepoznatljiv kolorit i aluzije na narodno likovno stvaralaštvo iz regiona pa su njegova estetika i ukusno urađena 3D animacija u lepom skladu. Muzika je, pak, vrlo pristojna, ali to da je praktično sva bazirana na evroameričkim predlošcima, od bitboksovanog hip-hopa, do portugalskog fada, sa nešto lokalne sembe koja, naravno, dosta podseća na brazilsku sambu, podseća na to koliko su stara i nova kolonizacija duboko ostavile svoj trag u kulturi ovog naroda.
Nayola je nesavršen film, ali vredan i vašeg vremea i vaše pažnje. Veoma siguran grafički stil i animacija i podsticaj da se sami pozabavite istraživanjem istorije i kulture ove povelike afričke države koji će vam dati narativ garancija su da vreme provedeno uz Nayolu neće biti uludo potrošeno. Za one koji imaju HBO, ovaj film je odnedavno na njemu u ponudi.
