Veoma mi je drago da je Miles Morales definitivno i neopozivo zaživeo u Marvelovom mejnstrim univerzumu nakon što je preživeo smrt svog (Ultimate) univerzuma, a zatim sa porodicom i prijateljima bio preseljen u glavni univerzum Marvelovih stripova. Nakon Briana Bendisa, njegovog tvorca i prvog autora, Miles se – sasvim transparentno – doživljava i kao lik koji neće biti samo simbolični predstavnik manjina koje će, eto, dobiti priliku da zaigraju na centalnoj pozornici (i to u tuđem kostimu) zato što se „woke“ ideologija prodaje, nego i kao legitiman medijum da autori iz manjinskih grupa rade u mejnstrimu i donesu osoben senzibilitet superherojskim stripovima. Danas zato pričamo o najnovijem serijalu Miles: Morales: Spider-man, a koga Marvel izdaje od početka Decembra prošle godine i gde je scenarista Cody Ziglar u vozačkom sedištu. Osvrnućemo se na prvu priču, Trial by Spider, koja je upravo početkom Avgusta izašla i kao kolekcija, a pogledaćemo i šta se dalje dešava u Milesovom životu.
Ziglar sada može da se pohvali da je verovatno jedini afroamerički scenarista koji je u Marvelu za dve godine radio na čak tri Spajdermen stripa – i gotovo ni na čemu drugom – a što je svakako refleksija i njegovog kvaliteta kao scenariste i radne etike. Prevashodno autor scenarija za televiziju (Rick & Morty, Robot Chicken, Futurama ali i Marvelov She-Hulk: Attorney at Law), Ziglar je jedan od onih mlađih autora koji su se između ostalog tesali radeći video-radove za Cracked u vreme njegove zlatne epohe kada su Jason Pargin, Michael Swaim i Mack Leighty doticali zvezde a mnogi danas cenjeni podkaster/ stripadžija/ komičar/ novinar radio rame uz rame sa njima učeći zanat. Za svoj rad na televiziji Ziglar već ima Emmy nominaciju, a u Marvelu je već bio deo scenarističkog tima (ispunjenog vrlo iskusnim imenima) koji je radio Amazing Spider-man Beyond, pa pisao sopstveni Spider-Punk serijal, da bi nakon što je Saladin Ahmed završio svoj vrlo uspešni rad na prethodnom Miles Morales serijalu Ziglar bio odabran kao prirodan naslednik.
Ahmedov Miles Morales se meni dopadao, sa jednim vrlo pristojno odmerenim vezivanjem glavnog junaka za svoje okruženje u Bruklinu i specifičnu kulturu u njegovom okruženju i profesionalnim superherojskim životom koji je uspešno spojen sa porodičnim dramama. S obzirom na to koliko se „pravi“ Spajdermen poslednjih godina upleo u prekomplikovane priče koje su na kraju bile tek preopširno (i nepotrebno) prepričavanje već postojećih priča iz Spajdermenove istorije, Ahmedov pristup Milesu Moralesu je bio osvežavajuć sa dovoljno street-level šmeka da bi reference na neke poznate epizode iz istorije drugog Spajdermena delovale kao simpatična podsećanja radije nego kao, kako već rekoh preopširna i bespotrebna prepričavanja.
Ovaj se serijal i sasvim solidno prodavao, trajući čak 42 broja, daleko preko neke granice do koje biste mogli reći da ga je nosio talas popularnosti filma Into the Spider-verse, a uz koji je, sasvim strateški, lansiran. U stara vremena bi Marvel samo zamenio scenaristu i nastavio sledećeg meseca sa istom numeracijom, ali sada nisu stara vremena pa je u Decembru Miles Morales: Spider-man, posle samo mesec dana pauze krenuo ponovo od prvog broja, sa Ziglarom u scenarističkoj stolici. Na crtačkim dužnostia je ovde Bonellijev Federico Vicentini, Italijan koji je u Marvelu već prikazao svoje umeće i definitivno zaradio priliku da se oproba na serijalu definisanom mladalačkom energijom i dinamičnom akcijom.
Prvih pet brojeva novog Miles Morales: Spider-man, dakle, čine prvu priču u ovom serijalu, Trial by Spider, i kako je odmah posle nje serijal uleteo u krosover Carnage Reigns, njena je važnost na uspostavljanju tona i tematske orijentacije stripa možda još veća.
Sa jedne strane, Vicentini ovde kreira vizuelni identitet stripa koji sugeriše mnogo više akcije i superherojske drame prateći scenario koji donekle u drugi plan gura Milesov civilni život. Nije da ovde samog Milesa i njegivh, jelte, problema u školi i kod kuće nema, ali je ovo zaista mnogo više strip o Spajdermenu i tome kako dečak koga još uvek pospredno nazivaju „mršavim“ ili „drugim“ Spajdermenom na sebe preuzima odgovornosti koje će ga možda i slomiti. Dobro, superherojski strip generalno a Spajdermen stripovi partikularno se često bave tim osećajem da protagonist na svojim plećima drži nemoguć teret i da je samo pitanje kada će ga taj teret skršiti, no Ziglar još uvek uspeva da u Milesovom slučaju to deluje organski uvezano uz prirodu glavnog lika i ostatka njegovog ansambla. Svakako, Miles jeste momak iz drugog univerzuma koji je video smrt i rađanje novog multiverzuma, i istrpeo je kloniranja i saznanje da mu je stric superzločinac a otac tajni agent, ali ovaj strip i dalje dosta uspešno prikazuje klinca iz Bruklina koji je na ime svoje pameti ali na kraju i mogo sreće upisao prestižnu školu i koji i dalje ne uspeva da se otrese straha toga da nije vredan, ali i da nema snagu da žonglira između ogromnih odgovornosti koje je na sebe preuzeo. Peter Parker se u ovom stripu ne pojavljuje – a što je i bolje, jer se paralelno događala ONA priča u Amazing Spider-manu – ali njegvoa mantra o velikoj moći koja sa sobom mora nositi veliku odgovornost je Milesu stalno na pameti i pomaže mu da se fokusira onda kada se čini da i njegov civilni i njegov superherojski život idu nizbrdo.
U školi, Miles se zbog stalnih kašnjenja zakači sa profesorom i popije suspenziju zbog koje ga kod kuće roditelji kažnjavaju zabranom izlaska (kao da ne znaju da im je sin Spajdermen, jelte…), sa najbližim prijateljima je stalno u klinču jer ih redovno ispaljuje, ali razlika između ovog stripa i aktuelnog mejnstrim Spajdermena je upravo u toj humanijoj, toplijoj dimenziji koja je Milesu Moralesu postala druga priroda – njegova porodica i prijatelji, na kraju krajeva znaju da je on superheroj i razumeju kroz šta prolazi pa ovde nema osećaja izlovanosti i samoće koji se toliko potencira preko u Amazingu.
U profesionalnom smislu, Milesu specijalni odred policije preti hapšenjem jer je na snazi zabrana maloletnicima da se bave superherojskim poslom bez nadzora odraslih superheroja (ostatak iz vremena kada je Kingpin bio gradonačelnik i priče Outlawed), ali ovde ne samo da dolazi do izražaja njegov osećaj odgovornosti već Ziglar i koristi priliku da ga upari sa Misty Knight, jednom od originalnih crnih superheroina iz sedamdesetih godina i hemija između veteranke uličnih ratova i kung-fu eksploatacije sa jedne strane i mladog, snažnog ali još uvek nesazrelog superheroja sa druge vrlo lepo funkcioniše u ovom stripu.
Ziglar bira da Milesa stavi naspram nekih novih ali i nekih klasičnih negativaca u ovom serijalu i ja sam, naravno, uvek radostan da vidim Maca Garagana – Scorpiona – u dobroj formi. No, centralni konflikt je sa supezločinkom po imenu The Rabble i ovde se Ziglar izrazito trudi da tematizuje neke značajne elemente Milesovog kanona.
Sindrom samozvanca je i inače važan motiv u Spajdermen stripovima, na ime problema koje je i originalni Spajdermen često imao sa tim da sebe shvati kao „stvarnog“ superheroja, a on mora biti još izraženije prisutan kada dečak iz Bruklina navuče kostim iz prodavnice i nazove se superherojem koji je već postojao – a kako je Miles upravo započeo svoju karijeru posle smrti Ultimate verzije Petera Parkera. Česte kritike anti-woke publike koja kaže da nema ništa protiv likova iz manjinskih zajednica ali da oni treba da imaju svoje priče a ne da zamenjuju postojeće superheroje je možda i razumljiva, ali u slučaju Milesa Moralesa, originalni Bendisov strip je vrlo dobro uhvatio tu važnost identifikovanja klinaca iz manjinske zajednice sa herojskim figurama iz, jelte, većinske i Milesovo odavanje pošte originalnom Spajdermenu nije bilo puko prepisivanje već naprotiv, proširivanje koncepta Spajdermena, pokazivanje da on ne pripada, niti je ikada pripadao, samo beloj, srednjeklasnoj zajednici.
Ovde se, pak, to pitanje da li Miles zauzima tuđe mesto – a koje možda tom nekom drugom pripada sa više prava – prevashodno tiče njegovog učenja u skupoj, prestižnoj školi. Kanonski, Miles je uprkos vrlo dobrim ocenama i generalnoj pameti u ovu školu upao pre svega tako što je pobedio na lutriji koju ona organizuje kako bi na iole pravičan ili makar nepristrasan način odabrala svoje učenike iz ogromne mase aplikacija koje sve zadovoljavaju njene kriterijume. Trial by Spider zato prati napore pomenute superzločinke da se osveti Milesu što je zauzeo njeno mesto u školi koje joj je, na ime njenog talenta za rad sa elektronskim sklopovima po svakom pravu pripadalo.
Ovo deluje pomalo old school, pa i malo sitničavo jer The Rabble ne samo da želi da ubije Milesa već i njegove prijatelje i porodicu, ali Ziglar uspeva da proda ovaj koncept prikazujući ovu antagonistkinju i samu kao pripadnicu manjinske zajednice, a kojoj je neuspeh upisivanja škole dramatično poremetio život usmerivši ga u mračnu stranu. I onda, iako do kraja dobijamo standardnu superherojsku melodramu, ta ledena, zastrašujuća realnost posmatranja kako vam se vrata ka budućnosti zatvaraju ispred nosa, i uverljiv prikaz problema koji će zadesiti njenu porodicu kasnije su ovde dobro komunicirani.
Naravno, onda do kraja stripa Miles mora da ne samo zaštiti sebe i svoje već i da se malko osvesti i nauči lekciju i ovo sve sasvim solidno funkcioniše, sa superzločincem koji u čitaocu izaziva empatiju ali i sa glavnim junakom koji izlazi iz jednog košmarnog iskustva uverljivo promenjen i zreliji. Ne smeta, naravno, to što Misty Knight ovde dobija ulogu Milesovog mentora i ovo prirodno povezivanje tamnoputog klinca sa afroameričkom legendom vrlo lepo funkcioniše.
U pogledu samog teksta reći ću i da mislim da Ziglar piše previše reči. Razumem tendeciju da se mnogo toga OBJASNI da bi narod razumeo, ali mislim da Ziglar malo potcenjuje čitaoce i da nisu potrebni ovako dugački, masivni dijalozi PLUS Milesovi dnevnički zapisi u kojima se sve potanko analizira i prepričava pogotovo kada imate ovako dinamičnog crtača kao što je Vicentini. Tek negde krajem pete epizode Ziglar kao da ulazi u pravi tempo i njegov tekst uspešno „legne“ uz crtež, ne narušavajući ritam stripa svim tim slovima. I, da, svestan sam da zvuči suludo da JA nekog kritikujem za preopširnost.
Idemo na crtež i da bude jasno, nije da ja Vicentiniju nemam BAŠ ništa da zamerim. Ali nemam mnogo. Njegov crtež je jako dinamičan, sa stalnim eksperimentisanjem sa lejautom, perspektivama i rakursima, i ovo je IZUZETNO prikladno za strip o Spajdermenu, gde se veliki deo akcije događa u vazduhu, nad krovovima, u borbama koje treba da nas zapanje svojom videoigračkom energijom. Ono gde mogu da malo gunđam je isto što sam i ranije zamerao Vicentiniju a to je povremeno nedovoljna jasnoća kompozicija, gde se ogroman broj detalja, iskrivljeni uglovi i mnogo efekata udružuju i u krajnjem produktu daju nešto što IZGLEDA moćno ali se ne vidi sušptinski šta je. Ne znam da li je Vicentini namerno ili slučajno jedan deo svog izraza ovde modelovao na Spajdermenu Todda McFarlanea ali ima ovde iste te raskošnosti, razigranosti, pa i preteranosti, samo umešane sa veličanstvenim haosom koji pripisujem, recimo, Chrisu Bachalou.
Svakako sam srećan što Vicentini ovo crta jer volim njegovu energiju, a i dizajn futurističkih kostima, oklopa i gedžeta iako zapravo oduzima tom „street level“ šmeku koji ovaj strip možda treba jače da potencira, svejedno deluje jako prijemčivo. Generalno, uz snažne a i same dinamične kolore koje je radio Bryan Valenza, ovaj strip ispada JAKO atraktivno i letering Coryja Petita, dosta agresivan i in your face se dobro uklapa u njegovu atmosferu.
Posle završetka Trial by Spider izašle su još dve epizode – barem u trenutku dok ja ovo kucam –i one su deo krosovera Cargane Reigns između Carnagea, Red Goblina i ovog serijala (a što je sve deo većeg spleta događaja vezanih za Venoma i Veniomverse koji su spremili u Marvelu za ovo leto). Iako mi je generalno MUKA od Carnagea i događaja koje Marvel proizovid oko njega, a svi su jebeno ISTI, ovde je Carnage Reigns Alpha zajedno sa Ziglarom pisao Alex Paknadel i prijatno su me iznenadili vrlo fokusiranom pričom o team-upu između Milesa i Scorpiona a na ime rešavanja najnovije Carnage krize. Možda sam i ja malo spustio kriterijume jer, kako rekoh, svaki Carnage strip je isti, ali utisak mi je da ovde Ziglar i Paknadel vrlo lepo hvataju Milesovu karakterizaciju i hemiju između njega i Garagana pa sam rad da i ceo ovaj krosover iščitam do kraja, i to ne samo po PUKOJ dužnosti.
Trial by Spider je pristojan strip. Ne najbolji strip o Spajdermenu u poslednjih pola decenije, ali verovatno najbolji strip o Spajdermenu koji je Marvel izdao ove godine i sasvim solidna nova odskočna daska za Milesa koji, ironično, apsolutno pokorava bioskopsku i Playstation publiku svojim izletima u druge medije ali u stripovima kao da se opet nalazi na novom početku. Kolekciju imate ovde a serijal možete pratiti ovde.
