Pošto je odnedavno svetska senzacija Solo Leveling prisutna i na našem tržištu, u izdanju (još uvek) novog beogradskog izdavača Najkula, red je da danas kažemo koju o ovom južnokorejskom stripu koji će, statistički gledano, većini vas biti prvi korejski strip što ste ga ikada čitali. Uzbudljivo!
Domaći stripovi se u Južnoj Koreji zovu „manhwa“ a što je kao i japansko „manga“ i (originalo) kinesko „manhua“ jedna te ista stvar i predstavlja spoj termina za „slobodan“, „neobuzdan“ pa i „neusmeren“ i termina za „crtež“. Onako kako je Japan bio pod velikim uticajem kineske kulture tokom značajnog dela svoje istorije, tako i južnokorejski strip u svojoj modernoj formi puno duguje Japanu, pogotovo jer je Koreja od 1910. godine pa do kraja Drugog svetskog rata bila, jelte, deo Japana. U periodu kada je u Japanu bujao autohtoni strip, a pod uticajem američkog novinskog stripa, i razvijali se distinktni žanrovi društvene i političke satire, pored humorističkog i stripa za decu, u Koreji je većina domaće publicistike bila zatrta i već tokom 1920-ih su u nekoliko preživelih dnevnih listova su opstajale samo humorističke karikature i stripovi namenjeni deci. Trnovit razvojni put manhwe se posle oslobođenja 1945. godine ogledao i u cenzuri nanovo niklih političkih stripova, pogotovo sa Korejskim ratom tokom koga su korišćeni u propagandne svrhe. Uprkos cenzuri, zabrani uvoza japanskih stripova (i drugih produkata popularne kulture), pa i vrlo snažnom državnom monpolu na distribuciju stripova, južnokorejski strip se razvijao u sličnim smerovima kao i manga, pa je sa uklanjanjem zabrane na uvoz japanskih produkata u devedesetima, dotok novih japanskih stripova još više ubrzao konsolidaciju žanrova. No, u Južnoj Koreji su ekonomski uslovi krajem prošlog i početkom ovog veka doveli i do svojevresne rane migracije stripova na internet i ova je država jedna od prvih gde su onlajn stripovi bili doživljavani i tretirani i kao legitiman deo biznisa i industrije, radije nego kao partizansko preduzeće šačice entuzijasta kako je to bilo u devedesetima i ranim godinama ovog veka u, na primer, SAD.
Otud je i Solo Leveling svoj život i popularnost stekao kao „webtoon“, termin koji se u Južnoj Koreji koristi da označi stripove koji su pravljeni za internet. Ovo nije samo taksonomijska distinkcija, i manhwa pravljena za web se odlikuje drugačijim formatom i organizacijom tabli, pogotovo danas kada se pretpostavlja da će biti čitana pre svega na ekranu pametnog telefona.
No, Solo Leveling svoje korene zapravo ima u literaturi. Originalni Solo Leveling je zapravo web-roman u nastavcima, autora po imenu Chugong a koji je izlazio na popularnoj južnokorejskoj platformi Kakao (odnsno njenom KakaoPage odeljku namenjenom onlajn distribuciji digitalne proze i stripova na korisničke mobilne telefone) 2016. godine. Vrlo uspešan u ovoj svojoj originalnoj formi roman je već u Novemrbu iste godine dobio i svoje papirno izdanje, da bi bio licenciran za prevod na Engleski i prvo takođe izlazio na webu kao Only I Level Up a onda i objavljen na papiru u izdanju američkog Yen Press.
KakaoPage je krenuo sa objavljivanjem strip adaptacije Solo Leveling 2018. godine, sa Chugongom potpisanim u ulozi scenariste, dok je crtež (i slutim adaptaciju scenarija) preuzeo Dubu, aka Jang Sung-rak, šef firme Redice Studio. Strip se pokazao kao jednako popularan pa je završen posle dve sezone i 179 poglavlja krajem 2021. godine dok je korejski D&C Media, koji je publikovao i roman, strip onda objavio i u sedam kolekcija, a koje na Engleskom opet publikuje Yen Press (i u trenutku dok ovo kucam, stgli su do šeste kolekcije). Najkula je uletela u ovu avanturu proletos i za sada ima prvu kolekciju za koju se nadam da će dobro proći jer, iako se u Solo Leveling ima štošta kritikovati, radi se o stripu koji je toliko „here and now“ da predstavlja dragocen spomenik savremene kulture, ili makar jednog njenog nezanemalrjivog dela a koji većina ljudi što koristi reč „kultura“ (a da ne priča o, jelte, urinokulturi) ne bi ni prepoznala kao kulturu. A i kad bi je prepoznala, nije nemoguće da bi sakrla svoje lice, pretrčala na drugu stranu ulice i pravila se da nešto gleda u svom telefonu, samo da ne moraju da im se susretnu pogledi.
Solo Leveling je relativno neprecizan prevod korejskog izvornika Na Honjaman Rebeleop, a što bi se na naš jezik moglo najpre prevesti kao „Samo ja se levelapujem“ i ako ste upravo malo povratili u svoja usta videvši ovaj rogobatni anglicizam, drago mi je da i dalje pratite moja pisanja, Boško Obradoviću.
No, ovde nema vrdanja, Solo Leveling je pripovest o, uh, videoigrama. Ili makar o svetu u kome su videoigre nekako postale „stvarne“. Južna Koreja je, za razliku od Japana, a na ime raznih socioekonomskih faktora, država u kojoj je igranje na personalnim računarima mnogo popularnije od igranja na konzolama pa se u ovoj državi i razvoj masivnih multiplejer onlajn igara igranja fantazijskih uloga (a što skraćenica MMORPG, jelte, znači) išao svojom putanjom. Južnokorejski igrači su poznati kao svetska klasa kada su u pitanju onlajn strateške igre, naročito Starcraft, ali MMO igre su popularne i među „normalnim“ svetom i mada Amerika i Japan i dalje imaju naslove koji globalno imaju najveću kulturnu prepoznatljivost u ovom žanru (World of Warcraft, Final Fantasy XIV), verovatno je bezbedno reći da u južnoj Koreji procentualno najveći udeo stanovništva igra ovakve igre, sa vrlo razvijenom domaćom industrijom koja ih proizvodi.
Utoliko, solo leveling je narativ u potpunosti baziran na filozofiji, svetonazoru i vokabularu MMORPG-ova, pogotovo onih azijskog tipa, i fer je reći da „normalan“ čitalac, pa čak i onaj čitalac koji ima izvesnih iskustava sa japanskim stripom, ovde može da pretrpi omanji kulturni šok. Možda i da zaključi, nakon napora koji je uložio u čitanje barem prve kolekcije, da je ovo čisto smeće, namenjeno isključivo ljudima koji živote troše na igranje „igrica“ i koji će biti namamljeni obilnim korišćenjem njihove terminologije i opsesivnim insistiranjem na prikazu statistika, deskripcija opreme i sposobnosti glavnog junaka, često grafički predstavljenim u formi promptova koje biste zaista očekivali da vidite prilikom igranja videoigre.
No, nova vremena nose i nove običaje. Solo Leveling je herojski narativ o mladiću koji prikuplja svu snagu volje koju ima i usmerava je na jednu jedinu stranu kako bi majku, pogođenu teškom bolešću od koje pacijenti zaspu i ostanu u snu, bez buđenja, sve dok se porodica nakraju ne složi da budu isključeni sa aparata, nekako izlečio. Kako izlečio? Kako, ako medicina nema odgovor na ovu bolest i ne zna ni šta je izaziva ni kako se tretira?
Pa, kao i u video igrama, postoje izvesni predmeti koji služe kao panacea i koji leče SVE fizičke probleme kod onog na koga se primene. Jedino što su, kao i u videoigrama, ovi predmeti izuzetno retki i doći do njih podrazumeva demonstraciju neverovatnih psihofizičkih kapaciteta.
Glavni junak, Jinwoo Sung ne da nema neverovatne psihofizičke kapacitete nego ga kolege posprdno zovu „najslabijim lovcem na svetu“. Sungov poziv? Pa, on je profesionalni odlazak na „raidove“ kakve tipično imate u MMORPG igrama, osim što se ovde te lovačko-sakupljačko-ubilačke ekspedicije događaju u stvarnom svetu. Ili na nekom njegovom preseku sa onostranim.
Naime u svetu ovog stripa, na Zemlji su se pre desetak godina pojavili svojevrsni portali koji vode u, jelte „dungeone“ a u kojima hrabri lovci mogu da sakupe „loot“, dragocene materijale i predmete što imaju vrednost u stvarnom svetu, ali je njihov primarni zadatak da stignu do centra strukture i ubiju „bossa“, tipično velikog, moćnog demona koji brani svoju teritoriju. Neuspeh u ovom poduhvatu znači da portal ka spoljnom svetu ostaje otvoren i da će iz njega u NAŠU stvarnost početi da nadiru demonske prikaze…
Solo Leveling ovaj osnovni zaplet sasvim svesno i namerno postavlja u meta-ravan, nudeći nam kanonska objašnjenja zašto se sve ono što Sung i njegove kolege rade bazira na konceptima iz videoigara (od kojih je dobar deo preuzet iz sveta stonih RPG-ova, naravno), a da bi onda Sungova personalna epopeja i evolucija od ćutljivog, depresivnog lovca najnižeg ranga (E, naravo), postao neka vrsta superheroja o kome i kolege elitnog ranga S (kojih ima svega deset u čitavoj državi) govorile sa mešavinom divljenja, čuđenja i strahopoštovanja.
Možda bi bilo previše ovo nazvati „pikarskim romanom“ ali opet, stoji i da je taj RPG trop autsajdera skromnog porekla i samozatajne psihologije koji suočen sa ogromnim iskušenjima počinje da raste, razvija se i postaje ne samo moćni heroj već i inspiracija za druge, pa i predvodnik, naprosto jedan bezvremeni klasik i da igrači igara, stonih i digitalnih njega prepoznaju kao naprosto kičmu svih svojih narativa. U Solo Leveling ova će Sungova odiseja biti vrlo formalno formatirana kroz tipične RPG korake sticanja iskusva – kvantifikovanog kroz XP, iskustvene poene – i osvajanje novih nivoa koji uvećavaju atribute poput fizičke snage, izdržljivosti, inteligencije itd, ali i nalaženje nove, jače opreme, moćnih predmeta, pa i kasnije promene „posla“, a što je specifičnost istočnjačkih RPG-ova.
Sve ovo može da deluje vrlo mehanički i nezanimljivo u literarnom smislu i fer je ponovo reći da, ako ne poznajete RPG vokalbular i nemate nimalo iskustva sa igranjem, Solo Leveling može da deluje neprozirno, pa i odbojno. S druge strane, ako znate o čemu se tu radi i prepoznajete sve ove elemente kao ono što jesu – apstrakcije koje igre koriste da simbolišu nečije sazrevanje i razvijanje ličnosti – Solo Leveling nudi uzbudljivu trilersku i akcionu priču o bivšem depresivcu koji jedva da preživljava surove raidove i biva predmet podsmeha svojih saradnika, koji se transformisao u stoičkog heroja sa moćima maltene ravnim božanstvima, koji radikalno menja krajolik ove profesije u Južnoj Koreji ali i izvan nje.
Tipično za ovu vrstu stripa, autor je osmislio ne samo kompleksan sistem „igranja“ i odnosa različitih rangova i klasa koji se iz samih raidova preliva u stvarni svet i gde su uspešni lovci često selebritiji a neki od njih i ugledne ličnosti sa velikim socijalnim (i monetarnim) kapitalom, već i nekoliko slojeva političkih intriga koje se tu pletu. Počev od borbi velikih klanova oko Sunga koji trenutno ne pripada ni jednom od njih, i planova ambicioznih firmi da osnuju sopstvene klanove koje bi on predvodio, preko rivaliteta između Japana i Južne Koreje, pa do pretnje čitavoj planeti koja potiče sa one strane i ovaploćuje se u vidu čitavog ostrva sa kojeg u stvarni svet nadiru mutirani džinovski mravi, Solo Leveling je kao neki mešap više popularnih mangi/ anima/ videoigara u kome glavni junak koji kao da je išetao iz One Punch Mana, šeta kroz narativ ispunjen herojskom mirnoćom i sigurnošću da ne postoji ništa što može da ga skrene sa puta.
Utoliko, iako Chugong mnogo radi na kreiranju ove ili one drame unutar narativa, sa likovima koji dobijaju dosta prostora da pričaju o Sungu i diskutuju njegove moći, poreklo, moguće planove, te način na koji njegovo prisustvo menja sve i u ekonomskom i u političkom smislu, sa samim glavnim likom mnogo drame zapravo nema. Sung je iz razloga koji do kraja šeste kolekcije još nisu sasvim obrazloženi, neka vrsta anomalije u sistemu, jedini igrač koji sakuplja iskustvene poene i napreduje po nivoima. Svi ostali lovci su na početku svoje karijere (nakon buđenja njihovih moći) rangirani i raspoređeni na skalu koja kreće od E, kao najnižeg ranga i ide do S kao najvišeg (uobičajeno u Aziji) i podrazumeva se da su njihove sposobnosti, moći i atributi jasno kvantifikovani, pouzdani i nepromenljivi. No, Sung, iako ostaje na rangu E dobar deo narativa, jedini napreduje po nivoima, dobija nove sposobnosti i unapređuje svoje atribute, a što ga stavlja u sasvim drugačiju perspektivu u odnosu na sve druge lovce. Njegova lična misija, da spase majku, dobija prioritet i njegovi će odlasci u dungeone visokog nivoa podrazumevati ne samo borbe sa magičnim zverima, već i otkrivanje da duboko unutra postoji čitavo društvo demona sa svojom istorijom ali koje i samo robuje pravilima što su nametnuta i lovcima i percipirana su kao naprosto prirodni zakoni.
Sung je time jedini koji shvata da čitava ova postavka ima očigledno artificijelne korene, odnosno jedini koji je svestan, mada to nije do kraja artikulisao da se svi, ukljuujući demone, lovce ali i ostatak sveta, nalaze u nekoj vrsti džinovske simulacije – video igre, jelte – čija pravila nisu zaista „priroda“ već su određena od strane nekog spoljnjeg autoriteta i mogu biti eksploatisana od strane „igrača“ koji su ih svesni.
Koliko ova metafizička dimenzija Solo Leveling do kraja biva istražena još uvek ne znam jer sedmu kolekciju na Engleskom još nismo dobili, no, nakon čitanja prvih šest mogu da kažem da je Solo Leveling, pa, zabavan strip, pogotovo ako inklinirate videoigrama. On nije suptilan – njegov sloj ljudske drame je srazmerno klišeiziran i mada izveden kompetentno, nema u sebi mnogo inovativnog ili makar osobenog poput recimo, Alice in Borderland o kome sam zimus pisao – i dosta se fetišistički fokusira na „tehničke“ elemente pripovesti, kako to u azijskom stripu često biva, sa opširnim deskripcijama i ulascima u tehnologiju toga kako se nešto događa, radije nego zašto (ili zašto je to važno za u kontekstu, jelte, ljudskog stanja), ali njegovo baratanje vrlo savremenim motivima i metaforama je i dosledno i u krajnjoj liniji potentno. Možda vi u nju ne spadate, ali napolju je čitava generacija ljudi koje će se odmah prepoznati u svetu Solo Leveling i videti sebe kao, jelte, ružno pače koje će, na ime veština što ih je bizarno teško objasniti normalnim ljudima bez parčeta papira, olovke i korišćenja termina kao što su „množilac“ ili „THAC0“, evoluirati u prelepog labuda, definisanog ne samo moći već i plemenitošću i snagom da inspiriše druge. Utoliko, to da je Sung prilično jednostavan lik, jednako definisan onim kako drugi na njega reaguju kao i svojim unutarnjim životom je iskalkulisan pristup kreiranju „everyman“ glavnog junaka u koga se čitalac lako može upisati.
Dakle, Solo Leveling je korektan, mada ne i vanserijski strip azijskog senzibiliteta koga iz gomile drugih sličnih produkata ne izdvaja nužno metafizička dubina sa kojom se čitalac susreće (mada je deo sa demonima i praktično genocidom koji Sung vrši prilično zanimljivo postavljen) koliko ta doslednost sa kojom se baštine motivi vezani za MMORPG i videoigre generalno. Chugong uspešno izbegava da se narativ pretvori u puki mehanički prikaz levelapovanja i održava sponu sa duhovnim, jelte, razvojem glavnog junaka koji nije nužno oslonjen samo na iskustvene poene već na sam kvalitet iskustva i refleksiju koju glavni junak na njega ima.
U grafičkom smislu, ovo je dinamičan, na momente i vrlo atraktivan strip, sa izvesnim zamerkama koje naprosto idu uz teritoriju (dakle: jaka dekompresija, često nečitke ali atraktivne scene akcije). U južnokorejskom stripu je, za razliku od japanskog, danas kolor mnogo češće prisutan, pretpostavljam i na ime tog ranog migriranja stripova na web i oslanjanja na digitalno kolorisanje kao standarda, pa je autor crteža, pomenuti Dubu, pored vrlo urednog lejauta i grafičkog pripovedanja, strip obdario i iznenađujuće toplim bojama. Kolor je i vrlo bitan u scenama koje se dešavaju u samim dungeonima, sa čestim preuzimanjem primata nad crtežom koji ume da se svede i na samo gomilu apstraktnih linija, dok kolor svojim intenzitetom i tonom sugeriše šta se dešava. Scene borbe, vrlo bitne u ovakvim stripovima su tipično urnebesno, preterano dinamične ali uglavnom jako atraktivne a dizajn likova iako ne naročito originalan svakako ispručuje jedan ikonični azijski kvalitet koji već decenijama ne može da promaši kada ga prenesete na zapadno tržište. Solo Leveling, prosto, lepo izgleda iako nije previše originalan u grafičkom pogledu, a njegova kombinacija prelepih likova, i urnebesne akcije, koja često dolazi kao pančlajn na stranice i stranice napetog pripremanja za ulazak u borbu uz recitovanje filozofskih stavova svake od sukobljenih strana, je vrhunski funkcionalna.
Lepo je da je na našem iznenađujuće izdržljivom tržištu na kome je manga nedavno prilično eksplodirala, dobijamo azijski strip koji je, kako rekoh u uvodu, praktično senzacija i mada se čini namenjen smunjivo suženoj čitalačkoj populaciji, ima sve preduslove da bude senzacija i na Balkanu. S obzirom na to da je nastavak originalnog romana krenuo (Aprila ove godine) pa se i nastavak stripa najavljuje (iako je Dubu, nažalost preminuo prošle godine pa ga neće on crtati), sa sve najavama anime i, naravno, videoigračke adaptacije, trenutak da uskočite na zadnji voz i vidite kakav je taj Solo Leveling o kome svi pričaju nikada nije bio povoljniji. Yen Press vam linkove za kupovinu svojih kolekcija na Engleskom nudi ovde (sedma izlazi potkraj ovog meseca) a Najkulin sajt srpsku verziju prodaje ovde, pa, eto, prijatno.
