Hidden Strike je film u čijem poslednjem činu gledamo teretni kamion kako na skijama, pokretan mlaznim motorom gotovo leti preko peščanih dina iračke pustinje i onda jednim naglim kočenjem – od koga John Cena, koji je prethodno otkinuo svoj bezbednosni pojas, odleće kroz prozor – kreće da se opasno zanosi i u tom zanošenju diže u vazduh tri šlepera puna ukradene nafte. Već na osnovu ove jedne rečenice znate da li će vam se ovaj film dopasti ili ne, sve ostalo je puki garnirung.
Hidden Strike je u produkcijskom smislu brak iz računa između Kine i Amerike, udruženi zločinački poduhvat mase kineskih producentskih kuća do budžeta od, kažu, osamdesetak miliona dolara, sa američkim ekspertima za akcioni film, a sve u pokušaju da se kreira neka vrsta globalne sinergije istočnjačkog i zapadnjačkog senzibiliteta gde će eksplozije, pucnjava, vratolomne borilačke koreografije i frivolni humor biti smenjivani u matematički preciznim razmacima za jedan brizantni koktel visokokoncentrisane zabave. No, Hidden Strike je i brak u kome su problemi očigledno nastupili i pre nego što je prva bračna noć iskonzumirana pa je film, preimenovan iz X-Traction u još bezličnije i od značenja JOŠ ispražnjenije Hidden, jelte, Strike, proveo skoro pola decenije u nekakvoj završenoj formi pre nego što se na kraju ovog Jula pojavio na Netflixu. Moglo bi se argumentovati da mu je to samo pomoglo jer je jedan od dvojice akcionih starova u glavnim ulogama u međuvremenu značajno unapredio svoj brending i prepoznatljivost kod publike pa je John Cena, sa svojom još uvek impresivnom (akcionom) figurom i pristojnim humorističkim kapacitetima svakako jedan od aduta filma za publiku koja ga je poslednjih par sezona gledala u Warnerovim skupim produkcijama poput The Suicide Squad i njenom televizijskom nastavku, The Peacemaker.
Za nas, old school konzumente akcionog filma što smo mladost (i dobar deo lumbalnog tkiva) upropastili kriveći se na drvenim stolicama bioskopa 20. Oktobar u Balkanskoj ulici, to da je Cenin (sparing) partner i ko-star ovde Jackie Chan je nesumnjivo i jača navlaka. Iako su film napisali i režirali Amerikanci, Chan ovde ima i dublju karakterizaciju i veću minutažu pred kamerom a svakako nudi i atraktivnije borilačke scene, i na kraju krajeva jeste pomalo magično čoveka koga smo voleli na velikom platnu još kada smo ulazili u pubertet gledati kako, naizgled bez ikakvog napora, izvodi iste vratolomije više od četiri decenije kasnije.
Hidden Strike je režirao Scott Waugh, jedan od onih profesionalaca modernog akcionog filma koji se ne da podičiti velikim brojem produkcija niti nekakvom autorskom žicom, ali čija je tehnička ekspertiza ono što se broji. Waugh je kao montažer uradio nekoliko filmova pre nego što je 2012. režirao svoj prvenac a pored ovog filma radio je i Need for Speed, ali režirao i četvrti Expendables koji u bioskope stiže u Septemberu. Waugh je, naravno, i sam montirao ovaj film i koliko god da njemu nedostaje umeća kada su u pitanju vođenje priče i likovi, akcija i destrukcija su mu značajno jača strana. Scenario je, pritom, napisao sad već dosta cenjeni Arash Amel i uz Cenu u jednoj od dve glavne uloge može se reći da su kineski producenti ovde uzeli možda ne prvi ešelon američkog akcionog bioskopa, ali svakako ekipu kadru da Hidden Strike ovaploti kao akcionu CGI ekstravagancu na tragu radova Chada Staleskog, Davida Leitcha ili Jamesa Wana.
Hidden Strike je, može se argumentovati na kraju ispao baš to, akciona komedija koja, doduše, ne koristi uvek potencijale svog kasta na najboji način ali koja ima dovoljnu količinu atraktivnih set pisova da ljubitelj ove vrste filma bude zadovoljan. Ovde vredi naglasiti da pričamo o toj modernoj, „američkoj“ vrsti akcijaša koja se oslanja ne na požrtvovan kaskaderski rad i ubedljivu tuču koliko na agresivno korišćenje CGI-ja i scene toliko neverovatne u svojoj akcionoj dinamici da se nalaze na jedan malceni korak od Marvelove superherojske fantazije.
I tu je onda svakako fer detektovati prvi problem, a to je „kineski“ CGI koji se ovde koristi za sve živo, od prikaza vozila koja lete u vazduh i u njemu eksplodiraju i lete u komade u pornografskom nivou detalja, pa do širokih planova koji nam pokazuju postrojenja što stoje u iračkoj pustinji. Snimljen u Kini (u autonomnom regionu Ningsja koji sadrži dovoljnu količinu „pustinjskog“ eksterijera) film se od samog početka snažno i agresivno oslanja ne samo na kolor-filtere već i na čitave digitalne konstrukte i eksplicitne digitalne montaže, ostavljajući, kako je to uobičajeno, utisak da gledamo videospot ili trejler za videoigru. Izrenderovane pozadine setova u visokom nivou detalja daju filmu jedan nestvaran, fantazijski kvalitet prenaglašene oštrine i opipljive nematerijalnosti stvari u okruženju pa je Waughov talenat za dobro kadriranje i dovitljive švenkove negativno kompenzovan prosto neubedljivim, ravnim kvalitetom same slike.
Naravno, kako je film režirao i montirao Amerikanac, tako se i akcione scene u kojima Chan pokazuje da, na polovini sedme decenije života još nije za penziju, seckaju na kratke kadrove povezane brzim rezovima i ovo, iako ide kontra Chanovog vrlo proklamovanog etosa, može da se razume na ime njegovih ipak poodmaklih godina. No, u Waughovu odbranu, većina akcionog programa sa Chanom u glavnoj ulozi je urađena posvećeno, sa razmišljanjem o svakom kadru i sinergijom između još uvek impresivne fizikalnosti akcionog stara i pažljivih rezova. Ipak, momenti u kojima vam je jasno da su rezovi korišćeni kako bi Chana zamenio dubler jesu podsećanje da i njemu idu godine ali i da je jedan od poslednjih „pravih“ akcionih starova stare škole na zalasku karijere i da ljude koji danas na filmu rade svoje stantove i impresioniraju poznavanjem borilačkih veština verovatno nećemo gledati kako zamenjuju trenutni ansambl manekena u akcionom filmu.
Zbog toga je nekako i dirljivo videti da je ovde Chanu partner Cena koji na neki način predstavlja povratak u vreme kada je krupni, nabildovani muškarac bio default podešavanje za zvezdu akcionog filma, a pre nego što će uspon MMA u kolektivnoj ljudskoj svesti i kreiranje megafranšiza poput Mission Impossible, Matrix ili John Wick u prvi plan izbaciti muškarce čiji je primarni kvalitet lepota i vitkija, elegantnija figura u teoriji privlačnija ženskoj publici. Cena je ovde jedan od modernih krupajlija na transverzali Dwayne Johnson-Chris Hemsworth-Jason Momoa pa i njegov lik baštini identičnu kombinaciju velike fizičke snage i bro-humora kakvu koriste i njihovi najpoznatiji likovi.
Hidden Strike Waugha prikazuje kao i pomalo nesigurnog kada je u pitanju ne samo pripovedanje već i osnovni ton filma, a što svakako može biti i posledica previše producenata umešanih u njegovo nastajanje. Jackie Chan je na početku filma ozbiljni, pomalo setni oficir kineskih specijalnih jedinica, zadužen da iz kineske rafinerije nafte u Iraku evakuiše više od 400 zaposlenih kojima prete nativni pobunjenici i obezbedi da sva mehanizacija bude digitalno zaključana kako niko ne bi mogao da „njihovu“ naftu krade dok oni nisu tu.
Relativno rutinska misija kreće sasvim naopako kada se neočekivano na „autoputu smrti“ pojavljuje peščana oluja iz koje izranja gomila američkih plaćenika namernih da kidnapuje glavnu inženjerku rafinerije kako bi uz pomoć njenog enkriptovanog USB stika iz rafinerije istočili milione barela nafte u pripremljene cisterne i tankere do kojih će crno zlato stići velikim naftovodom što ide kroz pustinju. Ovo je bizarno neuverljiv zaplet iz dvadesetak razloga, ali gledalac zapravo o njemu i ne stiže mnogo da razmišlja jer ga film bombarduje malim ličnim pričama koje treba da svemu daju humanu dimenziju.
Naime, Chanov lik, Luo Feng se suočava sa svojom prošlošću u vidu otuđene ćerke koja ga prezire zato što je njenu pokojnu majku praktično napustio vršljajući po tajnim misijama dok je ova bolovala i umirala. S druge strane, Cena je bivši američki vojnik koji sada u Iraku pomaže selu punom ratne siročadi da opstane i povremeno radi plaćeničke poslove sa grupom koju predvodi njegov brat. Scenario treba da nam Cenin lik, Chrisa Van Hornea, prikaže kao visokomoralnu osobu koja ne odobrava bratovljevo srebroljupstvo i odsustvo empatije za domicilno stanovništvo pa još da na sve to saznamo i da ovaj ima traume vezane za očevu pogibiju, ali ne samo da Cena nema nužno glumački opseg da ovo prikaže – njegova ekspretiza je pre svega vezana za akciju i komediju – nego su i scene u kojima treba da nam se prikažu ti humaniji, emotivniji momenti naglašeno slabo i neinspirisano režirane.
Otud je Hidden Strike u prvih dvadesetak minuta u opasnosti da postane dosadan sa svom tom „glumi“ emocijom a koju dobro urađena akcija ne uspeva da dovoljno oživi.
No, kada se Cena i Chan konačno sretnu i posle obavezne inicijacije u vidu brutalne tuče, sprijatelje i krenu da rade zajedno, film pređe u višu brzinu i bude daleko prijatniji. Da bude jasno, hemija između dvojice akcionih starova se ovde pravi na silu, mehanički, i posebno Cenin lik ima problematičnu transformaciju iz čoveka koji shvata da mu je brat ubijen u čoveka koji, pet minuta kasnije ispaljuje humorističke dosetke a pola sata kasnije objašnjava Chanovom liku da bi mu rado obljubio ćerku. Ovde se verovatno radi o neskladu između nekoliko verzija scenarija i konačnom spasavanju filma u montaži a što sve na kraju ne daje ni uverljiv ni konzistentan narativ.
No, film svakako koristi tu dosegnutu hemiju da kreira onaj koktel akcije i humora zbog koga smo i došli ovo da gledamo. U smislu evolucije likova, kako i očekujete, Chanov lik ima više dubine i empatije, njegova je trauma ubedljivija a scenario, iako ga nisu pisali Kinezi, definitivno ide na to da ga prikaže kao časnog borca koji ratuje za svoju naciju i ima jednu čistotu vizije koja je američkim plaćenicima naprosto nedostižna. Kada u jednoj od scena negativac pokuša da mudro poentira time da sve umešane strane kradu naftu od Iraka, jedan od kineskih likova mu na to odgovori „ne, mi je plaćamo“. Kineski akcioni filmovi, naravno, imaju svoju meru propagande ali ovde ona i nije nametljiva i saradnja između Chrisa i Fenga vrlo brzo prevazilazi stadijum podozrivosti i rada iz računa i njih dvojica počnu da se oslovljavaju kao da su familija. Ovde kineska publika dobija simpatične momente u kojima Cena priča Mandarinski sa, verovatno, boljim naglaskom nego sam Jackie Chan a čiji je Engleski i dalje ljupko trapav, ali i njihova fizička, jelte, hemija u akcionim scenama je pažljivo definisana a zatim ispraćena kroz nekoliko dobro osmišljenih set pisova. Ponovljeni gegovi sa gesturalnom komunikacijom između obučenih vojnika koju stalno gledamo u akcionim filmovima su uspeli, a sinergija između velikog i jakog muškarca sa manjim i okretnijim je prepoznata od strane koreografa i režisera i vrlo korektno eksploatisana kroz nekoliko scena dobre tuče (pogotovo uz narativno opravdanje da se u rafineriji ne sme pucati da ne bi sve odletelo u vazduh).
Film onda stavlja i veliki akcenat na scene vožnje vidno inspirisan Millerovim Mad Max ekstravagancama i ovde, naravno, ne može da se poredi sa praktičnim efektima, briljantnom montažom i neverovatnim kaskaderskim radom koje nam je priuštio Fury Road, ali zapravo donosi sasvim ugodnu količinu pustinjske vozačke akcije i krešendo na samom kraju koji jeste vezan za vozila i koji je sasvim zadovoljavajući. No, i pre njega će pogotovo Chan prikazati nekoliko scena u kojima je njegova trejdmark kombinacija akrobatske i komedijaške borbe uhvaćena dosta dobro, pogotovo u set pisu sa elastičnim trakama a koji se završava u neverovatnom broju kubika protivpožarne pene na ekranu.
Hidden Strike nije naročito dobar film i nije ni sigurno da opravdava tih osamdeset miliona dolara što su u njega Kinezi usuli, ali on uspeva da umakne DTV mračnjaštvu sa kojim kao da počinje i iz interakcije dvojice akcionih starova zapravo izvlači dosta ljupke kilometraže. Akciona krešenda su vredna svedočenja a humor je prihvatljiv pa sam ja na kraju bio korektno zadovoljen uz sve zamerke koje mogu da dam ovoj produkciji. Nastavka, slutimo, neće biti ali kombinacija Cena-Chan zavređuje ili boljeg režisera ili manje producentskih babica okupljenih oko ovog ipak na kraju živog i dovoljno zdravog deteta.
