Pre nešto više od deset godina bio sam, smešnim spletom okolnosti, jedan od predavača u ciklusu predavanja o stripu koje je u Domu kulture Studentski grad organizovao moj drugar Mićun. Iz nekog razloga on nije mogao da nađe pravog stručnjaka koji bi predstavio istoriju američkog stripa pa smo to predavanje odradili on i ja. Naoružan puškicama i naoštren da publiku smorim do te mere da će posle dva sata rafalne paljbe sa bine svima biti na pameti samo da moraju što pre da pobegnu iz sale i nađu najbliži divan da prilegnu, ipak sam na kraju iz kurtoazije pristao da odgovorim i na par pitanja. Jedno od njih bilo je i da kažem šta mislim o stripu Black Hole, a koje sam eskivirao uz izvinjenje da ako krenemo da pričamo o pojedinačnim stripovima ima da budemo ovde do jutra a onda će organizatorka Maida zvati policiju i što da ginemo a još smo mladi i imamo za šta da živimo. Naravno, pravi razlog je bio što mi se piškilo, ali stoji da sam ostao dužan odgovor na zanimljivo pitanje o zanimljivom stripu a koji je jedan od onih jednom-u-generaciji fenomena kakvi su, recimo, Spiegelmanov Maus, Clowesov Ghost World ili Mooreov/ Campbellov From Hell.
E, pa, ovih sam dana sasvim namerno potražio svoj primerak – doduše meko uvezane – kolekcije ovog dvanaestodelnog serijala, a koju je izdao Pantheon 2005. godine, i još jednom zaronio u halucinantni crno-beli svet Charlesa Burnsa kako bih na pitanje odgovorio na sasvim drugom mestu i u sasvim drugom mediju, tako da originalni postavljač pitanja taj odgovor neće ni videti a i ako ga vidi neće mu ništa značiti jer sad živimo u sasvim drugom svetu, vremenu, kontekstu, i ono što nam je bilo smešno u vreme tog predavanja – blentavi Toma Nikolić kao aspirant na poziciju predsednika države hahahaha – danas nas dovodi do suza. Nismo znali koliko nam je bilo dobro, ja da vam kažem, i da će 2012. godina, za koju su nam onako ubedljivo najavljivali apokalipsu zapravo doneti jednu lokalizovanu eshatološku erupciju što se nastavlja i danas.
Pitao sam se kako će mi Black Hole leći u 2023. godini, skoro tri decenije nakon svog početka i punih osamnaest godina nakon što se ovaj dvanaestodelni serijal završio, pogotovo uz činjenicu da je ovo narativ koji se dešava u sedamdesetim godinama prošlog veka i da sam zapamtio i izvesni „retro“ ukus u njegovom tretmanu tinejdžera koji čine protagoniste. No, nije bilo ni najmanjeg razloga za strah, ispostavilo se. Black Hole me je ponovo od prvih tabli uvukao pa sve do kraja čvrsto držao u zagrljaju svog neumoljivog gravitacionog polja, oslikavajući neverovatno sigurnim, širokim pokretima svoju epopeju o adolescentskoj depresiji, osećaju bezizlaznosti i ukletosti, kreirajući narativ koji bez obzira na snažnu horor kodifikaciju već na prvim stranama zapravo izmiče žanrovskoj klasifikaciji i uprkos vrlo halucinantnom imaginarijumu i fantastičkom elementu koji je u srži zapleta, ostaje neizmerno uverljiva hronika života mladih ljudi u jednom partikularnom mikroistorijskom i socijalnom kontekstu.
Ja inače nisam najsrećnija meta kad su u pitanju stripovi koji tematizuju adolescentske drame i mnogi ovakvi narativi me ostavljaju hladnim (uključujući, avaj, i gorepomenuti Clowesov Ghost World) na ime nedeljenja, jelte, istih iskustava u vreme kada sam JA bio adolescent, ali Black Hole je naprosto briljantan narativ koji uprkos nominalno uobičajenom pristupu pripovedanju, sa ispovednim tonom i introspektivnim monolozima protagonista izbegava upadanje u zamku narcisoidnog samosažaljenja što zna da malo zagadi ovakve stripove. Black Hole, suprotno, ruši na patos svojom energijom i, ustežem se da kažem „sirovošću“ jer je ovo izuzetno suptilno napravljen serijal, ali jednom neposrednošću koja je prosto razoružavajuća i kao da upisuje emocije direktno u naš endokrini sistem, zaobilazeći intelektualnu obradu teksta i slika.
Charles Burns je deo avangardne struje u američkom stripu sa korenima u fanzinskoj produkciji (vrlo konkretno, objavljivao je u Sub Pop fanzinu), ali sa uspinjanjem do nivoa pažnje šire javnosti kada je počeo da radi za magazin Raw, čiji su osnivači bili Françoise Mouly i njen suprug Art Spiegelman. Spiegelman je, nakon zamiranja underground comix scene polovinom sedamdesetih i podstaknut Françoiseinim formalnim obrazovanjem i interesovanjima, u svojim narednim radovima bio usmeren na eksperimentisanje i ekspanziju medijuma pa je i Raw bio slika ovog novog pristupa stripovima izvan glavnog toka. Burns se ovde uklapao svojim stripovima poput Hard-Boiled Defective Stories i Big Baby, ovaj potonji halucinantna serija priča o dečaku iz američke suburbije koji upada u bizarne, mračne narative koji i pored ubistava i čudovišta odišu jednim neobičnim realizmom. Big Baby spada u najranije Burnsove objavljene stripove ali je u njima njegov crtež već impresivno izgrađen, sa izuzetnim odnosom formalne discipline i podivljale imaginativnosti, pa će on dobar deo svojih računa u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima plaćati radeći kao ilustrator za razne firme uključujući i Koka Kolu i MTV.
No, Black Hole, začet polovinom devedesetih ostaće rad koji obeležava njegovu karijeru. Prva četiri broja ovog serijala izašla su za Kitchen Sink Press (prva dva 1995. godine), preživelog veteranskog izdavača andergraund stripova osnovanog još 1970. godine a koji je do devedeseth dobacio i do objavljivanja Willa Eisnera, pa onda uticajnih Gay Comix antologija, ali i američkog izdanja pomenutog From Hell. Od petog broja, izašlog 1998. godine, Black Hole je izlazio za Fantagraphics, izdavača koji se, između ostalog i ovim stripom utemeljio kao jedan od stubova amerikog stripa izvan struje glavnog toka, i mada Burns nije radio ništa brže sa prelaskom u ovu firmu – izbacujući u principu po jedan broj godišnje – serijal je uspešno okončan dvanaestom epizodom u 2004. godini. Naredne će godine izaći pomenuta kolekcija za Pantheon i zapravo će Black Hole tek sa ovim ulaskom u knjižare početi da osvaja svoj status strip remek-dela i priče koja će, ne šalim se i ne preterujem, ući u lektiru u (nekim) američkim srednjim školama. Iako Burns i dalje radi stripove, notabilno u poslednje vreme za francuski Cornelius, Black Hole nesumnjivo ostaje strip po kome će ga istorija pamtiti.
S dobrim razlogom. Ovo je gotovo neizdrživo disciplinovan narativ o tinejdžerima iz suburbije negde iz okoline Sijetla koji negde u prvoj polovini sedamdesetih godina provode vreme onako kako zamišljate da su tinejdžeri provodili vreme kada ih niko nije posmatrao a nije bilo mobilnih telefona da ih roditelji smaraju. Black Hole je, kad već pričamo o knjigama koje su ušle u lektiru, procesija scena u kojima mlade osobe kupuju i konzumiraju kanabis i njegove prerađevine, imaju nezaštićen seks, pa na kraju i pucaju jedni na druge, ali je istovremeno i melanholični narativ o nesrećnim ljubavima, lošim životnim odlukama, osećaju beznadežnosti i potrebi da se pobegne, da se nekako umakne pritisku koji sve više deluje kao sudbina ili kao prokletstvo.
Black Hole je demonstracija rada Charlesa Burnsa u njegovoj punoj snazi i razvijenoj formi, strip natrpan vizuelnom simbolikom i halucinantnim scenama a koji opet drži liniju jednog ako ne „realizma“ a ono svakako naturalizma. Burns, rođen 1955. godine u DC-ju je i generacijski i geografski bio jedan od klinaca sasvim nalik na njegove protagoniste i kako je ovo narativ koji čujemo velikim delom iz glava likova koji svi idu u istu srednju školu, njihove misli deluju potpuno autentično, potpuno ubedljivo. Burns na ravni teksta izuzetno malo ide na stilizacije ili poetiku, ostavljajući sirovi, autentični jezik svojih protagonista u dijalozima i samo za nijansu sređeniji, elegatniji u njihovim mislima. Implikacija da su klinci iskreniji kada se obraćaju sami sebi a da više glume i govore u readymade formatima kada razgovaraju sa vršnjacima je jasna i Black Hole na jednom nivou predstavlja beskompromisnu disekciju psihologije adolescenata, zaranjanje u njihove strahove, neispunjene žudnje itd.
S druge strane, ova je analiza i stopostotno humana, i ovaj strip nema ni zrnce prezira za svoje likove koji mnogo i često greše – neretko i iz plemenith pobuda, ali često iz čiste klinačke zaluđenosti – i proizvode povremeno i tragične posledice po sebe i svoje bližnje.
Nasuprot tekstu stoji crtež koji je – evo i danas sam impresioniran kao i prvi put kada sam video Black Hole – skoro pa neverovatan spoj disciplinovanog realističkog stripa u tradiciji američkih romance comics ljubića* i simboličkog grafizma koji zalazi duboko ispod nivoa ljudske svesti da iz podvesti iskopa sve čega se plašimo i sve od čega ne možemo, i pored straha i gađenja, da odvratimo pogled.
*Burns je ovo i eksplicitno potvrdio u intervjuu za Vulture
Burns je naravno, u formalnom smislu, izuzetan crtač. Ne samo naracija u ovom stripu – čije epizode imaju po oko 32 strane u proseku i ovo mu dopušta jedan relaksiraniji tempo, prikladan narativu u kome su protagonisti skoro sve vreme pod uticajem THC-a – već i organizacija slika na tabli pokazuju čoveka koji je duboko promislio svaki detalj koji će staviti na hamer. Rad u crno-beloj tehnici dopušta mu ogromnu oštrinu i fokus na kontraste i igre svetla i tame, a kompozicije su, čak i tokom sasvim realističkih scena, često intenzivno simboličke, sa utapanjem protagonista jednih u druge i davanjem prizorima seksa ili intimnosti skoro sakralnih dimenzija.
Sakralno se, da se razumemo, ovde uglavnom nalazi u defanzivi pred htonskim. Središte Burnsovog narativa je seksualno prenosiva infekcija koja se širi među tinejdžerima u gradiću, i koju su mnogi u devedesetima interpretirali kao metaforu za HIV i AIDS – još uvek dosta sveže pojmove u kolektivnoj svesti – a što sigurno nije jedno od najtačnijih čitanja. Infekcija koja se ovde prenosi telesnim fluidima među tinejdžerima izaziva razne telesne promene – koje bismo kolokvijalno zvali mutacijama – od kojih su neke izuzetno vidljive (deformiteti na licu na primer) a neke suptilnije. Jedan od likova ima dodatna usta na svom vratu, inače uglavnm nevidljiva, ali koja će, kada on spava govoriti sama od sebe i otkrivati neke njegove tajne. Jedna protagonistkinja ima zarez duž čitavih leđa i više puta tokom narativa sa sebe skida čitavu svoju kožu polazeći od ovog zareza. Druga devojka ima rep. Koji se u jednoj sceni, tokom penetracije njenog partnera otpozadi slomi, ali se kasnije regeneriše.
Sam Burns je rekao da se ova vrsta vizuelnog imaginarijuma i, uopšte koncepcije, može čitati kao metafora za telesne promene u pubertetu, spojene sa buđenjem „odraslog“ tipa seksualnosti kod tinejdžera i njihove postepene tranzicije u svet odraslih i ovo je svakako bliže srži onog o čemu Black Hole ultimativno priča. Ako se uzme u obzir da od ove zaraze protagonisti ne umiru, i da smrti koje se dešavaju dolaze kao posledica nepripremljenosti mladih da se nose sa promenama i nespremnosti društva da im u tome pomogne, Black Hole dobija jednu vrlo jasnu formu priče o odrastanju koja je, da se razumemo, BRUTALNA, ali ne eksploatacijska.
Već sam rekao da strip svoje protagoniste ne osuđuje i da ih tretira kao puna ljudska bića sa kompletnim emotivnim spektrom koji zavređuje empatiju, a povrh toga, rukovanje fantastičkim elementima narativa je naprosto izvanredno. Burns uspeva da začudnost koju mutacije izazivaju u čitaocu sasvim prirodno provuče kroz narativ u kome klinci stalno i uredno duvaju (i jedu kiselinu), opsednuti su emotivnim i erotskim, pate od dugačkih depresivnih epizoda i imaju košmare pune živih, pretećih slika. Strip, rekoh, naizgled signalizira horor-senzibilitet, pogotovo sa Burnsovim korišćenjem šume oko grada kao vizuelne metafore za kolektivnu podsvest, natrpane bizarnim, pretećim slikama, ali ni kada u njemu dođe do scena stvarnog nasilja i ubistava, on zapravo ne pretenduje na katarzična pražnjenja karakteristična za horor i radije se usmerava u stranu kontemplacije, tuge i refleksije.
Opet, horor-čitalac će u njemu naći pravo bogatstvo prizora i slika koje izazivaju jezu, sa Burnsovim besprekornim tranzicijama iz košmara u budno stanje, prelascima prikaza telesnih deformiteta u elemente okruženja koji sa njima vizuelno korespondiraju, pogotovo sa korišćenjem geometrije same table i simbolički potentnih vizuelnih označitelja sa svom silom jungianskih značenja.
Drugačije rečeno, ovo je strip natrpan drogiranjem i seksom, čiji protagonisti o ovim stvarima stalno razmišljaju ali gde metafizika koju oni pripisuju ovim aktivnostima – što su im jedini spas iz opresivnog sivila svakodnevnice – neće biti reflektovana u njihovim rečima, već u njihovim telima, đubretu koje nalaze po šumi oko grada, u košmarima koji ih noću pohađaju, promenama frizura i fizionomija likova tokom stripa.
U tom smislu, Black Hole je – iako od 2005. godine stalno u nekoj od faza transformisanja u film (originalno se sam Alexandre Aja pominjao kao režiser) – rad toliko utemeljen u svom originalnom medijumu da je sa jedne strane gotovo sigurno nefilmljiv, a sa druge predstavlja zaista za biblioteke i lektiru pogodan pokazni primer za strip kao autohton medij koji postiže ono što je drugima nedostižno. Black Hole je i literarno snažan i grafički impresivan, ali se njegova stvarna magija događa upravo na preseku ovde dve ravni nudeći proverbijalni efekat nečeg što je veće od prostog zbira svojih delova. Ovo je narativ koji realnost tinejdžerske svakodnevnice stavlja u fantastički okvir i onda dodaje gas pokazujući i beskućništvo, adikciju, gladovanje, seksualno nasilje – sve te ružne stvari koje se mogu desiti mladoj osobi bez podrške i bez jasne ideje kuda je krenula – ali završavajući i sa slikama stvarne, tople intime i ljudske dobrote. Malo je radova, u bilo kom mediju, koji tako uverljivo prikazuju oba, čini se tako daleko udaljena, dela spektra ljudskog iskustva, pa je Black Hole, uprkos tome što je u pitanju na momente istinski zastrašujuć narativ, rekao bih zaista delo koje zaslužuje mesto u lektiri, ako ne baš za osnovnu školu ono makar za roditelje koji će možda bolje razumeti i svoju decu i sebe. Kolekciju kakvu ja posedujem možete sebi sa Amazona naručiti ovde, a ako ćete radije čitati isti strip ali na našem jeziku, Fibra, koliko vidim i dalje ima svoje izdanje iz 2009. godine na stanju. Pa obradujte sebe ili nekog koga volite.
