Početkom Jula izašao je grafički roman Clark & Lex, ko zna koja po redu DC-jeva varijacija na mladog Supermena/ Clarka Kenta i njegov odnos sa Lexom Luthorom, budućim superzločincem i njegovom ličnom nemezom, u vreme dok su obojica bili još uvek tinejdžeri i, pretpostavka je, srazmerno nevine i čiste duše. Uvek raspoložen za nova čitanja klasičnih superherojskih motiva i alternativne istorije koje će iz njih nići, bacio sam se glavačke u pravcu ovog rada. Nismo na drugu strani stigli neoštećeni ni on ni ja. Evo kako je to bilo…
Donekle je i stvar opšte kulture znati da je (Alexander Joseph) Lex Luthor Supermenov arhineprijatelj i neka vrsta antipoda bastionu moralnosti i dobrote koji Supermen predstavlja. Praktično svi moderni filmski serijali su imali svoju verziju Luthora (od Genea Hackmana, preko Kevina Spaceyja pa do Jessea Eisenberga) mada se on prvi put na filmu pojavio još u drugom filmskom serijalu o Supermenu, Atom Man vs. Superman, petnaestodelnom crno-belom radu iz 1950. godine a u kome je Lex zapravo pravio neku vrstu kambeka u popularnoj kulturi nakon pola decenije odsustvovanja. Naime, novinski stripovi kreirani 1945. godine bili su – uz saglasnost autora i izdavača – stavljeni na led, kako objavljivanje zapleta u kome Lex koristi nuklearnu energiju da napadne Supermena ne bi nekako neprijateljske špijune navelo na trag Projekta Menhetn i osujetilo američke planove o nuklearnoj supremaciji. Ovo verovatno iz današnje perspektive zvuči šašavo, ali superherojski strip je u to vreme bio prilično big dil, deo kulture glavnog toka i računalo se da u velikoj meri predstavlja zeitgeist. Utoliko će i Lexov povratak u život sa ovim filmovima, a gde je on lično titularni Atom Man i koristi radioaktivne elemente da sintetizuje kriptonit – jedinu supstancu koja može da naškodi Supermenu – bio neka vrsta kompenzacije za odsustvo relativno popularnog Supermenovog neprijatelja iz recentnih stripova.
Ključno, i predratni stripovi i pomenuti filmovi su odnos Supermena i Lexa uspostavljali kao odnos dva odrasla muškarca sa radikalno surpotstavljenim agendama – jednog koji je skromna porekla ali pun vrline i usmeren da pomaže slabima, i drugog kao zlog genija lišenog empatije koji naučna dostignuća koristi za lični benefit i prezire one iz nižih klasa. Ideja da se Supermen i Lex znaju iz detinjstva došla je znatno kasnije. Lex se doduše u stripovima ponovo pojavo 1957. godine u Superboyju, ali u ovim pričama – koje se dešavaju u Supermenovom detinjstvu – on je već bio odrastao čovek. Tek će 1960. godine, nakon što je Srebrno doba uveliko krenulo i uspostavljen je novi kontinuitet za glavni DC-jev univerzum Lex dobiti novu priču o svom poreklu i biti prikazan kao Supermenov vršnjak, štaviše kao neko ko je u mladosti idolizovao Superboja samo da bi njegova luda glava i nesreća u laboratoriji promenili i fizionomiju i psihologiju mladog genija i poslali ga nizbrdnom stazom zločina.
Kada je DC ponovo ributovao svoj univerzum 1986. godine sa legendarnim Crisis on Infinite Earths, post-Crisis Luthor je dobio osveženu karakterizaciju, baziran na modernoj ideji beskrupuloznog korporativnog lidera kog je, po sopstvenim rečima, autor John Byrne zamislio kao kombinaciju Donalda Trumpa, Howarda Hughesa, Teda Turnera i samog Satane. U ovoj verziji Luthor je zapravo imao siromašno detinjstvo i trpeo zlostaljanje, a rane psihopastske simptome je ispoljio kada je kao tinejdžer praktično ubio svoje roditelje da bi od novca od osiguranja finansirao svoje obrazovanje i pokrenuo biznis.
No, ideja o mladom Lexu i mladom Clarku/ Superboyju koji dele svoje adolescentske godine i imaju u njima interesantan odnos, gde Lex još nije prešao na tamnu stranu ali se problematičan odnos sa ocem pomalja kao fatalni uticaj na njegov razvoj se pokazala kao i dalje primamljiva pa su i u ovom veku televizijska serija Smallville i uticajni strip Superman: Birthright postavljeni na takve temelje i ovo je, što se tiče velikog dela publike koja danas prati superheroje neka vrsta kanonske karakterizacije Lexa Luthora, uprkos činjenici da je u stripovima pre nekih 13 godina serijal Superman: Secret Origin uspostavio i danas važeći kanon da su se Lex i Clark poznavali kao klinci ali da se nisu družili.
Clarke & Lex je, dakle, neka vrsta povratka na fabrička podešavanja za veliki deo čitalaca koji će posegnuti za ovim stripom, štaviše prikaz upoznavanja dvojice titulatnih likova, uspostavljanja njihovog prijateljstva i zatim neizbežnog pada u greh na strani Lexa Luthora sa lekcijom koju će mladi Clark ovom prilikom naučiti je jedna vro ikonička postavka. Aj dont majnd if aj du, rekao sam sebi i otvori prvu stranu stripa.
No, već od te prve strane pitanje kome je ovaj strip zapravo namenjen se dosta snažno nameće. Logična prtetpostavka da je u pitanju priča namenjena Smallville nostalgičarima koji su sada u svojim tridesetim godinama i sa sjetom se osvrću na prvu deceniju ovog veka se odmah pokazuje kao sasvim pogrešna. Grafički stil crtača Jerryja Gaylorda ukazuje da je strip namenjen mlađoj publici sa svojim naglašeno stilizovanim figurama i debelim, intenzivnim kolorima njegove supruge. Gaylord je crač karakterističnog izraza sa puno iskustva u animaciji, i kada radi superheroje (a radio je i za Marvel i za DC, ali onda i za druge izdavače, crtajući i Bill & Ted, te TMNT stripove) to je najčešće tako da čitalac automatski ima asocijaciju na crtane filmove. Clark & Lex ne imitira ni jedan konkretan DC-jev animirani serijal, ali Gaylordove fizionomije i izuzeto dinamične kompozicije pune kinetičke energije jasno smeštaju ovaj strip u univerzum koji bi se osećao kod kuće u nekom od njih. Ovo, ukratko, nije Smallville.
Scenarista Brendan Reichs je po obrazovanju pravnik i radio je kao parnični advokat tri godine da bi napustio ovu unosnu ali stresnu profesiju kako bi se posvetio pisanju. Pozdravljamo! Trenutno mu je najpoznatiji serijal naučnofantastična trilogija Nemesis a Clark & Lex mu je prvi objavljen strip i, hajde da to tako kažem, mislim da je Reichsov rad sa zapletom ali i dijalozima najveća prepreka mom uživanju u ovom stripu. Štaviše, moram još jednom da se zapitam šta rade ti urednici, ako im je OVAJ scenario delovao kao ne samo prikladan za objavljivanje već i kao nešto što je dobilo sasvim prestižni tretman instant-objavljivanja u formi grafičkog romana. Verujem da su Reichsovi Nemesis romani napisani bolje od ovoga jer se valjda ne uleće na Njujork Tajmsovu listu bestselera tek tako ali, evo, Clarke & Lex je tipičan primer savremenog stripa koji postoji samo zato što su autori tokom pičovanja pametno istakli neke elemente, ali koji je u krajnjoj egzekuciji ne nužno loš, ali do iritantnosti neupečatljiv i neuverljiv.
Da ne bude da Clark & Lex nema nikavih pozitivnih strana, ovo je primereno intrigantan trilerski zaplet o takmičenju srednjoškolaca u kome dvoje najboljih može da osvoji letnji pripravnički staž u uglednom metropoliskom dnevnom listu Daily Planet i tokom kog se Clark i Lex upoznaju. Clark je ovde country boy koga smara ne samo provincijski duh Kanzasa već i isuviše protektivni roditelji što insistiraju da krije svoje moći i da na neki način njihovo korišćenje da ostvari prednosti za sebe u životu predstavlja varanje. Prilika da provede letnje mesece u velikom gradu i radi nešto zanimljivo je naprosto suviše dobra da bi se on držao rigidnih moralnih načela što u njega pokušava da usadi strogi otac pa će Clark, i inače pun sebe na ime toga što je najbolji sportista u školi, iskoristiti svoj rentgenski vid da nađe tačne odgovore za test i plasira se u finale koje se održava nekoliko nedelja kasnije u Metropolisu.
Tamo će saznati da takmičenje zapravo organizuje fondacija u sastavu velike korporacije LuthorCorp a sin čijeg vlasnika, Lex i sam učestvuje u takmičenju, uprkos željama svog oca. Nameran da pokaže da je sposoban da nešto postigne svojim snagama, bez oslanjanja na očev uticaj i kapital, Lex se na takmičenje prijavio pod lažnim imenom i on i Clark sklapaju brzo, neočekivano prirodno prijateljstvo.
Reichs je ovde svakako spretno postavio stvari. U ovoj reimaginaciji dečaštva dvojice likova, Clark je lakomisleni, pomalo nadmeni tinejdžer koji stalno kuka da mu se čini nepravda što mora da se prilagođava svojim vršnjacima koji su po svemu inferorni i ima nezgodan odnos sa strogim ocem koji misli dobro ali ne ume usvojenom sinu da objasni zašto je važno gajiti skromnost i empatiju. Lex je pak, socijalno izolovani korporativni princ sa velikim materijalnim bogatstvom ali bez prijatelja, koji shvata da je suštinski samo ekstenzija i dugoročni projekat svog oca i koji ima plemenitu ambiciju da pokaže da je vredan za sebe i po sebi. Onda nam narativ pokazuje Clarka koji postepeno internalizuje verbalne lekcije što ih je dobio od svog oca, shvatajući vrednost empatije i solidarnosti, dok Lex svoju briljantnost ne uspeva da na kraju iskoristi za dobro i pada sve dublje u ponor kompulzije da se dokaže svom ocu i dobije od njega potvrdu o sopstvenoj vrednosti.
No, Reischsov tretman ovih motiva je u najboljem slučaju mehanički, neinspirisan i površno funkcionalan. Ovo se najpre vidi na nivu dijaloga (i Clarkovih unutrašnjih monologa) koji su bezlični, beskrvni, lišeni ikakvog karaktera. Idja da je ovaj strip namenjen pre svega mlađoj deci – recimo uzrastu do deset godina – podcrtana je i jasno istaknutim „DC Graphic Novel for Kids“ na zadnjoj korici ali Clark & Lex je tipičan primer rada koji na decu gleda sa patronističkih pozicija i smatra da sve mora da im se pojednostavi do besmisleno bljutavog nivoa kako bi ona to mogla da svare.
Ovo naprosto nije tačno – kao neko ko je Supermena čitao od šeste ili sedme godine, mogu da posvedočim da decu žestoko lože intrigantni koncepti, koje možda i ne mogu da do kraja razumeju, ali i kompleksniji, višeslojniji tekst u kome ona neće moći da pohvataju sva značenja ali će ih naslućivati pa će se onda tim stripovima vraćati i kasnije, kako budu sazrevala. Ovaj narativ mi verovatno ne bi bio specijalno primamljv ni kao detetu na ime tog naglašeno razblaženog teksta koji se sastoji samo od informativnih iskaza i gotovo nula karaktera. Ovde nema aluzija, nema igara reči, nema podteksta, nema likova koji imaju sopstvene glasove i kada u finalu stripa vidimo kako Clark uspostavlja nov, zreliji odnos sa ocem, ovo deluje kao potpuno mehanički spravljeno, nezarađeno finale.
Što znači da karakter, ako ga ima, moramo pronaći u crtežu. Gaylord svakako servira likove simpatičnih fizionomija, sa jako izraženim očima, nemirnim frizurama i izduženim udovima, što je, priznajem, vrlo prijemčivo, a i odevanje protagonista u posebne, raznobojne kostime za potrebe takmičenja je svakako dobar potez i daje stripu meru superherojske ikoničnosti bez napuštanja svoje suštinski naučnofantastične osnove. Pritom strip je i ugodno „woke“ a da nije u tome didaktički nametljiv – na primer, Clarkovi roditelji su Afroamerikanci i ovo je ubačeno bez ikakve programsko-ideološke artiljerije – što mu moram ubrojati u vrline.
No, ovde dolazimo i do toga da je ovo, kako naslovna strana proklamuje, „grafički roman o mladom Supermenu“, ali da se u njemu ne samo reč „Supermen“ ni jednom ne pojavljuje već i da ništa od standardne Supermenove ikonografije nećete u njemu videti. Gaylord svakako aludira na superherojske kostime nekim elementima dizajna ali mu ili nije bilo dopušteno, ili naprosto to Reichs nije tako zamislio, da upotrebi klasični Supermenov amblem i kostim sa plaštom. Kolori Penelope Rivere Gaylord su snažni i upadljivi ali i oni su uglavnom u kompozitnim nijansama i čak i kad se na Clarka stavi trio primarnih boja koje definišu Supermenov vizuelni identitet, i one su zagasite i ne blistaju onim sjajem koji očekujete.
A što je, moram da kažem, za mene, koji verujem u ikoničnost Supermena, prilično neobjašnjiva odluka. Clark & Lex se na taj način ovaploćuje kao grafički roman koji se maltene stidi svog izvornika, trudeći se da dekonstruiše njegove bazične koncepte, ali tako da je ta dekonstrukcija ultimativno površno izvedena, sa tekstom koji je bez slojeva, nijansi i stvarne polemike sa izvornikom, smeštajući se na kraju u prostor alternativnih istorija koje nikada neće biti kanonska istorija naprosto na ime toga što su nezanimljive i njihov iskaz nije naročito snažan. Jedna vrlo pristojna, ako već ne originalna premisa je ovde obrađena tehnički korektno – Deron Bennett je radio letering i, naravno, u poglavlju koje se zove Crisis napravio simpatičnu aluziju na Crisis on Infinite Earths – ali bez stvarne dubine ili ambicije da se uradi nešto više od proste varijacije na poznatu formulu.
Naravno, možda sam ja samo izrastao u gadnog čiču i sve mi smeta, pa ako ste manje čiča (i manje gadni) od mene, a interesuje vas premisa, Amazon će vam Clark & Lex rado prodati na ovom mestu.
