Uticajne i moćne žene u društvu se i danas posmatraju sa dozom podozrivosti a neretko i otvorenog neprijateljstva kao da njihov rodni identitet dodaje nekakvu posebno nezgodnu aromu koktelu sposobnosti, koruptivnosti, beskrupuloznosti i slatkorečivosti koji vezujemo za najuspešnije društvene lidere. Ne moramo se prisećati Mirjane Marković, dovoljno je da se setimo da je čak i Evitu Peron deo argentinskih građana smatrao maltene reinkarnacijom bogorodice a da su joj drugi prebacivali bogaćenje na narodnoj grbači, bliske veze sa fašistima i slično (sve udobno spakovano u ovaj tekst koji se tiče njene stripovane biografije). Naravno, kako idemo dalje u prošlost, tako su negativne reakcije na ženu na važnom društvenom položaju intenzivnije, pa su Katarinu de Mediči optuživali da je veštica koja je tek nakon deset godina braka uspela da zatrudni, nesumnjivo nakon okretanja okultnim ritualima i prodavanja duše đavolu. Ono što stoji je da je ova žena bila neverovatno snalažljiva u državnim poslovima i uspela da se u jednom izuzetno turbulentnom periodu evropske i partikularno francuske istorije pokaže kao vizionarski državnik koji će mnogo učiniti na polju religijske (i opštedruštvene) tolerancije i jednu vrlo krvavu epohu učiniti, možda, nešto manje krvavom.
Danas, dakle, pričamo o strip-albumu Catherine de’ Medici, The Flying Squadron – Volume 1 – The Good Girl, a koji je na Engleskom jeziku izašao krajem juna za, naravno, Europe Comics. Francuski original je izašao samo malo ranije ove godine za Dargaud a drugi tom od dva predviđena je, pretpostavka je, planiran za narednu. Autorka Manon Textoris je uradila i tekst i crtež i kolor i mada ovo na prvi pogled, a zahvaljujući najpre vrlo smirenim bojama, nije intenzivno atraktivan strip, njegova vernost istorijskim predlošcima i rekonstrukcija arhitekture, odeće, obuće, frizura i umetnosti Francuske šesnaestog veka je vrlo upečatljiva i daje čitaocu mnogo materijala za proučavanje.
Manon Textoris je Francuskinja, inicijalno student književnosti ali sa celoživotnom ljubavlju ka stripu. Kaže da joj je problem uvek predstavljalo to što ne zna da crta a što je za kreiranje stripova ipak neka vrsta minimalnog preduslova, tako da je, nakon što je uradila disertaciju o Hugu Prattu, rešila da se ipak oproba kao ilustratorka koja će ultimativno raditi stripove. Preporučili su joj umetničku školu Saint-Luc u Liježu u Belgiji i nakon četiri godine je već dobijala poslove kao koloristkinja u animiranim filmovima, radila u publikaciji dečijih knjiga i bila deo produkcije filma Le magasin des suicides francuskog veterana Patricea Lecontea. Njen strip Edwin, le voyage aux origins, gde je ona radila tekst a Julien Lambert crtež dobio je 2013. godine prestižnu nagradu Raymond Leblanc. Catherine de’ Medici, The Flying Squadron joj je treći strip, ali prvi u kome se Manon, inače rođena 1984. godine predstavlja kao kompletan autor, nudeći vrlo detaljnu analizu jednog istorijskog trenutka i figure na čelu države koja je u njemu igrala presudnu ulogu.
Za potrebe pripovedanja ove priče, Textorisova, kao što je to uobičajena literarna tradicija, izmišlja nove likove i postavlja ih blizu centra zbivanja, da budu tihi, najčešće nemi svedoci istorijskih događaja, ali i metaforičke površine na kojima će ti događaji biti reflektovani, kako čitalac ne bi dobio puku faktografiju već jedan ljudskiji, emotivniji doživljaj. U ovom slučaju to su Justine i Gabrielle, dve mlade devojke iz viših društvenih slojeva koje se na početku pripovesti spremaju za život dvorskih dama na francuskom dvoru, samo sa vrlo različitim pogledima na to kako taj život treba da izgleda i kako da svoj privilegovani status u društvu iskoriste na najracionalniji način. Ovde već na samom početku nema nikakve sumnje u to da su i žene koje je sudbina pogledala, pa će život provesti okružene skupom odećom, šminkom i puderima, poslugom, i osobama prefinjenih manira, u najboljem slučaju zatvorene u zlatnim kavezima, da će njihovim životima upravljati drugi i da samorealizaciju u najboljem slučaju mogu naći u skrivenim avanturama i diverzijama. Gabrielle je ona docilnija od dve devojke, spremnija da poslušno sledi putanju što ju je za nju u životu izabrala majka, rezonujući da će svoja lična interesovanja i stremljenja zadovoljiti jednom kada bude izvan njenog uticaja, dok je Justine buntovnija, i smatra da privilegija u kojoj živi treba da podrazumeva i opipljiviju slobodu.
Naravno, priča o ove dve devojke je tu pre svega da uokviri priču o samoj Katarini de Mediči, u trenutku kada ovaj strip počinje, ovenčanoj titulom kraljice majke. Justine i Gabriele na prvim tablama gledaju njen portret – a koji je u stvarnom životu naslikao nizozemski slikar Corneille de Lyon – samo jedan od mnogih koji su urađeni u to vreme i komentarišu da „toliko zla žena“ treba da izgleda mračnije na slici. Dve petnaestogodišnjakinje su, naravno, čule brojne priče o ženi što je sklopila pakt sa đavolom, trovačici koja je ubijanjem ljudi (uglavnom muškaraca) oko sebe probila put do najmoćnije pozicije u državi. Strip se ne bavi ranim delom života Katarine de Mediči, pa tako čitalac, pretpostavka je, unapred zna – ili će ove informacije potražiti nezavisno – zaista pomalo zastrašujuću istoriju u kojoj je ćerka iz ugledne firentinske porodice sa navršenih četrnaest godina postala supruga drugog sina francuskog kralja (i budućeg, jelte kralja), koji ju je solidno ignorisao i javno se posvećivao svojim ljubavnicama. Desetogodišnji neuspeh da mu rodi naslednika je verovatno donekle na ovo uticao, ali je na kraju rodila desetoro dece, a posle smrti muža vladala Francuskom do stasavanja najstarijeg sina, pa posle njegove smrti ponovo bila regent do statsavanja drugog sina, da bi i tokom vladavine trećeg sina bila uticajna figura što povlači konce iz pozadine.
Medičijevu i savremena istorija smatra beskrupuloznom, nemilosrdnom ženom ali je i činjenica da je ona učinila šta je mogla da dinastiju održi na vlasti u periodu intenzivnog religijskog ratovanja u Francuskoj i Evropi, sa velikim investirajem u umetnost, kao „meku“ moć koja je trebalo da podrži sve nestabilniju monarhiju.
Šesnaesti vek u Francuskoj je doneo velike sukobe između katolika i hugenota, kalvinističke, protestantske struje svojevresnih novoveraca koji su tražili svoja prava. Reformatorski protestantizam se širio zapadnim delovima Evrope poput šumskog požara u ovom periodu i hugenoti su stekli ne beznačajnu moć za kratko vreme, a koju je Medičijeva isprva prihvatala kao legitimnu, priznajući im izvesna prava i dajući im ustupke. Naravno, stvari su nastavile da budu komplikovane pa je i njena politika prema hugenotima postajala sve tvrđa u dolazećim godinama, kulminirajući u tzv. Vartolomejskoj noći, masakru nad nekoliko hiljada protestanata 1572. godine koji je izveden uz blagoslov kralja (njenog sina) a, tvrde, na njen nalog i bio znak raskida sa dotadašnjom podrškom Nizozemskoj u sukobu sa Španijom.
Ovaj strip se bavi komplikovanom pozadinom ovih događaja, ali iako ima dosta scena u kojima poznate istorijske ličnosti (gotovo isključivo muškarci, naravno), diskutuju o ultimativnoj besmislenosti rata između sunarodnika i pokušavaju da nađu najracionanije rešenje (a sve to presecano atentatima i ratovanjima), njegovo težište je pre svega na ženskom pogledu na ceo ovaj period. Strip nije nužno stopostotna aplogija Katarine de Mediči niti nekakvo programsko pranje njene biografije, ali on pokazuje ženu koja je u centru vrlo kompleksnih istorijskih događaja – u kojima ona i sama ima negativne misli i emocije – a koja je ultimativno bila zaslužna za kreiranje istorijskog presedana u kome su „jereticima“ garantovana praktično ista prava kao i ostaim podanicima krune, makar na papiru.
Dalje, težište stripa je upravo na njenim naporima da pomiri katolike i protestante, odnosno da ne popusti pred katoličkim ekstremistima koji su smatrali da se jeres mora kažnjavati smrću, i ovde se naglašava njena dvogodišnja inicijativa promovisanja lepote (koja se nalazi i u naslovu stripa) kroz turneju po Francuskoj, ali i iznurujuće pregovore u parlamentu. Kako priču posmatramo iz perspektive Gabrielle, i ova inicijativa prikazana je onako kako ju je sama Medičijeva shavatala, kao promocija spoja lepog i dobrog koji su deo istog platonističkog ideala što treba da ujedini razderanu naciju.
Naravno, znamo da će tek uslediti najkrvaviji ratovi i pokolji ali strip se zaustavlja na smrti Annea de Montmorencyja, jednog od njenih najranijih saveznika na dvoru – a koga glavna junakinja, Gabrielle, lično poznaje u ovoj verziji priče – i razgovor kraljice majke sa svojim lojalnim astrologom, Cosimom Ruggerijem, najavljuje mračne događaje kojima ćemo svedočiti u narednom nastavku.
Catherine de’ Medici, The Flying Squadron – Volume 1 – The Good Girl uspeva da, fokusiranjem na Gabrielle podari pregledu istorijskih događaja jednu opipljiviju, ljudskiju dimenziju. To da pratimo dešavanja iz perspektive dvorjanke koja je osoba od krvi i mesa, sa sopstvenim željama, tajnama, brigama uspešno formatira jedan kompleksan narativ kao priču u kojoj možemo da osetimo dramatičnost istorijskog trenutka a bez potrebe da nas autorka vodi po bojnim poljima i pokazuje svireposti, ubijanja i spaljivanja. Ovde ima mesta i za scene nežnosti i tužnih, romantičnih interludija, a autorkina sklonost ka zagasitim ali mekim kolornim tonovima do kraja stripu daje toplu atmosferu koja čini kontrast zastrašujućim mitovima ispletenim oko „najmoćnije žene u Evropi šesnaestog veka“.
Catherine de’ Medici, The Flying Squadron – Volume 1 – The Good Girl je intrigantan strip i zanimljiv način da se govori o jednom ekstremno turbulentnom periodu evropske istorije. Sa interesovanjem ću ćitati i drugi tom kada izađe a vi sebi ovaj prvi možete, putem Amazona priuštiti ovde.
