Oluja Miloša Radunovića je, prilično urnebesno, film koga je posle pretpremijernog gledanja „stručnog tima“ Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, isti taj zavod preporučio za gledanje đacima završnih razreda osnovne i đacima srednje škole, na ime priče koja je „duboko humana, emotivna i budi rodoljubiva osećanja“. Ovo je, velim, prilično urnebesno jer je Oluja film kome naglašeno nedostaje ikakav kontekst u kome bi se moglo tumačiti ili, uopšte, razumeti ono što se u njemu dešava i, da nema teksta na ekranu na početku i na kraju u kome se priča o zločinima nad srpskim stanovništvom u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata a zatim tokom akcije Oluje po kojoj je film i nazvan, bilo bi gotovo nemoguće u njemu naći išta što „budi rodoljubiva osećanja“ ili ikakva osećanja vezana za etnicitet.
Slično, ova priča teško da se može opisati kao „duboko humana“ – naprotiv, Oluja je film koji, možda malo i protiv sebe, prikazuje patološku dimenziju mentaliteta na Balkanu i Dinari, polazeći od bolesnog, deformisanog i nefunkcionalnog u porodici a završavajući u disoluciji privida države i naciji rasutoj po drumovima i kolektivnim centrima. Emotivna završna scena je, svakako, nekakav hepiend koji budi izvesnu nadu, ali ni ovo, ako poznajemo nastavak istorije, partikularno njenog hoda od 1995. do 1999. godine i proterivanja stotina hiljada ljudi sa Kosova u Centralnu Srbiju, među kojima je bio i veliki broj već proteranih Srba iz Krajine, nije nada dugog daha.
Ono što je fer reći je da Oluja, iako reklamirana kao veliki nacionalni projekat, nije ni pravljena da bude film konteksta i „objašnjavanja“ istorije i da je njegov fokus na male, individualne priče njegov definitivni estetski izbor. Takođe, Oluja je, kad se malo bolje pogleda, zapravo dva filma u jednom, od kojih je jedan skoro klasičan revenge thriller sa popom (or is he?) koji se maskira u neprijateljskog vojnika da bi našao jedinicu koja mu je ubila brata, dok je drugi ratni film o povlačenju srpskog življa sa svojih, kako i film na kraju podseća, vekovnih teritorija, a nakon početka akcije Oluja od strane hrvatskih policijskih i oružanih snaga.
Ova dva filma se malo i retko susreću i, zapravo, nakon određene tačke u kojoj se likovi definitivno i neopozivo raziđu, oni više nemaju veze jedan sa drugim. Utisak je, štaviše, da je autor scenarija i režiser Oluje, Miloš Radunović, kome je ovo prva celovečernja produkcija nakon rada na raznim televizijskim projektima, imao scenario za pomenuti revenge thriller ali da je jedini način da dobije sredstva da ga snimi bio da oko njega napiše još jedan scenario o stradanju življa iz Republike Srpske Krajine u pozno leto 1995. godine, te da time jednu nihilističku, gritty priču rađenu u maniru revizionističkih vesterna od pre pola veka proda javnosti kao veliki iskaz o egzodusu i martirskom iskušenju na koje je stavljen čitav narod.
Fakat je da Oluji nedostaje kontekst i da zapravo, gledalac koji ne zna mnogo – ili ništa – o ratovima na prostoru bvše Jugoslavije devedesetih godina prošlog stoleća teško da će razumeti ko tu koga napada, ko se tu (ne) brani, kuda je taj narod nagrnuo, na čijoj se teritoriji odvija napeta igra mačke i miša između maskiranih „naših“ i skoro nerazaznatljivih „njihovih“*. Ovo je delom svakako opravdano u dimenziji tog nekog podteksta u kome se ovaj rat na kraju krajeva prikazuje kao bratoubilački, kao rat između komšija što pričaju isti jezik, žive na istom prostoru i nedovoljno se razlikuju da bi moglo jasno da se kodifikuje koje „dobar“ a ko „loš“, ali je delom i posledica Radunovićeve nedovoljno izgrađene dramaturgije i oslanjanja na readymade žanorvska rešenja u nadi da će ona izneti nedostajuće, ali valjda podrazumevajuće delove priče.
*likovi svakako nose uniforme Vojske Republike Srpske Krajine i Hrvatskog vijeća odbrane ali i jedno i drugo su maskirne bluze i pantalone, sa samo različitim prišivenim amblemima a gledalac koji ne prepoznaje te ambleme neće razumeti razliku. U ratnim filmovima je pravilo da se sukobljene strane vizuelno dizajniraju sa prepoznatljivim razlikama na ime konture ili boje (oblici šlemova, kapa ili rančeva, trake u jednoj jakoj, prepoznatljivoj boji itd.) kako bi gledalac mogao da poveruje da likovi na ekranu znaju na koga treba da pucaju. Oluja ovo nema i likovi ovde idu gologlavi i raščupani bez razaznatljivih razlika.
Taj nedostajući kontekst svakako sprečava Oluju da bude „veliki iskaz“ koji u njemu prepoznaju režimi trenutno na vlasti u našim, jelte, državama – ovo definitivno nije patriotska, rodoljubiva paškvila koja bi slavila nekakav idealizovani duh srpstva i prikazala Srbe kao narod koji se boji boga, iznad svega voli porodicu i uvek je tu da odbrani pravdu pa makar i na svoju štetu, a što je bio dominantni dsiskurs i tokom ovogodišnje ceremonije obeležavanja godišnjice Oluje* održane u Prijedoru. Štaviše, Radunovićev film je postavljen gotovo potpuno perpendikularno u odnosu na ovakav senzibilitet i, naprotiv, od samog početka je obojen decidno tamnim tonovima koji život u okolini Knina leta 1995. godine prikazuju kao opterećen besmislom, nasiljem, distorziranim porodičnim odnosima. Ovo je svakako u tradiciji domaćeg filma koji se u najmanju ruku od početka Crnog talasa često i rado vraća tim disekcijama ukletosti ovdašnjeg mentaliteta.
*pogroma, ne filma
Vojnici Vojske RSK koje vidimo na početku svakako imaju tragove buddy hemije, sa svojim šegačenjem oko dosadnog rata u kome učestvuju i odrađivanjem redovnih smena u kafani, ali brzo postaje jasno da bi oni radije pili nego da gledaju svoje porodice kod kuće. Ovde čak ni porodica glavnog junaka, Ilije, nije funkcionalna, sa jakom tenzijom u odnosima i povremeno nasilnim ispadima glave kuće koji je pod velikim pritiskom. Drugi su još gori i Radunovićev „band of brothers“ koncept se još pre polovine dekonstruiše, prikazujući likove kako se urušavaju pod presijom, ginu, ponašaju se iracionalno itd. Ovde je možda potrebno povući izvesnu paralelu sa Dragojevićevim Lepa sela lepo gore, koji je zapravo i sam bio dekonstrukcija „band of brothers“ postavke, sem što je Dragojević značajno uspelije vodio priču i imao scenario koji je kontekst provukao, pa, kontekstualno, uspevajući da brojni flešbekovi poređani oko centralog narativa zbilja „objasne“ odnose na terenu.
Oluja, naravno, nema nikakvu ambiciju da prikaže ni način na koji je Republika Srpska Krajina nastala i funkcionisala, a što bi dalo nekakav pretekst akciji hrvatskih snaga, niti, naravno, način na koji je Republika Srpska Krajina na kraju puštena niz vodu od strane srpskog i jugoslovenskog režima, ali i od strane sopstvenog političkog vrha koji je evakuisan u samom startu a što je za sobom povuklo odsustvo ikakvog otpora i egzodus temeljno razočaranog naroda koji je do juče slušao napaljene patriotske priče ali i gledao oko sebe korupciju i otimačinu. Film vrlo blago sugeriše postojanje „ratnih profitera“ na teritoriji RSK ali ovo je sve skoncentrisano u liku Brace koji, opet, ima komplikovan lični karakterni luk i nema poopštavajuću dimenziju kakva je, recimo, karakterisala lik Petra Božovića u Lepim selima, i možda je najdalje što ide u pravcu nekakvog iskaza izvan konkretnih ljudskih sudbina koje pratimo to da sugeriše kako su svi Krajišnici koji su izbegli iz Hrvatske poslati na Kosovo, na šta Ilijin lik kaže „sa jednog Kosova na drugo“, anticipirajući naredni egzodus 1999. godine. No, ova skoro usputna opaska vrlo stidljivo smešta događaje u filmu u ikakvu „istoriju“ i njegova se naracija pre svega zaista bavi individualnim ljudskim sudbinama.
Dobra vest je da je na mikro nivou film vrlo kompetentno urađen. Od rekvizitera i kostimografa, preko direktora fotografije (mladi ali sada već i vrlo iskusni Bogdan Babović), maske Tijane Draguljević, odličnog dizajna zvuka, pa preko briljantne montaže Arefa Zaabija do glavnih glumaca, ovo je film koji se više nego pošteno drži u konstrukciji dobrog dela svojih scena, uključujući i akcioni program u kome se ne dobija sad neki spektakl, ali su ti momenti pucnjave napeti i čitki, i jasno je ko na koga puca i sa koje strane.
Naravno, ovde ponovo treba podvući da nekakav gledalac koji nema prethodna znanja teško da će uopšte razumeti ko su jedni, ko drugi, kako uopšte izgleda ovaj sukob, gde je linija fronta a gde pozadina itd. Dragojević je u svom filmu spretno rešio deo ovih problema smeštajući gro akcije na jedan samorazumljiv lokalitet i „neprijatelje“ redukujući na bezlične figure koje vidimo samo na delić sekunde i iz daljine (ne računajući lik Nikole Pejakovića koji opet daje potrebni kontekst i ima dubinu kakvu ni jedan od „neprijateljskih“ likova u Oluji nema). Radunović ovo ne radi i zapravo kod njega su neki od „neprijateljskih“ likova formatirani upravo suprotno, da budu prepoznatljivi po fizionomijama i ponašanju i da se pojavljuju više puta u toku priče, kako bi se između njih i protagonista stvorila spona koja će dovesti do katarzičnih bosfajtova. Ovo nije dovoljno uspešno urađeno jer ovi likovi, uprkos solidnoj glumi, pogotovo Marka Bacovića, naprosto nemaju spretno ispričane priče niti nekakve jasne motivacije. Utoliko, kada do tih katarzičnih scena borbe dođe, one su odrađene veoma dobro, ali nemaju stvarni narativni i emotivni impakt koji bi trebalo da uz njih ide.
Taj nedostatak motivacije na strani „Hrvata“ je simptom tog nekog metaproblema koji film ima – već pominjanog nedostatka konteksta u kome se stvari dešavaju. Već i to zašto narod beži iz Krajine naprosto nije jasno jer hrvatske snage koje vidimo na ekranu broje dajbože 20-30 ljudi i fim ne nudi ni trunku objašnjenja zašto naoružana, opremljena vojska RSK ne pokušava da pruži nikakav otpor. A onda, na mikroplanu, kad Hrvati krenu da ubijaju civile iz pukog sadizma, uključujući poker partiju u kojoj pobednik dobija ne samo pare već i priliku da svojeručno ubije konobara u srpskoj kafani u koju su ušle snage HVO, ni ovo nema nikakvo objašnjenje, kontekst, jasan motiv.
A što je svakako ponovo argument PROTIV ideje da je Oluja film koji daje ikakav stvarni, poopštavajući iskaz o celoj ovoj istoriji – naprosto likovi koji ubijaju starce i siluju žene u ovom filmu deluju, prosto, kao psihopate koje to rade jer je to sada moguće učiniti bez straha od kazne i dok je to svakako jedan od načina da se formatiraju priče o ratnim zločinima, on istovremeno i ispušta da prikaže da su od psihopata koji samo koriste oportuno vreme i mesto zapravo gori i opasniji „normalni“ ljudi koji veruju da su zverstva i zločini u ratu opravdani kao činovi osvete, zaštite, odvraćanja itd. Oluja o ovome ne pokušava apsolutno ništa da kaže i to treba imati na umu i u sceni u kojoj hrvatski avion raketnim projektilima gađa izbegličku kolonu a koja bi trebalo da bude svojevrsni filozofski ili (ako ste režimski čovek) ideološki apeks filma. Ova je scena data kao tek još jedan dekontekstualizovani čin nasilja, fokusirana na jednog od likova i njegovu porodicu i ponovo taj neki neinformisani gledalac naprosto neće razumeti ni zašto se ovo događa, ni da li je ovo delo nekakvog pilota koji radi na svoju ruku jer mu se može ili je to deo šireg napora etničkog čišćenja, ni da li je ovakav potez hrvatskog ratnog vazduhoplovstva incident ili izvršenje komande itd. Naprosto, film veliki deo nasilja pokazuje u vakuumu i jedna usputna replika hrvatskog oficira o tome da će uskoro zemlja biti očišćena od, valjda, gamadi deluje jako stidljivo i ne čini sa svoje strane dovoljno da se pokaže zašto je etničko čišćenje ovih razmera koje se slavi kao temelj savremene državnosti Republike Hrvatske problematično. Nasilje ovde, time, ostaje prikazano kao datost, bez očiglednog motiva, konteksta i stvarnih istorijskih konsekvenci, svedeno na individualni nivo i očišćeno od pretenzija da bude alatka politike. Što, naravno, ne možemo da filmu eksplicitno zameramo, ali možemo da ukažemo na propuštenu priliku. Prosto – ovde možemo da saosećamo sa ljudima jer vidimo KAKO pate ali iz filma nećemo naučiti ZAŠTO su oni u poziciji da pate i ZAŠTO drugi ljudi žele da im nanesu bol.
A što nas onda organski dovodi i do obaveze da malo progovorimo koju i o tome da film u svojoj drugoj polovini pogotovo, dosta izraženo tone u eksploataciju. Što, da odmah naglasimo, ne mislim nužno kao negativnu kritiku. Vrlo je, uostalom, jasno, da je lik Daneta sa svojom kodifikacijom (preživeli iz para blizanaca, „božiji čovek“ kako ga majka na početku opiše) išetao direktno iz nekog italijanskog vesterna sa kraja šezdesetih, čija su motivacija (brutalno ubistvo i silovanje najbližih), metode i konačno egzekucija bez izraženih emocija prepisane iz raznih uloga Clinta Eastwooda ili Charlesa Bronsona. Scenario ovde definitivno ima izoštreniji fokus na tome kako se lik ponaša pri infiltraciji, gde se sve radnja odvija onako kako on otkriva počinioce gnusnog dela i scena u kojoj će pogubiti poslednjeg iz hrvatske jedinice je čista, rafinirana ekspoatacija inspirisana bilo čim sa najjače ’70s transverzale Dirty Harry-Mad Max-Death Wish. Radunović ovde žonglira prepozatljivim tropima, od brijanja nožem, preko pomenute poker-partije pa do postavljanja još žive žrtve u grob, sa sve Zippo upaljačem među rekvizitima i ovo je svakako ne originalan ali za ljubitelje gritty eksploatacijskog akcijaša sasvim prihvatljiv sadržaj. Dodatno, bosanski glumac Zlatan Vidović ovde možda ne preteruje sa glumom ali ima jednu antiherojsku, ubedljivu prezentnost u kadru i daje svemu pravi ukus.
Znatno je slabije vođen drugi film u ovom filmu sa mučnom epopejom glavnog junaka, Ilije. Jovo Maksić, koji ga igra (koji je, kao i Vidović, igrao i u Dari iz Jasenovca, drugom „velikom srpskom“ filmu iz recentne produkcje kojim je tretirana velika istorijska trauma iz novije istorije) je, da se razumemo, veoma dobar ovde i to da se ovaj deo priče gleda sa izvesnim zanimanjem i emotivnom investiranošću ogromnim delom ide na ime njegove izražajnog, ubedljivog rada. Ilija nije heroj, već običan čovek koji ima i svu silu mana i u nekim scenama se ponaša tako da poželite da ustanete i lupite mu šamar, ali to ga upravo i čini relatabilnim. Jovo Maksić liku daje dubinu, verovatno posežući delom i u sopstvena sećanja s obzirom da je upravo on bio jedan od Srba proteranih iz krajine 1995. godine i svoje dvadesete godine provodio kao izbeglica u državi koja je njegovu Republiku Srpsku Krajinu sagradila a onda pustila da se za jedan dan sruši odbijajući čak i da raspravlja o planu Z4. Maksić je emotivan, energičan, kredibilno uplašen ili besan i kod njega, za razliku od nekih kolega iz ansambla, nema preglumljavanja već samo ubedljive, intenzivne emocije.
Da nije tako, i da je u ulozi Ilije bio slabiji glumac, dobar deo Oluje bi bio na granici negledljivosti. Neću sad da izigravam neplaćenog konsultanta i sugerišem da je Radunoviću bio potreban iskusniji dramaturg da od brda fragmenata napravi funkcionalu celinu ili da nagađam da je finalni kat filma naprosto bio talac produkcije Telekoma Srbije koja je insistirala na „državotvornijem“ tonu – tek vidljivo je koliko ovde ima neobičnih, nejasnih prelaza između scena, flešbekova koji štrče time što objašnjavaju stvari koje su već jasne a ne daju dublji kontekst što bi bio dobrodošao, jedne nekonzistentnosti vremena, mesta i radnje. Naravno da je film „velika iluzija“ i da oni dobri među njima uspevaju da gledaocu zamažu oči da ne primeti „nemoguće“ stvari koje se u njima dešavaju – Oluja ovde nije tako uspešna i pored tog odsustva šireg konteksta ona ima razne pripovedne nedostatke, sa likovima koji su višak i film ih ukloni samo zarad jeftine emotivne nagradice*, a onda sa likovima koji se pojavljuju iako su kodifikovani kao „mrtvi“, samo da bi poslužili za još malo emotivne torture.
*sigurno ste čuli za scenu gde dete raznosi nagazna mina
Tanka je linija između drame i eksploatacije, naravno, i ovde, ponovo bez ambicije da kritikujem eksploataciju kao žanrovski izbor, svakako vredi ukazati da neki od likova služe maltene samo da bi bili mučeni i ubijani a što opet Ilijinu realističnu i, pa, zaista životnu priču čini tonalno neusklađenom sa finalnim delom filma. Oluja je u svom završnom činu zbrka signala nastala kao rezultat pretpostavljam sasvim plemenite ambicije da se prikažu različita lica rata – i njegove strahote i njegovi momenti nade – no to odsustvo šire slike i neizgrađenost nekih od likova čine da imamo osećaj kako gledamo dva sasvim različita filma, jedan sa verističkim, dobro glumljenim scenama u kojima makar ljudi mojih godina prepoznaju STVARNOST koju smo videli 1995. godine, i drugim koji je zasnovan na erzac-emociji što se signalizuje padanjem na kolenima i lelekanjem, nečim od čega su čak i ovi likovi – tako neizgrađeni i plitki kakvi su – zaslužili bolje finale.
Skoro da sam sklon da kažem da bi Oluja bolje funkcionisala kao televizijska serija – a što se uostalom i priprema za jesen – ali ja ne verujem ZAISTA u to. Oluja bi bolje funkcionisala kao (najmanje) dva zasebna filma koji bi bili očišćeni od obaveze pričanje velikog narativa – a za šta vidimo da naprosto nijedan nije bio raspoložen – jedan da bude eksploatacijski osvetnički triler a drugi „mali“ film o Iliji koji se plaši da je izgubio sve i bori se da sačuva makar nadu. Ovako spojeni u jedan, opterećeni sa previše nedovoljno razrađenih likova i stalnim teretom (nedostajućeg) konteksta o vratu, ovi narativi su pokazali bljeskove plemenite veštine ali su i povezani nedovoljno dobrim vezivnim tkivom. No, ambiciju treba ceniti.
