Lepo je ponekad imati mirnu nedelju, bez previše VELIKIH izdanja, što nam daje priliku da se intimnije upoznamo sa onim manjim, a koja često prolete bez dovoljno dužne pažnje. Ove nedelje se Beograđani Kobold robusno vraćaju u rotaciju, tu je i prvi album vrlo obećavajućeg hevi metal benda čiju polovinu čine izvrsne trans-žene, a i Werewolves su izbacili novi pus ne odoljivo agresivnog australijskog death metala. Lepih stvari ima.
A prvo krećemo sa blek metalom, naravno. Slovački Cineres je duo dosta iskusnih muzičara, sa debi albumom. Miroslav Raučina, koji ovde svira sve instrumente je prvenstveno bubnjar, u više bendova, notabilno u veteranskom, tridesetogodišnjem projketu Abortion, dok pevač i sam ima nekoliko aktivnih bendova. Two Kings je vrlo lep, za uho prijatan debi album posle prošlogodišnjeg demo snimka i Cineres se ovde pokazuju kao maštoviti i više nego kompetentni i u tehničkom i u umetničkom smislu. Ovo je album melodičnog, ali u nekakvom old school smislu melodičnog, black/ death metala sa raznovrsnim pesamama i veoma lepom produkcijom. Hoću reći, ovde nema ni razmazanosti/ preterane kompresije zvuka niti prejakog oslanjanja na shoegaze pop za melodičnost i emotivnost i Cineres plene bogatim, zdravim zvukom i prvorazrednim izvođenjem elegantno napisanih tema i melodija. Odličan debi!
https://cineres.bandcamp.com/album/two-kings
Mycorrhizae je u principu jednočlani američki blek metal projekat koji se tematski bavi gljivama. Ne i jedini METAL bend sa tom vrstom fiksacije, ali možda jedini blek metal sastav koji je ove godine objavio album sa tom tematikom. The Great Filtration je i debi album za Mycorrhizae i ovo je osvežavajuće prijatna ploča brzog, sirovog blek metala izmešanog sa psihodeličnim progresivnim rokom. Na papiru deluje ambiciozno, pa i pretenciozno ali u prirodi, jelte, je nekako – prirodno, organski odsvirano i producirano da se sluša, uživa i ne pametuje previše:
https://bigbovine.bandcamp.com/album/the-great-filtration
Danski duo Kold je ovog proleća imao debi album a sada su izbacili i EP Ankermyrens Væsen sa dve verzije naslovne pesme, studijskom i živom. Živa verzija je snimljena takođe u studiju, sa dvojicom dodatnih muzičara i zvuči dobro, ubedljivo i bend bi svakako mogao da u ovakvoj postavi funkcioniše ubuduće. I sama pesma je kvalitetna, sa devet i po minuta melanholične, emotivne savremene blek metal svirke. Ko voli atmosferični blek metal ovde dobija zrelu, dostojanstvenu formu:
https://koldbanddk.bandcamp.com/album/ankermyrens-v-sen
Čileanci Bloody Sacrifice insistiraju da njihov drugi album, Perpetua Apoteosis Mística Suprema Inmolación kupite ili UMRETE. A mislim, kad je izbor između TE dve stvari, šta vam teško da makar poslušate ovo? U pitanju je simpatičan, sirov, blago haotičan blek metal stare satanističke škole koji nudi dovoljno energije da se napojite a ne završava u totalnom kršu kako to rade mnoge mlade kolege. Pesme nisu previše originalne, stil kojim Bloody Sacrifice prže još manje, ali ovo ima jednu iskrenost i neposrednost koja osvaja. Plus daunloud plaćate koliko hoćete pa svoj život možete otkupiti za zaista sitne pare ako ga tako malo cenite!
https://forgottentreasures.bandcamp.com/album/perpetua-apoteosis-m-stica-suprema-inmolaci-n
Australijski Runespell imaju peti album, Shores of Náströnd i ovo je sanjivo, epsko putovanje kroz poduže pesme i hipnotički, razmazan zvuk. Ja nisam možda prava publika za brend melodičnog, atmosferičnog blek metala koji Runespell sviraju ali ovo je ploča koja ima mnogo toga da ponudi čak i meni, sa dosta dobrih rifova i jednim ipak uzdržanim trajanjem od 46 minuta. Tanušna, meka produkcija, nostalgične, melanholične teme, sve nekako uklopljeno da zvuči zrelo i smisleno, pa ne mogu da se mnogo mrštim:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/runespell-shores-of-nastrond
Isto iz Australije su Claret Ash i njihov novi EP, Worldtorn: Anemoia označava povratak u velikom stilu za bend koji je poslednji album imao pre pola decenije. Claret Ash sviraju modenri, melodični, čak i prlično „post“ blek metal, i jako su dobri u pisanju pesama koje imaju i epiku i emociju i nisu samo mehanički naređane shoegaze harmonije. Ovo je i producirano NE BAŠ idealno ali ipak sa nekim razumevanjem da je separacija instrumenata poželjna i da bas-gitara postoji s razlogom a ove moderne, dramatične pesme – neke nove, neke stare u novim verzijama – će biti drage i screamo publici koliko i mlađim blek metalcima. Lepo!
https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/worldtorn-anemoia
https://claretash.bandcamp.com/album/worldtorn-anemoia
Circumambulations je zanimljiv split EP bendovas Girsu i Serpent Blight. Ovi drugi su, eh, pa, dungeon noise projekat, i ne MNOGO maštoviti u svoje dve pesme slobodne forme i prijatne ali ne previše esencijalne teksture. No, Girsu iz Filadelfije svoj progresivni blek metal ovde kanališu kroz dve poduže pesme i tu se čuje puno ideja ali i trud da se kompleksni aranžmani stave u službu jednog konzistentnog narativa. Zanimljiv im je i zvuk i ovo sam poslušao sve klimajući glavom u odobravanju.
https://girsu.bandcamp.com/album/circumambulations-ep
Italijansko-danski The Rite imaju novi album, The Astral Gloom i njihov se blackened doom metal drži dosta dobro. Bleksabatovski rifovi i kendlmaskovske melodije se ovde dosta srećno uklapaju uz tanji, organski zvuk i blek metal pevanje a bend ima i brže, žustrije pesme, pa atmosferične pasaže rađene na klaviru i orguljama, i sve je nekako ugodno retro i toplo i domaće:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/the-rite-the-astral-gloom
Nekako su baš simpatični i Nox Eternus iz Kalifornije na svom četvrtom albumu, Eternal Night. Uprkos muljavoj produkciji, bend uspešno pravi ukusan spoj blek metala, death metala i malo možda i atmosferičnog doom metala, sve spakovano u žustru, brzo mutirajuću formu i odsvirano sa jednom poštenom žestinom i glađu. Nox Eternus ne kalkulišu nego eksperimentišu i njihova muzika iako nemirna nikada ne zvuči nedorečeno ili neiskreno. Lepo je:
https://noxeternus1.bandcamp.com/album/eternal-night
Prelazimo na doom metal, stoner rock, psihodeliju, hard rok i sludge metal. Pretorijski Acid Magus svoju muziku uslužno opisuju kao „garažni doom na pečurkama“ i ovo je vrlo solidna kondenzacija zvuka koji ćete čuti na albumu Hope is Heavy. Kao drugi album benda, nakon debija iz 2021. Hope is Heavy je neužurbana, relaksirana ploča stoner roka koji razume šta je to dinamika i ide laganim tempom od postavljanja tema do krešenda, nudeći lepe, bluzirane, fazirane dakako, rifove i melodije, sa harmoničnim pevanjem i psihodeličnim efektima koji svemu dodaju malo dubine. Veoma lepa, čak i nežna ploča teškog, pametnog psihodeličnog roka:
https://acidmagus.bandcamp.com/album/hope-is-heavy
Sveti Vid je ekstremno popularan među stoner rok i doom metal bendovima na ime ranog interesovanja Black Sabbath za jedan od prazničnih običaja vezanih za ovog hrišćanskog svetitelja. Otud sad imamo i poljski sastav Vitus Danza, sa debi albumom istog imena. I zanimljiv je. Vitus Danza nisu klasičan stoner rok bend i zapravo sebe više vide kao progresivni stoner, mada bi se s obzirom na oslanjanje na organski gruv i srazmerno jeftin zvuk moglo govoriti i o „alternativnom“ stoner roku. Pesme su svakako hipnotične, svirane i producirane dinamično, uz basistkinju i pevačicu Ulu Dabrowsku koja zvuku benda daje poseban karakter. Vredi poslušati!
https://vitusdanza.bandcamp.com/album/vitus-danza
Gore smo imali blek metal bend opsednut pečurkama, ali istina je da su ovakve teme mnogo češće među stonerima i psihodeličarima. Australijski Lucifungus su sludge-stoner duo koji sabatovske rifove i melodije prebacuje preko sirovog, čvrstog gruva. Nema ovde ni mnogo filozofije ni sofisticiranosti, bend je sav u toj spontanosti izvođenja jednostavnih pesama što efikasnije i sa što boljim gruvom. Ide im, a čak i nisu stavili cenu na album Lucifungus 4. Ljudski!
https://lucifungus.bandcamp.com/album/lucifungus-4
Mountainwolf iz Merilenda postoje nešto vie od deset godina, imaju dva albuma i pregršt kraćih izdanja i sviraju „electric groove“, a što je fin opis za njihovu muziku na najnovijem EP-ju, Part 1. Thunder Honey. Štaviše i jedna pesma se ovde tako zove, da stvari budu do kraja jasne, i u ponudi imamo četiri pesme psihodeličnog, gruverskog roka koji voli fuzz, voli bluzerske rifove, ali pre svega voli jednu organsku sviru celog benda što se poigrava sa temama i pravi od pesama male, slatke proslave rokenrola. Fino!
https://mountainwolf.bandcamp.com/album/part-1-thunder-honey
Meni je i prošli album njemačkih Bunsenburner od zimus bio vrlo pristojan pa mi je i novi, Rituals, prijao. Ovo je stoner rok sa elementima eksperimentalne muzike, nudeći i gruv utemeljen na bluzu i neku vrstu elektroakustičkih vinjeta, često u okviru iste pesme i to dobro funkcioniše. Bunsenburner ovde odrađuju jedanaest pesama koje zvuče kao džemovi – nema ovde pevanja nigde – ali su dovoljno razrađene da ne budu SAMO džemovi. Ugodno:
https://bunsenburner.bandcamp.com/album/rituals
Grci King Mountain imaju novi album, Wrath of the Gods, i njihov je bluzirani stoner rok ovde dobio malu infuziju klasičnijeg metala pa je to sada simpatična kombinacija. Grci su i ranije bili melodični i emotivni u svojoj svirci a sada kada se u nju doda malo propisnog heavy metal cheesea i češćih promena ritma to je nekako simaptično. Volim ove ljude od samih početaka i Wrath of the Gods je prijatno protresanje formule a da se nije izgubila osnova koja me je inicijalno zavela. Valjano:
https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/wrath-of-the-gods
Brazilci Slowner u svom zvuku spajaju uticaje stoner roka, doom metala i alternativnog roka i mada nisam oduševljen produkcijom njihovog minialbuma Leading to Nowehere, koji zvuči kao da ga slušate na malom tranzistorskom radio-aparatu uguranom u ćošak neke kuhinje cirka 1983. godine, pesme su dobre. Ovo je i rifaški i gruverski ali i melodično, plus ima dobre solaže i bend pokazuje solidno raskošnu paletu ideja ali i dobre tehnike. Samo da oprave produkciju i SJAJNO ĆE BITI a i ovako mi se dopalo:
https://slownerband.bandcamp.com/album/leading-to-nowhere
Blues Funeral Recordings ove nedelje ima saradnju između čikaških Rezn i meksikositijevskih Vinnum Sabbathi. No, Silent Future nije split album već prava kolaboracija i ovde imate sedam pesama koje se šetaju od nežnog drona do vrlo dubokog, kosmičkog psihodeličnog roka. Ne preterano abrazivna ali na momente heavy, ovo je ploča vrlo lepe psihodelije, izvrsne space rock atmosfere i moja jedina zamerka na nju je što je nema JOŠ. Sjajno:
https://rezzzn.bandcamp.com/album/silent-future
Kind je svojevrsna bostonska stoner rok supergrupa sa članovima iz više aktivnih bendova. Njihov treći album, izašao za omiljeni Ripple Music svakako pokazuje da pedigre nije beznačajan jer Close Encounters ploča odličnog gruva i finih psihodeličnih melodija. Glasno je to i žestoko, ali Kind imaju osećaja za dinamiku i njihov je teški rok, iako spakovan u poduže pesme, prijemčiv, ugodan, fino curi i mada je miks neobičan u tome kako favorizuje bas gitaru u odnosu na gitaru, muzika je više nego dovoljna da vas angažuje, opije, zavede:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/close-encounters
Razgalio me je i novi album portorikanskih Iglesia Atomica sa svoje četiri pesme toplog, faziranog heavy psych prženja. Los demonios andan sueltos traje solidih pedesetak minuta i pesme su, očekivano, produženi džemovi ali ova tri čoveka imaju moćnu power-trio hemiju i prijatan i organski (ali ne lo-fi) zvuk, pa je album pun lepih momenata i slušaocu ne smeta što su pesme ovako dugačke. Iglesia Atomica sviraju već duže od trideset godina i vidi se da se razumeju jako dobro pa onda space rock momenti koji se pretvaraju u praktično rege-dab, da bi se onda prelili u fazirani ambijentalni nojz, pa se vratili u glasni, odjekujući rok, sve to zvuči prirodno i logično i konzistentno. Vrlo lepo:
https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/los-demonios-andan-sueltos-official-release
Sad prelazimo na bržu muziku, odnosno thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Necrokiness je jedan baja iz Irske sa sada već drugim albumom, A Force Made Flesh. Ovo je izdao Witches Brew pa je u startu jasno da se radi o ozbiljnijem projektu nego što je prosečan kućni, jednočlani metal, jelte, pokušaj. Adrian Foley piše vrlo pristojan thrash i odlično svira gitaru (i ostale instrumente) a produkcija je mesnata i zdrava. Ovo je thrash metal na tragu kasnih osamdesetih i ere koketiranja sa death metalom, pa su pesme žestoke ali srazmerno kompleksno aranžirane i hermetične. Valjao bi samo MALO dinamičniji zvuk bubnja ali to je već cepidlačenje – ovo je vrlo pristojna ploča sobnog thrash metala:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/a-force-made-flesh
Iako Meatshank iz Kanzas sitija imaju naslove pesama koji sugerišu nestašni death metal, njihova muzika je zapravo nestašni thrash/ crossover. Novi album, XV Years of Fucking Metal nije kompilacija već propisan album nervoznih, poletnih pesama, kvalitetne svirke i osobenog zvuka koji bend neguje. Sve je to nekako radnički i seljački pošteno, puno solidnog gruva i pristojnih rifova a bez nekakvih drama i glume i mada Meatshank tepko da će postati nova, jelte, Metalika ili Antraks, ovo je muzika koja izlazi direktno iz njih, ne imitira nikoga, iskrena je i autentična i to se ceni:
https://meatshankofficial.bandcamp.com/album/xv-years-of-fucking-metal
Izraelski Strident sa svojim trećim albumom, nazvanim Paranoia of the Tyrant nude najčistiji, najčasniji thrash metal što sam ga čuo u poslednje vreme. Ovo je sa jedne strane sasvim, jelte, nekreativno i utemeljeno u formatima koji su dosegnuti još osamdesetih godina ali je u svemu tome razoružavajuće iskreno, neposredno i, naprosto, radi posao. Rifovi ovde služe da vam ubrzaju rad srca i nateraju glavu da mlati, solaže su komponovane, ukusne i taman toliko dugačke da ih ispratite sa osmehom pre nego što se vratimo u rifaški obred, pevanje je svedeno na jednostavni, ekspresivni lavež, a ritmovi su moćni, zakucavački. Produkcijski, takođe, ovo je lepo urađeno, sa finom separacijom instrumenata i bojama koje nisu potpuno satrte kompresorima a pesme povremeno zapanje ingenioznim temama. Naravno, lirički je sve usmereno na kritiku društva i njegovih zala, tako da od mene ovo dobija sve palčeve na gore i širok osmeh:
https://stridentthrash.bandcamp.com/album/paranoia-of-the-tyrant
Necronomicon Ex Mortis iz Čikaga imaju možda i prekomplikovano ime za jedan u suštini jednostavan blend thrash i death metala koji sviraju, ali dobro. Inspirisani horor filmovima, na svom drugom EP-ju Silver Bullet, ovi se momci trude da im muzika bude raznovrsna, dinamična i onda ona na momente potpuno izleti iz okvira ekstremnog metala, nudeći melodične i atmosferične momente. Zanimljivo je to i Silver Bullet je jedna mini-pozorišna predstava koji vredi poslušati u celini:
https://necronomiconexmortis.bandcamp.com/album/silver-bullet
Beograđani Kobold su imali prilično uspešnu prošlu godinu sa odličnim studijskim i veoma dobrim koncertnim albumom kojima su potvrdili i kompozitorsku i izvođačku zrelost. Utoliko, sa novim albumom je moglo i malo da se čeka ali Chaos Head je pred nama i valja ga preslušati. I ne sumnjajte da će Elio Rigonat i saborci ovde pružiti još jednu maštovitu, raznovrsnu ploču kao žilet oštrog thrash metala sa futurističkim halucinacijama i pesmama koje naučnofantastični senzibilitet komuniciraju bez previše oslanjanja na studijski trikeraj. Ovde su znojava svirka i pametni aranžmani najjača oružja i Kobold i dalje ne razočarava. Za moj ukus je prošlogodišnji Technofascism bio čistija, dorečenija ploča, sa pesmama koje su bile veoma zaokružene i čak i kad su aranžmani bili raskošni, utisak je bio da u njima nema ničeg suvišnog. Chaos Head je nešto raznovrsnija ali i manje foikusirana ploča sa bendom koji ovde pokušava mnogo raznih pristupa, ne gubeći zaista identitet ni u jednom trenutku ali sa pesmama koje definitivno imaju delove gde se ideje još uvek isprobavaju. Mislim da ovo neće mnogo smetati slušaocu otvorena uma jer Kobold definitivno pokazuju da progresivna dimenzija njihove muzike može da raste a da se ne izgubi trešerska energija. Verujem da će naredna izdanja biti dotegnutija ali i Chaos Head je ploča koja mi je – uprkos svakako malo upitnoj produkciji – pružila mnogo lepih momenata i jako je vredna svake pažnje.
https://koboldserbia.bandcamp.com/album/chaos-head
https://eliorigonat.bandcamp.com/album/chaos-head
Ako Srbi imaju Partibrejkers, Rusi sada imaju Partybreaker, moskovski kvartet veganske strejt edž orijentacije. EP Очищение. Любовь. Возмездие. ima tri pesme, po jednu za svaku reč iz naslova i uprkos Nine Inch Nails i Napalm Death merčandajsu na promo fotografiji, ekipa svira propisni metalizirani strejt edž hardkor. Producirane odlično, ovo su tri pesme srednjetempaškog gruva, malo thrash čukanja i dobrih, maštovitih rifova. Vrištanje (i šaputanje) na Ruskom je svakako lep detalj i ovo je generalno vrlo prijatan materijal:
https://partybreaker.bandcamp.com/album/–4
Još metaliziranog hardkora stiže na split EP-ju minesotanskih Out4Blood i oklahomaških Free 4 All. Naravno da su momci odlučili da se izdanje zove BLOOD4ALL a ove četiri pesme nude moškor gruv, death metal rifove, dovoljno metaliziranog beatdown sentimenta da se svako zadovolji. Meni vrlo solidno:
https://out4blood.bandcamp.com/album/blood4all
https://free4allhc.bandcamp.com/album/blood-4-all
Još? Ima! Severed iz Milvokija su izdali demo snimak, promo 2023 i ovo su tri pesme klecačkog moškora sa metal rifovima, lajavim hardkor vokalom, dosta sirovom produkcijom koja svemu daje dozu autentičnosti. Meni je ovo nekako nostalgično i slatko iako bend ne imitira stil iz devedesetih, ali jeste jasno oslonjen na njega, a ta jeftina produkcija svemu daje jedan propisno andergraund šmek. Plaćate koliko sami odredite, pa odredite ljudski.
https://severedmke.bandcamp.com/album/promo-2023
Ima i JOŠ! Dablinski Lost To Life su izdali demo sa tri pesme naslkovljen sa D.S.O.L. Promo i ovo je skraćenica od Dark Side of Life, a što naravno, sugeriše mračan, metaliziran moshcore. Lost To Life svakako imaju spone sa „starijim“ fuzijama metala i hardkorpanka pa njihova muzika dosta asocira na prelaz iz osamdesetih u devedesete i te momente kada su dugokosi krosover likovi počeli da ustupaju pred ćelavim momcima sa bradicama i u hokejaškim dresovima, koji su kod kuće slušali isto onoliko hip-hopa koliko i metala. Solidno je to, onako, ulično, siledžijski i napaljeno i sa povremenim skretanjima pravo ka beatdown sporosti. Plaćate koliko hoćete:
https://losttolifedhc.bandcamp.com/album/d-s-o-l-promo
Tu su i Natural Human Instict iz Kalifornije sa Promo materijalom od dve pesme kvalitetnog metaliziranog hardkora. Ovo je kratko, slatko, solidno producirano i mada je seam dolara apsolutno previše za dve kratke pesme, dobre su to pesme koje moškor zvuku daju malo poletnosti:
https://naturalhumaninstinct.bandcamp.com/album/promo
Move iz Bostina i sami imaju elemente metaliziranog hardkora i gruva ali njihova muzika je manje metal, više posthardkor i više, pa, prosto više hardkor. Novi album, Black Radical Love ima količinu moš-delova koje će samo najuvežbaniji vratovi moći da isprate ali ovo je ploča maštovitih pesama, energije koja je mnogo eksplozivnija nego što je prosek na moškor sceni, plus bend stvari posmatra iz afroameričke perspektive i to se čuje. Jako moćna, jako dobra ploča:
https://bbbrecords.bandcamp.com/album/black-radical-love
Svakako su jedan od najboljih rok albuma nedelje snimili Šveđani The Hives. Pričamo, naravno, o bendu koji je danas deo muzičkog mejnstrima ali slušali smo juče na poslu The Death of Randy Fitzsimmons i neka me sad zgazi tramvaj ako ovo nije jedan poštena, znojava ploča garažnog panka kakve se ne bi postideli ni najpijaniji andergraund likovi. Snimljen u studiju koji drži Benny Anderson iz Abbe, ovo je album žestoke, rokačke svirke i solidne, prilično zdrave produkcije (mada je preglasno masterovan kako je to danas i običaj). Ima ovde pesama koje su prosto razaračke i toliko sveže da je lako zaboraviti da The Hives sviraju, evo, već trideset godina. No, The Death of Randy Fitzsimmons im je tek šesti album i ovi ljudi sebi definitivno nisu dopustili da se kreativno potroše. Sjajno:
Bruklinski Made For Lying simpatično spajaju eksplozivnost i oštrinu grindcore i powerviolence stilova sa sporim, mrvećim gruvom brutalnog/ slamming death metala. Sve je to spakovano u kratke, efektne pesme na EP-ju Germinal čija prodaja treba da finansira buduće vinilno izdanje benda koje bi sakupilo njihove dosadašnje digitalne EP-jeve. Rekao bih da muzika odrađena ovako strasno, sirova ali korektno snimljena i odsvirana zavređuje vinil, pa, evo, pomozite:
https://madeforlying.bandcamp.com/album/germinal
React dolaze iz Toleda u Ohaju i demo nazvan Promo ima dve pesme energičnog, tvrdog hardcore thrash zvuka. Napravljene da spoje powerviolence eksplozivnost i death metal težinu, sa sve dubokim štimom i debelim zvukom, ovo su dve uredne dvopipominutne proslave svega što volimo u ekstremnoj muzici, napisane stručno i producirane kako treba. Odlična vizit karta:
https://reactohio.bandcamp.com/album/promo
Onda su tu i Moral Pollution iz Milčigena sa četiri pesme prefinjenog D-beat hardkora na EP-ju Nightmare Of Reality. Naravno, d-beat se retko interesuje za prefinjenost, njegova estetika je primitivna i jednostavna ali ovaj bend uspeva da sačuva jednostavnost i neposrednost ovog izraza a da ipak ima prijatne gitarske melodije, promene ritma, simpatičnu aranžmansku raznovrsnost koja ne kompromituje osnovnu vučnu silu muzike a obogaćuje je. Čista, lepa produkcija, plus cena od koliko date čine ovo izdanje vrlo primamljivim:
https://moralpollution.bandcamp.com/album/nightmare-of-reality
Marutaud su iz Estonije a njihov prvi demo (nazvan samo Demo) je mnogo sladak. Mislim, slatko je pre svega što bend koristi reč „compromised“ umesto „comprised“ i sebe time nenamerno malo podriva, a slatka je i muzika koja je gruverski old school grindcore što ne akcentuje samo brzinu i oštrinu nego se trudi oko rifova i, pa, jelte, gruva. Šest kratkih i slatkih pesama, produkcija prijatna, svirka vrlo organska, meni je ovo jako godilo a plaćate koliko hoćete:
https://marutaud.bandcamp.com/album/demo
Oligarchical Desecration je jedan tip sa Rod Ajlenda, po imenu Mike Haner i sa niskom izdanja u poslednjih par godina. Novi materija, nakon prošlogodišnjeg debi albuma, je samo promo snimak od dve pesme naslovljen 2023, ali muzički je ovo vrlo impresivno. Uslovno rečeno, Haner radi deathgrind ali ovde ima dosta tech-death elemenata, pa powerviolence eksplozivnosti, zabavnih gitarskih disonanci i stalnih promena ritmova, pa se sve to uz solidnu produkciju i dobro pevanje lepo sklopi u jednu haotičnu ali doslednu celinu. Još i taj đunđiitovski omot! Plaća se koliko hoćete a svakako poslušajte:
https://oligarchicaldesecration.bandcamp.com/album/2023
Obično ne obraćam mnogo pažnje na kompilacije stare muzike u ovim pregledima, jer prostor je ograničen itd. ali ovde vredi ukazati na izlazak kolekcije naslovljene samo Collection, kultnog japanskog grindcore benda C.S.S.O. Ime kao skraćenica za Clotted Symmetric Sexual Orga sugeriše i da ovo nije bila ekipa koja bi pratila standarde japanskog grindcorea do tada, dakle, bendove poput S.O.B. ili Carcass Grinder. Osnovani 1993. godine, C.S.S.O. su bili manje old school, okrenutiji modernom gorergrind izrazu i kao takvi izdali masu split EP-jeva, što je u to vreme bio standard za grindcore bendove, sarađujući sa američkim i evropskim kolegama (Mastic Scum, Meat Shits, Vivisection itd.). Kolekcija ima sav ovaj materijal, plus demo snimke, radove sa kompilacija, neobjavljene restlove, plus kavere Carcass, Napalm Death, Regurgitate i General Surgery. Nostalgično i drago za nas matore a fin komad istorije za zainteresovane mlade:
https://csso.bandcamp.com/album/collection
Complot iz Kvebeka su dva lika koja prže baš divljački black-deah metal. Posle prošlogodišnjeg albuma, vratili su se kraćim formama i novi EP, Obéissance ima tri razbijačka komada za vaše zadovoljstvo. Ovo je vrlo nekomplikovano, vrlo jasno od samog početka, usredsređeno na proste rifove, visok tempo, hipnotičke vokale, sa produkcijom koja je jeftina i adekvatna za muziku što se sva sadrži u produženoj ejakulaciji energije i besa. Prelepo je. A plaćate koliko hoćete:
https://complot.bandcamp.com/album/ob-issance
Prvi album sijetlskih Cystic zove se Palace of Shadows i pričamo o simpatičnom old school death metal produktu sa puno klasičnog gruva i lepih rifova. Cystic imaju i zvuk koji, iako nije sad nešto kao skup, deluje umiljato (pogotovo taj doboš koji zakiva direktno u glavu) i fino se uklapa uz njihove pesme koje su kao zasađene u 1993. godini pa procvetale tri decenije kasnije. Cystic nemaju u sebi skoro ništa originalno, ali njihov OSDM je snažan i zabavan i ne potrebuje nikakve velike filozofije već samo hedbeng:
https://chaos-records.bandcamp.com/album/palace-of-shadows
Indonežani Celestial (koji su se do pre par meseci zvali KillAthena) dosta petljaju na svom debi albumu Broken Vows & the Unspoken Truth ali ovo je impresivan opus death metala koji se smešta na zlatnu sredinu između progresivnog tech-death komplikovanja i himničnog melodic death zvuka. Dakle, ovo je DALEKO od nekog klasičnog indonežanskog stila, sa modernijom, pa čak i, jelte, nešto „komercijalnijom“dispozicijom a meni se dopada što je i dalje očuvano dosta indonežanske hermetičnosti između svih tih melodičnih rifova i harmoničnih pasaža. Vrlo dobro odsvirano, puno sviračkih i aranžmanskih bravura a opet nekako tr00 i down to earth – meni je ovo prijalo:
https://celestial-indo.bandcamp.com/album/broken-vows-the-unspoken-truth
Kataklysm postoje preko trideset godina a u postavi im je nov samo bubnjar, što je prilično impresivno. Manje mi je, mislim, impresivan novi, petnaesti album, Goliath, ali zapravo sam mislio da ću biti iritiraniji. Kataklysm sada zvanično sviraju melodični death metal, međutim Golitah vraća u miks dosta elemenata njihovog starog, „normalnog“ death metal stila, sa nešto melodeath začina i mada nije da ovaj album sad kao puca od mladalačke energije i maštovitosti, on je zapravo vrlo solidno napisan, odsviran žustro i generalno je zdrav. Nisam fan metalkoraško-djentovskih ulagivanja nekoj „modernijoj“ publici koja bend povremeno stavi u prvi plan sa tim sedmožičanim gitarama i glupim al kao ložačkim rifovima, ali nije ovaj album rđav. Vidim da dosta ljudi smatra da je ovo najbolji album kanadske ekipe, pa iako nisam siguran da ovde mogu da arbitriram, Goliath mi nije bio neprijatan:
Srećom, izašlo je i nešto BAŠ za mene. U nedelji prilično mršavoj što se tiče velikih izdanja dobili smo novi album australijsiih Werewolves, četvrti u četiri godine, kao svedočanstvo visoke radne etike ovog sastava. Naravno, neko će reći da je lako štancovati albume kada pesme pravite po šablonu i nemate nešto mnogo supstance, ali mislim da je ovo bend oko koga ne treba mnogo filozofirati. Werewolves sviraju agresivan, brz black-death metal i njihovi resursi su visok tehnički kvalitet i rafinirana agresivnost. My Enemies Look and Sound like Me ne oskudeva ni po jednom osnovu i ovo je devet ekonomičnih, razbijačkih pesama koje idu brzo i lome stvari ali nisu nekakva neoliberalna fantazija nego album death metala što slavi energiju i raduje se brutalnosti. Meni je ovo BAŠ JAKO prijalo:
https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/my-enemies-look-and-sound-like-me
Da polako završavamo. Poslednja sekcija po običaju pregleda heavy metal i nekakva krosžanrovska izdanja. Njujorški Contract su me prijatno iznenadili svojim prvim izdanjem pod nazvom Vol 1. Ovo je više demo nego „pravi“ EP jer je zvuk iako dobar svakako malo jeftiniji ali pesme su prvoklasne. Contract su između hard roka, alternativnog roka, posthardkora, sludge metala, gitarskog nojza… Dakle, na nekom mestu koje je teško da se kao sad nešto precizno opiše ali kad muziku čujete zvuči sasvim prirodno i organski. Jako dinamična svirka, odlični vokali, moćni gitarski rifovi, nemiran ritam, pesme sa himničnim melodičnim elementima ali i oštrinom, žustrinom i ekonomičnim trajanjima od 2-3 minuta su sve jaki aduti ove ekipe. Podržati, poslušati, uživati!
https://contractbk.bandcamp.com/album/vol-1
Sjajan drugi album imaju oklendski nojz rokeri Facet. Nazvan isto Facet, ovo ja album sa jedanaest bučnih, agresivnih a hipnotičkih komada u kojima gitare DERU a bas i bubanj pletu opasan, ali OPASAN gruv. Bend, naravno, ima u svom zvuku razne elemente raznih bendova iz istorije ovog podžanra, poput, jelte, Pussy Galore ili Scratch Acid ali ima i nešto Sweet Toothovog mišićavog bas-gruva koji je meni neodoljiv. Pesme su kratke, ubitačne, zvuk PREMOĆAN a bend zvuči spremno da osvoji svet. Izvanredan album.
https://facet.bandcamp.com/album/facet
King Kobra rade s prekidima već četrdeset godina a We Are Warriors im je tek šesti album. No, dobro, ovaj projekat Carminea Appicea, starijeg brata Vinnyja Appicea, koji je svirao u Black Sabbath je uvek bio osmišljen da radi kada se ima vremena, pa je tako Carmine svirao sa masom velikih bendova (uključujući čak i Pink Floyd) tokom svoje poluvekovne karijere a ovaj bend nikada nije imao neku preveliku kulturnu prezentnost ali je svaki album imao po neku finu pesmu komercijanog radio friendly heavy metala. Tako i We Are Warriors, na kome gitaru svira Carlos Cavazo (svirao u Quiet Riot osamdesetih godina i sa njima doživeo zvezdane trenutke) nudi vrhusnku svirku i pesme koje se šetaju između tugaljivih, nostaglinih polubalada to rokerskije, gruverskjije ponude. Nije da je ovo neka istorijska ploča ali ja sam star i dirne me kada vidim bendove iz moje mladosti da izbacuju nove albume i da na njima ima i ponešto lepo:
Grci Refuser nemaju – za moj ukus – idealan zvuk i produkciju na istoimenom debi albumu, a što malko umanjuje njegov impakt i čini da požalim što ovo nije bio samo demo a da im onda neko za pravi album da prave pare da ga snime. Mislim, ja valjda i dalje živim u osamdesetima. Enivej, i muzika ima u sebi dosta ’80s šmeka, sa melodičnim a žustrim NWOBHM stilom koji se čuje u napadačkom ritmu, dobrim rifovima, ambicioznom ali svakako nesavršenom pevanju. Lider benda, gitarista, pevač i klavijaturista Konstantinos Karakitsos svakako zna da napravi dobre pesme i nije ni tako rđav pevač ali mislim da bi Refuser procvetali da je ovo pevao neko za mrvicu ubedljiviji i da je Karakitsos uzeo nekog drugog da ovo snimi i miksuje umesto što je sve radio sam. No, naravno, koliko para toliko i muzike, u ovom slučaju produkcije, pa Refuser nude nesavršen ali simpatičan prvi pokušaj i upisuju se na listu bendova koje vredi pratiti u budućnosti.
https://refuser.bandcamp.com/album/refuser
Album nedelje i dokaz broj 4983 da su metalci gadne gikčine! Uzimajući ime direktno iz bestijarijuma Dungeons & Dragons, bostonski (a malo i pitsburški) hevi metal sastav Owlbear na svom debi albumu, Chaos to the Realm prže odličnih deset pesama epske tematike koja i sama duguje mnogo fantazijskom imaginarijumu klasičnih stonih RPG-ova. S obzirom da se radi o vrlo svežem bendu, vredi ukazati da su neki od članova veoma iskusni, kako basistkinja Leona Hayward koju znamo po projektima Transgressive i Northern Crown, tako i pevačica Katy Scary čiji je glavni projekat prethodnih desetak godina bio Klaymore. Sa ovakvim pedigreom vredi očekivati kvalitet i Owlbear ovo stoprocentno isporučuje nudeći žestok, žustar heavy metal na tragu NWOBHM formula, sa svirkom koja je vrhunski disciplinovana a opet živa, ubedljiva, sa odličnom produkcijom i pesmama koje prosto ZAHTEVAJU da ustanete sa stolice i stojeći pozdravite svu tu epiku. Moćno i obavezno za slušanje!
https://owlbearmetal.bandcamp.com/album/chaos-to-the-realm
