Znam šta se pitate. „Da li je prošlo dovoljno vremena da Hoestu oprostimo koketiranje sa nacizmom i islamofobskim izjavama i poslušamo njegov novi album?“ Ali to je pitanje na koje odgovor svako mora da nađe sam za sebe. Ovde nećemo pričati o tom albumu. Ali pričaćemo o mnogo drugih dobrih ploča. Tu su GraveRipper, Incantation, tu je Alice Cooper da podseti kako lažu da je „živi brzo, umri mlad“ obavezna formula za legendarnost, a tu je i jedan album francuskog hevi metala koji me je baš oduševio
I to prvo o blek metalu. I to odmah iz Južne Amerike, da se zaprži pošteno. Nekro Cvlt Desecration su venecuelanski black/ speed metal bend sa današnjom adresom u Argentini, jednim albumom iz 2016. godine ali i sa vrlo pobedničkim EP-jem za ovu sezonu. Nazvana The Psalm of the Black Goat ovo je ploča na kojoj nećete naći mnogo tananih emocija i setnih, melanholičnih kontemplacija. Nekro Cvlt Desecration, naprotiv, biju iz sve snage, prizivaju Đavla i rade sve drugo što očekujete od benda sa ovakvim imenom i kozom odevenom kao propovednik iz pakla na omotu. Pored studijskog dela materijala, a koji obuhvata i obradu Darkthroneovog Under a Funeral Moon (koja razbija), tu je i užasno mutan živi snimak sa četiri pesme a koji je samo šlag na torti. Prelepo:
https://nekrocvltdesecration.bandcamp.com/album/the-psalm-of-the-black-goat-ep-mmxxiii
Njemački Cascalin sa svojim prvim demo snimkom, Unholy Demo(n) postavlja svoj slučaj na vrlo jasne temelje. Ovo je sirov, ali korektno odsviran i snimljen blek metal stare škole, sa speed metal osnovom, jednostavnim, čak prostačkim ali funkcionalnim rifovima i žustrinom u izvedbi koju ni vrlo jeftina produkcija ne uspeva da izbriše. Završavanje snimka Bathoryjevom Satan My Master je prelep gest a i demonska koza na omotu, druga po redu uovom pregledu, je preslatka.
https://cascalin.bandcamp.com/album/unholy-demo-n
https://bloodofcthulhu.bandcamp.com/album/unholy-demo-n
Denverski black-death metalci Boor se posle par godina tišine vraćaju sa solidnim EP-jem, Infernal Regiment. Ovo ima samo dve pesme pa je cena od 6,66 dolara malo jaka, ali je kvalitet tih pesama vrlo visok. Naime, dobro su napisane, odlično odsvirane, solidno producirane i ovo je punokrvan metal za ljubitelje i rifa i gruva i mošinga. Vredno:
https://boormetal.bandcamp.com/album/infernal-regiment
Blut aus Nord su tu sa drugim delom ciklusa Disharmonium. Disharmonium – Nahab se nastavlja na prošlogodišnji album, pružajući još disharmonične (naravno), lavkraftovske halucinacije u čak jedanaest pesama. Ovo je ipak album sasvim razumnog trajanja, sa skoro 45 minuta muzike koja je naravno više u atmosferama i ambijentima nego u rifčinama. Ako vam se istorijski dopadaju BAN svakako treba da čujete, a ako ste novi, ovo može da bude šokantan susret sa avangardom:
https://blutausnord.bandcamp.com/album/disharmonium-nahab
Deset godina nakon prethodnog, Nijemci Endstille se vraćaju sa svojim devetim albumom, DetoNation. I detoniraju se, svakako, pošto je ovo enerrgična, besna ploča razočaranja i frustracije, a koja pored neumoljivih zakivanja blastbitovima ima dovoljno mesta za suptilniji harmonski rad da slušaoca ubaci u meditativno stanje. Produkciji nedostaje basa, čak i više nego što je standard za blek metal, ali ovo je album koji uprkos tome osvaja kvalitetom pesama i uverljivošću izvedbe:
No, to nije ništa kad se uporedi sa takođe njemačkim Baxaxaxa koji su prvi demo snimili 1992. godine a onda prvi album tek 2021. No, drugi album, De Vermis Mysteriis (a što je jedan od najneoriginalnijih naslova u metalu) stiže urednih dve godine kasnije. I pošto izlazi tek 1. Septembra za sada ga slušate samo na Jutjubu. No, lep je. Baxaxaxa uprkos urnebesnom imenu sviraju vrlo atmosferičan blek metal stare škole što znači da je ovo atmosfera SATANIZMA i duboke introspekcije koja traži filozofske uvide a ne nekakva emotivna, melanholična njuskul podmetačina. Baxaxaxa svakako donose tu old school otmenost, ne žureći se nikud i praveći kolekciju uglavnom sporijih a moćnih komada koji se odlikuju ratničkim gruvom i prostranim, širokim miksom. Fino je to, a kada bend uspori do funeral doom mučnine, to je smisleno i pametno, pa i kad ubrza do propisnog trešeraja i to zvuči savršeno. Vrlo dobro:
Nisu nesimpatični baltimorski Nixil čiji drugi album, From the Wound Spilled Forth Fire provlači njihove filozofske kontemplacije kroz muziku koja je moderna, prilično avangardna a opet nekako spontana i nepretenciozna u svom karakteru. Nekako sve zaista najviše zvuči kao potraga za smislom kroz znojav, pošten rad, pre nego kao nekakav definitivni iskaz i to mi se dopada. Pomalo ružnjikav master koji dosta smulja zvuk nije od velike pomoći ali Nixil imaju šta da ponude i to se ipak dobro čuje:
https://nixil.bandcamp.com/album/from-the-wound-spilled-forth-fire
Unbeauty je jednočlani indonežanski blek metal sastav i mada je njegov drugi album, Halmahera previše sladak i melodičan za moje primitivne potrebe, mislim da ga vredi istaći. Jer je, pa, sladak i melodičan i uspeva da blek metal spoji sa istočnoazijskim popom kroz simfonijske aranžmane i umiljate ženske vokale. Ovo je blek metal koji možete puštati i deci i gledati ih kako se radosno osmehuju:
https://unbeauty.bandcamp.com/album/halmahera
Imperial Crystalline Entombment je prejako ime za bend u kome su samo dva čoveka, al ta dva čoveka prave dosta buke i ne mogu da ih ne ispoštujem. Ovaj sastav iz Merilenda svira već dvadeset godina ali mu je Ancient Glacial Resurgence tek drugi album, DEVETNAEST godina posle prvog. I kida. Nije ovo neki „pametan“ blek metal, nego je sve u oračkim rifovima i mitraljeskim blastbitovima, neumoljivo, nemilosrdno i dobrim delom veoma zabavno. Solidan zvuk (slušajte bas gitaru! SLUŠAJTE!), pesme prijatne, nema greške:
https://imperialcrystallineentombment.bandcamp.com/album/ancient-glacial-resurgence
Kyy su jedan od onih finskih blek metal bendova koji na svojim plećima drže andergraund reputaciju cele zemlje i regiona. Sastavljeni od anonimnih muzičara, duboko posvećeni satanizmu, Kyy i na svom drugom albumu, Apotheosis: The Light of All Lights nude kvalitetan, pametno i kreativno napisan blek metal u kome ima i melodije i epike i oštrine i prljavštine. Svega što treba, dakle, a momačka svirka i solidna produkcija potvrđuju zrelost i, jelte, ozbiljnost ove ekipe. Jake preporuke:
https://kyyofficial.bandcamp.com/album/apotheosis-the-light-of-all-lights
Slovenci Cvinger su ekipa iskusnih muzičara pa tako i njihov treći album, Doctrines by the Figures of Crnobog zvuli vrlo profi, usvirano, pažljivo napisan i sekvenciran da pruži i atmosferu i narativ i visokokvalitetno muziciranje i dobru produkciju. Cvinger sviraju po vrlo nordijskim pravilima – bend sa kojim ih najčešće upoređuju su Norvežani 1349 – pa je i ovaj album prepun zaista herojske svirke i složenih aranžmana. Naprosto, muzičari ovde ne miruju i ovde nema uvlačenja slušaoca u trans nekakvom repeticijom (sem kad BAŠ to bude na programu) no pesme nisu ni gomila nabacanih ideja koje treba da nas opčine eklekticizmom i maštovitošću. Ovo je pre svega zreo, ambiciozan, odrastao blek metal za sladokusce pa ga tako i trošite – zrelo i odgovorno. Svaka čast za Cvinger:
https://cvinger.bandcamp.com/album/doctrines-by-the-figures-of-crnobog
Pređimo na sporiju muziku. Stoner, dakle, rok, doom metal, sludge metal, psihodelični rok i hard rok. Pa da vidimo! Njemački stoner rokeri Bastardo su snimili treći album, nazvali ga isto Bastardo i time valjda šalju poruku da je ovo neka vrsta najvažnijeg iskaza u njihovoj dosadašnjoj karijeri. I, dobro, lepa je ovo ploča, prijatnog gruva i simpatičnih rifova. Album ne pati od neke velike originalnosti ili ambicije da polomi kalup stoner roka, ali je ugodan, korektno snimljen i odsviran. Malecna zamerka ide na vokal koji može da bude malo ubedljiviji u nekim momentima, ali nije rđav i mutitrekovanje u nekim refrenima ume da bude jako efektno. Takođe, wah-wah pedale na gitarama uvek učine da mi se srce rastopi, pa onda nekako i lakše preguram delove relativno generičkog gruva. Eto, tako nekako, nesavršeno ali simpatično:
https://bastardorock.bandcamp.com/album/bastardo
Kanađani The Death Wheelers zapravo manje vuku na bajkerski rok koliko na doom stranu stoner roka. I fino to rade. Treći album, Chaos and the Art of Motorcycle Madness jeste motoristički tematizovan ali je muzički vrlo zainteresovan za okultnu stranu doom metala, sa gitarskim eskapadama koje izlaze iz bluz formata, tragaju za nečim dalekim i neznanim, da bi se vratile klasičnom rokerskom gruvu, pa tako u krug. Ima tu i direktnih aluzija na Motorhead, naravno, pa i pank momenata, naravno, ali pošto je ovo sve instrumentalna muzika (sem satanističkih vokalnih semplova, NARAVNO), zvuk benda je ipak originalan. Podrumska, slizi, satanistička psihodelija za napredne motoriste, dakle. Navalite:
https://thedeathwheelers.bandcamp.com/album/chaos-and-the-art-of-motorcycle-madness
Malo melodičnog ali opet žestokog hard roka iz švedske nam šalju S.O.R.M. Ovaj rodno mješoviti trio ima album Under My Skin sa jedanaest pesama glasnog, kvalitetnog i dosta raznovrsnog teškog roka koji voli da uleti i u čist metalski cheese, pa da ima atmosferičnije, mekše delove u pesmama koje nisu BAŠ balade nego neke modernije, kontemplativne smicalice. Ima tu štofa i, kako rekoh, raznovrsno je pa vredi da se čuje, samo treba izdržati vrlo glasan mastering:
https://sormsweden.bandcamp.com/album/under-my-skin
Još melodičniji su švedski glam rokeri Velvet Insane i njihov album High Heeled Monster nudi vrlo prijatan i VRLO old school rokenrol po krojevima iz ranih sedamdesetih godina, te adekvatnim zvukom. Meni se to veoma dopada i mislim da Velvet Insane dosta uspešno provlače tu kombinaciju naivne melodičnosti i optimističnog svetonazora kakve smo zavoleli pre pola veka. Fino:
Čileanci Arteaga svoj novi album, Neon Acido počinju odbrojavanjem na – dairama. Dobar znak! I dobar album, kad smo već kod toga sa šest pesama u suštini relaksiranog ali gruverskog i poletnog acid-stoner-rocka. Ovde ima i dobrog rifa i poludelih sintisajzera koji unaokolo bacaju neonska svetla i lasere, koketiranja sa satanizmom, VHS kulturom, svega što volite. Meni je ovo veoma prijatno izdanje a sa 35 minuta i ne preteruje sa trajanjem pa je skoro idealno:
https://arteaga.bandcamp.com/album/neon-acido
Peruanski Rito Verdugo su na udobnom mestu između garažnog roka, psihodelije i stonera, pa me njihov album, Kamikaze Boom na momente asocira na King Gizzard. Prosto, neke harmonije su skoro pa prepisane od znamenitih Australijanaca, ali Rito Verdugo svejedno imaju više nego dovoljno originalnog – I ODLIČNOG – sadržaja da budu zanimljivi sami za sebe. Ovo je raspevan, kvalitetan album nadahnutog, raznovrsnog teškog roka sa nezaustavljivim gruvom i energijom, puno psihodeličnog sadržaja i jednom optimističnom na momente sasvim partijaškom atmosferom. Odlično:
https://ritoverdugo.bandcamp.com/album/kamikaze-boom
Beware Of Gods na papiru deluje kao nekakav saobraćajni znak iz nekog od romana Terija Pračeta, ali je i ime čikaškog progresivnog stoner-sludge benda Beware Of Gods. Bend ima jedan album, iz prošle godine, a History Eats Itself im je već drugi EP ove godine i dobar je. Ovo je pet pesama bučnog, jako distorziranog progi-sladž stonera sa čak imalo noise rock trikova ubačenih u mašinu i Beware Of Gods vrlo solidno drže pažnju pesmama koje nisu neka OTKROVENJA ali osvežavaju klasičnu gruversku matricu finim idejama.
https://bewareofgods.bandcamp.com/album/history-eats-itself-2
Bendovi Aiwass i AAWKS za split album The Eastern Scrolls daju po samo jednu pesmu ali to je i dalje skoro pola sata prvorazredne, divljački drogirane psihodelije. No, esid je gospodska droga i ove dve dugačke pesme imaju vrhunski hipnotički kvalitet i beznaporni snoliki gruv. Prelepo:
https://aawks.bandcamp.com/album/the-eastern-scrolls-aiwass-aawks
Ripple Music ove nedelje za sve vas sladokusce pripremio je treći album švedskih majstora okultnog, psihodeličnog doom metala, Moon Coven. Meni je i njihov prethodni album, Slumber Wood, objavljen za istog izdavača pre dve godine bio izvrstan a Sun King, kako se ovaj novi zove je još zrelija i istesanija muzika u vrlo lepoj produkciji. Moon Coven pritom sazrevaju na idealan način i umesto da pronađu rutinu i ekonomičnost u svojoj muzici, naprotiv, prepoznaju kada su u opasnosti da upadnu u opšta mesta pa su im pesme pune uzbuđenja i praktično idu od krešenda do krešenda. A opet, ne zvuči to isforsirano i kao da juri spektakl po svaku cenu. Ovo je prosto, vrlo prijatan ’70s doom i psihodelični rok odsviran srčano, bez studijskog peglanja, sirov, iz srca i kao takav pun vitalnosti i šarma. Ne propustite ZA IME SVETA.
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sun-king
Onda da pređemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal, pa šta nam bog da. Metalizer su brazilski thrash metal bend sa već tri albuma iza sebe. Nanoviji EP, Serial Riffer je prvo njihovo post-pandemijsko izdanje i zapravo, za nešto što već u imenu pominje rifove, vredi napomenuti da su Metalizerovi gitaristi zapravo mnogo više od fabrike rifova. Pesme generalno nisu naročito daleko od klasičnog speed/ thrash izraza u smislu ritma, pevanja, tempa itd. ali gitare su veoma maštovite, sa širokim spektrom ideja i tehnika, od mejdnovskih baroknih harmonija, do bluz fraza pa iako Metalizer ne bih primetio po nekom drugom elementu, gitarski rad na ovom izdanju je izrazito zabavan:
Portugalski sastav Apocalypse Conspiracy ima istoimeni debi album i ovo je korektan, velikim delom srednjetempaški thrash metal sa dosta atmosfere i ukusnih melodija. Ne moja preferirana forma thrash metala, da bude jasno, ali ima ovde štofa i lepih tema, produkcija je solidna a bend dobro svira. Ako volite thrash koji brzinu koristi samo kao punktuaciju a većinu vremena provodi u finom, tečnom srednjem tempu, ovo će vam se dopasti (Edit: ali ne pre osmog Septembra. Bend je pomerio datum izlaska i skinuo album sa Bandcampa pa, evo, link vam je dole i kad dođe Septembar setite se da proverite kako ovo zvuči):
https://apocalypseconspiracy.bandcamp.com/album/apocalypse-conspiracy-2
Meni su pak dosta zanimljivi Numidian Killing Machine jer toliko retko imam priliku da čujem metal bendove iz Afrike. Ovaj alžirski sastav na debi albumu, Psychotronik Breakdown nudi neku vrstu savremene interpretacije thrash metala a koja u sebi ima elemente i black i death metala pa možda i malo metalcorea. Ono što je nesporno je da Numidian Killing Machine sviraju zaista kao ubilačka mašina i imaju adekvatnu, profi produkciju a pesme su napisane dobro, sa taman toliko „afričkog“ mirisa da primetite da ovo nije metal iz uobičajenih krajeva. Žustro i krljački, pozdravlja se iz sve snage:
https://numidiankillingmachine.bandcamp.com/album/psychotronik-breakdown
Exmortus iz Kalifornije su mi više impresivni u tehničkom smislu nego što me je njihov šesti album, Necrophony, privukao kao čoveka i muža. Ljudi sviraju superprecizan, vrlo uredan thrash metal sa neoklasičarskim izletima i to sve zvuči tehnički impresivno sa povremeno neodoljivo lepom solažom, no dinamička monotonost albuma (produkcije pre svega, ali i izvedbe) i dosadnjikav promukli, sub-death-metal vokal gitariste Jadrana Gonzaleza mi malo umanjuju finalni utisak. No, vredi ovo čuti, pogotovo ako se ložite na tehnički, a melodični thrash:
Colony Drop iz Sijetla su mi se prodali već teglajnom „high speed twin lead“ koji krasi njihov Bandcamp, jelte, kamp. Debi album Brace for Impact ipak nije toliko brz koliko bih ja IDEALNO voleo, niti ima BAŠ onoliko dualnih gitarskih linija koliko sam se nadao (mada ih ima), ali je ipak u pitanju ploča vrlo zanimljivog u osnovi thrash/ crossover zvuka, ali koji odskače od uobičajenih formula, nudeći više melodije, post-pankerski gruv, generalno dosta originalnih ideja i rešenja. Album svakako osvaja svojom maštovitošću i osećajem da ni u jednom trenutku nemate pojma šta će sledeće da se desi, ali i deluje kao da će izdržati više slušanja jer sve to nije sklopljeno nasumično već sa dosta promišljanja. Odličan debi, dakle:
https://colonydropband.bandcamp.com/album/brace-for-impact
Sigurno ima neki razlog što su njemački black-speed metalci Knife na Napalm Recordsu ali mene mrzi da se raspitam. Elem, drugi album marburške ekipe, Heaven into Dust je svakako malo glamurozniji od prosečnog blekend spid izdanja kakva inače ovde slušamo, pa je bliži Napalmovom, jelte, glamuru, ali ima ovde lepih rifova i žustre svirke koji mi se dopada pa nisam bio sasvim namršten sve vreme:
Najjači thrash ove nedelje stiže iz Indijane. GraveRipper su moderan thrash sastav sa samo malo black i death začina u svojoj muzici (a koju oni reklamiraju kao Thrash N’ Roll), tako da ona zamiriše vonjem andergraunda kada momci krenu da trpaju naložene rifove i da rešetaju nervoznim bubnjevima. Debi album Seasons Dreaming Death je kolekcija vrlo napaljujućih komada koji u dovoljnoj meri šaraju što se tiče tempa da bend ne iscrpi svu dobru volju posle prve dve pesme nekakvim padom u monotoniju, a gitare su, bogami vrlo zanimljive, sa dosta interesantnih harmonskih rešenja, solaža itd. Bend je osnovan 2018. godine (doduše pod drugim imenom) pa je onda valjda i ovaj album proizvod mnogo opsesivnog rada i spajanja mnogo ideja koje su izranjale tokom pola decenije, a da je opet pošteno, znojavo, radnički i seljački odsviran. Kao takav on je jedan od onih memorabilnih debija što osvajaju ne samo tehničkim kvalitetom već pre svega karakterom i maštovitošću i koje će biti teško ispratiti narednom pločom. No o tome neka oni razmišljaju za dve godine, a sada da svi zajedno slavimo ovu odličnu kolekciju dobrog treša:
https://graveripper.bandcamp.com/album/seasons-dreaming-death
Hrišćanski metal je relativno poznat i dobro opisan fenomen, ali hrišćanski pank je znatno ređa, u divljini ne tako često susretana pojava. Mr xTx je poljski muzičar čiji album Bang Bang Kato Punk nudi upravo tu retku priliku da poslušate trinaest pesama inspirisanih ljubavlju Isusa Hrista i verom u spasenje. Katolički pank, ispostavlja se, zvuči kao regularni pank, ako pod regularnim pankom podrazumevate melodičan, energičan, poletan hardkor urađen pod uticajima, recimo Lookout i Fat Wreck Chords bendova iz devedesetih. Vrlo to profesionalno zvuči, sa kvalitetnim snimkom, solidnim pevanjem i pesmama koje odmah uđu u uho i odbijaju da ga napuste. Fino!
https://xtheophilusxmrxtx.bandcamp.com/album/mr-xtx-bang-bang-kato-punk
Threshold iz Melburna imaju dve pesme besnog, metaliziranog hardkora na singlu Your Name / Smash Your Enemies. Tematika pesama je standardni mladalački angst izražen na siledžijski način, a muzika je dobar, plesni, gruverski moškor, solidno produciran i sa dosta organskom, ubedljivom izvedbom. Plaćate koliko hoćete za ovih četiri i po minuta poštenog rokanja:
https://thresholdmhc.bandcamp.com/album/your-name-smash-your-enemies
Hot Corpse je prilično odvratno ime za bend, jelte, ali taj bend, iz Sent Luisa je prilično dobar. EP Live Shamed, Die Drained je kolekcija pet jako dobro snimljenih i odsviranih pesama ozbiljno ložačkog thrashcore zvuka, sa dobrim rifovima, grubim vokalima i puno trešerskog gruva, solaža itd. Pesme su poduže i aranžirane sa dosta ambicije pa Hot Corpse značajno prevazilaze obavezni program koji očekujete od bendova iz orbite metaliziranog hardkora. Vrlo dobro, a plaćate koliko hoćete:
https://hotcorpse.bandcamp.com/album/live-shamed-die-drained-ep
District105 su iz Ho Ši Mina (mada imaju u postavi i jednog bijelog đavola na bas gitari) i trpaju najstrašniji metalizirani hardkor. Ovo je toliko TEŠKO i divljački nasilno da će većina beatdown bendova sa ljubomorom da gleda u svoja pojačala i pita se šta treba još da urade da budu malo više gengsta. EP Seasons In Decay ima četiri pesme i odvaljuje za sve pare. ZA SVE PARE ROĐACI:
https://district105.bandcamp.com/album/seasons-in-decay
Valjda malo i po inerciji, ali ja moškor vezujem za Njujork kao mesto na kome možda nije nastao ali se svakako tu najjače zapatio pre tridesetak godina i postao neka vrsta njegovog zaštitnog znaka. U tom smislu, Real Despair iz Njujorka meni zvuče kao totalno logičan, prirodan izdanak dugogodišnje tradicije i njihov EP od tri pesme, No Redemption, je idealan primer za razvoj ove grane hardkora. Tu dobijamo tri pesme, vrlo dobro odsvirane i producirane koje gangsterske i siledžijske osnove moškor zvuka guraju dalje u beatdwon smeru, sa slam deonicama i nude jednu džombastu, hrapavu teksturu gruva i plesnog ritma nadevenu grubim vokalima, koja bi trebalo da svakom makar malo prijateljski nastrojenom ka ovom zvuku bude draga:
https://realdespairhc.bandcamp.com/album/no-redemption-2
Convulsion iz Ujedinjenog kraljevstva svoju muziku nazivaju „grinding hardcore“, što znači da ona nije BAŠ grindcore ali ima njegove elemente – pre svega blastbitove i ekstremnu, jelte, glasnost. EP you falter. you fail. you fall. se pre svega odlikuje jako teškim, debelim zvukom i niskim štimom koji bi bili prikladni za nekakav švedski death metal album, a muzika je, pa, dobar, metaliziran, snažan hardkor sa sludge i grind elementima, koji uspešno masakrira vaše uši ali i raduje dušu. Još i plaćate koliko hoćete – milina (Edit: osim što je bend ovo sklonio sa Bandcampa pa se morate strpeti do neke nedefinisane budućnosti za taj masakr ušiju…):
https://convulsiongxc.bandcamp.com/album/you-falter-you-fail-you-fall
Tu su onda i takođe britanski Cruelty sa svojim drugim albumom, Salvation. Cruelty svitaju metalcore ali bliži izvornom stilu metalkora, dakle, ranom Convergeu i tako tim bendovima nego modernijoj, melodičnijoj sorti. Nije da Salvation nema zanimljive izlete iz standardne metalkor krljačine – slušajte Soft Voices Die sa njenim elektronskim pulsiranjem i eteričnim ženskim vokalom – ali dobar deo toga je propisan razbijački, haotični hardkor sa metalnom oštricom. Pametnom dosta! A izdavač Medusa’s Lair digitani daunloud naplaćuje po vašoj želji:
https://crueltyhardcore.bandcamp.com/album/salvation-2
https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr028-salvation
Nemački Neck Lock svojom muzikom daju zvučnu sliku „pakla u kome smo svi zarobljeni“. U prevodu ovo je metalizirani hardcore/ beatdown sa dobrom produkcijom i solidnom svirkom. EP Deprivation of mankind ima tri pesme pune košamrnog i simboličkog imaginarijuma, te dobrih metal rifova i pristojnog gruva. Ako volite stop & go metalizirani hardkor, ovo je odlično:
https://necklock.bandcamp.com/album/deprivation-of-mankind
Metalizirani hardkor ali sada sa (britanske) istočne obale je na programu na demo snimu sastava Final Nail iz Norviča. Demo se zove samo Demo, ima tri pesme i intro i autro (BOGATO) i prilično je uverljiv. Ovo su i solidno mada jeftino producirani komadi i prilično okej napisan materijal sa jakim metal uticajem u rifovima ali i sa agilnim, dinamičnim srednjetempaškim programom u ravni ritma. Nije to sad nešto po mom ukusu ali je pristojno a naplaćuje se po vašoj želji:
https://finalnailhc.bandcamp.com/album/demo
Lajpciški Thriller imaju semo snimak Demo MMXXIII sa deset pesama oštrog, napadačkog powerviolence hardkora. Prilično je to autentično, zvuk je jeftin ali razgovetan, pesme kratke, brze i eksplozivne, pevač se zove Traktor – naprosto znate da sa ovim nećete pogrešiti. Plaća se koliko date, naravno:
https://thrillerhc.bandcamp.com/album/demo-mmxxiii
Batra su latvijski powerviolence sastav iz Rige i album (?) Īsumā Par Aktuālo ima osam pesama od kojih najduža traje stopet sekundi a većina je značajno ispod minut. Sasvim korektno za powerviolence, a i ovo je korektno produciran i odsviran materijal. Ako volite eksplozivni, agresivni ali opet komunikativni hardkor treš, Batra isporučuju kvalitet a naplaćuju vam ga po želji. Ja volim!
https://batra.bandcamp.com/album/sum-par-aktu-lo
Divulgator je toliko TREŠERSKO ime da me je obuzela milina čim sam kliknuo na novi EP italijanskog krosover sastava. Nazvan Naturalis Historia Vol 1 ovaj materijal ima tri pesme brze svirke, oštrih rifova, naloženog hardkor pevanja, puno promena ritma… Sve je u skladu sa parametrima postavljenim pre više od trideset godina i Divulgator su me lepo razgalili pa samo ostaje da se nadamo da Vol 2 nećemo čekati godinama:
https://divulgator.bandcamp.com/album/naturalis-historia-vol-1-ep
Uvek rado kliknem na novo izdanje kalifornijskih Psycho Mantis i to ne samo zato što im je ime referenca na omiljeni igrački serijal a koji za par meseci dobija kolekciju namenjenu modernim mašinama i biće za većinu tih igara peti ili šesti put da ih kupujem (ko zna znaće). Drugi razlog je što su Psycho Mantis uvek dobri. Novi EP, Cerebral Labyrinths nudi užurbani, brzi, energični, agresivni kombo thrash i grind elemenata, sa skretanjem ka death metal hermetičnosti i rifovima, ali i očuvanjem mere trešerske komunikativnosti. Bend se bavi vrlo mračnim temama (slušajte sempl na početku EFD) ali je muzika izvođena sa puno entuzijazma, živo, energično, organski, snimljena kako treba i hrskava i kalorična, sa dosta razvnovrsnosti (pogotovo u vokalima) a sa zaokruženim karakterom i stilom. Apsolutne preporuke:
https://psychomantis.bandcamp.com/album/cerebral-labyrinths
Full of Hell imaju novi split EP sa kalifornijskim Gasp ali Gasp svoj materijal nisu stavili na Bandcamp u trenutku dok ovo kucam, pa ne znam kakva je druga strana. Što se merilendskih grajndera tiče, njihova muzika na ovom izdanju je otišla, vrlo prirodno, u smeru avangarde pa je ovo više kolekcija slobodnih improvizacija, soundscape komada i power electronicsa nego, jelte, grindcore. Uvek je dobro videti bendove iz ekstremnog krila metal i kor muzike kako eksperimentišu i Full of Hell ovde nabadaju i nekoliko vrlo kul momenata. Pozdravljam, mada sam i svestan da dobar deo publike ima da bude jako zbunjen i pita se gde je ovde muzika.
https://fullofhell.bandcamp.com/album/full-of-hell-gasp
Old Skin su nominalno sludge metal bend ali njihova muzika je prljava, sirova, jeftina, podrumska pa i ima u sebi dosta grindcore elemenata, te mislim da je nova dva izdanja ove ekipe iz Kolorada prirodnije pomenuti u ovoj sekciji. A to su EP sa dve pesme V/H/Death i split EP sa Watching People Drown, isto sa dve pesme od strane Old Skin. Nema tu sad neke filozofije, ovo je mrveća, gruverska, mračna i jeftina muzika sa puno vrištanja i mikrofonije, namenjena ljudima koji su ozbiljno otpali sa voza kada je ostatak ljudskog društva krenuo u pravcu muzike i kulture glavnog toka. Meni se to dopada a i bend izdanja naplaćuje koliko vi hoćete da date. Fer je fer. Watching People Drown, pak, svoje dve pesme naplaćuju i to pet dolara, a nude mošerski hardcore sa death metal elementima. Nisu ovo dve najbolje napisane pesme koje sam čuo ove nedelje ali ima tu entuzijazma.
https://oldskinsludge.bandcamp.com/album/v-h-death
https://oldskinsludge.bandcamp.com/album/wpd-split
https://watchingpeopledrown.bandcamp.com/album/old-skin-split-wpd-side
Into Sickness iz Meksiko Sitija su sa godinama od death metala migrirali ka vrlo metalnom grindcoreu, po uzoru na recimo Nasum (mislim, pa pogledajte im promo fotografiju). Tako onda i novi EP, Rage zakiva veoma brutalno sa četiri pesme gde je svaka kraća od dva minuta i natrpana brzim ritmom, energičnim pevanjem, oštrim rifovima. Formula se ovde ne rasteže do nekih novih granica ali je izvedba vrhunska, produkcija je kvalitetna i ovo se sluša sa uživanjem a plaća koliko želite:
https://intosickness666.bandcamp.com/album/rage-ep
Recimo da su Driltusk iz Pensilvanije isto neka kombinacija death metala i grindcorea. Bend se hvali da je EP Headwork snimio u svojoj prostoriji za vežbanje i to bez metronoma. I dobro, zvuče oni solidno, al ne sad nešto NEVEROVATNO precizno da svi padnemo na dupe na ovu informaciju. No, ovo je svakako ambiciozan, blago matematički grind-death, sa puno muljavine u promenama ritma i tempa, puno hromatskih rifova koji su brljanje po par istih pragova na gitari i mada je meni to sve super, to muziku i čini hermetičnom i zahteva zainteresovanog slušaoca. Ali takav će dobiti propisan andergraund provod:
https://driltusk.bandcamp.com/album/headwork-ep
Retardnation / FreeXHug split je, jelte, split album jednog kvebečkog grindcore sastava sa jednim francuskim one man bendom. „Francuska veza“, što bi rekao naš narod, znalački citirajući nedavno preminulog majstora sedme umetnosti Vilijama Fridkina. Elem, Retardnation su malčice ambiciozniji u aranžmanima (a ime im je, eh… nesrećno), pa time i haotičniji dok je FreeXHug laseski usredsređen na svoje grindcore komade od po 60-70 sekundi i reciklažu rifova koje su Agathocles zaboravili da patentiraju pre tri i po decenije. Nema ovde neke velike originalnosti, jasno, ali ko voli primitivni, ma šta primitivni, PRIMALNI grindcore sa dna kace, ovde ima lepe stvari:
https://triangleinfernalrecords.bandcamp.com/album/retardnation-freexhug-split
3rd War Collapse su prijatan finsko-brazilski death metal projekat koji ne izmišlja nešto posebno novo ali voli lepe rifove, ima prominentan bas u miksu i svoj drugi album ograničava na pola sata ukusno napisanog deathgrinda. Catastrophic Epicenter je ploča za ljude koji vole rif, hedbeng i povremenu finu harmoniju. Ona ne nudi nikakva nova otkrovenja ali je poštena, zabavna i vredna pažnje:
https://lethalscissor.bandcamp.com/album/catastrophic-epicenter
Kanađani Zero State imaju vrlo prijatan EP sa četiri pesme, nazvan Lethal Gateway, a što je i njihovo prvo duže izdanje, koje inkorporira i dva prethodna singla. I odlično je. ovo je atmosferični, srednjetempaški death metal teškog, „švedskog“ buzzsaw zvuka i old school fiksacije na pokretačke rifove i ukusne, komponovane solaže. Ako volite švedki death metal i Bolt Thrower, a ne smeta vam da ih dobijete iz Kanade, uz ovo se ne može pogrešiti:
https://zerostatemtl.bandcamp.com/album/lethal-gateway-3
Forsaken Earth su dva ortaka iz Australije sa istoimenim debi EP-jem i ovo je prijatan, keči death metal koji ima dosta elemenata thrasha pa i hardcorea u svojoj muzici što dosta forsira gruv i praktično plesne ritmove. Ugodno, lepuškasto, jeftino snimljeno ali prijatno za uho:
https://forsakenearth.bandcamp.com/album/forsaken-earth
Najbrutalniji slamming death metal ove nedelje stiže isto iz Australije. Ectoplasmorphosis je ime benda, Vortex of Possessable Flesh naslov debi albuma, a muzika je, pa vrlo tuđinski, vrlo mašinski slem u kome bubnjevi zvuče kao pneumatski čekić, vokal kao sa druge planete a gitare kao dve-tri mešalice za beton povezane na red. Pesme nisu napravljene da razbiju granice žanra već da vam razbiju glavu, sa intenzivnim blastbitovima presecanim nemilosrdnim slemovima i sve, uključujući grantino tvrdi zvuk radi tačno onaj posao za koji je namenjeno. Nije lako da se sluša ali je lepo:
https://ectoplasmorphosis.bandcamp.com/album/vortex-of-possessable-flesh
Iz komšiluka, sa Novog Zelanda stižu Utilize The Remains čiji debi album nije TOLIKO nepraštajuće i otuđujuće brutalan. No, Psychotic Abyss svejedno nudi deset pesama tvrdog, hermetičnog slamming death metala koji ima gracioznost u svojim plesnim delovima ali voli da nudi mračne, disonantne rifove i pesme koje obrađuju za nijansu filozofskije teme od nekog slem proseka. Vrlo solidan debi:
https://utilizetheremains.bandcamp.com/album/psychotic-abyss
Još brutalnosti? Ima. Atoll su iz Finiksa u Arizoni a njihov četvrti, a prvi postpandemijski album se, prigodno, zove Human Extract. Ovde je master toliko napucan da uči doslovno bole, a imate utisak da vam bubnjar tokom slem delova zabada činele direktno u mozak, no, ko može da izdrži taj produkcijski atentat, Atoll nude ne preterano inovativan ali vrlo kompetentan mošerski brutalni death metal/ slam, sa devet pesama koje imaju prostora i za tehničke egzibicije (uvek u službi same kompozicije) ali i za pritajeni humor. Idealna letnja ponuda za ugledni Unique Leader Records:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/human-extract
Brutalnost ali sa tehničkom oštricom je u ponudi na četvrtom albumu njemačkih Orphalis. As the Ashes Settle je ploča herojski precizne i atraktivne svirke a ni pesme nisu rđave, sa merom melodije i epike ušniranom u brutalni, tehnički death metal tako da nam svo to šikanje pesnicama u glavu po 250 puta u minutu ne postane previše monotono previše brzo. Ne nalaze Orphalis sad neke do sada nečuvene ideje za death metal, ali zvuče napaljeno i sigurno.
https://orphalisger.bandcamp.com/album/as-the-ashes-settle
Tursko-danski izvrsni death metal sastav Hyperdontia je ranije ove godine imao vrlo solidan EP, a sada im je izašao i živi album, Live at Kill-Town Death Fest 2022 snimljen u Kopenhagenu prošlog leta. Bend prolazi kroz svoju ni ne baš malu diskografiju (s obzirom da su počeli da izdaju 2017. godine) sa velikom elegancijom, vrhunskom uvežbanošću i puno energije nudeći nemilosrdni, agresivni death metal koji niti uzima taoce niti se brine za to da li vam je lepo. No, Hyperdontijino stvarno oružje su uvek bile dobro napisane pesme, ne puka brutalnost i ovde oni izvrsno demonstriraju moć dinamike, pametnog aranžiranja i razumevanja kako da se harmonije i ritmovi poslože da muzika sva napravljena od tehničkog, užurbanog sviranja ima neku priču i ne bude monotona. Ponovo ću napraviti paralelu sa Suffocation i ukazati da su Hyperdontia diskretno postali jedan od najboljih savremenih death metal bendova čijim se izdanjima unapred radujem. Album ima i tri studijske pesme, zapravo nov emikseve starih komada i sve je to odlično:
https://hyperdontiaofficial.bandcamp.com/album/live-at-kill-town-death-fest-2022
Nešto niže govorim o novom albumu Incantantion i pjenim kako su ovi ljudi izmislili čitave podžanrove death metala, a Discarnation iz Genta u Belgiji su idealan pokazni primer. Prvi demo ove ekipe, nazvan samo Demo je otelovljenje te kavernozne death metal paradigme sa death metal agresivnošću i doom metal težinom, u šest pesama mučne, mračne, hermetične a ipak jako zavodljive svirke. Jeftina, muljava produkcija je ovde FEATURE NOT A BUG, molim lepo, pa ako biste da se izgubite da biste se našli, izvolite. Plaća se koliko hoćete:
https://discarnationdeathmetal.bandcamp.com/album/demo
Graveview su sa Floride i, mislim, s obzirom da sviraju death metal, jasno je da je ovo old school do koske. EP Ruthless Obliteration of Sanity je vrlo heavy, vrlo mučna afera, pripremana tokom pandemije – bend je prethodni singl objavio još 2019. godine – i realizovana bez kompromisa ili pokušaja da se zvuk osavremeni ili bilo kako prilagodi mlađim, savremenijim slušateljima. Ovo je destilisana štroka, brutalna težina, kavernozno crnilo i veličanstvena mučnina, sve u jednom:
https://graveview.bandcamp.com/album/ruthless-obliteration-of-sanity
Nemački Milking the Goatmachine izbacuju evo i deseti album za 14 godina rada (a dvojica njihovih članova sviraju i u Knife koji isto ima album ove nedelje! Šta je nemačka radna etika!) i mada ni Neue Platte sad ne puca od neke dubine i ambicije da redefiniše žanr, ovo je ploča na kojoj ima dovoljno zabavnog death metal sadržaja i humora da se posluša. Nisam preterani fan njihovog koketiranja sa groove metalom ali sve to ima neku svoju humorističku crtu a death metal, kad se svira ozbiljno, ume da im bude ubitačan:
Bubnjevi na drugom albumu španjolskih MDMA su odsvirani od strane živog čoveka, ali su naravno toliko dinamički ravni i toliko su napred u miksu da album Organic pomalo zvuči kao da ste upali u đubretarski kamion u koji neko od spolja udara pneumatskim čekićem. Ako izdržite tu bubnjarsku kanonadu možda shvatite koliko su rifovi kompleksni, kakve sve vratolomije pravi bas gitara bez pragova i da je Organic zapravo ploča vrlo naprednog, ekstremno ambicioznog brutalnog death metala. Ko voli ovako granične radove, sa MDMA će dobiti dosta, jelte, supstance. Ostali će najebati:
https://realityfade.bandcamp.com/album/organic
Celestial Sanctuary iz Kembridža sebe opisuju i kao pripadnike „novog talasa britanskog death metala“ i njihov drugi album, Insatiable Thirst for Torment svakako ostavlja snažan utisak. I dobar utisak. Ovo je old school u svojoj osnovi sa mračnim rifovima ali i epskim solažama, gruvom koji dosta duguje ranim devedesetima generalno, pa malčice i Bolt Throweru i Benedictionu partikularno. Ali bez nekakvog diektnog kopiranja. Celestial Sanctuary najpre imaju dobre rifove, i jedan karakteran izraz, pa su im i pesme onda osobene i upečatljive. Odlično i krljalčki do bola sa sjajnim vokalima:
https://celestialsanctuary.bandcamp.com/album/insatiable-thirst-for-torment
Till the Dirt je novi bend (nejasno kada tačno osnovan) pevača Atheista, Kellyja Shaefera i s obzirom da njegov matični bend nije snimio propisan album od 2010. godine, deluje kao da je čovek prosto morao da nađe kanal da nekako izbaci sve ideje koje ima. Ovde svira i aktuelni basista Atheista, meksikanac Yoav Ruiz-Feingold, na bubnjevima je Dylan marks iz Eukaryst (a svirao je i u nekim živim postavama Atheist) i, generalno ako volite Atheist, debi album ovog projekta, Outside the Spiral bi trebalo da vam se dopadne. Ovo je progresivni, vrlo maštoviti death metal koji se uopšte ne plaši space rock zastranjivanja i melodičnog proggy pevanja, ali ne napušta osnovnu death metal matricu i uspeva da se nađe na prijatnoj sredini, nudeći i hermetičniji, agresivniji sadržaj za publiku iz mošpita ali i voivodovsko-pinkfloydovske eksploracije za ekipu na tribinama. Prijatno iz sve snage i sa puno odličnih momenata:
Publika uvek gladna klasičnog švedskog death metal zvuka ove nedelje ima ponudu u vidu drugog albuma kvinteta Grand Cadaver. Ova ekipa se može pohvaliti nekim veteranskim imenima u postavi (ima tu bivših i sadašnjih članova bendova poput Dark Tranquility, Mr. Death, Treblinka, Tiamat, pa i Hammerfall) pa je drugi album, Deities of Deathlike Sleep jedna sigurno napisana ploča gotenburškog stila i dosta zdravog, organskog zvuka. Moj je utisak da Grand Cadaver, osnovani pandemijske 2020. godine idu na zicer i na svojim albumima ne troše više ideja nego što je minimalno neophodno da se naprave jednostavne, koncertnim izvođenjima primerene pesme pa je i ovaj drugi ekonomičan, i dosta ide na iskustvo i oprobane fore. No, veliko je to iskustvo i dobre su to, uglavnom, fore, pa vredi čuti:
https://grandcadaver.bandcamp.com/album/deities-of-deathlike-sleep
Australijski StarGazer, kako i sami ukazuju, već skoro tri decenije rade svoju avangardnu kombinaciju black/ death metala i ezoterije, tako da imate dosta zaostalog gradiva da pređete. No, novi EP, Bound By Spells je odlično mesto da se na njemu počne sa istraživanjem opusa ovog projekta baziranog na viziji dvojice sržnih mzuičara koji sviraju i u Cauldron Black Ram, bili su članovi Mournful Congregation, jedan od njih je i u VoidCeremony… Ako znate ove bednove, vrlo vam je jasno i kakvom izrazu možete da se nadate kod StarGazer i ovaj EP sa svoje tri ambiciozne ali ne predugačke pesme nudi kompleksne aranžmane, visok nivo muzičke tehnike i ideja, ali vrlo prirodan zvuk pa onda i pitku, komunikativnu izvedbu. Veliko je osveženje slušati cerebralan, tehnički zahtevan metal a koji se istovremeno ne plaši melodije niti je produciran tako da vam probije bubne opne, već, uživa u svojoj eklektičnosti i naturalističkom zvuku. Jako dobro:
https://stargazeraustralia.bandcamp.com/album/bound-by-spells-2
S obzirom da su mi se dva prethodna albuma njujorških legendi Incantation prilično dopala, malo sam se iznenadio kako njihov najnoviji opus, trinaesti album, Unholy Deification zvuči malo i neobavezno. Nije da ovde nema SVEGA što očekujete od Incantationa, i kavernoznih, neolitskih rifova, i brzih delova, i spore svirke, puno pretećeg zujanja gitara i mučnog gruva, pa onda i malo ekstra dobrih ideja odozgo, ali album generalno zvuči više kao kolekcija ideja nego kao zaokružen iskaz. Što je sasvim u redu, da se razumemo, nije death metal muzika koja mora da pravi hitove ili će nestati, ali jeste blago iznenađenje kada je u pitanju bend koji ovo radi bezmalo tri i po decenije i zaslužan je za formiranje čitavih podžanrova. No, John McEntee vrlo eksplicitno kaže da njega ne interesuje da ide na sigurno pa je ovaj album, prosto, kolekcija eksperimenata ne predaleko od standardnog Incantation zvuka. Alternativno sekvenciranje albuma, sugerisano rimskim brojevima na krajevima imena pesama kao da sugeriše da postoji drugi, „tajni“ redosled kojim treba slušati pesme i to je, naravno, vrlo kul, no ne menja album fundamentalno. Incantation ovde kao da prosto isprobavaju stvari, eksperimentišu sa rifovima i promenama ritma i gledaju šta će od toga da im zazvuči dobro. Što je TAKOĐE u redu ali možda ne mora da sve ide na album, jelte. No, Incantation su Incantation – dakle jbn bogovi – i čak i album na kome oni intencionalno šlajfuju i isprobavaju nove ideje ima dovoljno biserja za nas koji smo, priznajmo – svinje. Obavezno, dakle, slušati:
https://incantation666.bandcamp.com/album/unholy-deification
I na kraju smo, pa da još pokrijemo krosžanrovske albume, i sam heavy metal i da se razilazimo. Finci Earthblood na debi EP-ju Primal Fury u svoj sludge metal sipaju i malo death metala i na kraju to ispadne dosta potentna smneša. Ovo ima gruv sludge metala ali i oštrinu i agilnost death zvuka, sa dobrim rifovima, energičnom izvedbom i jednom opipljivom tenzijom tog gneva koji stoji u naslovu. Pristojna produkcija, dobre gitarske solaže, vrlo prijatan materijal:
https://earthbloodfinland.bandcamp.com/album/primal-fury
Anchoress. (da, sa sve tačkom) su zanimljiv noise rock duo iz Ajove. EP The Death Of Trauma ima tri pesme jako distroziranih gitara i militantnog ritma ali je produkcija topla a izvedba živa, organska, iako ovo nije snimano uživo. Bend piše pesme koje imaju fin dinamički raspon, malo sludge metal gruva i taman toliko disonanci da vas malo drže na ivici i da se ne uspavate. Zabavno, prijatno, lepuškasto!
https://anchoress2.bandcamp.com/album/the-death-of-trauma
Uh, vašingtonski duo Vision Master tvrdi za sebe da svira tradicionalni heavy metal ali… ne? Debi album nazvan Sceptre je kao da ste mladom Voivodu dali da sluša blek metal i hardkor iz budućnosti i pustili ga da luduje. Sceptre je ploča sa melodičnošću i neposrednošću trad-metala, ali sa dosta avangardne i ekstremne agende u svojim zanimljivim, često neodoljivo zabavnim kompozicijama. Poslušajte:
https://visionmaster.bandcamp.com/album/sceptre
Malo smo ove nedelje zakazali na planu tradicionalnog heavy metal zvuka pa stvar mora da vadi njemački izdavač Witches Brew i drugi album takođe njemačkih Somewhere in Nowhere. Naravno da bend sa ovakvim imenom adresu ima severno od Rajne, a album, Rise of the Lost Souls stiže deset godina posle prvenca. I dosta robusno izleće na teren, sa mejdnovskim galopirajućim ritmom i epskim melodijama. Nisu Somewhere in Nowhere džabe čekali deset godina da se ponovo oglase i ovo je ratnički, melodični heavy metal širokih zahvata i gde u svakoj pesmi možete da zamislite pevača kako viče AJMO RUKE GORE na Nemačkom. Sad, malo zbog produkcije a malo zbog nekih elemenata same izvedbe (npr. pevanje) ovo mi nije sasvim na nivou hevi metal vrhunaca koje smo imali prošlih par nedelja, ali Somewhere in Nowhere nude ugodan program i trude se, pa ih preporučujem bez mnogo rezervi:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/rise-of-the-lost-souls
Al ako neće mladi, evo, IMA KO HOĆE. Vincent Fournier je rođen 1948. godine i sada, sa punih 75. godina, na svom 22. solo albumu, Road zvuči sigurnije, šarmantnije, relaksiranije i ubedljivije nego ikad. Pričamo o Aliceu Cooperu, za slučaj da nisam dao dovoljno podataka. Elem, Alice Cooper, je doslovno kao vino i otkada je pregazio sedamdesetu snima, reklo bi se najbolje albume svoje karijere. Možda ne NAJBOLJE u smislu gustine hit singlova na njima – teško da će Cooper ikada dosegnuti svoju drugu mladost sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka ili originalnu shock-rock infamoznost iz sedamdesetih – ali Road, inače snimljen uživo u studiju je prosto DOBAR ROKENROL ALBUM. Nita Strauss i ostatak ekipe zvuče kao dobro nauljena mašina, pržeći uredni ali ne beživotni hard rok end hevi metal, ubacujući ukusne bek vokale i generalno praveći idealnu podlogu za Cooperove nostalgične, optimistične tekstove o jelte, sviranju rokenrola, vladanju svojim žanrom, obilaženju planete da se podeli malo sreće sa ljudima. Bob Ezrin je i ovde sve to spakovao u neverovatno kompaktnu ali opet ne beživotnu produkcijsku celinu i, evo, Cooper prosto ima album pun topline i dobrohotne energije. Paradoks je, naravno, da kralj šok-roka, koji i dalje na koncertima ima tačku gde mu odsecaju glavu giljotinom, na novoj ploči zvuči neusiljeno, relaksirano i lišen drame, u vreme kada se forsirana ekspresija i drama najviše traže u rok muzici, ali to je deo generalnog paradoksa čoveka koji i dalje peva o haosu, seksu i ludilu a u stvarnom životu je u braku od polovine sedamdesetih, svako jutro pretrči nekoliko kilometara da bi održavao kondiciju i u slobodno vreme igra golf, no da nas je briga za paradokse Back to the Future ne bi bio jedan od najboljih filmova svih vremena. Slušajte Road, presladak je:
Nizozemci Vandenberg sviraju preko četrdeset godina pa i novi album, tek peti u njihovom ousu, Sin, ima jedan fini, patinirani zvuk i odmeren izraz. Dobro, pevač je nov, a njegova intepretacija daje MNOGO karaktera ovoj ploči, ali u pitanju je prekaljeni Šveđanin Mats Levén koji i sam peva već četiri decenije i odradio je smene i u Candlemass i kod Malmsteena i nov je samo u smislu da nije ranije pevao u Vandenberg. Sin je lepo napisan album šmekerskog, tradicionalnog hard roka i metala, sa malo sleaze fora i dosta kafanskog štimunga. Meni, kao starijem čoveku, to vrlo lepo leži. Odlična svirka i produkcija, pride:
https://vandenbergband.bandcamp.com/album/sin
No, da ne bude da mladi nemaju baš ništa da ponude, debi album lionskih Meurtrières, nazvan Ronde De Nuit je JAKO šarmantan i moj je album nedelje. Ovo je vrlo lepo napisana ploča energičnih, pankerskih NWOBHM pesama kao ispalih sa starih ploča Mejdna i Diamond Head, sa prelepim gitarskim harmonijama, žestokim tempom i adekvatno prangijaškom produkcijom. Heroina ploče je, svakako, pevačica Fiona – ne zna joj se prezime – koja pored sve te gitarske pirotehnike uspeva da zauzme sredinu bine i preplavi nas svojim moćnim vokalima. FAK! Zar Francuzi da nas spasavaju, braćo? Mi se izbrukasmo, ali nije sramota jer su Meurtrières jebeno fenomenalni:
https://meurtrieres.bandcamp.com/album/ronde-de-nuit
