Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Volite li Dukea Ellingtona? Ovo je možda i glupo pitanje jer ako slušate džez, volite Ellingtona a da to možda i ne znate, a opet stoji i da bi bilo zanimljivo anketirati reprezentativan uzorak slušatelja džez muzike u 2023. godini i videti koliko od njih zna ko je Duke Ellington, a koliko njih ga je zapravo slušalo.
Ne mislim ovo u nekom namrgođenom „old man yells at cloud“ raspoloženju – džez je sada muzika sa tradicijom dužom od jednog veka i sasvim je normalno da je savremeni slušalac upućeniji u modernije stvari, bliže njegovom dobu i povezanije sa njegovim, jelte, životnim iskustvima. Gejtkipovanje po principu „Oh, slušaš džez? Hajde, nabroj mi deset kompozicija Dukea Ellingtona!“ je, naravno, samo rezultat straha od sopstvenog izlaska iz savremenih tokova i hvatanja za ono što smatramo neprolaznim vrednostima. No, STOJI i da Ellington jeste neprolazna vrednost, temelj džez žanra i još uvek kompozitor koji je napisao najveći broj kompozicija – preko hiljadu, što samostalno, što u saradnji sa drugima – od kojih su mnoge i danas u rotaciji po klubovima i snimaju ih moderni sastavi. Nije loše za nekoga ko se rodio u pretpošlom veku a umro pre skoro pedeset godina.
Jasper Blom Big Band: JBBB Plays Ellington je tek još jedna recka na zidu na kome beležimo moderne muzičare što odaju poštu rodonačelniku i sami sa oduševljenjem iznova otkrivaju sve slojeve njegovog genija i jednostavnost njegovog, eh, GENIJA. Ellington je, da citiramo istoriju, bio jedan od najpriznatijih majstora pisanja kratkih, zaraznih, pamtljivih pesama za stare 78-ice, koje bi u tri minuta spakovale i upečatljivu temu i žustru improvizaciju, i na taj način je zasejao seme iz koga će tokom narednih sto godina, a sasvim sigurno i duže, izrastati brojne moderne interpretacije, potvrđujući njegovu bezvremenost i taj pomenuti genij.
Daleko od toga da pokušavam da kažem da je džez sa Ellingtonom počeo i završio se. Mnogo toga je u džezu urađeno kasnije, mnogo toga je odvelo ovu muziku na mesta o kojima Duke nije ni sanjao i, da budemo i sasvim jasni, ovaj album definitivno u sebi ima meru „starinskog“, nostalgičnog zvuka, sugestiju, makar i nenamernu, kako je nekada sve bilo lepše, lakše i jednostavnije, kada biste samo napisali memorabilnu temu i imali vrhunske muzičare da se sa njom poigraju i niko nije razmišljao o muzičkoj teoriji, ukrštanjima sa rokom, elektronskom muzikom, hip-hopom (koji uostalom u to vreme nisu ni postojali), ali, srećom, ovaj album se ni slučajno ne iscrpljuje u nostalgiji nitii nekakvoj laboratorijskoj rekonstrukciji Ellingtona iz njegovih zemnih ostataka i notnih zapisa. JBBB Plays Ellington je veoma prijatna ploča veoma lepih melodija, ali ona Ellingtona ne tretira kao nedodirljivo božanstvo čije je svako okrznuće klavirskih dirki potrebno tretirati kao proviđenje što ga smrtnici ne smeju interpretirati već samo religiozno ponavljati.
Jasper Blom, uostalom, nije nikakav oduševljeni klinac koji je juče otkrio zlatnu žicu, niti nekakav prvoborac nizozemskog jazza na zalasku karijere koji mlađariji samo želi da pokaže kako je nekada ova muzika bila bolja od tih njihovih pomodnih gluparija što ih danas sviraju. Blom je rođen 1965. godine i spada u generaciju izuzetno cenjenih muzičara kao što su bubnjar Martijn Vink ili kontrabasista Frans van der Hoeven sa kojima ima uspešan kvartet (četvrti član je gitarista Jesse van Ruller). Ovaj kvartet je i jedan od popularnijih nizozemskih džez komboa svoje vrste sa lakim kombinovanjem džeza, fanka, pop muzike i srednjevekovne muzike, spajajući Blomova interesovanja za popularni izraz sa njegovim akademskim kredencijalima. Jasper je, naime, profesor na amsterdamskom konzervatorijumu, a pored toga ima akademsku saradnju sa i istoriju komponovanja posebnih komada za više prestižnih festivala, od North Sea Jazz Festivala, Jazz preko International Rotterdam Festivala, do festivala Rough Diamonds namenjenog podršci mladim talentima.
Pre svega sopran i tenor saksofonista, Blom je i predvodnik svog big benda čiji je prvi projekat upravo ovaj album njegovih aranžmana Ellingtonovih kompozicija a koji će zvanično izaći tek drugog Septembra i biti promovisan nastupima po Nizozemskoj. I, biće to, verujem, odlično.
Jer album, JBBB Plays Ellington nije neka akademska, suva, sa strahopoštovanjem izvođena kolekcija Ellingtonovih pesama niti je, sa druge strane, nekakav dekonstruktivni projekat koji iz Ellingtona izvlači suštinu što je možda nikada niko nije čuo i odbacuje sve ostalo, uključujući melodije i optimizam. Ovaj album smešten je na prilično idealnoj sredini između ova dva pristupa, čuvajući ellingtonovsku dobrohotnu energiju i uživajući u njegovim melodijama i temama, a sa druge strane odlazeći ugodno daleko od puke replikacije big-bend svinga i svirajući u improvizatorskom ključu koji je prijatno moderan.
Naravno, delimično je sve to do činjenice da JBBB nije „stvarno“ big bend – u pitanju je sekstet mlađih i izuzetno talentovanih muzičara koje Blom zatim predvodi kao sedmi član i, jelte, upravnik preduzeća – ali delimično i do toga da je ovaj projekat nastao pre svega zato što se Blom opseo zvukom digitalnog zvučnog procesora Eventide H9000R, jednog od najpopularnijih harmonajzera na svetu u ovom trenutku, i odlučio da mogućnosti ove mašine, uparene sa svojim tenor saksofonom isproba u kontekstu većeg benda koji svira Ellingtona.
Za puritance odmah da kažemo da iako Blom svoje solaže svira kroz harmonajzer, najveći deo minutaže osam kompozicija na ovom albumu zvuči sasvim „normalno“ ako pod normalnim podrazumevate akustični džez. Trubač, prvi tenor saksofonista i trombonista Ian Cleaver, Gideon Tazelaar i Maarten Combrink ovde sviraju vrhunski razigrane interpretacije Elingtonovih ponekada furiozno kompleksnih tema (slušajte uvod u finalnu Tasmania Rockin in Rhythm) i soliraju razdragano sinkopirajući i pretičući jedan drugog u iventivnosti, a opet se držeći jednog kolektivnog nivoa dinamike i senzibiliteta. Ovde nema rokstar izletanja u prvi plan i zvuk je utoliko zaista donekle blizu big bend atmosfere, mada, naravno, sve zvuči prozračnije i razigranije. Ritam sekcija – Cas Jiskoot na kontrabasu i Tim Hennekes na bubnjevima – je ugodno smeštena između predratnog svinga i modernijih džez metrika, a pijanista Timothy Banchet veoma uspelo raspršuje Ellingtonove predloške kroz sinkopirane, tehnički impresivne a opet nenametljivo briljantne solaže.
Blom je onda ovde po zvuku onaj koji najviše iskače, nudeći često disonantne intervale koje mašina izbacuje, praveći najveći otklon od „elingtonije“, a opet je se verno držeći svojim ugodnim, prijatnim legato stilom svirke koji je svejedno ekspresivan i ima odličan odnos topline i energičnosti.
JBBB Plays Ellington je svakako potvrda o Ellingtonovoj veličini i relevantnosti ali ne zato što se sve što je on uradio mora tretirati kao muzejski eksponat i diviti mu se sa bezbedne udaljenosti. Blom i njegovi muzičari ulaze unutar Ellingtonovih kompozicija, proširuju ih na smislene načine i daju im novi život u narednom veku, sa poštovanjem ali bez deifikovanja. Time se ovaj album uspešno pridružuje Monkovim ili Tynerovim albumima iste tematike i ako možda neće ostati upamćen na jednakom nivou kao TE ploče, to nikako neće biti na ime pomanjkanja kvaliteta.
https://jasperblombigband.bandcamp.com/album/jbbb-plays-ellington