Možda zato što je leto i vrućine su a možda i naprosto zato što sam star, posegao sam za prve četiri kolekcije manga serijala High School Family (ili, u originalu Kōkōsei Kazoku), a od šest do sada objavljenih na Engleskom jeziku koje od Aprila prošle godine publikuje američki Viz Media. Ryō Nakama, autor ovog serijala je pre njega imao pristojnog uspeha sa prethodnim serijalim, humorističkom samurajskom pričom Isobe Isobee Monogatari ~Ukiyo wa Tsurai yo~, koja je bila pretočena u dve sezone animirane serije za striming servise, kao i u jednu pozorišnu predstavu ali je sa High School Family skrenuo u modernije vode, prikazujući porodicu u savremenom Japanu koja, bizarnim spletom okolnosti, sva u isto vreme kreće u prvi razred gimnazije.
High School Family je u Japanu publikovan u magazinu Weekly Shōnen Jump između Septembra 2020. godine i Februara 2023, poklapajući se sa periodom pandemije COVID-19 i nesumnjivo pružajući čitaocima neku vrstu pribežišta i odmora od turobne izolacije i psihološkog pritiska vezanog za epidemijske mere. Ovaj vedri, duhoviti humoristički strip je uspeo da uhvati mnoge elemente života savremenog Japana a da se istovremeno osloni na neke vrlo tradicionalne ideje i formate japanske strip-komedije, podsećajući na neki način i na početke manga-buma iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kada su dnevni listovi objavljivali komične stripove o „običnim“ japanskim porodicama koje su često prolazile kroz bizarno neuobičajene situacije i dobronamerno satirisale japansku svakodnevnicu. Naravno, Kōkōsei Kazoku je magazinski a ne novinski strip i u njemu postoje i zapleti koji traju duže od jedne epizode, dajući priči kontinuitet a likovima prostora da rastu i menjaju se, ali je u njegovom temelju vrlo prepoznatljiv gag-manga kvalitet gde svaka nedeljna epizoda ima distinktnu temu, svoj sopstveni narativni luk i pančlajn tako da čak i čitalac koji možda ne prati redovno ovaj serijal iz svakle njegove epizode može da ekstrahuje pristojnu dozu kikota i dobrog raspooženja.
Ryō Nakama je, kažu, ljubitelj gag-mangi, što se veoma vidi i u tome da njegov crtež izbegava detaljniji, disciplinovaniji rad sa linijama i pozadinama rađenim na osnovu fotografskih referenci koji je danas praktično standard za shionen stripove. Nakama, naprotiv, voli da crta brzo, grubo, sa samo minimalno neophodnim nivoom detalja, koristeći grube tehnike senčenja i likove često ostavljajući skoro na nivou skice. Kod ovog stripa su energija figura u pokretu i prenaglašenost facijalne mimike apsolutno prioritetne u odnosu na finiju karakterizaciju i korektnost anatomije, što High School Family istovremeno opet stavlja u tradiciju gag-mangi (doduše nešto kasnijih, onih humorističkih koje su se bavile sarariman humorom posle Drugog svetskog rata) ali mu daje i jedan detinji, razigrani kvalitet gde su suština priče i likova bitniji od tehničkog nivoa produkcije. Nakama svakako ume da crta i urednije i disciplinovanije, epizoda u kojoj porodica ide na selo da bi posetila majčine roditelje što žive u tradicionalnoj ruralnoj kućici ima primetno viši nivo pažnje posvećen okruženju i, uopšte, u kadrovima u kojima Nakama crta arhitekturu i daje šire planove gradskih scena, njegov rad sa geometrijom i perspektivom je dobar kao i kod bilo kog drugog kolege – autor je, na kraju krajeva studirao vizuelne umetnosti, mada je napustio fakultet u Osaki pre diplomiranja da bi se posvetio crtanju mangi – ali je očigledno da sa High School Family on vrlo programski radi na tome da ovo bude brz, zabavan i malo nespretan strip, gde, uostalom, i svi likovi osvajaju srca publike upravo na ime toga da su i sami malo nespretni, nesnađeni, trapavi ali intenzivno dragi.
High School Family počinje nenametljivo, scenom u kojoj petnaestogodišnji Kotaro Ietani samom sebi govori da mu je prvi dan gimnazije i da je to veliki preokret u njegovom životu. Strip ne insistira na tome da je Kotaro imao tužno i samotno detinjstvo u osnovnoj i „srednjoj“ školi* ali se to dalje, kroz priču organski samo od sebe pokaže – on naravno nikada nije imao devojku ali se ni neki veliki prijatelji iz prethodnih godina šklovanja ne pominju. Činjenica da se Kotaro autentično raduje polasku u gimnaziju sugeriše i da je za njega ovo konačno način da se malo odvoji od porodice za koju ima utisak da ga sputava, da dobije novi početak u novom okruženju gde ga ne poznaju i gde može svoju reputaciju da gradi od nule.
*u Japanu se srednja škola nastavlja na osnovnu i deca je pohađaju od dvanaeste do petnaeste godine
Što je, naravno, sve u skladu sa čestim arhetipom japanskih tinejdžera koji su stidljivi, socijalno neuklopljeni, jako zabrinuti da će ostati sami i izolovani celog života i kojima porodica predstavlja i sugurno pribežište ali i svojevrsni emotivni zatvor iz koga mnogi ne uspeju da pobegnu. U tom smislu, za Kotara je gadan šok kada polazeći u školu prvog dana, natrči na sopstvenog oca, Ichira, koji i sam nosi uniformu iste gimnazije i sa ogromnim ponosom saopštava sinu da će zajedno tokom naredne tri godine pohađati istu školu – Happee.
Da se Kotarove muke tu završavaju, ovaj strip bi već bio dovoljno smešan i dramatičan, ali se tokom narednih nekoliko strana ispostavi da je (naravno istu) školu upisala i majka, Shizuka. Kotarovi roditelji, ljudi na polovini svojih četrdesetih godina, su pripadnici generacije koja je još uvek bila vaspitavana da je rad EKSTREMNO važan i da se u radni proces mora stupiti što pre je moguće pa su oboje već posle kraja srednje škole, dakle sa nežnih petnaest počeli da rade i nikada nisu završili gimnaziju. Iako je Ichiro kasnije izgradio respektabilnu karijeru u firmi koja se bavi marketingom kao sposobni, svestrani ćata, svest o tome da se vremena menjaju i da će njegova deca uskoro biti obrazovanija od njega podstakla ga je da da otkaz i upiše gimnaziju. Shizuka, jedna tradicionalno vaspitana majka i domaćica – čiji su roditelji, rekosmo, sa sela gde i dalje žive – je sledila stopama svog muža, ali onda je za njima krenila i Haruka, Kotarova mlađa sestra. Naravno, Haruka ima osam godina i uprkos svom nesrazmerno razvijenom intelektu koji joj je omogućio da umesto drugog razreda osnovne škole odmah upiše prvu godinu gimnazije, ona je VEOMA dete i ima emotivni sklop deteta koji, u sadejstvu sa vrlo prodornim, naučno racionalnim intelektom daje devojčici kompleksnu humorističku karakterizaciju.
I kao da sve to nije bilo dovoljno da Kotaro već od prvog dana bude pod jakim stresom, u školu je primljen i porodični mačak Gomez, jedan beli, lenji mačor koji se vrlo lepo uklopi u atmosferu gimnazije gde je porodica Ietani, naravno, konstantna tema tračeva, domunđavanja pa povremeno i otvorenog ismevanja.
Nakamin scenario je uglavnom usmeren na dobronamernu satiru savremenih japanskih običaja u sukobu sa tradicionalnim navikama. Ovde je Ichiro Ietani sa svojim vrlo old school shvatanjem koncepta dužnosti u središtu velikog broja gegova. Odrasli čovek sa trideset godina radnog staža i širokom paletom veština koje je razvio radeći u white-collar okruženju tokijske marketinške kompanije iz sve snage pokušava da se uklopi u gimnazijsko okruženje i, zajedno sa suprugom, insistira da su oni obični gimnazijalci koje ne treba tretirati nikako drugačije od ostalih učenika. Ovo je izvor mnogih dramatičnih momenata u kojima nastavno osoblje – često mlađe od oboje – ali i drugi zaposleni u školi odaze predaleko u kompenzovanju intuitivnog stava snishodljivosti koji i dolazi pred starijima od sebe pa pogotovo Ichiro u nekim momentima biva tretiran na ponižavajuće načine. No, Ichiro je u punom smislu old school udarnik koji sasmom sebi govori da je sve to prirodan deo procesa učenja i sazrevanja i bez hroptanja prihvata i zadatke koji su mu očigledno dati samo da bi ga provocirali, ulažući u njih nesrazmerno mnogo energije i entuzijazma.
Ovde je i jedan od elemenata dugoročnog zapleta Ichirova prošlost u kojoj je bio vrlo uspešan igrač odbojke u srednjoj školi i gde njegov ulazak u gimnazijski odbojkaški tim prate brojne bizarne, smešne i dramatične situacije.
Sa svoje strane Kotaro prolazi kroz stresni proces odrastanja, žonglirajući između novih drugova sa kojima polako i teško sklapa prijateljstva, bizarnih incidenata koje mu priređuje porodica u školi, novopronađenog entuzijazma za sport i ulaska u školsku tenisku sekciju, a sve na ime devojčice koja mu se dopala i kojoj pokušava da se približi igrajući tenis. Nakama ovde radi pažljivo i na duge staze prikazujući razvoj Kotarove ličnosti i, jelte, ljubavnog života, kroz seriju smešnih scena komedije zabune i situacije, ali i kroz autentične promene u samom Kotaru koji nalazi i posao u restoranu, a gde mu je, oh, nagađate, nadređena upravo njegova mlađa sestra Haruka, što je i sama potražila posao jer želi da ima novac da kupuje kozmetiku kako se ne bi izgledom razlikovala od petnaestogodišnjakinja sa kojima se sada druži.
Poslednjih meseci sam pisao o više shonen stripova koji su imali slične motive porodičnog sitkoma, kontrasta između intelektualnog i emotivnog nivoa zrelosti mladih devojaka, školskih drama itd. ali High School Family je strip koji se ovim stvarima bavi na prvom mestu. Ovo nije inače akcioni, horor ili kaiđu narativ koji uzgred ubacuje ovakve motive, kao što su Spy X Family, Kaiju No. 8, Chainsaw Man ili Candy & Cigarettes, već slice of life komedija u kojoj su likovi karikirani, parodično intonirani i postavljeni tako da satirišu mnoge prepoznatljive osobenosti modernog Japana ali su istovremeno i veoma simpatični. Majka Shizuka ima svoj podzaplet sa Kotarovim drugom iz razreda koji mu jednog dana saopštava da mu se zaljubio u majku, a Kotarovo rešenje za ovu neugodnu situaciju je em genijalno em zapravo uspelo otupljuje pomalo neugodnu oštricu fetišističke erotike sa kojom se isprva poigrava. Haruka je moralni stožer porodice, a otac Ichiro sa svojim vrlo razrađenim karakternim lukom uspeva da bude u centru brojnih spretnih analiza i dekonstrukcija japanskih tradicionalnih vrednosti o muškarcu koji se žrtvuje za svoju porodicu i pokazuje praktično militarističku energiju u ispunjenju svojih porodičnih obaveza sa čestim pričama o časti, dužnosti, istrajavanju, žrtvovanju… Naravno, to kako ga Nakama crta kao muškarca u četrdesetim godinama koji i pored povremeno vrlo goofy momenata zapravo ima i mnoge skrivene fizičke i druge kapacitete je veliki deo šarma Ichira Ietanija.
High School Family je strip koji urkos svom usredsređivanju na nedeljne zaplete i trudu da ih razreši i dovede do zaključka u okviru jedne epizode, uspeva da zapravo ima i opipljiv kontinuitet. U okviru ove prve četiri kolekcije porodica uspešno završava prvu godinu – doduše posle vrlo stresnog padanja inicijalnih završnih ispita zahvaljujući pokušaju da se prevari sistem – prolazi kroz letnji raspust i kreće u drugu godinu, a da je Kotarova (pseudo?)romansa sa devojkom koja je ćerka majčine drugarice iz srednje škole i ide sa njima u razred ipak mrdnula s mrtve tačke. Da ne pominjem da je mačor Gomez uspeo da osvoji srce direktora škole uprkos tome što mu je danima kenjao u kancelariji.
Ja sam se vrlo lepo proveo uz ove četiri kolekcije i nameravam da strip nastavim da čitam i vidim kako će izgledati ostatak školovanja porodice Ietani. Viz Media je za sada, sa šest kolekcija, prešla polovinu celog opusa koji je u japanu, jedanaestom kolekcijom završen u Julu i verovatno će do proleća sledeće godine završiti publikovanje, pa možete putem njihovog sajta digitalne kolekcije naručiti kliktanjem na ovaj link. Alternativno, Shuehishin Manga Plus servis omogućava besplatno čitanje nedeljnih epizoda, mada sajt ima samo prvih šest poglavlja u ovom trenutku, sa narednim najavljenim za oktobar. Svakako dovoljno kao tizer, pa ćete već sami videti da li vam High School Family odgovara.
